Praštanje uspeha vam predstavlja: Istraživanje koje to nije, priču koja bi trebalo da bude posvećena velikodušnim idealima, koja to nije, tezu-romantičarsko shvatanje života, zdrav razum, ispravno mišljenje, nepravda mora biti ispravljena, ugnjetavan podigne, koja to nije, a sve je u vezi sa pančevačkim sportom

 

ZAŠTO?

 

Spremam se da izdam kapitalno delo( ne zamerite na neskromnosti) „Ko je ko u pančevačkom sportu“ čije pripreme pred štampu su na samom završetku, u kojem, na jednom mestu, na više stotina stranica, bogato ilustrovano, sa isto toliko fotografija, možete videti skoro sve bitno, iz prošlosti, nešto malo i novijeg datuma, ono najsjajnije, što se desilo u gradu na Tamišu. Ideja mi je bila da sačuvam to blago, da eventualni istraživači, godinama kasnije, dobro razumeju jedan period, kada je Pančevo bilo klasa, samo za sebe, čak u evropskim okvirima, i šta se dešava sada. Neka vreme bude sudija, kad je bilo bolje.

 

Napravio sam ovaj uvod, jer je u vezi sa rubrikom pred vama, ako budete strpljivi i ovaj narativ vam privuče pažnju, lako ćete pronaći uzajamnu vezu.

 

Skoro dva meseca, poslednja u ovoj, 2023. na, uglavnom, mojoj FB stranici, bavio sam se jednim fenomenom, kakav se retko sreće, mada, novo vreme proizvodi sve više toga. Ne, kako napisah u nadnaslovu, nije ovde reč o anketi, ne daj Bože nekom naučnom radu, jer, nemam ja znanja, ni alata, za tako nešto, tehnologija postupka mi nije strana, ali, eto. Taman posla, nije mi želja da bilo koga uvredim, povredim, nanesem mu bilo kakvu štetu, bez obzira što mi, Pančevci, posebno ljubitelji i učesnici na sportskim dešavanjima, trpimo, godinama unazad, neviđen do sada-zulum. Moja ideja se u osnovi svodi na prostu činjenicu-pitanje, zašto danas, u ovom našem Pančevu, nema sugrađana u profesionalnom sportu. Onim granama, na koje odlaze milioni evra. Zašto?

 

 

To zašto, je ključno pitanje, svih pitanja.

 

Ako ste pomislili da je reč o nekoj zagonetki, rebusu, nečem sličnom, taman posla. Čak, naprotiv. Sve je toliko ogoljeno, jasno, prosto da se naježiš od takve istine.

 

Sve se svodi na neukost i nepotreban trošak. A tek uticaj politike.

 

A, baš pre nekoliko dana sedeo sam, pili smo kafu, sa Dejanom Parađinom i Aleksandrom Stevanovićem. Dok smo ćakulali, mislim se, koliko su ova dvojica sportista, najjača paradigma o onome šro sam napisao, i sada stavio pred vas. Obojica, posebno iskusniji Stevanović, ostavili su ozbiljan trag u pančevačkom fudbalu, kasnije, otišli, iz svojih razloga. Ponikli u gradu na Tamišu, zna se ko su im bili treneri. Dok je Aca igrao za Dinamo, teško mi je da poredim sa ovim vremenom. Presmešno-tužno. Bila je Jugoslavija i jedan FK Dinamo u njoj. A, šta je ovo? Da nisu naterali Dragana Stojkovića, da uzme Kostu Nedeljkovića, niko iz elitnog srpskog fudbala u nacionalnoj selekciji? Danas, ma, traje to godinama, sinonimi za sport u Srbiji su: kladionica, tri za tri, štela… Da nema jakih individualaca, poput Đokovića, Španovićke i drugih retkih, baš da te tuga obuzme. Sa dvojicom prijatelja, slažem se u svemu, svima je poznata naša istina. Tada se znalo gde je kome mesto u sistemu.

 

 

 

Dakle, na fotogrfiji, koju kristim kao ilustraciju za tekst, možete videti naše sugrađane, rođene Pančevce, a verujte, to je mali broj njih, koji su sada negde drugo, traže se u svetu sporta. Otišli su gde im je bolje, kako bi napredovali, što da ne, neki i profitirali, u vidu priznanja( medalja) ili materijalno. Što bi Prija rekla-Legitimno. Nije to moja linija spajanja sa ovim što vam pišem.

 

Reč je o tome, da su ta deca, rođena u gradu na Tamišu, prve korake napravila baš ovde, među nama. Vaspitani su da uspeh ne dolazi preko noći, da se ne kupuje, već da je plod mukotrpnog rada, talenta, kao i da samo oni sa karakterom, mogu baš do visina. Vežbali su, trenirali igrali, nastupali, putovali, sve sa grbom na dresu nekog od lokalnih klubova i kad su mislili da je vreme, ko zna iz kojih razloga, otišli su ili su oterani.

 

A, ko je njih sportski stvorio?

 

Kako je moglo tada, da se igra na vrhunskom nivou, bude deo Prvog tima, da ih shvatamo i razumemo kao profesionalce. Ako vi mislite na njihovu zaradu, ne, nije tada bilo novca, svakako ne, u milionima evra, kao što je sada slučaj. Bili su profesionalci jer su voleli to što rade, znali, ponašali se i imali ono, najbitnije, za tezu koju zastupam, nešto pančevačko. Taj začin, e to je ono esencijalno, što pravi razliku.

 

 

Idem dalje.

 

Gde su ti spisi, u kojima se vidi, lako čita, junaštvo mladih Pančevaca. Zaboravljeni, skrajnuti, pocepani…

 

Zašto?

 

Gde su ti treneri, ti ljudi, koji su stvarali šampione, ne samo lokalne heroje. Jel moguće da niko od njih danas ne valja? Zašto? Zbog nestručnosti ili političke pripadnosti? Da li, eto, posuću se peplom, jel moguće, da smo dogurali dotle, da samo politička pripadnost može biti odrednica sme li se nešto ili ne? Jadni mi svi, kukala nam majka.

 

Ko danas u Pančevu vodi klubove, trenira decu? Kakvi su vaši rezultati? Nadam se da umete bez patetike, onako, razložno, da se obratite ovdašnjoj javnosti. Zašto, zamislite samo to, ovo je fenomen svetskih razmera, ni u jednom klubu u Super ligi, a da je pančevačke provenijencije, nema ni jednog, jedinog čoveka u prvoj postavi. Zašto? Da neko ne pobrka lončiće, zna se dobro na koga mislim.

 

Godinama ne možete ni jedno-jedino ime da „isporučite“. Lakše je da se kupi?

 

A u tišini koja vrišti, zna se to, taman posla da je tajna, prilaze mi ljudi, šapuću po kafanama, na ulici, šta je ovo? Kome ovo odgovara, ko stoji iza svega? Koliko pitanja, a odgovori?

 

Kaže mi jedan prijatelj, odlično informisan: „Samo su pare i sramota iz Pančeva“. Koliko je ovo tužno istinito.

 

Dakle, da poentiram. Milioni, u evrima, a ni jedno-jedino dete iz Pančeva, ni jedan talenat, ni jedan, makar da kažu, “dobar momak”. Gde su ti sportski radnici, gde je struka? Nikad više „profesionalaca“ šatro znalaca, sa kojekakvim licencama, a ni jedno dete, ej bre, ni jednog dečaka ili devojčicu da stvorite. Epska sramota.

 

Šta je to trulo u našem Pančevu?

 

Interes vas je toliko iskvario, da bilo kakvu kritiku smatrate ostrašenešću. Jel zato što istina boli, što će pad da bude tako strmoglav, da neće biti nikog da vas zaustavi, amortizuje taj tresak. Uporno, često kao Don Kihot, pričam vam, govorim, pišem gde stignem. Znam da čitate, pratite. Izbegavate te virove, kako-tako, ali, iscrpljenost u laži i neveri, uvek donese tužan kraj.

 

 

 

“PRIME SUSPECT”

 

 

Postoji spisak odgovornih.

 

Evo, da vas častim, po ko zna koji put. Besplatan PR, savet, kako god hoćete ovo da shvatite.

 

Dakle, pravac u osnovne i srednje škole ovog grada. Javite se nastavnicima, profesorima Fizičkog obrazovanja. Pitajte, zaista, one koji znaju šta rade, obrazovane ljude, patriote, Pančevce, šta i kako dalje. Uložite u njih, plaćajte, kako znate i umete, kao da vam je to problem. Da vam stvore nove šampione, jel vama to, ne da ne ide od ruke, vas to ne zanima. Organizujte školska takmičenja, kao nekada, u zlatno doba sporta u Pančevu. Tako, tamo i tada ćete, na jednom mestu, da vidite, već oformljene ličnosti, talenat koji vama nedostaje.

 

Poslednji je dan u godini. Jedni je smatraju istorijskom, neki pretužnom. Jedni slave, drugi se gase. Jedni pevaju, drugi tuguju. Takva raslojenost, nebriga, uvek proizvede haos. Ne zaboravite, sport je samo refleksija društva. Ovo će proći, kao što sve prođe. Taj proces je započet.

 

Šta sam hteo da vam kažem? Ne može to tako, bez igde svog, u gradu koji izdvaja tolika sredstva. Mislim, može, još neko vreme, a šta posle?

 

I za sam kraj. Čemu sport uopšte? Taj, kao profesionalni? Tribine, svuda po Pančevu, prazne, kao da smo u sred Sahare? Zar, da vam pojašnjavam o čemu je reč. Ugledajte se na lokalna KUD „Abrašević“ i „Stanko Paunović“. Koga da gledaju? Kvalitet, najmanje krivim te ljude, na privremenom radu u gradu na Tamišu, uglavnom, sumnjiv. Da ne grešim dušu, ima pojedinaca. Dosta njih je na zalasku karijere. Koristeći argumentaciju da nešto ne valja, pogledajte samo tabele, lako stižem do zaključka. Verovatno ste primetili, tokom TV prenosa, ili izveštaja u medijima, reporteri više ne govore-Pančevci, već tim iz Pančeva, što je, naravno tačno i precizno, ne samo lingvistički.

 

Dovoljno je da izađete na ulice Pančeva. Angažujte anketare, pa stručnjake, sa pitanjem: Koga bi izdvojili, imenom i prezimenom, ovog trenutka iz elitnih, ovdašnjih klubova? Tu bi doživeli fijasko epskih razmera. Niko nikog ne zna. Tih ljudi nema po lokalnim kafeima, ne odlaze u pozorište, ne ručaju i ne proslavljaju po ovdašnjim restoranima, ne šetaju nama znanim ulicama, ne posećuju prijatelje-Pančevce na rođendanima i Slavama…

 

Nema više legendi. Lako ću objasniti. U novije vreme, niko se ne zadržava toliko dugo, na jednom mestu, pa i u Pančevu, da može da stekne takav epitet. Nisam naivan, razumem, drugačije se živi, nove su okolnosti, „novac govori“… Ali, o tome vam pričam, uporno pišem. Ako niste drugačiji, autentični, imate svoj izraz, ljude, zašto se uopšte bavite tim poslom?

 

Stvaraj-Ne kupuj. Svako ko se razume, dobro zna, samo se kontinuitet pamti, a on se postiže, uravnoteženom pažnjom i radu sa mladima. A ne besomučnim trošenjem tuđeg novca. Nažalost, u ovoj sredini, za većinu, naša deca, samo su članarine, a ne ljudski i socijalni potencijal koji bi mogao, makar, da promoviše jedan grad, nekada poznat po uglednim Pančevcima koji su ga proslavili.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov