sportski magazin

/
/
DEJAN STEVOVIĆ – VEČITI MLADIĆ SRPSKOG ŽURNALIZMA

Praštanje uspeha vam predstavlja: Dejan Stevović, novinar, dugogodišnji urednik Sportskog žurnala

 

 

 

 

VEČITI MLADIĆ SRPSKOG ŽURNALIZMA

 

 

Posle nezapamćenih uspeha srpskih vaterpolista, osvojenih zlatnih odličja na Olimpijskim igrama u Tokiju, pa, onda redom, u mlađim kategorijama, na najelitnijim takmičenjima, želeo sam da vam na poseban način predstavim svog, prvo prijatelja, pa potom kolegu, Dejana Stevovića, decenijama unazad, najuglednijeg hrničara ovog sporta kojeg Srbija ima. Nas dvojica već godinama sarađujemo u Žurnalu ili na Praštanju, a njegov stil pisanja prava je škola novinarstva. Ipak, ovog puta sam se odlučio za nekoliko njegovih poslednjih zapažanja, kad su naši vaterpolisti bili naj, naj. Naime, na svojoj FB stranici Stevović, na samo njemu znan način, u kratkoj formi, beleži sopstvene i emocije svojih junaka. Sad je prilika, da na jednom mestu, vidite i pročitate, kako to radi majstor novinarskog esnafa.

 

 

Dejan Stevović, posle četiri decenije rada, odlazi u zasluženu penziju, ali, za Dekija, to je samo još jedna floskula. Zašto? Zato što radi više nego ikad. Osim svog redovnog posla, a i te kako ima o čemu, još uvek da piše, on godinama uspešno priređuje razne sportske edicije, koje ne samo da izazivaju pažnju javnosti, već svojim sadržajem, utiču na sveukupnu postojanost sporta u Srbiji.

Zato, pre nego što pročitate njegovo delo, podsetiću vas na moj prikaz, posvećen njemu i njegovoj divnoj porodici, koja ga je ispratila u penziju na zaista nesvakidašnji način, potpuno originalno i za svako poštovanje. Naime, on je bio jedina tema posebnog izdanja Sportskog žurnala, njemu posvećenog.

 

 

 

 

 

 

STEVOVIĆ, NASLEDNICI I LEPOTA ŽIVOTA

 

 

Ljudi moji, šta ovo bi? Mada sam znao da Aleksandra i Darko Stevović pripremaju veliko i lepo iznenađenje, povodom odlaska u penziju, Dejana Stevovića, njihovog oca, dugogodišnjeg urednika Sportskog žurnala, najvećeg znalca među novinarima, u svetu vaterpola, 40 godina uspešnog izveštača, sa najvećih sportskih smotri na planeti, ali, ovakav spektakl, nisam u svom životu doživeo.

 

Naime, juče, na fejsu, pojavio se Sportski žurnal, sa samo jednom temom-Dejan Stevović. Sakupili su njegovi naslednici izjave njegovih prijatelja, kolega, dogodovštine, anegdote, šta sve, na jednom mestu, a potom, sve to poređali, zaista profesionalno i originalno, u stranice, potpuno identičnim Sportskom žurnalu.

 

Kad mi se Darko javio pre izvesnog vremena, da pita, želim li da učestvujem u ovom iznenađenju, prihvatio sam čista srca. Obožavam njegovog oca, svog prijatelja, novinarčinu, sjajnog čoveka. Ipak, nisam ni slutio koliko će ovo da bude originalno, potpuno drugačije od bilo kog klišea. Naravno, Deki je to zaslužio posle četiri decenije pisanja i novinarskog bitisanja, ali, još me ova priča drži pod utiskom, zato je i delim s vama.

 

 

Šta mi je još utisak? Pazite, reč je o ko zna koliko ljudi koji su nešto napisali o Dekiju, a niko od nas, nije ni zucnuo o našoj tajni. Svakako, najteže je bilo supruzi Slobodanki, Aleksandri i Darku, ali, sve su izdržali, što je još više doprinelo potpunom iznenađenju za junaka ove priče.

 

Već sam vam pisao o Stevoviću. Ako vam kažem da je izveštavao sa pet Olimpijskih igara, da je bio svedok najvećih uspeha naših vaterpolista ikada, i mnogih drugih događaja, širom planete, jasno je, reč je o vrsnom profesionalcu. Ipak, za mene, Deki je pre svega čovek, šmeker, prijatelj, pa tek onda kolega. Baš tim redom.

 

Da još malo hvalim Aleksandru i Darka, njegove naslednike. Bravo deco! Takva ljubav i poštovanje prema ocu, može biti ideal svima nama koji imamo decu. Bravo za ljubav, posvećenost, strpljenje, jer, nije jednostavno biti dete novinara, takvog, kakav je Deki. Česta odsustvovanja, mnogo rada, izostanaka svakakvih vrsti. Ipak, vi ste mi dokazali da ste ljudi, što se može smatrati najvećim uspehom Dejana Stevovića.

 

Hvala svima koji ste na bilo koji način učestvovali u ovom iznenađenju. Što neko reče, ovo je životno delo jednog sjajnog čoveka i novinara. Na ponos Stevovića i naš, koji ga poznajemo. Još jednom, bravo i svaka čast!

 

 

KAKO NIKIĆ KAŽE

 

Javio mi se jedan roditelj sinoć, kaže teško je Grke dobiti dva puta. Korolija dodaje kako smo prvi meč pobedili kroz iglene uši. Jedino hrabri Nikić:

– Rekao sam Kokiju kada smo počinjali – samo zlato.

I eto ga. Zlato, treće ovog leta. Repriza Tokija, mi Grke, Mađari Špance.

Sinoć se dopisujem sa jednim momkom, neću reći ime, osim da mora da mi nadje duvan čvarke.

– Mi smo Srbija, idemo…

Uhvatio pelcer matorih. Njih 15 iz mislim osam klubova. Ne gledam derbi nego gledam vaterpolo. Odohu vražju mater…

 

 

Doktorska odbrana, pa mali pad, pa u dva minuta se sve rešilo. Svima kapa dole, odigrali su borbeno, kvalitetno a opet čini se ritunski veliki meč. Najveći u karijeri koje mogu da budu uspešne. Ako ne polete. A ako polete pad će biti brz i bolan.

– Moramo nešto novo za iduću priču – kaže Koki.

Dok biram izmedju 15o i 208 Čanetovih fotografija dobijam poruku od Nikića.

– Deki, ponavljam  ti, mene interesuje samo zlato.

Boba ima za sada jedan iz jedan. 100 posto.

Nastavlja:

-Tri zlata za tvoju penziju, šta ćeš više.

Stvarno moglo bi tu neko nacionalno priznanje da se dodeli. Malo, svaki dinar na ovu skupoću. Možda neka akcija, ne samo za mene…

Šala naravno. Taman sam mislio da ponedeljak odmorim kad moram na aerodrom. I da sačekam da dodju i kažu:

– Dobar dan, ja sam prvak Evrope.

– Drago mi je, ja uglavnom pišem o prvacima.

Toliko

 

 

 

 

 

 

VITEZOVI SA MALTE

 

 

Da budem pošten mogli bi sada da prodju pored mene i da nemam pojma ko su. Priznajem, moja sramota. Nekada sam i te do 17 godina imao u malom prstu.

A u ponedeljak bi mogli da mi pridju i klinački drsko kažu:

– Dobar dan ja sam evropski šampion.

Bilo bi lepo.

Elem Radoslav Virijević, Petar Pajković, Pavle Mušikić, Zoran Božović, Andrija Jauković, Petar Stanić, Viktor Urošević, Aleksandar Kovačević, Nikola Kojić, Marko Dimitrijević, Vuk Anđelić, Rodoljub Gajić., Bogdan Brešćanski, Mihajlo Pavlović i Veljko Fuštić u nedelju igraju za zlato na Evropskom. Biće vitezovi sa Malte. Zlatni ili… pu.pu, pu

U godini jubileja igraće za treće srpsko zlato ovog leta. Danas su savladali Mađare koji su tretirani kao vrh vrhova. Ali i nad vrhom ima vrh.

Drago mi je zbog Korolije i Nikića, zatim Mijatovića, dr Nastića, mog Čaneta.

 

 

Koki je malo igrao za repku. Nije uspeo 2007. u Melburnu ali polako mu se vraća. Prija ovakva medalja. Uvek miran, ponekad filozofski nastrojen, mislim da je legao ovoj ekipi. Slaviće i njegov brat Mihajlo sa kojim možete o muzici koliko hoćete. Kada ga zovem prvo pustim nekad Cepeline, nekad Dilana a on hvali moj ukus.

I naravno zbog Bobe Nikića mi je posebno zadovoljstvo. Slični smo. Strahujemo i da igramo protiv Zanzibara.

– Ma pusti sport je to – kaže često jedini igrač sa tri svetska zlata na svetu.

I mogu da mislim kako ga ovi klinci gledaju, kako upijaju njegov savet. Ako Deki na klupi ima širok dijapazon ponašanja, ako kembe zna da eksplodira onda nekada vrsni centri Partizana imaju nestvarnu mirnoću. Pomaže to posebno mladima-

I šta još ?

Ništa, igrajte pa u ponedeljak da vam pridjem i pitam:

– Pardon, molim vas da li ste vi evropski prvak ?

Toliko

 

 

 

TRENING U 6 O KLOK

 

 

Svašta se događa pa i da grickam nokte dok igraju omladinci na svetskom. Čuj omladinci pa nokti. Dogadja se i da idem da ih čekam. Čuj omladince…

Ipak, msm svetski prvaci. Red je. Očekujem desetine kamera, gužvu u pres prostoru, da moraš da se guraš…

Prc…

Tri kamere, troje novinara, Jedna devojka, Krle i ja. Mi smo i 1991. pratili Igora i društvo po zlato u Pert. Neuništivi Krle i ja.

Roditelji, ponosni, zadovoljni, mame ushićene, tate kao kvasci.Samo da ne postanu treneri. Provociram:

– Šta, zadovoljni ste ovim ? Svašta.

Provaljen sam smeju se.

Eto ti ga Nikola Jakšić Zna se koliko sam slab na njega. A tu sad i brat.

-Izvinte Nikola, molim vas, vi danas niste važni. Vi ste čekač svetskog prvaka. Hoću sliku.

– Kaži mami.

Pridjem staroj drugarici gospodji Jakšić, koju sam upoznao tog trenutka. Taka i taka stvar.

– Može ?

– Može.

Muvam se tamo kao neki novinar a dve devojkeiz Kragujevca ni manje ni više:

– Da li biste mogli da nam oslobodite prostor da ih slikamo kad izadju, da nema nikog ispred nas.

Čuj ovo. I onda kolegama molba:

– Ljudi da oslobidimo prostor za dame, da slikaju svoje Kragujevčane.

Isplatilo se jedna od njih, po imenu Nina šalje slike, jedna je pred vama.

I tadada da…Evo ih. Malo zbunjeni.

 

 

Jakša priča kako se nada sledećoj medalji sa Nikolom. Pitam Mišovića:

– Gde ide ovaj vaterpolo kada si ti najbolji golman ?

Smeje se:

– Rekao bih u propast.

Dolazi kapiten Branković, čija mi je sestra bila sinoć dragoceni saradnik:

– Šta ćeš ti sada da kažeš ?

– Mogu samo da pametujem.

-Ok kakva je bila proslava:

Pametuje:

– Lep je Prag!

Majku mu.

Radulović pravi diplomata, MVP je Srbija.

I na kraju Kembe:

– Moglo je i bolje da se odigra….

– Šta ćeš sad?

– Ništa imam u 6 trening.

I kažem na kraju Mišoviću:

– Golmane ajde kući, odmori u sedam imaš na Dorćolu trening.

Gleda me, pa ne zna…

Moša šampione, uživaj dan dva.

Toliko.

 

 

KAD DIVOVI PLAČU

 

Brzo je napustio prostor gde se slavilo i došao na konferenciju za štampu, željan da se sve brzo završi i da ode. Dejan Savić.

– Ajde nema veze što nema nikoga hajde, idemo – tražio je.

Pa nisam ja igrač da moram da slušam.

– Čekaj bre evo stižu ostali.

– Ma hajde – i onda je ubijao vreme slikajući se sa svima koji su to želeli.

I onda su divovi stigli. Veseli, srećni, kako god i dostojanstveni.

– Svi ovde pored mene, nema sedenja na druga mesta- i time je selektor srušio protokol.

Svi emotivci, sada već teško govore. Filip je ispričao svoje , kapitenski. Onda je Bane, dok ga je selektor ozbiljno posmatrao, kazao neku.

– I tu je sa nama duže od decenije Stefan Mitrović. Šta možete da kažete…- pitao je voditelj-

Stefan i ne gledajući ga:

– Vaše pitanje me uopšte ne interesuje. Sve što imam da kažem je…

 

 

Uzeo je onaj mikrofon,ne ide, ne čuje se:

– Upali ga sine – savetuje Savić.

– Ma upaljen sam ja odavno, sad se gasim. Stavljamo tačku na I.

I onda je krenuo, kao slavuj:

– Jednom odleteće ptice, ulice naše ostaće bez sunca…

Osetite kako se ježite, kako emocija seče vazduh, kako sve liči ne nešto što se pamti, kako su ti stihovi zapravo pravi tekst za novine.

Peva Stefan i prate ga svi. Ustaje i pred refren poziva:

– Idemo svi i vi novinari , svi

A sad adio, a sad adio i ko zna gde i ko zna kad…

Gledam. Plaču. Čak i Dule koji je kao stena. Filipu pune oči. Selektor stavio glavu među one dve velike šake i trese se. Daju mu podršku Mić, Fića i Đole. Ne vredi… Ljudina se trese,

13 divova i njihov šef.

Aplauz Stefanu i igračima dugo traje. Kao da svi tek sada shvatamo šta je poruka refrena,

Nikad više spiker: Srbija broj 1 Pijetlović, broj 6 Duško Pijetlović broj osam Milan Aleksić, broj 10 Filip Filipović, broj 11 Andrija Prlainović, broj 12 Stefan Mitrović, (za Baneta se ne zna)

Nikad više sa istom kapicom, nikad više zajedno po zlato.

Selektore vi imate nešto da kažete ?

– Dajte mi neki dan, Nemam šta, jebiga to je to.

Kolege novinari izvolite.

Muk.

Opet selektor. Proziva:

– Stevoviću ?

Vidim ih netsrpljive, suznih očiju, cupkaju, hoće kraj. hoće da idu. I učinim im zajedno sa ostalim:

– Nemam pitanja.

Zahvališe se uglas. Odoše.

Šta da ih pitam, pa sve su rekli proteklih dana.

Momci adio !

Toliko

 

Kako je to izgledalo pogledajte na linku ispod:

https://www.youtube.com/watch?v=Pkxlvqjwi1c

 

 

12 APOSTOLA

 

 

Šta sad ?

Kao nešto pametno da se kaže i stavi tačka na Tokio. Zovu me sa posla:

– Hajde da častiš, uzeosi zlato.

A sto puta sam rekao da ću da častim kad ne urade ništa. Ovako ću da bankrotiram.

Neću sada ni o asovima koji su stavili tačku. Neću jer bih marginalizovao mlađe. Ima vremena.

Pre dve godine sam pravio razgovor sa Jakšićem i tada mi reče:

– Što ljudi misle da mi ne možemo opet da osvojimo Rio? Ma daj, još jedan krug, Nije nemoguće.

Prema Jakši sam salb, priznajem. Mislim da je genijalan igrač.Ali tada sam ga pitao na osnovu čega misli da je to izvodljivo:

– Eh, pa igramo.

 

 

A onda sam napravio ritual posle poraza od Hrvata sa Savom Randjelovićem:

– Šta sad ? – moje pitanje.

Savini odgovori

– A sada šizenje

Ili

– Mi smo opasniji

Ili

– Samo gledaj

Ili

– Sad ono naše

Pred Španiju

– naplata sa kamatom.

Na kraju

– Da uzmemo ono zbog čega smo došli.

I bi tako. Sava mi je otvarao oči.

Danas posle svega:

– Deki piši šta hoćeš, verujem ti – poruka je Dedovića.

Lazić:

– Nemoj neki naslov, šta kako se osećam. Ja sam olimpijski šampion sa ovim divnim ljudima.Šta reći?

Nema jedino Savića. Ignorare, ima vremena.

Čujem Filipa:

– Čika Stevo mi i ti u penziju.Ma to je to.

I na kraju Prlain:

– Ti si nas sve već oprostio. Stavi 12 apostola u bazenu.

Pa da stavim. toliko su mi zadovoljstva učinili proteklih 15 godina da mogu i ja nešto za njih.

Toliko

 

 

Još ćemo se mi gledati Stevoviću I čitati tvoje moćne tekstove.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije i snimak: Dejan Stevović

Share on facebook
Share on twitter