Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 

Istinočežnja

 

 

SAŠA VLADISAVLJEV

 

Mnogo pre nego što ću upoznati, po mom mišljenju, jednog od najboljih odbojkaških trenera sa ovih prostora, junaka ove priče, imao sam tu sreću, da se družim sa njegovim ocem-Đurom, legendom, u punom smislu te reči. Đura Vladisavljev je bio sportski stvaralac, ozbiljan prosvetni radnik i pedagog, ali pre svega, dobar čovek. Spojila su nas, da to tako kažem, ratna dejstva u Jugoslaviji, kada smo na početku 90-tih, obojica bili mobilisani. Baza-Vrbas. Upoznao sam ga i zapamtio za ceo život, pa mi je zato jasno, od koga je sve dobro nasledio Saša. Baš u to vreme, rodio se Stefan, sada jedan od ozbiljnih poznavalaca spoljne politike u našoj zemlji, sa naglaskom na Kinu, Saletov i Marinin sin, Đurin unuk. Bez obzira na okolnosti, proslavili smo na sjajan način njegovo rođenje. Kasnije, eto i Anje, nekada odbojkašice ŽOK Dinamo. Svi oni, stacionirani su u Bavaništu, živopisnom mestu, u blizini Kovina, sa jedne, kao i Pančeva, sa druge strane.

 

Sa Sašom sam intezivnije počeo da se družim i viđam kada sam kao dopisnik Sportskog žurnala iz Pančeva, počeo da pratim zbivanja u ŽOK Dinamo. Vladisavljev je uveliko trenirao devojke, koje su, usudiću se da kažem, najviše zahvaljujući njemu, uredno i permanentno, bile u samom vrhu srpske odbojke. Nekad je dolazilo do kratkog posrnuća, ali, vešto, samo kako on zna, najviše umećem i dobrotom, vraćao je, kako se kaže- taj brod, pored mnogih Scila i Haribdi, u mirnu luku. Generacije devojaka su prošle kroz Pančevo, mnoge odrastale uz ŽOK Dinamo, a sumnjam da je i jedna, otišla, a da nije zahvalna zbog saradnje sa Vladisavljevim.

 

 

Zoran Terzić, ugledni i trofejni, srpski odbojkaški  strateg, s razlogom ga je angažovao kao svog pomoćnika da radi i sa reprezentacijom naše zemlje. Tako, Sale, bio je i ostao svedokom nekih od najznačajnijih uspeha srpskog sporta. Često, na mnogim akcijama, samostalno je vodio nacionalni tim, sa dosta rezultata.

 

Odlaskom u Crvenu zvezdu, jedan deo njegove karijere, sad mislim na rad u Pančevu, ostao je zaokružen i upamćen, po mom mišljenju, kao uspešan period.

 

Autonomija samopoštovanja Saše Vladisavljeva ga je dovela do pozicije da ga cene i oni koji se ne razumeju najbolje u odbojku, ali znaju da prepoznaju pošten rad i odnos prema devojkama, kao i samoj igri. Njegova moralna samouverenost tu priču neguje i dan-danas.

 

Vrativši se korenima, u rodno bavanište, već neko vreme, stvara, da tako kažem u svojoj sredini. Za budućnost.

 

On je na vreme stvorio legendu o sebi, sada ga ona čuva od zaborava.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

RADOVAN RAŠA ALEKSIĆ

 

Ne znam kako je to s vama bilo u detinjstvu, ali, moje, u naselju „Tesla“ u Pančevu, prošlo je, ako izuzmem odlazak u školu, na ulici, preciznije rečeno, na fudbalskom igralištu. Nažalost, na terenu, koji mi je u mislima, između zgrada u kojima žive ljudi, više nema dece, graje, ni lopte, bilo kakve. A nekad, svi smo mi jurili za njom. Iz tog perioda, sećanja naviru, kad je reč o nekim ljudima, koji su mi se posebno urezali u pamćenju. Jedan od njih je i Raša Aleksić.

 

Mnogi Pančevci znaju ovog čoveka kao društveno-političkog radnika, jer, u ono vreme, tako su se nazivale osobe koje obavljaju neki rad, u vezi sa pomenutom temom. A Raša je kao sekretar MZ „Tesla“ otišao u zasluženu penziju. Ipak, većina nas, koji ga znamo, pre ćemo ga svrstati u drugare koji su izuzetno igrali fudbal. Tako, kao dečak, gledajući njega, zavoleo sam tu igru, kao i mnogi moji vršnjaci. On je bio komša, stariji od nas, ali, uvek dobar prema nama, klincima, a to se do danas nije promenilo.

 

 

Zapamtio sam ga kao igrača koji više čuva svoj gol, nego što voli da ga postigne, a posebno me impresionirao kad je, bez obzira na podlogu, uklizavao u noge rivalu, žudeći da pre njega stigne do lopte. Bilo je to često bolno i za nas, posmatrače, ali, Raša je to podnosio junački. Ustane, pogleda u krvavu butinu i nastavi. Tako, diveći mu se, sa strane, ugledali smo se na njega i želeli da budemo kao on, ali, jednostavno, nije to išlo. Čovek je bio i ostao jednistven.

 

Pamtim gao i kao vatrenog partizanovca koji nije propuštao utakmice crno-belih, a odlasci mojih komšija u Beograd, posebno, kad je reč o derbiju, zaslužuju poseban tretman, jer, više toga nema, makar u sportu. Ljubav prema jednom timu, nije se ogledala u mržnji prema onima koji su navijali, recimo, za Zvezdu. Naprotiv. I ako je nekad dolazilo do čarki, sve se brzo zaboravljalo posle te, uvek bitne utakmice, a prijateljstva nastavljala da se neguju kao da se ništa nije ni desilo.

 

Pre izvesnog vremena video sam ga ponovo, mada, koliko znam, on već dugo živi na Kotežu. Okupio nas je sveštenik Čedomir Milosavljević na druženju, a ja kao najmlađi, bio sam, s razlogom, ponosam, što mogu da budem u njihovom društvu. Oni, stariji, evocirali su uspomene, vratili i mene u godine odrastanja, a sad tome ima duže od četiri decenije. To vreme, kad je smeha, ali i suza, bilo na pretek, hoću reći, dok su emocije ključale. Raša je i dalje elokventan, seća se do detalja mnogih situacija i ljudi. Nažalost, mnogi od pomenutih, tokom te večeri, više nisu među nama, ali nisu zaboravljeni.

 

Raša, bliži se sedamdesetoj godini, ali, kad ga vidite, ne samo da ne izgleda tako, već je duhom, mladić, u najboljim godinama. Pamtim ga takvog iz detinjstva, pa se i ne čudim što je ostao isti. Čovek koji širi pozitivnu energiju.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

BRANKO MRKELA

 

Nikad u životu nisam sreo čoveka poput Branka Mrkele. Daleko je on od sredovečnosti, a već je u životu ostvario što većina nas, ne bi uspela ni za sto godina. Nije reč samo o marljivosti. Pre bih rekao, izvorno hrišćanstvo je učinilo svoje. Sa samo 18 godina morao je iz Zadra, kao veoma talentovan fudbaler, zbog rata u Jugoslaviji. Doselio se u Beograd gde je nastavio karijeru

 

 

Meni je njegova biografija mnogo bitnija iz drugih razloga. Svojim borbenim, stoičkim duhom, kao i hrabrošću, rešio je da svoje osećanje optimizma i nepokolebljivu veru, uz suprugu Tanju, ovaplodi kroz njihovo petoro dece. Za jednog Krajišnika to i nije bila nemoguća misija, ali s obzirom da se pre donošenja svake važne životne odluke, već odomaćio u Pančevu, privukao je pažnju. Za njega nije bilo draži iščekivanja. Kao otac i suprug, morao je odmah da prodre u stanje neprestanog žrtvovanja.

 

 

Sasvim sigurno, u Srbiji, ima mnogobrojnijih porodica od Mrkela, ali, teško ću da poverujem, a mislim i na čitavu planetu, da je čak četvoro dece: Anastasija, Marija, Marko i Ksenija, okrenuto sportu. Devojčice su atletičarke, a sin fudbaler. Sara je još uvek malena, ali, ne sumnjam da će i ona, uskoro, na stazu. Ne bi bilo fer, a najmanje objektivno, a da ne kažem, deca junaka ove priče su izuzetno talentovana, i svaka u svojoj dobi, predstavlja istinsku vrednost u našoj zemlji. To što postižu sjajne rezultate plod je marljivosti i ozbiljnog rada, ali, njihovo ponašanje u sportu i van njega, pleni još više. Reč je o deci koja svojim činjenjem dobrotu šire kao lančanom reakcijom. Svakako da su u školi, takođe, na najvišem nivou.

 

 

Mrekala, kad ga upoznate, a to lako shvatite, zna da živi u surovoj realnosti, ali, teško se slaže sa nepravdom i odsutnošću poštenja. Nedavno smo se sastali, malo pričali o nama, kao ljudima, deci, svojim naslednicima, i lako shvatili šta su nam, obojici prioriteti. Uspeh naših najmilijih, svakako je na prvom mestu, ali, samo uz rad i ljubav. Iskreno, ne znam kako on sve postigne za 24h. Uz privatan biznis, koji mu omogućava da crpi snagu i kreativnost, stalno je i najveća podrška svojojoj talentovanoj deci. Ko ima jedno ili dvoje, zna kako to ide, ali, kad petoro teži postizanju uspeha, onda je to, ipak, nešto potpuno drugačije. Ta, njegova energija, želja da se ne stane, bude uvek na mestu događaja, za mene je izuzetnost najviše vrste.

 

 

Njegov život do sada, kao neki stvaralački projekat, koji odlikuje raznolikost interesovanja, to prožimanje dobrote i energije, polako ali sigurno, pretače se na njegovu decu. Tako i oni, ma koliko bilo teško, ne odustaju. Nekako, uvek se dočekaju na noge. Sigurno, na to ima uticaja i njihova gorštačka provenijencija, kao i genetika. Kako bilo, Tanja i Branko su uradili mnogo toga fantastičnog. Nekom titanskom tehnikom, samo njima svojstvenom, ubedili su nas, mene sigurno, da ovo oko nas nije simulacija života, već stvarnost. Vredi se boriti za sopstvene sposobnosti i uspeti. Zato što ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh.

 

 

 

 

 

 

VLADIMIR BARALIĆ

 

Baralu, kako svi zovemo junaka ove priče, mada, poslednjih godina, ja sam ga oslovljavao sa Vlado, upoznao sam, ima tome  četiri decenije, čak i duže. Naime, a često to pominjem, svojim polaskom u srednju školu ( čitaj deveti razred) počeo sam da upoznajem i vršnjake iz drugih delova Pančeva, ili, one koji nisu išli u istu osnovnu školu sa mnom. Tako, negde u centru Pančeva, sreo sam i njega. Ako se ne varam, mesto koje smo baš u to vreme najviše posećivali, bila je kafana Sloga. Nažalost u ovom gradu, skoro da nema više tih institucija-narodski rečeno, koje su nam poslužile da se oblikujemo kao ljudi, međusobno upoznamo i poštujemo.

 

Vreme je prolazilo, a kad god bi ga video, uvek je bilo prisutno, to negde u vazduhu, da taj čovek ima pozitivnu misjiju. Imao je neku hrabrost i smirenje istovremeno, što je za mladost čudno, ali i jeste reč o dragocenom čoveku.

 

 

Kasnije, saznao sam da je sa porodicom u Londonu, da lepo živi u prestonici Velike Britanije. Priznajem, nisam s njim bio dovoljno u kontaktu, ali, povremeno, preko fejsa ili instagrama, kad bi razmenili misli, pišući jedan drugom, lako sam osetio istu onu etiku, koja ga nije napustila, kad je otišao svojim putem.

 

U životu, koji je pun lepih i onih drugih utisaka, svako od nas prošao je, nažalost, i kroz prave porodične drame. Ne mogu sad o detaljima, u vezi sa Vladom i tom, intimnom pričom, ali, znam, nije mu bilo lako. Onda, kad je Istinočežnja konačno izašla, eto i njega u rodnom Pančevu. Videli smo se, poneo je moju knjigu u London, ne znajući da će i sam biti junak u drugom izdanju iste. Takođe, a važno mi je da ga pomenem, više pohvalim, bio je među prvima koji je pomogao da se i moje delo “Ko je ko u pančevačkom sportu” nađe u rukama čitaoca. Pravi prijatelj.

 

Želim da ga pohvalim i kao istinskog planinara. U poslednje vreme, skoro uvek, oglašavao se preko društvenih mreža, iz tih, da kažem, osvajačkih pohoda. Onda sam shvatiuo da mu to nije hobi već strast, a kad je pravo, onda to postane ljubav. I, evo ti Vlade, sa drugarima iz „Jelenka“ na najvišem vrhu Afrike-Uhuru, u Tanzaniji. Skoro 6000 metara nadmorske visine su dosegli, a to i jeste, baš pravi, životni podvig.

 

Nemir, tu, neku sopstvenu kreativnost, sad je pretočio u nešto posebno. Taj čin, objašnjava ceo njegov životni pohod, a ako ste pažljivo čitali, sve sam vam objasnio.

 

Praštajte i dobra vam sreća!