Praštanje uspeha vam predstavlja Mihalja Šulju, ultramaratonca, jednog od najboljih na plenti

ZAPANJUJUĆA STVARNOST PROMENE

 

Za junaka ove priče čuo sam nedavno, tačnije, kad sam počeo malo više da se interesujem za aktuelna zbivanja u pančevačkoj atletici. Najpre, od Ljupča Cvetkoskog, vrsnog trenera, a potom i od ovdašnjih maratonaca, mislim na svog prijatelja Željka Zeljkovića, koji mi je o Mišku (neka mi bude dozvoljeno da Mihalja tako oslovljavam u nastavku teksta) pričao sa toliko poštovanja, iskrenosti, na neki način divljenja, da me to očaralo. Kasnije, sa velikom strašću, počeo sam da pratim ovog, inače, veoma interesantnog čoveka, sa živopisnom biografijom, mada, on će previše skromno reći, da nije nešto posebno. Elem, posmatrajući to što radi, sa lagodnom blagonaklonošću, nije mi dugo trebalo da shvatim, predamnom je, ne samo zanimljiva sportska pojava, već osoba koja zaslužuje mnogo bolji tretman u javnosti, nego što je do sad bio slučaj. Sa tim saznanjem, kad mogu, a on mi dosta često pruža priliku, pišem o njemu. Znate, nikad kod ni jednog sportiste nisam primetio takvu stvarnost promene, kao kod Šulje. Kasnije, kad budete čitali o čemu smo razgovarali, postaće i vama mnogo jasnije.

 

 

Miško Šulja jeste dugoprugaš, tačnije, ultramaratonac, specijalista za trke na 100km, ili na 24h, ali, on je među najboljima na planeti kad je reč i trčanju na 6h, što je dokazao, nedavno, na Prvenstvu Srbije, kad mu je malo nedostajalo da za taj period pretrči, čak 90 km. Da li ste i vi u čudu, kakavom sam ja bio, kad je do mene stigla vest iz srpske prestonice, zapravo, Ade Ciganlije. No, interesantnost se ogleda u činjenici da Miško, a mislim da je njegova iskrenost jedna od istaknutih osobina karaktera, može i bolje i da će to i dokazati. Zašto je ovaj čovek junak? Naravno, ne samo zbog izdržljivosti. Jeste tačno, makar u Srbiji, niko, ili, ne baš mnogo ljudi može da mu priđe, kad je reč o rezultatima, da parira ovom ultramaratoncu, ali, on se i ne ogleda sa ovdašnjim sportistima. Njemu su reper svetski asovi. Znači, hoće da se nadmeće sa takvim ljudima. Eto, to je za poštovanje, i meni daje za pravo da ga hvalim. Zapravo, kod njega mi se najviše sviđa što o svom životu, ne kazuje rečima, već delima. Možda je žalosno, a šta da radimo kad smo takvi, što za njega mnogo više znaju u belom svetu, neko u Srbiji. Ipak, on kao iskusan čovek, odavno otac i suprug, dobro zna, za svaki rezultat je potrebno da budete čisti, sami sa sobom. Zato što se uvek završi traljavo, ako niste spremni. Takođe, imajući u vidu, a pravima to ne promiče, da su očekivanja  buduća razočarenja, nećete od njega čuti da ima neku želju, da osvoji neki cilj. Uvek istakne mogućnost da se nadmeće, pa ćemo videti za koliko će to biti dovoljno.

 

 

Sada, posle godina, možda je lako reći, Miško Šulja, trčeći, zadovoljava neku svoju meru smisla, ali, rekao bih, po mom mišljenju, reč je o renesansi čoveka, kao bića, sportiste, supruga, oca, prijatelja. Toliko je on oslobođen sujete, prizemnih ljudskih osećaja, da o nekome misli loše, da se drugačiji zaključak, bar po mom mišljenju, o njemu, ni ne može doneti. Osim toga, željan pravde, dobrote, a ne urote i primitivizma, pre nekoliko godina, mada je još uvek atletičar AK Dinamo Pančevo, otišao je, porodično, u Slovačku, da potraži neki novi temelj integriteta ljudskosti. Ispostavilo se, ne samo da nije pogrešio, već učinio pravu stvar. Njegova odluka, doprinela je da još bolje sagleda svet oko sebe, razdvoji bitno od nebitnog i uputi se, makoliko to koštalo, u novu avanturu dobrote.

 

Dok se ovde, u Srbiji, množe čudovišta, ne shvatajući da su to, zapravo, zajedljivo nam uništavajući stvarnost, misleći da bogatstvom, stečenim na nedostojan način, mogu da nas gaze i ponižavaju, pristojan svet, poput Miška, rasteretio se tog balasta, pa ne čudi što sad, u najboljim godinama, želi da ostavi traga, kakav je retko ko uspeo pre njega.

 

 

RAVNOTEŽA IZMEĐU VREDNOSTI

 

Čuli smo se odmah posle sjajnog rezultata, tog rekorda( pretrčao za 6h 88,915km) iz Beograda. Nije bilo vremena da se vidimo, jer, žurio je kući, u Slovačku, ali, zahvaljujući modernoj tehnologiji, sokoćalu, ostvarili smo perfektnu komunikaciju. Razgovarali smo o mnogo čemu, a na početku priče, pred vama su najzanimljiviji detalji o životu Miška Šulje:

 

-Ja sam Padinac iz Kovačice. Završio sam osnovnu u Padini a srednju mašinsku u Kovačici. Gde sam i oženio moju Mirku, kao vrlo mlad (21) i nastavljam da živim u Kovačici, jer odakle ti je žena,odatle si i ti. Imam dva sina, na koje sam ponosan i ženu koja mi je i najbolji drug,a mislim da su ove dve stvari najbitnije u zivotu. Radio sam kao keramičar, oko 20 godina, dok nismo odlučili da odemo u Slovačku, gde živimo zadnjih četiri i po godine.

 

 

Meni je zanimljivo, a o tome sam pričao sa nekim svojim prijateljima, maratoncima, kako se čovek, zapravo, odluči, i spozna da je sposoban za tako duge distance. Kako je to bilo kod vas?

–Počeo sam da trčim sa 39 godina, što je za takmičarski nivo skroz i totalno kasno,ali moj stariji sin-Damjan je trenirao u Dinamu, i trudio sam se da ga vozim na treninge, kad god sam bio u mogućnosti, pa sam se dosta zainteresovao za treninge. Uvek kažem da je kod mene bio slučaj da je sin meni bio uzor a ne ja njemu. Pokušaću da skratim odgovor. Kada sam počeo da trčim, ubrzo sam uvideo da je maraton veliki izazov, jer sam se divio i cenio ljude koji to rade. Pošto sam pratio sport i atletiku od malena, ali kada sam istrčao prvi maraton, ubrzo mi to nije bilo dovoljno,  pa sam prešao na veći izazov, a to je ultramaraton. Volim da se takmičim, a brzo sam uvideo da u ultramaratonu mogu da budem uspešan, jer je tu brzina manje bitna, a izdržljivost sam imao. Već na prvoj trci, na 24h, sam istrčao preko 200 km i to je bio još jedan pokazatelj u kom smeru da nastavim, ako želim da se takmičim sa uspehom, a želeo sam.

 

 

Pitao bih nešto o samom trčanju. Jasno je, ima mnogo ljudi na svetu koji trče maraton, čak, sposobni su to da čine često. Mnogi bi se iznenadili, koliko učestano, ali, trčati 100km, ili 24h ili 6h, to je ipak, po mom mišljenju podvig. Kako vi nalazite motiv za takav način iskazivanja svoje spremnosti?

     -Ljudi koji nisu u trčanju, kad čuju za neki rezultat na ultramaratonu, razmišljaju otprilike 10 s o tome, pakažu: „Ovaj nije normalan, kako ga ne mrzi da toliko trči, ma on je budala”. A neko kaže: „Svaka mu čast, divim mu se” ali svima to ne govori puno, jer, istrčati 203 ili 253 km za ljude, samo cifre, koje su ogromne. Ali onima koji su probali, e to je već druga priča. Zato uvek kažem-ultra se ne može objasniti, i ako me pitate zašto to radim, moj odgovor je-zato što mogu.

 

 

 

Vi ste već dugo u ovim vodama, da se tako izrazim. Da li bi ste mogli da izdvojite neku trku, koja vam je bila prekretnica u karijeri, kad ste shvatili, to je to, ovo je način vašeg života?

      –Što se tiče načina života, uf, pokušaću da budem što iskreniji. Nisam neko ko je za uzor. Pre trčanja sam pušio 24 godine, a voleo sam i da popijem. Pivo i dan danas volim, ali mi je trčanje pomoglo da prestanem da pušim. Što se tiče alkohola, tu mi je pomoglo trčanje, jer drugačije razmišljam i promenio sam prioritete. Ali neke konkretne svakodnevne obaveze su ostale,čak sam i neke zbog treninga zapostavio, ali “ništa ja tu ne bi menjo”.

 

 

 

Rođeni ste u Padini, dugo živeli u Kovačici,a  još uvek član AK Dinamo. Mnogo lepih događaja je za vama, baš ostvarenih u dresu pančevačkog kluba. Ipak, zajedno sa porodicom ste se preselili, da nastavite život u Slovačkoj? Stekao sam utisak, ne samo zbog daljeg razvoja u atletici? Da li grešim?

    –Član sam AK Dinamo, i uvek ću biti (pazi mene kao da imam 15 godina i svi se otimaju za mene).Odličan klub koji stavlja akcenat za rad sa decom, i po mom najiskrenijem mišljenju, za to je najzaslužniji Ljupčo Cvetkoski, poznatiji kao Cvele. Bio sam prisutan mnogo godina dok sam čekao sina da završi trening, išao sa njima na mnoga takmičenja,  video koliko voli decu, i koliko je stručan. Mnogi kod nas nisu svesni koliko su ljudi kao što je Cvele zaslužni i bitni, što atletski klubovi uopšte i postoje kod nas, a pogotovo u Pančevu. Ali to je stvarno baš kompleksna i opširna tema, a ne pišemo roman. Cvele je toliko skroman da se plašim da ne preteram. Kad je reč o preseljenju, da kažem, u Slovačku sam otišao zato što imam problema sa leđima i uvideo da keramiku neću moći još dugo da radim. Kod nas nisam video drugi način da promenim posao. Inače, velikog uticaja na odluku je imala i  kompletna situacija u društvu. Voliim da kažem-nisam otišao zbog ljudi, njih obožavam, otišao sam zbog sistema vrednosti.

 

 

Zašto je po vašem mišljenju, atletika u Srbiji, mada, možda se to malo menja u poslednje vreme, tu gde jeste. Ne mislim sad na rezultate, već mesto u porodici sportova, koje nije u srazmeri sa dostignućima, vas koji je predstavljate?

–Atletika nema dovoljno pažnje u medijima, i slažem se sa vama, da se to menja na bolje, ali je problem je što to nije u kontinuitetu već u talasima. Nema sistemskog pristupa, da ne filozofiram previše, a i ko sam ja da njima pricam. Moram da dodam, ja ne vidim sebe kao atletičara. Nekako me sramota zbog mojih godina i ozbiljnih olimpijskih disciplina, gde ultra ne pripada. I vrhunski atletičari su posvećeni tome, a ja sam ipak samo -trkač amater, jer ne volim kada kažu “rekreativac”. Ipak, trčim i ja i po 800 km mesečno, a to nije rekreacija.

 

 

 

 

 

Za trčanje, posebno ovo koje vi volite, potrebna je i zrelost. Šta je vama još ostalo da učinite i da kažete, ispunio sam neke svoje ciljeve?

      –Što se tiče zrelosti i ciljeva. Da, ultra traži zrelost, to je bitnije od brzine. Mora organizam godinama da se navikava na takve napore. Glava je manji problem, to ili imaš ili nemaš. A sa ciljevima nikad ne oskudevam. Uvek postavim sebi ciljeve, malo više nego što mogu, i kada ne uspem to me još više motiviše. A kada uspem, kao što je slučaj sada, a ujedno ovo je prvi put da sam prevazišao svoj cilj,  jer sam planirao da bi bilo malo više od mojih mogućnosti, oko 85 km. Meni ovaj uspeh daje još više podstreka, tek sada neću da stanem.

 

 

Trčanje je zadovoljstvo, ali i odricanje. Pitate li se ikad-Šta meni sve ovo treba, ili ste takve misli odagnali još na početku karijere?

      –Trčanje je veliko zadovoljstvo, a vremenom postane potreba. A odricanje mora da bude, svaki dan u proseku dva sata, ali zar onda kafana i pušenje nisu odricanje? Ja sam to samo zamenio. A krilatica, šta to meni treba u životu, je u mislima na svakoj ultri i to često. Za sada, imam mnogo više činjenica, na svojoj strani, da je brzo potisnem iz glave. Kada se desi da to preovlada, onda čovek staje.

 

 

Pre nekoliko dana, postavili ste apsolutni rekord Srbije na 6h, na Adi Ciganliji, ali, ostvarili i jedno od najboljih vremena, to jest pretrčanih km, u svetu. Sjajna je to motivacija za dalje. Šta vam je sledeće u planu?

      –Ovaj rezultat na Adi je za mene neverovatan, ali najiskrenije. Da to ukratko opišem. Obično, ne mogu lako da zaspim noć pre trke, jer imam očekivanja i planiranja, a sada nisam bukvalno dve noći posle trke spavao, jer sam u nekoj euforiji kao dete. Ovo mi je veliki podsticaj, zato sam polako planirao da završim sa takmičarskim ambicijama, što zbog godina što zbog nekorektnosti čelnih ljudi u savezu, i mnogo puta sam se vodio time da želim da im dokažem da greše. Sada sam relativno u tome uspeo, ali je apsurd što mi sada oni uopšte nisu bitni. Shvatio sam, kao čoveka, ovi ostvareni ciljevi me ispunjavaju. Sigurno ću još jednu godinu nastaviti, ali moram da sačekam i odmorim, da razmislim, šta želim da istrčim, pa da probam.

 

 

 

 

 

SVETSKI REKORD

 

Trka na Adi Ciganliji, tačnije Prvenstvo Srbije u Ultramaratonu, ostaće upamćeno po nekoliko sjajnih vesti i rekorda. Za to se pobrinuo junak ove priče, Miško Šulja. Objasnio mi je

 

–Rezultat koji sam ostvario je i svetski rekord za kategoriju M45, mada još uvek ne volim da se upoređujem sa “matorcima”. Ipak, od godina se ne može biti brži. Samo, sad zavisi kad će IAU da prizna i ažurira rekord.To je veliko pitanje.

 

 

 

 

Miško, čemu da se nadaju ljubitelji atletike i sami atletičari u Srbiji. Ima li šanse da ih neko uvaži, ali stvarno, u nekom budućem periodu?

      –Kažu poneki ljudi:” Ultramaraton je za dokone bogataše”. Ima i malo istine u tome, ali, ultra je i za ljude koji imaju veru u sebe, i rade na sebi, da pokušaju biti bolji ljudi, a jedan od načina i jeste savladavanje prepreka i prevazilaženje samoga sebe, što i je najteže. Neshvaćena je to disciplina, jer i jeste to teško shvatiti. Na kraju, možda tako i treba da bude.

 

 

Za kraj, uvek pitam sagovornike, u vezi sa fenomenom(ne)praštanja uspeha? Kako vi gledate na njega?

      –Praštati uspeh je kod nas veoma teško. Meni se dešava da me skoro najbliža rodbina i prijatelji i ne pitaju dali sam uspeo. Ipak, nadam se, jednom će oprostiti.

 

 

Negde sam pročitao: „Nije dobro da čovek bude sam. Nije dobro ni da čovek bude svetina-to znači opet biti sam, ali, sam samcat u masi“. Tako nekako razmišljam i o Mišku. Jedinstvenost je uvek skupo plaćena, ali učimo se da nam je zajednica najbliža i da moramo poštovati bližnjega svog. Odgovornost posebnih ljudi, a Šulja to jeste, mada, sad ne mislim samo na njegov atletski momentum, ogleda se i u činjenici da sve što zna, trebalo bi da deli-kao kad je reč o znanju. Što ga više delite, svega više ima. Kroz naš razgovor to je i dokazao. On je čovek stila, koji poštuje lojalnost, istovremeno, dobro je upoznat-lak i vratoloman uspeh nije za pošten svet. Zato, godine ulaganja, u to što radi, nije ništa drugo već potreba da čovek upozna samog sebe. Takva osoba, junak modernog doba, koji se razlikuje od instant dobitnika, lenjivaca, demagoga, egoista, često, ume da zasmeta prosečnim, a oni su većina. Zato, Miško Šulja, veruje, ukus njegove ublike je probran, reč je o ljudima koji znju da poštuju iskrene vrednosti, a prijatelja, onoliko koliko ih ima, raduje to što je takav, kakav je. Danas nećete tako lako upoznati iskrenog čoveka. Svi mi, čuvari svojih tajni, iz ko zna kakvog razloga, ponajviše lažemo sami sebe. Da bi se to promenilo, potrebno je naći neki ventil, životnu vežbu, koja će nam olakšati put ka spasenju. Ovaj čovek, to je razumeo. Zato ide stazom, lagano trčeći ka uspehu, kakvom svi težimo. Usotalom, čak ni u literaturi, ne postoji nevoljni junak. Miško to dobro zna, zato čini ono što bi većina nas uradila, kad bi htela-Da osetimo život.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Miško Šulja