Praštanje uspeha vam predstavlja: Vuk Rašović, Miloljub Ostojić, Andrijana Budimir, Arpad Šterbik, Milorad Miki Milatović, Ognjen Đurišić, Dušan Duke Pavlov, Željko Zeljković, Miroslav Mita Jovanovski i Dušan Đokić, nekadašnje i sadašnje asove sporta, koji su govorili za naš sajt, a sad izdvajamo mišljenje o fenomenu(ne) Praštanja uspeha

 

 

 

OPROST-TIHA PATNJA I JUNAŠTVO VELIKIH LJUDI

 

 

 

Prošao je Uskrs, najveći praznik Hrišćana, vernika, koji znaju, niko nije kao Isus Hrist. Tada, valjalo je oprostiti  grešnima, i sa milošću ući u nov životni period.

 

Velika je ovo tema, ali, kao retko u kojoj oblasti, u sportu je izražena sujeta, čak, mnogo toga goreg. Zavist, licemerje, neprijateljstvo, svemu tome, dosta njih, uče mlade ljude, kad se nađu na igralištu, a ne bi trebalo da bude tako. Sasvim suprotna su sportska načela, a zanavek-neka pobedi onaj koji je zaslužio.

 

 

Uspeh je, svakako, ne samo u našoj zemlji, često pod lupom? Znaju poneki, što bi se reklo- jednu dlaku na četiri dela cepaju, a kamoli da skeniraju šampione. Umesto da im se dive, često, na stubu su srama, omalovažavani, skrajnuti. Tako razmišljaju, uglavnom, punoletni dokoličari, bez dana treninga, a kamoli izlaska na teren, u nekom sportskom susretu. Zato, sad će tome biti šest godina, postoji ovaj sajt-Praštanje uspeha, da sve bude dovedemo po meri čoveka, da se najbolji nagrade, predstave, kažu šta imaju.

 

 

Ovo je priča o tome, kako su najveći među nama, doživeli fenomen (ne) praštanja uspeha.  Kompletan razgovor sa njima možete pročitati klikom na njihovo ime.

 

 

 

 

Vuk Rašović, nekada džudista, erudita, svetski šampion među veteranima:

 

 

 

–Ne znam da li sam dobar sagovrnik za ovu temu. Meni je dato da se radujem tuđim uspesima. Čak, radovao sam se ljudima koji su mene pobedili. Inače, potpuno razumemm ljude koji se ne raduju tome. Tuđ uspeh je primedba na sopstveni neuspeh. Treba se s tim suočiti. Ipak, takvi ljudi sebe stavljaju pod zank pitanja. Koliko god da sam sretao ljude koji su ostvareni, nisam primetio da im smeta tuđ uspeh. Još da dodam. Meni neverovatnu radost pričinjava čovek, koji se zove Novak Đoković. Veruj mi, više se radujem njegovom uspehu nego svom i tugujem kad izgubi neki meč, više nego kad se to desi meni. Ovo što sam ti rekao nije fraza.

 

 

 

 

 

 

 

 

Miloljub Ostojić, igrač, potom, ugledni fudbalski strateg:

– To je u našem mentalitetu. Veruj mi, mnogo više sam poštovan u drugim sredinama nego u svom rodnom gradu. Nikada me niko nije zvao, odavde, da kažem svoje mišljenje o fudbalu. U drugim sredinama sam rado viđen gost, a u Pančevu, me ne zovu, makar uz kafu, da im kažem koliko znam, da im pomognem na neki način – ako već ne mogu da radim.

 

 

 

 

 

 

 

 

Andrijana Budimir, rukometašica, dvostruka Evropska prvakinja, reprezentativka Jugoslavije, zatim, trener u Makedoniji:

– Patila sam zbog toga i nikoga to nije mimoišlo. Čak, mislim, deca koju sada vodim ispaštaju zbog toga što sam im ja trener i to nikada neće prestati, kada je reč o meni. Trebalo bi više da nas poštuju zbog svega što smo uradili. Ipak, svako ko je bio vrhunski sportista, treba da nauči da se nosi s tim.

 

 

 

 

 

Arpad Šterbik, jedan od najboljih rukometnih golmana, ikada:

–Što se tiče tvog pitanja, o tome uopšte ne razmišljam. Ako su moji prijatelji uspešni, meni je veoma drago. Baš zato što je teško u ovom našem svetu priznati i pohvaliti tuđi uspeh. Ko je ljubomoran, šta da mu radim!

 

 

 

 

 

 

 

 

Milorad Miki Milatović, nekada rukometni golman, pa jedan od naših najtrofejnijih trenera:

–To je naša najružnija osobina i zamolio bih te da o tome ne napišeš ništa!

 

 

 

 

 

Ognjen Đurišić, mladi džudista, jedan od najperspektivnijih koje Srbija ima:

–Iskreno, već sam to osetio. Stekao sam utisak da ima ljudi koji ne praštaju uspeh, ali oni nisu u sferi sporta. Sve ljude koje poštujem, uspešni su. Uspeh ne praštaju neuspešni i neostvareni. Vidim po sebi, presrećan sam kad neko od mojih drugara uradi nešto. Svako ko je napravio rezultat, dobro zna koliko se trudio, tako da ceni i druge, sebi sličnima. Ostali misle to što misle.

 

 

 

 

 

 

 

Dušan Duke Pavlov, majstor Kung-fua, mladi naučnik:

–Čovek nema taj luksuz da odustane od samog sebe. Veliko je kad čovek pronađe sebe u nečemu, jer, mislim, to je dokaz da je živeo. Svako od nas, svakog dana, mora da se posveti sebi i radi to što želi. Sve je to u službi većeg, društva. Zato, praštanje uspeha, a to imate i u Budizmu, mora da se tumači i bude sreća zbog tuđeg uspeha. Ne mora da znači, ako je neko uspešan, da smo mi manje uspešni. Ako ja to mogu, svi to mogu. Samo je potrebno da budemo hrabri.

 

 

 

 

 

Željko Zeljković, maratonac, jedan od najboljih koje imamo:

–U pravu si kad kažeš da ljudi ne praštaju uspeh. Ima dosta zavidnih ljudi. Uverio sam se u to više puta. Tebi svaka čast što si prepoznao ovo što ja radim. Nema nas mnogo, koji smo u ovom sportu. Već sam pominjao moju dragu prijateljicu Ljilju Tasić, Marinka i još nekoliko drugara. Šteta što naše Pančevo to ne prepoznaje. Boli me kad odem na neko značjano takmičenje, po celom svetu, a znam da moj grad ne stoji iza mene. Ja sam Pančevac, volim svoj grad.

 

 

 

 

 

 

 

 

Miroslav Mita Jovanovski, rukometaš:

–Zapitao sam se nekoliko puta, čitajući tekstove na vašoj internet stranici ,šta bi ja odgovorio na to pitanje. Ne znam, za mene to jeste, zaista, fenomen. Ko malo odskoči , bude drugačiji, nije prihvatljiv. Ja želim da stalno napredujem i duboko verujem da postoje ljudi koji su spremni da dele s tobom sreću. Jedina prava poenta sporta je stvarati prijateljstvo za ceo život. Kada to ostvariš, pitanje: da li će ti neko oprostiti uspeh ili ne, bespredmetno je.

 

 

 

 

Dušan Đokić, osvajač dvostruke duple krune kao igrač FK Crvena zvezda, sada uspešan trener:

– Neki ljudi uvek prvo gledaju negativne stvari, pa tek onda ono pozitivno. Tako je i sa praštanjem uspeha. Sve će da ti oproste, ali uspeh teško. Radim svoj posao maksimalno pošteno a vreme i rezultati će pokazati ko je šta uradio.