Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

Istinočežnja

 

 

DRAGAN LEMI MILEUSNIĆ

 

Ovako je zborio Bendžamin Freenklin: “Prerano starimo a preksano postajemo mudri”. S razlogom sam postavio ovaj citat borca za nezavisnost, da dokažem, primerom svog saborca, junaka ove priče, da ne mora uvek da bude tako, kako reče, poznati američki naučnik.

 

Lemi, po mom mišljenju, hvala Bogu, još uvek mlad, i te kako je razumeo, na pravi način, kad je potrebno zaustaviti se, smiriti, doneti ispravne životne odluke.

 

 

Nisam imao tu sreću da Mileusnića upoznam dok je bio u muzičkom zamahu, pisao i izvodio muziku koja je potencirala bunt i sve što ide uz to, ali, kako to samo život može da namesti, sreli smo se, sasvim sam siguran, u pravo vreme, da zajedno menjamo ono suštinski što ne valja, prvo u nama samima, pa u Pančevu, a videćemo, dokle će ta sila da nas dovede.

 

Lemi, suprug i otac dvojice dečaka, dobro zna da se svaka škola plaća, ali i da donosi opus i širinu. bez toga, kako biti čovek? Svojim glasom autntičnosti, u meni budi nadu da mladost grada na Tamišu ima vremena da prodiše. Ovaj Pančevac dobro zna, disciplina je spoljna kontrola, ali, kad čovek ima to u sebi, da prepozna dinamiku racionalizacije, razdvoji šta je dobro a šta ne, mnogo je lakše prebroditi aktivnu brigu.

 

Srećemo se u poslednje vreme često, u našoj Grupi. Toliko je to pozitivna priča sa sjajnim ljudima, ne samo lokal patriotama, već osoboma koje praktikuju ljubav i bez sumnje iskazuju je kada god i gde mogu, koliko volimo svoj grad. A, Lemijevo obraćanje, putem videa, kojim ilustrujem ovu rubriku, podstaklo me je da napišem ove redove. Sve je u tih minut-dva stalo, cela istina o Grupi, jedinstvenom pokušaju da vratimo Pančevo-Pančevkama i Pančevcima.

 

Dok su neki pristali na mantru, misliti je neizlečivo mučenje, nesrećni, pa žele sve da unište, Lemi, ljudi iz Grupe, hoće sve suprotno, zato će se to i desiti, a taj proces, koliko god nekome, sada, iz ove perspektive izgledao nezreo i nemoguć, samo sačekajte, još malo, uverićete se, koliko smo blizu da ostvarimo nezamislivo.

 

Mileusnić, jedan od modernih heroja Pančeva, simbol slobode, zna da prepozna, oseti. Tako smo se i zbližili, svi mi.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

VERA CARINA

 

Uloga junakinje ove priče, u kulturnom polju Pančeva i Srbije, čak, daleko šire, dobro je poznata stručnoj javnosti, ali i svakom dobronamernom ljubitelju umetnosti, posebno crkvenom pevanju i horskom stvaralaštvu. Izuzetno uvažavam gospođu Carinu, a za to postoje višestruki razlozi.

 

Naravno, ona je Pančevka. Školovala se u Kijevu, na Državnom konzervatorijumu-P. I. Čajkovski, a njeno obrazovanje, razgranato je u više smerova. Završila je solo pevanje, klavir i kamernu muziku.

 

 

Zna se i za njeno delovanje u Muzičkoj školi „Jovan Bandur“ u gradu na Tamišu, i mnogim drugim aktivnostima, ali, pečat svom stvaralaštvu, ona je ostavila tokom decenija, od kada je horovođa Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva. Mnogo je koncerata iza njih, putovanja, a ta osobenost, donela im je najviša priznanja.

 

Povremeno, odlazim u Hram Uspenja Presvete Bogorodice, gde nedeljom, tokom liturgije, pomenuti hor, ima važnu ulogu. Citati i lepota Jevanđelja drugačije, mnogo lepše se dožive uz njih, a ko je samo jednom to osetio, sigurno mu je jasno o čemu sad pišem.

 

Iako je poznajem decenijama, nisam često imao priliku da se susrećem s njom, ali, nedavno, kada sam i poželeo da napišem ovu rubriku, malo duže smo sedeli, pričali, o raznim temama. Lako sam shvatio, koliko god Vera bila obrazovana, snažna i dominantna u poslu kojim se bavi, ostavila je utisak, jednostavne, prijatne osobe, sa jasnim stavom, o bilo kojoj temi koju smo pominjali.

 

Za neke, horovanje, izgleda nam kao vrsta misticizma, a kao takav, ima divnu moć da obične stvari otuđuje od nas i da ih učini neobičnim. Zato, kad sam se dotakao njenih kolega i nje same, kao i sjajnog horskog pevanja, nisam se iznenadio kada mi je na svoj način objasnila da nije reč samo o tonovima koji izlaze iz grla, već, zadovoljenju duhovnih radoznalosti, neprekidnoj strasti za pevanjem, u kojoj ravnodušnost nema mesta.

 

Potom, kada sam svojoj sagovornici rekao da me hor mnogo podseća na sportski tim, rekla mi je, parafraziraću: Uvek je sve povezano sa dostojanstvom, žarkim temperamentom, kada nam sva živa čula najviše dolaze do izražaja. Tako da, da postoji ta, neka veza-ohrabrila me u mom uverenju.

 

Obradovao sam se, još više, što sam imao priliku da razmenjujem misli s njom i zbog činjenice da je majka dvojice sinova i jedne kćeri. Posebno, a i tada smo ga pominjali, kad je reč o Dimitriju Miti Stefanoviću, jednom sjajnom momku, koji je svojim karakterom i stavom, mnogo doprineo da jedan dečak, naš sin Dušan, dopre na najbolji način do sebe. Vera se samo majčinski osmehnula, radosna, što sam potvrdio činjenicu koju ona sama odavno zna.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

SLOBODAN SLOVIĆ

 

 

Juče sam baš imao sreće. Prvo sam se sreo sa Miroslavom Žužićem, legendom Pančeva, a potom, svega nekoliko sati kasnije, na moje veliko zadovoljstvo, video i u lepom razgovoru, podsetio se nekog mnogo boljeg vremena u našoj varoši, sa Slobodanom Slovićem.

 

Ako Slobu niste videli neko vreme, slobodno ću reći, mada, već „vidim“ kada bude čitao ove reči, vrteće glavom, nije se mnogo promenio. Tačno, dodao je godine životu, ali, ona prepoznatljiva energija, ne samo da nije utihnula, čak, za nijansu je jasnija, nego pre. u zasluženoj je penziji, ali, stvarno, prestao je da radi, tek pre nekoliko godina.

 

 

Slović je primer čoveka, u nekadašnjoj zemlji, šta znači, imati viziju i kako je sprovesti u delo. Došao je u ovu ravnicu sa Peštera. Počeo je kao običan radnik, a potom, što se kaže, stepenik, po stepenik, završio je fakultet, pa postao direktor Starog Tamiša. Danas, Sloba se nije mnogo, da kažem, zadržavao na temi, o firmi kojoj je dao dušu, uposlio stotine radnika, a od pomenutog privrednog društva, napravio, jednu od retkih celina, u Jugoslaviji, tog kvaliteta i moći. Priča mi:

 

-„Ime, da ne smetam“-jednostavno mi je objasnio, zašto ne može da se zadrži, rečima, na Starom Tamišu.

 

Jasno mi je, to ja tvrdim, ne moj uvaženi sagovornik, nije lako navići se na antiživot, potpuno mehanizovanog društva, koje se predaje maksimalnoj proizvodnji i potrošnji i kojem upravljaju kompjuteri.

 

Ipak, vraćam ga u ono vreme, kada je na putu ka Dolovu bila samo poljana, a onda, sa njim na čelu, mada i pre njega radilo se, i te kako, dogodio se taj bum, koji je oduševio celu Jugoslaviju. Dolazili su mnogi, čitave delegacije iz Evrope i dalje, da vide to čudo. Važilo je za to vreme, njegovog vođenja Starog Tamiša-nije važno samo uraditi neki posao, već i kako je on obavljen. Kada su to zaposleni shvatili, lako se uspostavila težnja, da svi vole to što rade, plus, bili su odlično plaćeni.

 

Slobu sam upoznao davnih dana, novinarskim poslom, ali, danas, prisetili smo se, obojica, nečeg, isto tako važnog, a reč je o FK Stari Tamiš. Nekada, fudbalski ga je vodio zajednički prijatelj Dragoljub Kuzmanović. Sa osmehom mi je besedio o tom vremenu, prisećajući se divota kakvih odavno nema u pančevačkom sportu.

 

Sa nama u društvu, bila je Slobina ćerka-Biljana, koja je svedočila  usponu sjajnog čoveka, svog oca, koji je ostavio neizbrisiv trag u razvoju Pančeva. Poklonio sam mu Istinočežnju. Listajući, shvatio je da poznaje dosta junaka o kojima sam pisao. Neke odlično i zbog rodbinskih veza, kao što su Miroslav Kanjevac ili Dušan Duke Pavlov. On će svoje mesto, potpuno zasluženo, naći u drugom izdanju. Skoro dva sata razgovora uverila su me da Slovićeva harizma ne bledi. On je stvorio legendu o sebi, sada ga ona čuva od zaborava.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

VLADIMIR MIŠOVIĆ

 

 

Kad bih, sa većinom od vas, odigrao nešto, u vidu pitanja i odgovora, sasvim sam siguran, dobio bih tu partiju, makar, kad je reč o junaku ove priče-Vladimiru Mišoviću. Naime, da se otvorim do kraja, modern goovoreći-koliko vas zna da je ovaj momak, rođeni Pančevac i da veoma uspešno, već nekoliko sezona brani boje vaterpolo kluba Crvena zvezda, koja se takmiči u elitnoj evropskoj grupi, Premijer-regionalnoj ligi i domaćem prvenstvu, u ovom sportu? Kao, i da je prvi golman Mlade selekcije Srbije.

 

 

Ne likujem što bih vas dobio, naprotiv. Čak, pomalo mi je neprijatno, što većina mojih kolega, ko zna iz kojih razloga, uopšte ne reaguju na ovako pametnu i talentovanu decu. No, to je sad za neku ljudsku, sociološku analizu, i nije predmet ove rubrike.

 

 

Vlada je, pre svega, jedan sjajan momak, koji je vaterpolom počeo da se bavi u ovdašnjem klubu-Mladost. Slučajno je postao golman, a kad je jednom doplivao između stativa, to je bilo to. Nedavno, sa Mladom reprezentacijom Srbije, popeo se na krov Starog kontinenta, i tako, sa ispisnicima, dokazao da ova zemlja jeste Dom najboljih, ikada, od kad se igra vaterpolo, kao i da nastavljaju tradiciju, koja baš to dokazuje. Prelaskom u prestonicu Srbije, nije odmah zasijao, što bi se reklo, jer, kako i može, pored izuzetne konkurencije, ali, talenat, snaga, volja, rad, ne mogu ostati ne zapaženi, posebno ne, kod najboljeg trenera na planeti-Dejana Savića.

 

Legenda srpskog sporta, selektor naše najtrofejnije selekcije, u to doba, kad je mladi Pančevac stigao u Crvenu zvezdu, bio je trener i renomiranog kluba. Tako, nije bilo potrebno mnogo, iskusnom vuku, da shvati, pred njim jeste budućnost srpskog vaterpola. Zato je počeo da brani, što bi se reklo, kao klinac.

 

Pre nekoliko meseci, pričao sam sa Vladom, o njegovom životu, karijeri. Bio je to za mene razgovor otrežnjenja. Toliko sam pametnih detalja čuo od ovog mladića, pravih uverenja, značajnih putokaza, da sam, odlazeći kući, posle tog viđenja, shvatio, nije ova omladina sva u pošastima i na ulici, već da su svuda oko nas, izrazito pametna i motivisana deca, ali, da malo znamo o njima.

 

Pre desetak dana, posle nekih, ne baš lepih stvari u VK CZ i oko njega( znaju ljubitelji sporta te detalje) Dejan Savić se ponovo vratio u voljeni klub. Nije se ništa promenilo, u međuvremenu, jer Mišović je „zacementiran“ na golu bio i pre njegovog povratka, ali, ta simbolika, svakako će doprineti da Vlada pruža još bolje partije, mada, ko poznaje stvari, jasno mu je, on je jedan od najboljih u pominjanom timu.

 

 

Praštajte i dobra vam sreća!