Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

GORAN JANJOVIĆ DUMBA

 

Pre nego što sam ga upoznao, a zahvaljujući zajedničkom prijatelju, Vladi Pešiću, ništa nisam znao o ovom harizmatičnom čoveku, nadasve, dobroj osobi. A, kako sam stigao do njega?

 

Jednom, sedeći u kafani Evropa, u Pančevu, posle jedne od mnogobrojnih pobeda rukometaša Dinama, pomenuti prijatelj,  reče mi: „O svima pišeš, samo o mom Dumbi ne“. Zatekao me, jer, nisam ni znao o kome je reč. Malo po malo, nije dugo prošlo, sreli smo se. Tada, sa Nenadom Jovančevićem, inače, i poslovnim kompanjonom, vodio je FK Dinamo.

 

 

Iskreno, a i on to zna, više sam hteo da zadovoljim znatiželju, te  učinim Pešiću, nego što sam očekivao od tog razgovora, kao temi za priču. Mnogo sam se prevario, usput, imao sreću, što sam ga sreo, upoznao, a sad već mogu reći, prijateljstvujem s njim. Posle tog viđenja, inspirisan, u Sportskom Žurnalu, u kojem sa godinama bio dopisnik iz Pančeva, u rubrici „Na asvaltu“ koju je uređivao Dejan Stevović, novinarska legenda i ljudska gromada, izašao je tekst na čitavoj strani. Od tada, Dumba i moja malenkost, nekako, isprepletano, kao sudbinski, a on dobro zna o čemu sad pišem, živimo naše živote.

 

E, sad, ne mogu niti želim da ubeđujem bilo koga u ispravnost svojih odluka, ali, sa ponosom tvrdim, kasnije, kad su me pozvali da sarađujem u FK Dinamo, bio je to jedan od najlepših perioda u mojoj profesionalnoj karijeri. U tom se društvu znao red, stekao sam neka nova prijateljstva, doživeo izuzetne trenutke( Omladinci su tada igrali Super ligu Srbije), a odnos Uprave kluba, prema saradnicima, nikad do tada to nisam doživeo, u poslovnom smislu. Razlog tome je i junak ove priče.

 

Već neko vreme, nas dvojica, ali i dosta drugih ljudi, sa kojima smo tada delili sportsku i životnu sudbinu, nije na Gradskom stadionu u Pančevu. Lični izbor. Ipak, to vreme, događaji, ljudi, meni su doneli nešto novo, drugačije, taman kad sam pomislio da je to ne moguće.

 

Goran Janjović, po mom mišljenju, dominantno je dobar čovek. Ne mogu sad, a znam da se ni on ne bi složio, o nekim njegovim gestovima prema meni i mojoj porodici, ali, takvim razmišljanjem, potezima, na kraju i delovanjem, doneo nam je mir i spokojstvo u najtežim trenucima koje jedna familija može da doživi. Zato, ostajem zahvalan i to se nikada neće promeniti.

 

Ima još nešto. Naš sin Dušan i Dumba, imaju odnegovan odnos, poštovanja i ljubavi, na koji sam ponosan, a Dukiju to mnogo znači. Dumba ga je osmehom i dobrotom, odmah osvojio, a svaki put, kad god se sretnemo, sin mi kaže: „Tata vidi sad ovo“. Onda Goran krene ka nama, uz komentar: „Rora izvini, moram sa Dukijem prvo da se pozdravim“.

 

Nedavno, sedeli smo malo duže, posle dužeg vremena. Ništa se nije promenilo. Čovek.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

MIRJANA UZELAC

 

Mira je, po mom mišljenju, žena koja najbolje dokazuje da se u Srbiji teško živi od pisanja, ali je zato mnogo lepo. Odavno je ugledna Pančevka to razumela, pa je na vreme završila Pravni fakultet i još uvek radi u struci. Nedavno sam je video, a znam da ćete se složiti, mislim na vas koji je poznajete, nije se mnogo promenila u odnosu na godine pre.

 

Pominjem je rado u ovoj rubrici, a ima i povoda. Izašao je njen nov roman- „Ubistvo pod pseudonimom“, koji je napisala, što bi se reklo, u četiri ruke, sa Vericom Vinsent Kol. Nisam još uvk pročitao ovo, kako kažu veoma zanimljivo štivo, ali imam nameru, jer, sve što je do sad napisala-jesam. Čuo sam, iz meni veoma pouzdanog izvora, reč je o odličnoj literaturi, a obe autorke, doprinele su skladu, koji krasi ovo delo.

 

 

A, zanimljivo je to, nisam dugo ni primetio da Mira piše i to veoma dobro, dok mi jedan prijatelj, s obzirom da zna koliko volim da čitam, nije poklonio njen prvi roman „Ko su ti Nadrljanski“. Sad tome ima već 10 godina, a delo je nagrađivano, čak, proglašeno najboljim debitanstskim, u toj godini. Baš me prijatno iznenadila. Kasnije, vredno je nastavila niz, pa je objavila još: „Žiži“, kratke priče- „Priča o šljivi“ „Stojane, pusti vodu – Čuvari zlatnog runa II te zbirku priča o Zviždu i Homolju. Potom, pre dve godine, nastao je „Džokerov usud“, sjajan triler, da bi opus zaiokružila pomenutim romanom na početku rubrike.

 

E, sad, šta je meni toliko interesantno kod Mirjane Uzelac? Njeno pisanje ne zaslužuje samo običnu pažnju, već ozbiljan tretman u društvu, posebno među ljubiteljima književnosti. Ipak, ili ja nisam dovoljno upućen ili sam nešto propustio, ali, čini mi se, malo je ima u javnosti, medijima. Kalitet štiva koje stvara, potom, ona kao osoba, najveća su moguća mera dobroga u ovom smutnom vremenu.

 

Njena pojava, mirnoća(ime joj baš pripada) neka toliko nedostajuća ležernost, mene, od kad je poznajem, najviše asociraju na nju i kao pisca. Nije Uzelčeva prva koja je nagrađena po zasluzi, ali, svakako, u njoj postoji ta duboka potreba da nam se oduži za talenat koji poseduje. Takva vrednost i zaslužuje da se deli, a ona to dobro zna.

 

Za 10 godina, od prvenca-„Nadrljanskih“ do „Ubistva pod pseudonimom“ a kritičari navode da je reč o delu posvećenom svim autorkama kriminalističkih romana u zemlji i regionu, ima se šta uočiti kod Pančevke koja nestaje sa delanjem. Čak, stekao sam utisak, kako vreme prolazi, sve je smelija da češće objavljuje. To me ne čudi, s obzirom na darovitost i veoma pozitivan odblesak publike, nas, njenih čitalaca.

 

Nemam još uvek poslednji roman u rukama, ali, biće i to. Krenuo sam od početka, svidelo mi se, sad idem dalje. Dok čekamo nešto novo od Mirjane Uzelac, savetujem vas, čitajte je.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

DIMITRIJE STEFANOVIĆ-GVOŽĐAR

 

Svakim danom dobijam poruke od vas, dragi moji prijatelji. Pohvaljujete me za moj knjiški prvenac. Godi ta pažnja, laže svako ko tvrdi suprotno. Pominjete i to da ne prestajem sa pisanjem Istinočežnje. Sad i da hoću, ne mogu da stanem, a već imam, skoro, junaka za novu knjigu. Ipak, da potpuno budem zadovoljan, do kraja godine, predstaviću vam ljude, bez kojih drugi deo ne bi bio potpun. Jedan od njih je i Dimitrije Stefanović.

 

On je moderni heroja Pančeva. Nisam ga ranije primećivao, mada, svakako, čuo sam za njega, upoznali smo se. Ipak, poslednjih meseci, do te mere me je uverio u svoju ljudskost, životnu ispravnost, želim, neka ostane trag, na ovom mestu, o njemu i svemu što radi.

 

 

 

Iz ugledne je porodice. Čak, usudiću se da kažem, više od toga. Sa očeve strane, naravno i sa mamine, red je takvih intelektualaca, retkost je to, sresti, makar ne, u ovom delu sveta. Stefanović i Carina, dovoljno je da se istakne.

 

E, da počnem baš od toga. Mnogi bi, skoro svi, potpuno sam ubeđen u to, sa takvim poreklom, odavno glumili da su nešto drugo, posebni, ali na onaj, prostački način, kakav sada vidimo, svuda oko nas. Bahatost, bezobrazluk, neukost, sve to se sabira u novom vremenu, što deca nasleđuju, od kao, sjajnih predaka. No, Mita ne samo da je drugačiji, potpuno, već je nekom svojom, posebnom klasom, oceniću to, ljudskošću, izvan tog klišea.

Upustio se u borbu da sam uradi nešto što će sijati Pančevom. Tako, posle nasleđenog Gvožđara, nekada, jedine, prave trgovine u gradu na Tamišu, prelepog objekta u samom centru, napravio je mesto za vežbanje.

 

Taj, trening centar, po kome ga svi znaju, uz sve druge njegove kvalitete, i za moju porodicu, mene lično, ima posebno značenje. Mita je najzaslužniji za to. Naš Dušan već neko vreme odlazi tamo, jer, korekcija mišićne mase na levoj nozi je neophodna zbog boljeg držanja tela. Mita je prihvatio Duška kao mlađeg brata. To ja tako doživljavam. Na stranu što je mladi Damjanov poslušan i zaista dobar momak, ali, lako sam shvatio, uticaj Stefanovića na njega, baš je upečatljiv.

 

Posle treninga, sedimo nas trojica, nije to često, kada Mita ima vremena. Tada, dok razgovaramo, još ubedljivije, svojim mislima i potezima, ovaj mladi Pančevac, uverava me, nije sve izgubljeno. Ima ljudi. Čovečnost Stefanovića najviše se ogleda koliko brine o drugima. On nije samo pomoć svima nama, već ozbiljna poluga da pregrmimo ono najteže i najozbiljnije što nas je snašlo. Takava ličnost, s obzirom na njegovu mladost, zaslužuje najviše od života. Mito, hvala za sve!

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

GORDANA VLAJIĆ

 

Upoznao sam je početkom 90-tih godina prošlog veka, kad je dolazila na radio Pančevo, raznim povodima. Ipak, tada nisam znao, a u međuvremenu, baš je obogatila svoju životnu i profesionalnu biografiju, koliko je ova rođena Pančevka, vredna i sposobna.

 

Diplomirala je na Fakultetu političkih nauka u srpskoj prestonici, a potom se bavila, reklo bi se, na prvi pogled i utisak, različitim delatnostima, ali, čim se malo bolje upoznate sa njenim stilom, lako shvatite, uvek je to ista posvećenost-kreativnost.

 

 

Kao novinarka, ali i uspešan PR, u mnogim srpskim kompanijama, uglavnom je to bila poslovna elita naše zemlje, plasirala je sveže vizije istih tih firmi, ali i svoje. Rekoh, mali je to opseg za njenu zainteresovanost, posvećenost životu, pa ne čudi što se prvo oprobala, a potom, napisala više književnih dela. Ima tu zanimljivog štiva, kada je reč o deci, ali romanisiranih stranica koje nikoga nisu ostavile ravnodušnim. Piše, rekoh, za mlade, poeziju, prozu, a za svoj angažman, stizala su i zaslužena priznanja.

 

Po mom mišljenju, a to ljubitelji sporta dobro znaju, sad govorim o mačevanju, jedan je od osnivača, rekao bih, najzaslužnija, što KMK Karađorđe, stvoren u Pančevu. Ta se družina formirala 2005. U godini kada je Srbija obeležavala 200 godina od početka Prvog srpskog ustanka, sa Karađorđem na čelu. Tako, tada smo saznali i nešto novo, u Pančevu će se razviti jedan sport, pre bih rekao umeće, koje je nedostajalo u porodici istih, u gradu na Tamišu.

 

Gordanu Vlajić sam nedavno sreo na jednoj promociji knjiga, u Gradskoj biblioteci, u Pančevu, kada je vodila program. Reč je o besedi o velikom srpskom naučniku-Mihajlu Idvorskom, koju je priredio Miroslav Stanković. Lično, bilo mi je zanimljivo, jer, tada, u društvu autora, bio je, kao gost, i Žozef Lončar, guru jugoslovenskog marketinga, a njih dvoje su, nekada, sarađivali, kako će to sve izgledati. Naravno, bilo je, kao i uvek, vrhunski, a te večeri, dobro sam razumeo, koliko je važno, da za voditelja programa, nazovite je promocijom, imate nekog toliko spretnog sa rečima, snalažljivog, inače u životu, kao što je ona.

 

Nekako znam, da prati šta i sam radim, a jedan, nedavno, njen lep komentar, sa tim u vezi, dodatno me motivisao da nastavim sa  delanjem.

 

Goca je, istražujući za sebe, pišući, predstavljajući druge, učinila mnogo, ne samo za lokalnu zajednicu. Projekat „Beogradski čitač“ koji afirmiše čitanje i književnost, samo je detalj, koji pleni u njenoj biografiji. Ona je vredna i osoba sa stilom. Pojavom i delom privlači pažnju.

 

Praštajte i dobra vam sreća!