Šampionska mladost Pančeva

 

Prijatelji projekta

 

 

MARINA DAVINIĆ-ODLIČAN POGLED NA ŽIVOT I KOŠARKU

 

 

Već sam pisao o talentovanoj Marini Davinić, košarkašici o kojoj će, ne samo u Srbiji, tek da se govori. Ne poznajem osobu, devojčicu, u kolektivnom sportu, koju bih mogao da uporedim s njom. Ima neku svoju ljupku formu van terena, i goropadnost na igralištu, pa ta povezanost, zapravo, najbolje ilustruje karakter odlične sportiskinje. Može da bude šta poželi.

 

 

Rodjena je u Pančevu, 2002. a košarku je počela da trenira  kada je bila treći razred osnovne skole, sa tek navršenih 9 godina. Desilo se to u ŽKK “Tamiš” iz Pančeva. Nije odmah želela da se posveti igri između obručeva. Zato što je postojao razlog da se opredeli za rukomet. Naime, njen teča, Milova Ćurčija, legendarni Pančevac, igrao je rukomet, pa bio trener, a to se i njoj učinilo kao dobar putokaz za budućnost. Ipak, ne biva uvek kako planiramo, pa je tako i junakinja moje priče, iz poštovanja prema drugarici, koja je već trenirala košarku, otišla da vidi kako to sve izgleda. Ništa vam više ne bih objašnjavao, u vezi sa njenim početkom, osim da je posvećenost i strast za košarkom ne popušta do danas.

 

 

Sa 173 cm visine, možda bi neko pomislio, Davinićeva teško može sa devojkama, krupnijim i snažnijim. Ipak, to je samo privid, zato što sport, pa i košarka, da tako kažem, živi od brzine. Ta karakteristika, posebno je važna u ovo, moderno doba, kad su osnovni postulati kolektivnih sportova, dosta promenjeni, da ne kažem, potpuno. Nekad, radilo se i igralo na-tanane, a odavno toga više nema. Zato, Marina ima važnu ulogu u svom timu i mlađim selekcijama Srbije. Baš dok ovo pišem, ona je na pripremama na Zlatiboru, pa sam jedan deo razgoivora s njom, obavio preko poznatih sokoćala, što bi rekli ljudi, posvećeni prošlom vremenu.

 

Pre nego što saznate još toga o mladoj šampionki, rećiću vam i nekoliko svojih impresija. Mislim da je veoma dobra u tome što radi, zato što, sa mesta pleja, na kojem ona igra, vidi više i dalje, a kad je tako, lako je sa saigračicama uspostaviti sjajnu saradnju. Ta povezanost u timu, među njima, a pet ih je u polju, dobrom delom zavisi baš od Marine. Ističem tu ulogu, zato što, kao i u svakom pozorišnom komadu, dakle na sceni, vrši se podela, a samo ona koja izmamljuje aplauz, najbolja je, a to svaki reditelj, kao i trener zna. Zato, da budem slobodan i kažem-Marinina rola je važna, verovatno, najvažnija, a to kazuju i rezultati.

 

 

 

Da pređemo na naš dijalog.

 

Već sam pominjai tvoje početke, ali, nisam govorio o detaljima. Možeš li Ti za moje čitaoce to da uradiš?

      –Naravno, sa zadovoljstvom. U početku, nismo igrale utakmice, samo smo trenirale. Kasnije, posle par meseci, ja sam prešla da treniram  i igram utakmice sa starijom ekipom. Bila sam najmlađa, ali od malena sam bila borac i nisam davala na sebe iako sam igrala tada protiv devojaka 1998 i 1999 godište. Dobijala sam dosta prilike, kao mala, da igram od trenera Darinke Jovanovic, koja je zaslužna za moje prve košarkaske korake i uspehe, a kasnije je tu bio i trener (njen rođeni brat) Aleksndar Jovanović, koji me je trenirao u kadetskoj selekciji i takođe me puno toga naučio, kako na terenu, tako i van njega. Zato sam njima besprekorno zahvalna, jer su me naučili sta znač bitii pravi sportista.

 

 

U jednom trenutku, kad je to ono pravo, iz zaljubljenosti, pređe san a viši nivo, preraste u ljubav, to što radiš. Kad se to dogodilokod tebe, sa košarkom?

      –Mislim da je za mene košarka prestala da bude zabava kada sam otišla na regionalni trening, prvi u Novi Bečej, čini mi se 2015.godine i tada su na tom treningu bile sve najbolje devojčice iz čitave Vojvodine. Za mene to je uspeh, što sam bila na spisku od 24 igračice, na tim regionalnim treninzima. Stalno sam bila pozivana i to mi je bio jako veliki podstrek za dalji rad i trud. Kasnije sam pozivana na savezne treninge, da tako to nazovem, koji su obuhvatali 24 devojčice iz cele Srbije, a ne samo iz Vojvodine i tada sam već shvatila da će košarka za mene biti nešto  više od same zabave. Kasnije 2015, 2016 i 2017. bila sam pozivana na  kampove reprezentacije koji su bili u Kragujevcu i Karatašu.

 

Talenat, kad tad, nađe svoj put, kao voda je. Ti si posle pančeva, otišla za Beograd. U srpskoj prestonici se desilo ono pravo, zar ne?

      –Moglo bi tako da se kaže. Vremenom, tokom godina igranja u Tamišu, na svakoj utakmici u Kvalitetnoj ligi Vojvodine, bila sam najbolji pojedinac, na skoro svim susretima, sa mlađima ali i sa starijima, pa sam shvatila, možda je vreme da promenim sredinu i odem u neki veći klub, gde ću imati jače utakmice, treninge i konkurenciju. Ipak, u dogovoru sa roditeljima , sačekali smo da završim osnovnu školu i da odigram još jednu sezonu u Pancevu. Tako je i bilo.

 

 

Zadržao bih te još malo na ovoj temi, kad već pominješ školu.

 

      –Škola mi je jako bitna, a bila je i tad, a 8.razred sam završila skroz odličnim uspehom i bila sam “Vukovac”. Odlučila sam da upišem gimaziju u Pancevu (drustveno-jezicki smer) i mislim da nisam pogrešila u izboru.

 

 

 

 

 

 

 

REPREZENTACIJA

 

 

Već sam pominjao da se moja sagovornica nalazi na pripremama, na Zlatiboru. Evo njenih impresija sa naše planinske lepotice:

 

“Poslednjih godinu dana, za mene, bile su vrlo uspešne, kako na polju košarke, tako i škole i sticanja novih prijateljstava i iskustava. Naime, u ŽKK “Radivoj Korać” nastupala sam 5 godina i poslednje sezone dobila sam dosta veliku šansu i ulogu u prvom, seniorskom timu. Srećna sam sto sam sticala iskustvo i napredovala uz starije igračice i što sam sebe podigla na viši nivo. Ove godine, što se tiče juniorske lige, moje ekipa i ja zauzele smo 2. mesto u državi i smatram da je to veliki uspeh. Trenutno sam na pripremama sa ženskom mladom reprezentacijom do 20 godina na Zlatiboru. Svi zajedno ovde naporno radimo i trudimo se za isti cilj. Ove godine nema Evropskog prvenstva zbog Korona virusa, međutim, biće održan “Challenger” turnir u Šopronu od 11.jula. Vrlo je naporno ovde i svakog dana treniramo po dva puta dnevno i radimo na kondiciji, tehnici i taktici. Smatram da zajedno, kao tim i stručni stab, imamo odličan odnos-hemiju i vrlo mi je lepo ovde i presrećna sam što pretstavljam svoju zemlju i boje naše zastave, naravno i što imam priliku da se ovde borim sa jednako dobrim igračima”.

 

 

 

 

Ipak, usledio je prelazak u Beograd.

      –Dobijali smo još ranije ponude iz mnogih beogradskih klubova, ali onda sam se ipak odlučila za ŽKK “Radivoj Korać” iz Beograda. Čim sam došla, jako sam bila zadovoljna i devojke su divne, druželjubive i pre svega, odlicne košarkasice i prijatelji, kao  i treneri i ceo stručni štab. Imale smo te prve sezone, u kadetskoj konkurenciji, veoma jak tim, sve igračice su bile dovedene iz raznih krajeva Srbije. Nizale smo u sezoni, 2017/18. skoro sve pobede, međutim, zaređale smo, nesrećno, dva poraza od Partizana i završile kao druge u državi.

 

 

 

 

 

 

 

Ono što vam nije uspelo tad, jeste godinu dana kasnije.

      –Baš je tako bilo. Ostao je isti tim devojaka i trenera, lepo smo funkcionisale, bolje poznavale jedna drugu u igri, pa smo u finalu kadetskoj prvenstva pobedile ekipu Crvene zvezde i odnele titulu prvaka države.

 

 

Bilo je još uspeha te sezone. Mislim da ne grešim?

      –Ne, u pravu ste. Iste te sezone, postale smo i juniorski prvaci države, takođe, pobedivši Crvenu zvezdu u finalnoj utakmici, u Srbobranu, pred punim tribinama. Tako da igranje u KK “Radivoj Korać”, za mene, ogromno je iskustvo, a pre svega zadovoljstvo. Svi su mi jako brzo prirasli srcu iako mi je,moram priznati,  bilo dosta teško da svakog dana putujem iz Pančeva za Beograd, ponekad i 2 puta dnevno. Ipak, to je bio moj izbor.

 

 

 

Šta možeš reci o ženskoj košarci u Srbiji i svojim planovima?

      –Generalno, ženska košarka je manje praćena i popularna od muške, ali, svakako, smatram da nije manje bitna i lepa. Svaki sport ima nešto privlačno u sebi, ako ga voliš i uživas u tome što radiš. Sto se tiče mojih planova za buducnost, za sada planiram da ostanem u Srbiji, a naravno da mi je san da zaigram za neki poznati evropski klub. Što bi rekli, sve u svoje vreme, a meni je najbitnije je da sam zdrava,i da me povrede zaobiđu.

 

 

 

 

 

PARTIZAN I FAKULTET

 

 

Marina se posle lepih godina u KK “Radivoj Korać” opredelila da nastavak karijere provede u beogradskom Partizanu. Takođe, ovog leta, pred njom je I upis na fakultet. Pričala mi je I o tim detaljima iz svog života.

 

„Potpisala sam, posle ove 2020/2021. Sezone, ugovor sa Košarkaškim Ženskim Klubom “Partizan” i nadam se da će mi naredna godina biti još uspešnija od prethodne i da ću se lepo prilagoditi novim saigračicama, kao i uslovima i zahtevima koji se od mene očekuju. Vrlo naporno već radim a i radiću, kako bih ispunila sve zacrtane ciljeve u budućnosti.

Naravno, tu je i završetak mog školskog života u Gimnaziji “Uroš Predić” u Pančevu, sa svake godine odličnim uspehom i vreme je da se odlučim za svoje puteve koje ću pratiti na dalje. Već 3 meseca učim i vredno se spremam, radim testove iz ekologije i psihologije, a čak i ovde na pripremama, radim oko toga i ponavljam gradivo. Spremam se za Fakultet bezbednosti u Beogradu i prijemni mi je 30.juna. Nadam se da sam dobro spremna i da ću uspeti i pored svih obaveza da upadnem na budžet i budem vrlo uspešan student.“

 

 

 

Još bih želeo da se malo predstaviš van terena. Šta voliš da radiš I šta te okupira u životu, osim košarke?

      –Osim košarke,volim da čitam, spavam(haha), provodim vreme sa prijateljima i porodicom, pre svega, jer veoma malo vremena imam za to.Često sam umorna i prezauzeta školom i učenjem, jer ne želim da to trpi zbog mojih treninga. Želim da budem uspešna na svim poljima, koliko je to moguće, ali i da održim neke prioritete.

 

 

 

U ovoj rubrici, posvećenoj šampionskoj mladosti Pančeva, Marina Davinić, zaslužuje mesto iz više razloga. Njen osećaj, prema svemu što radi, košarku ili kad je u školi, kao i pripadnost, te odanost porodici, koja polako ali sigurno, kod mnogih, čak i u našim, tradicionalnim odnosima, gubi vodeću poziciju, čini da je označim kao posebnu osobu. Možda to ne bih, da nije reč, praktično, o detetu. Ipak, vrednosti koje ona gaji, sasvim sigurno, pod uticajem roditelja, klasa su sama za sebe. Ne sumnjivo, njeno vreme dolazi. Mnogi život tumače kao čudnu kombinaciju bola i radosti, dok se kod ove mlade dame, već primećuje nešto živopisnije, moćnije. U toj svakodnevici, dok radi no što voli, svoju darovitost, čulnost, uspeh koji je jednom izvršila, učiniće još više puta, sa uživanjem. Sačekajmo to vreme i uverimo se.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Marina Davinić