Praštanje uspeha vam predstavlja: Ljiljana Tasić, srpska atletska heroina, kraljica maratona, naša Pačevka.

 

POTPUNO OSTVARENA PRIRODA

 

 

Junakinja ove priče rodila se i odrastala u Jagodini, ali, već dugo, ona živi i radi u Pančevu. Ljiljanu Tasić sam upoznao davno, sredinom 80-ih godina prošlog veka. Izlazili smo u poznati, po mom mišljenju, neprevaziđen kafić „Blic“, svako svojim poslom. Kasnije, ona je otišla na studije, pa se udala za poznatog pančevačkog urologa, dr Nebojšu Tasića, nažalost, on je nedavno preminuo. Jedno vreme je nisam viđao, baš dugo, zapravo, a onda se to promenilo kad smo počeli da se nalazimo kod naše zajedničke prijateljice, dr Slađane Kovačević, na slavi. Mada je ona već počela da trči, i to ozbiljno, nije bilo prilike, da ozbiljnije pričamo o tome. Tačnije, meni nisu bile dostupne informacije da je ona postala maratonka, i to ozbiljne vrste. Pre nekog vremena, u razgovoru sa svojim prijateljom Željkom Zeljkovićem, takođe sjajnim trkačem na dugačkim, baš dugačkim deonicama, nekako smo se dotakli i Ljilje. Objasnio mi je, da je ona postala jedna od najboljih srpskih maratonki, čak, ultramaratonki. U prvi mah, to mi je zazvučalo neobično, nekako mi to nije išlo uz osobu koju poznajem, iz nekog drugog miljea, ali Zelja, moj dobri, uvek govori istinu i ono što misli. Čak, kroz mnogo primera, kad su zajedno trčali, na mnogim ultramaratonima i maratonima, sve mi je potkrepio fotografijama. Ne mogu da kažem da me to nije zaintrigiralo. Ipak, sve do pre neki dan, kad sam video da je ušla u klub100, u kojem je sve sama elita srpske atletike, a računaju se momci i devojke koji su do sad pretčali makar 100 ultramaratona i maratona, nisam je pozvao. Pomislio sam, kad, ako ne sad. Javila se Ljilja. Lako smo se dogovorili.

 

 

Pre nego što pročitate našu razmenu misli, hoću da vam pišem kako sam video svoju sugrađanku, pre i tokom razgovora. Pre svega, rekao bih-ona je žena koja je u potpunosti ostvarila svoju prirodu. Reč je o osobi koja nije izgubila srčanost. Čak, kod nje, kako godine prolaze, sve je izraženija. Kako drugačije i može da se opiše neko ko je je u stanju da pretrči toliko kilometara i ne zažali. S obzirom da je nisam video neko vreme, nisam se iznenadio, primetivši setu na njenom licu i u njenom glasu. Jasni su razlozi. Fizički, izgleda kao devojčica, a tokom dijaloga samnom, potvrdila mi je-zrelost je njena ozbiljna vrlina. Nisam psiholog i nije mi namera da analiziram ljude dok razgovaram sa njima, ali, lako je bilo uočiti, kod Ljilje, trčanje je za nju, neka vrsta pročišćenja. Rekla mi je da sad nije vreme da mnogo priča o sebi, van atletike, makar ne još, ali, poznato je, ima dve ćerke, sjajne mlade dame, uspešne u poslu i tokom studiranja. Šta je još zanimljivo? Pre bi se reklo, atletika je izabrala nju, nego pna kraljicu sportova. Kako to? Nije teško objasniti. Još kao devojčica, bila je živo dete, da tako opišem nekog ko ne miruje, a volela je i sport. Najviše košarku. Ipak, nije bilo lako od želje-dostići uspeh. Razlog je jednostavan. Problem sa jednim od pršljena na kičmi. No, samo život priređuje snove tokom noći i dana, pa je tako bilo i sa Tasićevom. Obožavala je košarku, a zanimljivo je, kao levoruka, bila je bogomdana za oblikovanje, od strane trenera, za igru među obručevima. Igrala je za školu u Jagodini, a ta aktivnost je prestala dolaskom u Beograd, na studije. Trčanje je bilo u drugom planu. Ono je došlo kasnije, kad je već oformljena njena porodica, ćerke rođene. Bilo je to pre više od dve decenije. Po sećanju, priča, mi, krenulo je nekako spontano. Odlazila je na SC „Mladost“, u blizini kuće u kojoj živi, prvo u teretanu. Onda, dok se odmarala od vežbi, izlazila je iz te prostorije, prepune sprava, da prošeta. Jednom, približila se stazi, u to vreme, još je bila posuta piljevinom i jednostavno, potrčala.

 

 

 

TRČI LJILJANA, TRČI

 

 

Ljiljo, prvo bih te pitao, kad si Ti osetila da možeš da trčiš dugo, zapravo, kilometarski duže od ostalih, da kažem, kolega atletičara?

        –Moja sreća je što sam u to vreme radila od 10h. Tako, imala sam vremena, da uradim sve po kući, skuvam ručak, i onda sam izlazila na stazu, da trčim. Ili, prvo sam trčala, pa onda radila sve drugo. Kako kad. U početku sam trčala oko pet kilometara. Sama. Onda sam čekala druga da zajedno trčimo. Dok on ne stigne, ja otrčim, dešavalo se, čak 12 kilometara, pa nastavim s njim. Pri tom, nikad nisam osteila da ne mogu. Malo po malo, mada nisam znala ljude iz atletike, počelo je da biva sve ozbiljnije.

 

 

Ipak, odlazak u Njujork, kao da je bila prekretnica u tvojoj, da kažem, atletskoj karijeri.

        –Moglo bi tako da se kaže. Moj Nebojša i ja smo ranije već bili u Njujorku i nekako, gledajući neki film na TV, a bilo je reči o tom gradu, poželeli smo da ga ponovo posetimo. Interesantno, u vezi sa tim je što je jedna žena dolazila na Sportski, da trči, koja je već bila na tamošnjem maratonu. Ona mi je dosta pomogla, u vezi sa samom procedurom, kako uopšte učestvovati.

 

 

 

Ja znam, nije tek tako stići do damo i trčati na maratonu. Možeš li malo mojim čitaocima da pojasniš tu proceduru?

        –Tako je. Reč je o tome da postoji lutrija, pa ako te izvuku, to ti je prvi korak ka odlasku u taj američki grad. Mene su izvukli i tako, uz sreću, otišli smo tamo. Inače, lutrija je krajem januara, a sama trka se održava prve nedelje novembra, tako da sam imala vremena da se spremim.

 

 

Kako je to izgledalo?

        –Počela sam da trčim duge staze. Shvatila sam da moje telo stvara manje mlečne kiseline, što mi pomaže da lakše prolazim kroz napore i oporavak. Nisam osećala umor, makar ne u prevelikoj meri. Kretala sam sa polumaratonima. Tad sam počela da upoznajem trkački svet. Zariju Milanovića, pre svih. Inače, reč je o čoveku koji je za godinu dana pretrčao više od 50 maratona.

 

 

Čekaj, izvini što te prekidam, ako ja dobro računam, ti si za šest godina trčanja, uspela da pretčiš 101. ultramaraton ili maraton?

        –Tako je. Bilo bi tu i više, ali situacija sa koronom je poremetila te planove. Inače, kad me već pitaš, izdvojila bih 2017-18. kad sam pretrčala 18 marataona ili ultramaratona. Znači, svake dve nedelje sam išla po jednu takvu trku.

 

 

 

 

Da te vratim na Zariju.

        –Da. Posle toga, stalno smo išli zajedno, ili sam sama odlazila na mnoge trke, a usput, upoznala sam još dosta ljudi, pa smo često, kombijem ili na druge načine, obilazili Srbiju, tražeći nove destinacije koje su nam pružale šansu da trčimo.

 

 

 

 

Ipak, prvi marathon se desio u Aradu, u Rumuniji. Zar ne?

        –U pravu si. Tačno se sećam, bilo je to 6. juna 2015. Pošla sam sa namerom da trčim polumaraton, ali su me drugari, još dok smo putovali, da kažem, nagovorili, da idem pun maraton. Malo sam se, kao, protivila, ali, na samoj stazi, bilo je kako su oni predložili. Tako, jeste, moj prvi maraton je bio u Aradu. Potom sam nastavila da trčim. Tokom leta, na porodičnom odmoru, u Grčkoj, nisam stajala sa trčanjem, sve do Njujorka.

 

 

 

 

 

 

NJUJOR, NJUJORK

 

 

I stigosmo do Njujorka. To je najveći maraton na svetu. Kako si se  snašla tamo?

        –Prvo bih rekla nešto u vezi sa samom organizacijom. Kad sam stigla na samo poprište, sve je izgledalo strogo i niko nije mogao da improvizuje bilo šta. Striktno smo morali da se držimo pravila koje je domaćin uspostavio. Kasnije sam razumela da samo tako i može da se sve organizuje i da prođe u najboljem redu. Kako drugačije, kad se 50 hiljada ljudi nađe na stazi.

 

 

 

Rekao bih, bio je to poseban doživljaj za tebe?

        –Naravno. Sve je bilo posebno. Trkači su rangirani. Prvi, da kažem, ta elita, krene po satnici, a mi ostali, čekamo i nekoliko časova na red, da bi startovali. Trči se kroz svih pet njujorških opština, a sama ta atmosvera, okruženje i ljudi koji su sve vreme tu, bodre nas, zaista jeste nešto posebno i za nezaborav.

 

 

Koliko ti je bilo potrebno vremena od starta do cilja?

        –Trku sam završila za, oko pet sati. Možda je interesantno da ti napomenem, posle sam satima išla do mesta gde me je čekao suprug i neki naši prijatelji, jer, sve je bilo blokirano, a samim tim otežano kretanje. Eto, i po tome ću pamtiti taj moj prvi maraton u Njujorku.

 

 

U Velikoj jabuci si bila još jednom, na maratonu?

        –Da, baš tako. Bila je to sad druga priča, i već sam znala šta me čeka, ali, uvek je taj maraton nešto posebno, mada sam trčala i u Londonu, Pragu, svuda po Evropi.

 

 

Ljiljo, mene posebno zanima, kako Ti uspeš da uradiš to sve? Trčati ultramaraton, kao i maraton, u svetu sporta, makar po mom mišljenju, nešto je najteže?

        –Vidi, nikad se nije postavljalo pitanje, da li ću moći, već kako da to uradim.

 

 

Gde ti je bilo najlepše?

        –Bilo ih je preko 100, nije lako to reći. Možda taj moj prvi, u Aradu, na Nešin rođendan. Bilo je teško, ali, fenomenalno istovremeno. Tamo sam imala i fenomenalnu podršku. Svuda okolo staze su bili školarci, koji su nas bodrili, od starta do kraja. Mnogo mi je bilo lepo i na drugom maratonu u Njujorku. Na dresu sam napisala svoj nadimak, i onda su mi sve vreme dobacivali, zvali, izjavljivali svakave poruke podrške, što je bilo fenomenalno. Pazi, kad ti neko dobaci: „Ne brini, još malo i ide hladno pivo“.

 

 

 

 

Ispravi me ako grešim, stekao sam utisak, a možda je to i zbog društvenih mreža, ima više priča o vama, maratoncima, da vas tako nazovem?

        –Tako je. Jeste, sve je ozbiljnija promocija. Trčanje je postalo nešto normalno. Kad se setim, kako je bilo kad sam počinjala, i tih komenatara od komšiluka, pa na dalje, onda je ovo ozbiljan napredak.

 

 

Trčanje, zapravo, nije toliko skup sport, ako izuzmemo putovanja. Od opreme su ti potrebne patike dres i šorc.

        –Tako ispada. Potroši se nekoliko pari patika godišnje i to je to. Nekad se desi da je to nešto ozbiljnije, kao kad smo Željko Zeljković i ja trčali za malog Vladu, tu humanitarnu trku, koja se protezala danima. Onda se potrošilo i više opreme. Tada smo za devet dana prešli smo 600 kilometara, čak i više, a sutradan,  zajedno, trčali smo maraton na Adi Ciganliji.

 

 

Ljiljo, nešto lično ću ti reći. Izgledaš odlično, vidi se da si sportski tip. Šta kaže tvoje telo i um, dokle još možeš da budeš tako aktivna i na visokom nivou?

        –Ne ograničavam sebe. Dok mi se trči, trčaću. Radila sam neke kontrole, proveravala sebe, i mogu da ti kažem, rezultati su bili odlični. Tako, i sa te strane, sve je kako bi trebalo da bude. Pazi, ja sad imam preko 50 godina i jako sam ponosna na te rezultate.

 

 

Mi smo Pančevci. Kakav imaš osećaj, u vezi podrške grada. Ima li je, uopšte?

        –Ne, ne osećam to. Naravno da mi je žao zbog toga, ali tako je to. Sa našim klubom AK Panonija, čiji sam član, kao i Željko, imamo odličnu saradnju i oni se ljudi trude da uvek izađu u susret, i to je to. Slabo se mi kotiramo i u lokalnim medijima, a mogu ti reći, svuda je to na ozbiljnom nivou. Kod nas ne, nažalost. Mada, ništa ni ne očekujem.

 

 

Ne tako davno, organizovali ste i Pančevački maraton. Koliko je bilo učesnika?

        –Da, ugostili smo 130 takmičara. Eto, i to je bila prilika da se grad malo ozbiljnije posveti tom zanimljivom takmičenju, još bolje promoviše, ali, prava podrška je izostala.

 

 

Ljiljo, stigli smo do kraja našeg razgovora, a uvek je poslednje pitanje u vezi sa fenomenom(ne)praštanja uspeha. Šta možeš reći o tome?

        –Mogu da nabrojim jedno dvadestak ljudi za koje verujem da se iskreno raduju mom uspehu. Mislim da je to premalo. Strašno je kad znaš da su ljudi zavidni, ali vešto to kriju. Ipak, oni koji to ne kriju, to je još strašnije. Ipak, ne trčim zbog drugih i to je to.

 

 

Svi smo mi različiti, ali, retko ko se neće složiti-lepota, čudo je nad čudima. Ljiljana Tasić zato uživa u svojoj životnoj trci. Shvatila je, to je njena lepota. Trčanje, makar sam je je tako doživeo, u njoj budi ono savršeno i potpuno. Zato, ne samo da nema nameru da prestane, već, kuje planove za nove ultramaratone i maratone. Sad, kad je otrčala više od njih 100, otkrila je sebe samu. Kad čuje odjek sopstvenog duha zna da je na pravom putu. Ne poznajem mnogo ljudi, toliko posvećenih, punih strasti za nečim, a da pritom, nemaju nameru, niti ideju, da ih to vodi ka  materijalnom, opipljivom. Zato je Ljija Tasić, heroj modernog doba, koja bi trebalo da nas vrati, a svojim primerom tako deluje, u vreme kad smo slobodno šetali otvorenim poljima, bezbrižni za budućnost. Uvek je sve do nas. Tasićeva je kraljica srpskog maratona. Velika je to čast, ali, mi kao da ne volimo i ne priznajemo osobe koje nešto znače. Zašto takvi ljudi ne mogu do očiju i uha, onih koji bi trebalo da cene napor, kako se dostojanstveno, na svoj način, štiti ugled običnog čoveka. Kao što Spartanci nisu marili za luksuz, danas, njima slični, kao Ljiljana Tasić, uveravaju nas, kroz njihova dela, trebalo bi da učimo, nagradimo i posvetimo im veću pažnju.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Ljiljana Tasić