U našoj rubrici „Linija spajanja“ danas vam predstavljamo Danijela Čalu, stručnjaka u oblasti kondicije i oporavka sportista, koji je posle košarkaške karijere, završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, pa radio za poznate klubove u regiji, a njegovo poznavanje posla najviše se osetilo u inostranstvu, pre svega u Kataru, gde radi skoro celu deceniju.

 

ISKUSTVO, OPAŽANJE I VEŠTA UPOTREBA ZNANJA

 

Neću reći ništa novo, ako napomenem da je fizička izdržljivost u savremenom sportu, makar podjednako važna kao i taktičko nadmudrivanje, na bilo kom igralištu. Do te sinergije, stiglo se godinama tražeći sve bolji rezultat, a granica se svakodnevno pomera do neslućenih visina. Zato se u svetu, a sve više i u našem okruženju, traže stručnjaci koji na najbolji način umeju da pripreme grupu sportista, ali i pojedince, za iscrpljujuća takmičenja i svakodnevni rad. Takođe, u novije vreme, kada je utakmica, zapravo, izlazaka na teren, sve više, dešava se čak i po tri puta nedeljno, oporavak mora biti brz i adekvatan. Sve vam ovo kazujem zato što Danijel Čala, poseduje znanje i reference baš koje se najviše traže na tržištu. Za njega se ne postavlja pitanje uspešnosti, jer, on to jeste, već kontinuiteta. Traganje za stalnim napredkom i odgovorima na najteža pitanja u struci, njegov su svakodnevni angažman.

 

Danijel Čala je igrao košarku u pančevačkom Dinamu, ali, darovitost je i kad sami shvatite-dometi su vam manji od potrebnih u profesionalnom bivstvovanju. Ipak, junak naše priče nije mogao i želeo iz sporta, pre svega košarke, pa je našao način kako, ne samo da ostane u njemu, već ostavi ozbiljan trag. Elem, baš u Dinamu je krenuo s pričom u vezi s kondicijom, ali i u prepoznavanju talentovane dece. Za početak, bilo je to sasvim dovoljno da se upusti u pravu, onu baš ozbiljnu, sportsku avanturu. Kako je vreme prolazilo, a on se edukovao i navikavao na nova dešavanja, tako su se ukazivale i druge prilike za rad. Od 2002-2005 delao je u KK Crvena zvezda, gde je uz Predraga Batu Zimonjića, sticao neophodna znanja. Bio je i član stručnog štaba srpske Juniorske nacionalne selekcije ( 2004) koja je igrala na Evropskom prvenstvu u Brnu, u Češkoj. Poslu je od samih početaka prilazio s nepodeljenom pažnjom, a dodatno se potvrdio u individualnom radu sa sportistima koji su želeli da ostanu u dobroj formi, ne samo tokom takmičenja. Takav način razmišljanja i stalan rad na sebi otvorio mu je nove prilike. U Grčkoj je radio 2007. a iste godine i sledeće, učestvovao je na veoma važnom, planetarno gledano takmičenju sa Egipatskom košarkaškom reprezentacijom. Kao član stručnog štaba pomogao je da Egipćani budu finalisti Arapskog kupa, a zatim, da osvoje sve Arapsko, Afričko i Azijsko prvenstvo. Vratio se u region, a u sezoni 2008-2009 bio je Head Strength and Conditioning coach KK „Igokea.Partizan“. Potom, od  2010-2013, na istim zadacima postaje deo nacionalne košarkaške selekcije Katara, s kojom je osvojio treće mesto na Azijskim igrama. Skoro punih deset godina radi i živi u ovoj zemlji, Emiratu, na Bliskom istoku. U glavnom gradu Dohi, deo je tima koji predstavlja EL Jaish košarkaški klub, s kojim, svake sezone, osvaja najznačajnije trofeje. Danijel Čala pune 22 godine čini samo dobro, gde god da je uposlen, držeći se premise-iskustvo, opažanje i vešta upotreba znanja, siguran su put ka uspehu.

 

PRIJATELJI

 

Ima mnogo ljudi u Kataru, gde ti već dugo živiš, s kojima deliš dobro i loše na terenu, ali i van njega. Koga bi izdvojio?

-Već sam to napomenuo. Pre svega mislim na Solija. On je osoba koja je najviše, uz profesora Vladimira Koprivicu uticala na mene. U svakom pogledu. Košarkaški me je oplemenio, mnogo naučio, a zahvaljujući njemu, i samo moje životno iskustvo dobilo je na kvalitetu. Tu je moj veliki prijatelj, gospodin Masur al Sahani, koji je mnogo pomogao meni i mojoj porodicu u Kataru. Takođe, imam pravu privilegiju da moogu da se družim sa Momčilom Mrvićem, on je direktor Entela, Energoprojektove firme u Kataru, kao i sa dr Žarkom Vučkovićem, poznatim hirurgom. Jedno ime, ipak, moram posebno da izdvojim, a reč je o Bori Milutinoviću, legendarnom fudbalskom treneru. Od njega sam mnogo naučio. Ja sam naučio da ga slušam i to je naveća dobit. Velika mi je čast što mogu da kažem, poznajem Boru Milutinovića i mnogo sam zahvalan za sve što je učinio za mene. On je, pre svega, jedan divan čovek, genije.

 

INTERESOVANJE ZA ZNANJE

 

Danijela znam, skoro, od njegovog rođenja, jer, ne samo da smo povezani ovako, on na jednoj a ja na drugoj strani sporta, već nas učvršćuje staro kumstvo, koje sada, uspešno negujemo nas dvojica. Ipak, prošlo je skoro tri godine, od kada postoji „Praštanje uspeha“, a tek sada ga predstavljam. Zato što se kockice nikako nisu poklopile, što bi se reklo, ali, nekako više i zbog njegovog skromnog pogleda na pojavljivanje u javnosti. On više voli da se, kad se vidimo, a to je često i u društvu zajedničkog prijatelja Branislava Putića, najboljeg srpskog frizera, opustimo uz razgovor o porodičnim temama. Ipak, Čala je ovih dana u svom rodnom Pančevu, a naš susret, od pre nekoliko dana, nije mogao da prođe bez dogovora o priči za naš sajt.

 

 

Da vam opišem svog sagovornika. Kad ga vidite, a ko ga poznaje, to može da potvrdi, isti je likom i konstitucijom od pre dvadeset-tridest godina. Uvek nasmejan, pozitivan, s nekom neverovatnom energijom. Meni se kod njega dopada što je sve stekao sam, teško radeći. Kad ga upoznate, jasno je, ume da se podredi kolektivu, ali sabijenim znanjem, brzo, sve uveri da mu treba pokloniti pažnju. Uvek je željan znanja, pa i sada, posle dve decenije karijere i uspeha. Na svakom planu, stalno traga za novim izvorima veština. Još mi je draže, ne hvali se postignutim, jer, imam utisak, ono pravo, tek dolazi. Ako vam pričam o njegovim poslovnim uspesima, a to ste već mogli da pročitate, onda, samo ću jednu rečenicu da iskoristim i sve objasnim-on od svakog bespomoćnog sportiste pravi sve suprotno i vraća ga oporavljenog i spremnog na teren, da ponovo daje sve od sebe. Danijel Čala je cenjen u krugovima koji poznaju sport, ne samo u Srbiji. Čak, rekao bih, nedovoljno je hvaljen u našim krajevima, ali, tako je to kod nas. On je oženjen Tamarom Šaponjić, nekadašnjom Mis Srbije i Crne Gore iz 2003. a zajedno imaju Stefana i Saru. Prelepo je kad čujete od uspešnog čoveka, ostvarenog na mnogim poljima kad kaže: „ Moja porodica je moj najveći uspeh“.

 

 

 

Elem, dogovorio sam se sa Čalom da se nađemo u Brasilieru, kafeu u centru Pančeva, koji, u to nema sumnje, ima najveći izbor kafe, uvek sveže, koju možete popiti u samom objektu ili poneti. Volim da sedim u ovom kafeu, ne samo jer mi je Milan Popov, vlasnik, prijatelj, već što sve izgleda svetski, a naše. Kvalitet pića je vrhunski, kao i osoblje i usluga. Čekam Danijela, a društvo mi pravi sin Dušan, jer, kumići se nisu dugo videli, a ujedno, dečak, uz oca, sve više voli novinarstvo, ali interesuje ga i fotografija, pa sam tu činjenicu iskoristio da on, sam, ovekoveči naš susret. Tako je bilo. Kad je Čala stigao, naručili smo kafu uvezenu iz Brazila, baš iz Brazila, neizbežnu koka-kolu, a zatim sam uključio diktafon.

 

 

 

PORODICA

 

Teško je uspeti u bilo čemu, ako nisi fokusiran na to što radiš. Ipak, da bi se stiglo do cilja, mora da postoji potreban mir i sreća i u privatnom životu. Danijel Čala je ponosni otac Stefana i Sare i suprug Tamare Šaponić, nekadašnje Mis Srbije i Crne Gore. Stalno ponavljaš da je važno biti uspešan, ali da porodica mora biti uvek na prvom mestu. Meni je ovo sjajna poruka i hvala što misliš na taj način.

 

        -Ne mogu drugačije. Život je jedan. Sve kreće iz porodice. Oni su moja pokretačka snaga i bez njih ne bi mogao da ostvarim uspešnu karijeru.

 

DELA IMAJU MOĆ, ONA NAS PREDSTAVLJAJU

 

Ja sam već upoznao svoje čitaoce kako si ti počeo, kao i kad je to bilo. Na početku našeg razgovora pitao bi te nešto u vezi s tvojim poslom. Naime, nije to tajna, uloga fizičke pripremljenosti sportista u ovo naše vreme, u istoj je ravni sa taktičkim delanjem na terenu. Kako bi ti objasnio tu ulogu snage i izdržljivosti?

 

–Velika je uloga. Kondicioni trener je pola tima. Ipak, rekao bih, sve je u sinergiji sa glavnim trenerom. Od te povezanosti, sličnog razmišljanja i moja uloga će biti vidljiva. Ima tu mnogo nijansi koje se razrađuju pre takmičenja, pa i tokom samog nadmetanja. Recimo, kakav tim imamo na raspolaganju, mlad ili u zrelim godinama. Kakav je koncept tima, kako selektujemo igrače. Korelacija između mene o prvog trenera je na prvom mestu. Ako to nije dobro postavljeno, imaćemo problem. Najviše sam o tome naučio od Milana Milića i posebno Dragoislava Milovanovića Solija, koga želim posebno da istaknem kao vrhunskog stručnjaka, velikog košarkaškog znalca i svog prijatelja, kojem mnogo dugujem za sve što sam postigao.

 

 

Očigledno da ti je popularni Soli prirastao srcu.

–Naravno. Čovek je legenda. On četvrt veka radi u Kataru, gde god se pomene njegovo ime, ljudi sa poštovanjem to prihvataju. Meni je lično mnogo pomogao. Naučio sam od njega mnogo. Šta znači preciznost u sportu, u poslu i da o svakom detalju mora da se vodi računa. Znaš kako, ne mođeš uspeti u ovom poslu ako nemaš jake mentore. Ja sam uz Solija, uživao i sa Batom Zimonjićem i profesorom Vladimirom Koprivicom, i svi oni su mnogo uticali na moj lični razvoj. Molim te, to nikako ne smemo da izostavimo u ovoj priči, a reč je tome-hoću da se zahvalim Vladi Iliću, koji mi je prvi dao svoja dva igrača da radim s njima, i uz to me platio. Tako da, hvala neizmerno na tada velikoj podršci.

 

 

Dakle, uticaj kondicionog trenera na ekipu je ogroman, zar ne?

–Svakako da jeste. Molim te da to istakneš i verno preneseš čitaocima šta ću sledeće reći.

 

Naravno, meni i jeste cilj da se priča o tebi i onome što radiš daleko čuje.

–Znači, ja brinem o 12-15 sportista u timu. Ne smemo da zaboravimo, oni jesu deo tima, ali sa svakim tim čovekom, zapravo, radim individualno. Mora da se dobro sve isplanira, ali, moraš biti spreman da se i menja plan i program i to na dnevnom nivou. Dobro je poznato šta je najbitnije u sportu. Pripremiti tim za najvažnije takmičenje. Znači, biti najbolji u pravom trenutku. E, to ko uspe, onda je pravi. Rezulati su jednimo merilo rada. Svi smo na zadatku, pa hajde da se pokažemo. Mnogo ljudi je uključeno u sve procese i svi imaju zadatke i doprinos.

 

Mnogo toga me zanima, ali, moram da sortiram pitanja. Ti si radio u Srbiji, regionu i već dugo si prisutan u Kataru. Gde se tu pojavljuju razlike i koju bi ti istakao?

–Moraš da se prilagodiš mestu u koje dolaziš. Da se prilagodiš mentalitetu ljudi s kojima radiš. Ako tu nisi uspešan, onda je sve uzalud. Sam sam se promenio. Imam sada ozbiljno iskustvo, a igrača dobijaš autoritetom. Mnogo sam naučio u radu s ljudima, a svuda ima nešto specifično, o čemu moraš da vodiš računa.

 

 

A, još konkretnije, šta je to najbitnije u poslu kojim se baviš?

–Da uočiš s kakvom ekipom radiš. Od toga sve zavisi. Ako imaš mlade igrače, onda ideš razvojnim principom. Ako je reč o profesionalcima, iskusnim sportistima, radiš na drugim finesama. Selekcija igrača je bitna, a zatim slede testiranja, i na kraju individualnim manipulisanjem dolazimo do pune spremnosti. Ne možeš sa svakim igračem raditi isto. Nauka je mnogo napredovala i sada smo u mogućnosti da sve pratimo, budemo u toku i pravovremeno reagujemo. Ipak, priprema pred početak rada je najbitnija, i moraš biti oprezan. U poslednje vreme, oporavak igrača je veoma važan.

 

Baš o tom oporavku, želim da mi pričaš. Ispada da je on bitniji od svega.

–Tako je. Vreme priprema se smanjilo. Sada sve teče od četiri do šest nedelja, a utakmica je sve više. Zato je vreme oporavka smanjeno, a neophodno je igrače pripremiti za toliki broj utakmica. E, sad, ponavljam, mnogi greše, pa nekim kolektivnim pristupom rešavaju te probleme. Savkom prilazim ponaosob. Svako od tih momaka je različit, drugačije deluje organizam na ono što mu savetujem i radim s njim. To ja zovem individualni princip u kolektivnom radu. Ima finesa. Prvih 24 sata su najbitniji. Prvih osam sati već moraš da reaguješ. Da  poboljšaš prokrvljenost i druge stvari. Ali to su sada neke stvari koje su deo tima.

 

Ti si, da tako kažem, autoritet u poslu stekao radeći u Africi i na Bliskom istoku. To deluje dosta specifično?

–Tako je. Rezultati govore. Sa Egiptom smo uzeli titulu Sve Arapskih igara na specifičan način. Gubili smo 25 razlike, a na kraju ipak slavili. Kako? Prvo, pre samog takmičenja, zahvalili smo se najboljem, tada njihovom igraču, Ismailu, jer, što kažemo mi treneri, bio je trula jabuka. Selekciju je tada vodio Predrag Badnjarević, izuzetan stručnjak. To su ti detalji koji prave razliku. U Kataru, takođe, čovek osim znanja mora da ima razumevanje za kulturu tog naroda, da poštuje ljude i zemlju u kojoj radi, a znanje, kad ga čovek ima, dolazi uvek na red.

 

 

Kad već pričamo o znanju, a ti si već ostvario bogatu karijeru, šta mođeš da kažeš ljudima koji tek kreću u ovaj zanimljiv, odgovoran i težak posao. Na šta da obrate pažnju?

–Hvala ti što si mi postavio ovo pitanje. Obično, iz ne znam tačno kog razloga, malo ljudi, posebno početnika, nema potrebu da pita nešto, novo nauči. Naravno, da tako kažem, knjiško znaje je bitno i tu nema govora. Ipak, ako želiš plodnu karijeru, znanje mora da ti prenese pravi stručnjak, i na to neka obrate pažnju. Moraš da poznaješ mnoge oblasti i da ih objediniš. Imaćemo problem u budućnosti sa strukom. Zašto? Zato što imamo mnogo teoretičara i dosta onih koji se snalaze u praktičnom delu. Ipak, samo povezanost obe pomenute discipline donosi rezultat, a plašim se da ljudi koji u sebi imaju tu sinergiju, ima malo. Da bih bio vrhunski kondicioni trener moraš da budeš poznavalac tog, specifičnog sporta. To zovemo uskom specijalizacijom. Eto, neka na to obrate pažnju.

 

USAVRŠAVANJE

 

Koliko god da je neko uspešan, ostvaren na mnogim poljima, onaj pravi, čovek znatiželje i novih znanja, neće odustati da se stalno obrazuje. Ti si nedavno boravio u Parizu, gde si bio gost FK Pari sen Žermena, koji je organizovao nekoliko seminara, između ostalih i iz tvoje oblasti.

 

Kako je bilo u Gradu svetslosti?

        -Oni su nedavno osnovali svoju Fudbalsku akademiju i hoće da to podignu na najviši mogući nivo. Zato uspostavljaju kontakte sa najuglednijim ljudima iz svake svere koja je u vezi s fudbalom, pa je na red došla i priča o kondiciji. Pozvali su me da budem gost, da naučim nešto novo, važno, vidim se sa sjajnim ljudima, profesorima, legendama fudbala, lekarima, mojim kolegama. Bilo je to fenomenalno iskustvo i zaista sam srećan da su baš mene pozvali, što mi daje motiva da nastavim da radim i neprestano se edukujem.

 

Stigli smo do kraja našeg razgovora. Sledi pitanje o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Zanima me tvoje viđenje.

–Ono što ostaje iza tebe su rezultati. To niko ne može da ti ospori. Fokusiran sam na svoje mišljenje. Uvek će biti onih koji te hvale i drugih koji to ne umeju, ili iz nekih njima poznatih razloga, ne žele. Važno je samo nikada ne odustaj. Kad padneš-podigni se, kreni dalje. Samo veliki tipovi ustaju i idu dalje.

 

 

Danijel Čala krči svoj put uspeha radeći ono što ume. Rezultati su tu, a svaki ostavljen trag, dokaz je da se upornost isplati, a znanje je uvek na ceni. Specifičnost njegovog delovanja ogleda se i u činjenici da je poslednjih godina radio u sredini, gde posebno mora da se vodi računa o svakom detalju. On se snašao, i nikoga ko mu je pružio šansu nije izneverio. On zna, dela imaju moć. Ona vas predstavljaju, čine interesantnim. Ima motiva za nove ciljeve i sada samo treba da istraje na tom putu.

 

PC Wizard – Njegoševa ulica Pančevo          Sve na jednom mestu

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

Fotografije: Dušan Damjanov i privatna arhiva