Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

ISTINOČEŽNJA

 

 

 

MILIVOJE VIDIĆ

 

Koliko život može biti zanimljiv, približiću vam i kroz ovu priču o uvaženom nastavniku, potom direktoru OŠ „Isidora Sekulić“ u Pančevu. Najpre, da istaknem, Vidići su velika familija, stacionirani u Starčevu, mestu nadomak grada na Tamišu. Tu su se doselili još 1954. iz sela Mehana, kraj Prolom Banje.

 

Prvi put sam ga video, baš u pomenutoj školi. Ostao mi je u sećanju kao nastavnik opštetehničkog, fizike i hemije. Harizmatična ličnost. U „Isidoru“ nisam išao samo ja, već i Jovana i Dušan, Biljanina i moja deca, jer je u naselju Tesla, u kojem živimo.

 

 

Ipak, ne krijem to, naprotiv, pravi razlog što čitate ove rečenice u Istinočežnji jeste, nedavna aktivnost našeg dobrog Vidića, koji, hteo-ne hteo, dosta je uticao na svest i pronalaženje dobrog u nekim sugrađanima.

 

Naime, pre izvesnog vremena, sasvim slučajno, sreo sam ga kod Tržnog centra, u blizini pomenutog naselja. Zastali smo obojica, da se pozdravimo. Potom mi je rekao da je video da sam se priključio Grupi građana-Grupa ( Komšija ne partija) i da mu se veoma sviđa kako radimo i šta su nam ciljevi. Ne sluteći da će posle nekoliko meseci na red doći lokalni izbori, napomenuo mi je, kako želi da nam se priključi i pomogne koliko može.

Zaista, kad se cela priča uozbiljila, a mi se našli pred raskrsnicom u delovanju, šta ćemo i kako napred, eto Milivoja Vidića. Potpuno aktivno, energijom, idejama, stavom, zaokupio je dosta sledbenika.

 

Kad smo se odlučili i za vid kampanje, da se srećemo sa sugrađanima, po naseljima Pančeva, mnogo sam se obradovao, kad sam shvatio koliko ljudi sledi njegov primer, poštuje ga još uvek. Tako, zaustavljali su se moje komšije ispred našeg štanda, s pitanjem:

 

„Jel profesor Vidić s vama“?

 

Kad bi dobili potvrdan odgovor-oglasili bi se ponovo: „Zato ću glasati za vas“.

 

I zaista, tokom prikupljanja potpisa za našu listu, pred Lokalne izbore, kao i tog 2. juna, na sam dan glasanja, Milivoje Vidić ne samo da je bio aktivan učesnik tog važnog procesa, već je svojim životom, autoritetom, dosta doprineo da se naša Grupa nađe u Skupštini Pančeva, a 6 i po hiljada ljudi nam je dalo podršku.

 

Vidić, ako u njemu probudite emociju, biće još topliji i prijateljskiji prema vama. Njegovo znanje i iskustvo, poput je bujice, širi se i samo je do nas, hoćemo li prihvatiti nešto od toga što nam nudi. Imam tu sreću, poznajem ga, radostan sam zgog toga i verujem mu.

 

Praštajte i dobra vam sreća! Istinočežnja

 

 

 

 

 

MINJA VARSAKOVIĆ

 

Već neko vreme, naš sin Dušan, Biljkin i moj, a Jovanin brat, trenira u „Gvožđaru“, rekao bih, kultnom pančevačkom mestu, kad je reč o sticanju snage i kondicije, nalazi se u samom centru grada na Tamišu.

 

Vlasnik i jedan od trenera, Dimitrije Mita Stefanović, najuporniji je da Duka ojača u svakom smislu. Zajedno treniraju, a ovaj mlad ali već zreo čovek, vodi brigu o njemu, kao mlađem bratu. Ipak, zbog mnoštva obaveza, jednom prilikom, predložio mi je da u Dušanov život uđe još neko. Bila je to junakinja ove priče-Minja Varsaković. Stefanović je pohvalio, biranim rečima mi je predstavio. Obradovalo me je, iako veoma mlada, uspela je da završi Visoku zdravstvenu školu u Beogradu, da je zanima mnogo toga u vezi sa oporavkom sportista i ljudi, sama uporno vežba…

 

 

Zaista, posle kratke korespodencije, putem jedne društvene mreže, eto nje, u zakazanom terminu, u „Gvožđaru“.

 

Prvo, iznenadio sam se, jer se preda mnom našla devojčica, tek nešto starija od Dukija, rekao bih, gidina je naše Jovane. Kad je progovorila, lako sam shvatio da ta devojka ne samo da zna šta radi, već je veoma stručna. Ono najbolje, tek je usledilo.

 

Počela je da snima i beleži svaku vežbu koju je radila s njim, svaki minut u teretani bio je isplaniran, ničeg previše, niti premalo. Kad god bih je sreo, uvek je bila osmehnuta, prijatna, a njihov odnos, u međuvremenu, postao je blizak, što mi je još više ulilo nadu, da svi zajedno, idemo dobrim putem.

 

U Minji Varsaković vidim sve potrebno da se neko ko još uvek traži sebe, sazreva, dokopa što pre te istine. Čak, uopšte ne mogu da se dovoljno dobro izrazim i zahvalim, koliko je uz nju Dušan napredovao, u svakom smilu.

 

Čak, između Mite i nje, vlada neko simpatično “rivalstvo“ ko više želi da vežba s Dukijem.

 

Još nešto hoći da istaknem, kad je reč o Minji, tako, pohvalim je za ljudskost i profesionalnost. Naime, ova sjajna devojka, poslom, odselila se za srpsku prestonicu. Naravno, ne samo da smo ostali u kontaktu, imam utisak, tek će doći do sjajnog rezultata. Zašto to mislim?

 

Nedavno, Minja mi kaže:

 

„Znate šta, ja jesam u Beogradu, ali volela bih bar jednom nedeljno da vežbam s Dušanom. Tek sad smo ostvarili dobar kontakt, usvaja sve lako što mu kažem, vredan je, pa ću ja da dolazim u Pančevo i zbog bjega“.

 

Tako, čitav svet, sabio sam u ovu rubriku o sjajnoj Minji, ističući njene vrline. Zato što ima plemenitu dušu. Posebna osoba.

 

 

 

 

 

VLADA PETROVSKI

 

 

Uvrede i mržnja. Svi znaju da to nije pravi život. A, onda, potpuno nenadano, na preporuku prijatelja, pre nekoliko godina, shvatio sam, postoje ljudi, obični, jednostavni, baš koji rade sve suprotno od konstatacije u prvoj rečenici ove rubrike.

 

Eto, Vlade Petrovskog.

 

 

Oni koji ga ne poznaju dobro, reći će, jeste, Vlajko je odličan automehaničar. Možda će mu pridodati još pokoji epitet, kojih je prepun njegov karakter, ali, kad sam ga upoznao, a kasnije, naš se odnos produbio i zbog drugih, direktnih ili sličnih pogleda na život i svet oko nas, uverio me-reč je o čoveku.

 

Kad sam napisao prvi tekst o njemu, ushićen, koliko je brzo rešio moj, tada sam mislio, nerešiv problem, s kojom lakoćom me uverio da će sve biti u redu, da ne brinem previše, jer nema valjanog razloga, a on to video na mojoj FB stranici, posle više stotina reagovanja i isto toliko komentara, pozvao me i zamolio da ga sklonim s te, pomenute stranice. Ne mogu sad o razlozima. Nevoljno sam to prihvatio, trudeći se da razumem, ne njegovu zabrinutost, jer čudan smo mi svet, najpre ćemo udariti na dobru dušu, već iz poštovanja prema svom prijatelju.

 

Odmah da naglasim, s Vladom se ne viđam svakodnevno, pre će biti, potpuno da se ogolim, odem kad mi nešto treba, zna on to, tako je s većinom nas koji ga poznajemo, ali, vreme koje provedem s njim, u meni ne stvara utisak peščanog sata. Naprotiv. On me primi u svoj svet, mnogo lepši od ovog spoljnog. Predamnom zove one koji su potrebni u lancu da reši moj problem. Objasni svima ko sam, zaštiti me od neke, eventualne prevare, ne daj Bože, a onda, kad rešimo i druge sitnice, počne da dela.

 

Petrovski je jednostavan čovek. Radeći s ljudima, navikao se na nas, ovakve nikakve, uglavnom, pa se ne malo iznenadi, kad se pojavi i neko, smelo da kažem za sebe-drugačiji, neko ko ga razume. Ne mogu ja, niti bi Vlada to želeo, da ga uzmem u zaštitu, ali, mogu da kažem šta mislim, a to se uvek podudara s njegovom željom da realnost bude lepša.

 

Nedavno, ponovo smo se sreli, zato što kad imate auto, to nije samo nov član porodice, da se izrazim pomalo rogobatno, ali svima znano. Reč je o tome, da automobil, u to sam, sam sebe ubedio-odavno nije luksuz, pa kad je tako, uvek sve u vezi s njim mora da bude potaman. A, majstor Vlada, neće da me pusti iz radionice ako sve nije kako bi trebalo da bude. Ume da pozove telefonom, pošalje fotografiju nekod propalog dela. On ne pita, tim čininom, da li da ga promeni, već samo upoznaje da će i to da reši.

 

A, onda, a sad je reč o skromnosti i poštenju, koje najviše ističem kod junaka ove priče, kad kaže koliko bi trebalo da platim za tu uslugu, kao da se postidi. Nikad se nije ogrešio o mene. Zato ga s razlogom hvalim i poštujem.

 

Praštajte i dobra vam sreća!