Za „Praštanje uspeha“ govori Dragan Lečić Lečke, bivši uspešan rukometaš i trener, čovek koji je ostavio sjajna dela i razvio čovečnost u svojim sledbenicima.
ROMANTIČARSKA ŽUDNJA ZA LEPOTOM
Stajna tačka junaka ove priče, uvek je bila poznata. Porodica na prvom mestu, a to važi do danas, kao i sport i ekipa koju predvodi. Lečke ili Leka, a po nadimku, poznavali su Dragana širom Jugoslavije, nekada veoma dobrog rukometaša, koji je ostvario zapaženu sportsku karijeru. Nažalost, mlađi sam od njega, pa nisam uspeo da odgledam ni jednu jedinu njegovu utakmicu, kao igrača. Kažu ljudi, bio je izuzetan pivotmen, ni nalik prototipu, kakvom smo navikli da viđamo na igralištu. Potpuno drugačiji, konstitucijom i načinu igranja. Zato sam sve nadoknadio kad sam uplovio u novinarske vode, prateći sport u Pančevu i mnogo sire.
Ipak, prvo ću o njemu kao čoveku. Reč je o najsvetlijoj tačci u svetlosti. Rođen je u Kačarevu, gde i danas živi. Navšio je 73 godine, ali, kad ga vidite, nikad ne bi poverovali da gazi osmu deceniju života. Vitak, sa osmehom na licu, harizmatičan i pozitivan, što danas ne viđamo često. Retko ćete sresti neposredniju ličnost koja ima širinu za više ljudi, a dar da sasluša kao retko ko. Nikad od njega nisam doživeo da priča o sebi, nešto lepo ili da veliča ono što je uradio. Ne daj Bože da ogovara nekog kolegu. Ta skromnost, kao sportskog radnika, rukovodioca na poslu, trenera, meni se bar tako čini, više mu je odmogla, nego donela korist. Znam da će reći, dok bude čitao ove napisane reči: “Tako je, ali, nije mi žao”. To je Lečke. Sve bi žrtvovao za porodicu i prijatelje, taman posla da se samoreklamira.
Rekoh, upoznao sam ga preko sporta. Ranije sam odlazio u Kačarevo, jer je moj kum Saša Lučić, u bakinoj kući, nekada, sredinom 90-tih prošlog veka, imao sokaru. Malo sam mu pomagao, više pravio društvo dok je punio boce osvežavajućim napitkom, koji se u to vreme pio više od koka-kole. Elem, prolazio sam često pored lepe dvorane u pomenutom mestu, ali, nije mi padalo na pamet da uđem u nju. Ipak, upoznajući rad RK Jedinstvo, sve se promenilo. Taj klub, ozbiljne istorije, nekada uvažavan, čak kao i RK Dinamo, oplemenio je dušu mnogim sportistima. U mestu nadomak Pančeva, ne samo da se igrao dobar rukomet, već je energija Kačareva bila različita, u pozitivnom smislu, od meni, tada poznatih.
Lečić je završio srednju školu, pa hteo da upiše fakultet, kako bi se bavio profesurom, čak, jedno vreme, radio je u osnovnoj školi u mestu rođenja, ali, ne zadugo. Posao ga je odveo na drugu stranu. U MZ Kačarevo proveo je ceo svoj radni vek, tačnije, u JKP, koje je i osnovao, sve do penzije, u kojoj je već desetak godina.
Tako, malo po malo, počeo sam da upoznajem bolje Lečketa, ali i druge izuzetne ljude iz tog mesta, kao što su braća Rakita. Znate kako to ide kod nas, kad se izgubi finansijska stabilnost, mnogi dignu ruke, prvo, od sporta. Ipak, Jedinstvo je imalo ne samo tradiciju na svojoj strani, već i potencijala za poštovanje, pa ne bi bilo u redu da sve to stane. Dragan Lečić se trudio, svim silama, kao ugledan čovek u svom mestu, uz druge važne ljude, Kačarevce, da klub nastavi da živi. Tako, jednom smo se, slučajno sreli u gradu, baš u centru Pančeva, kod nekadašnjeg hotela “Sloboda”. Pamtim, svaku njegovu izgovorenu reč: “Dobro je da sam te video. Hoćemo da angažujemo Petka(Ivana Petkovića) za trenera. Ako prihvati, pomozi mi malo da to stigne do javnosti, onako kako ti znaš”. I bilo je tako. Došao je Petko i ja s njim, kao neki paket. Ne samo da se Jedinstvo očuvalo, već, klub je ušao u viši rang, sve je bilo potaman. Baš lep period i u mojoj karijeri.
Kasnije, Lečke se povukao, jer, najteže je biti poštovan u svom mestu. Kačarevački rukomet, koliko znam, u novije vreme, ne stoji najbolje, mada, to je blag izraz za situaciju koja traje već neki period. Od 2014. klub se ne takmiči. Lečke je nastavio svojim putem, jer, bez rukometa ne može. Tako sam ga zatekao u poslednjem angažmanu, pre nekoliko godina u Jabuci. Nije mu bilo teško da pruži podršku mladom aIi veoma talentovanom Nikoli Janevskom, kao i Draganu Tomiću. Elem, lišen sujete, učinio je sve što je znao, da stvar radi. Nažalost, nema lepih vesti ni iz tog kluba, jer, mesta izvan centra, da tako nazovemo Pančevo, nisu u prvom planu gradskih finansijera. No, videćemo kako će ta priča dalje da teče.
DIVČIBARE
Pre desetak godina, Dragan Lečić je bio koordinator, u ime Opštinskog rukometnog saveza, na rukometnom kampu, na Divčibarima. U odmaralištu, koje je vlasništvo grada Pančeva, a to je nešto najlepše što su prvi ljudi ovog mesta uradili poslednjih decenija, skoro besplatno, smenjuju se tokom cele godine, na planinskoj lepotici podno Maljena i Crnog vrha, učenici osnovnih škola i sportisti, gde aktivno odmaraju. Taj smeštaj zaslužuje samo pohvale, kao i ljudi koji tamo rade i održavaju ga. Elem, sa još nekim kolegama (Ljupče Stevkovski je bio sigurno), pozvan sam, da malo obiđem drugare i javnosti prenesem utiske o tome šta sam tamo doživeo. Tako, kad nas je Sloba Rakita dovezao gore, odemo na trening. Lepota za videti. Mnoštvo dece sa rukometnom loptom. Kad je trebalo da se vratimo, jer, naš vozač, pomenuti Rakita, imao je obaveze, sutra rano, Lečke ni da čuje. Veli: “Ostajete na spavanju i tačka. Sutra se s nama, autobusom, vraćate u Pančevo” A, onda, gozba. Naravno, sve je on isplanirao, postavio sa kolegama bogatu trpezu. Ma ne zaboravno je bilo, zato to i pominjem. Sutra, stiže nova smena, a mi sedamo u bus. E, onda kreće zajebancija, da izvinete na izrazu. Igor Šulović, najšarmantniji trener iz grada na Tamišu, kreće sa svojim besedama. Toliko smo se smejali, da sam znao, ima nešto da se desi neprijatno. I, bi tako. U mestu Ćelije na Ibarskoj magistrali, na OMW pumpi, saznajemo, autobus se pokvario. Dok smo čekali da drugi stigne iz Pančeva, proveo sam nekoliko sati za nezaborav, sa sjajnim ljudima.
ETIKA I ŽIVOT RUKU POD RUKU
Dragan Lečić, za mene, nije samo čovek sporta, već stariji prijatelj od kojeg sam mnogo naučio. Pre svega, o životu. Ako se nešto sa nekim ne razumete, nije loše, oćutati razliku. Nikad se nije pominjalo materijalno u našim dijalozima. On stalno veruje mudrost i plemenitost, ukoliko ostanu neokrnjene, donose procvat i blagodet. Tako, prateći njegov način razmišljanja i sam sam krenuo sličnim životnim koordinatama. Za sad ide sve kako bi trebalo.
U Novoj godini, dok razmišljam o realizaciji svog novog projekta, takođe jedinstvenog, ne samo u Pančevu, želim da vam predstavim neke drage ljude, uspešne sportiste i ličnosti sa integritetom. Dogovaram se neko vreme da se vidimo, nas dvojica, a, izgleda, taj trenutak je baš sad. Dok smo se razmišljali gde da se nađemo, u Kačarevu ili Pančevu(problem je bio sa registrovanjem Lečketovog auta), zove me pre neki dan i prekida nedoumicu. Dolazim u nedelju. Tako, sedimo u velikom tržnom centru, u blizini naselja “Tesla”. Posle dugo vremena se vidimo. Dobar je Lečke, ne da se, ne menja se. Oseća se zadovoljstvo u njegovom životu. Nadam se da nećete zameriti što sam sa Lečićem tokom razgovora bio na TI. Razlog je jednostavan. Ne umemo da se pretvaramo, makar za jedan internet sajt. On zna da ga veoma poštujem I da persiranje tu ne bi doprinelo utisku. Smatram ga iskrenim prijateljem, mada, dve decenije je stariji, ali, u našem odnosu, to nije remetilački factor, već onaj koji spaja. Toliko. Pa, da vam prenesem, o čemu smo razgovarali.
Odkud Ti u rukometu?
–Lako ću ti objasniti. Kad sam imao 12 godina, moj nastavnik fizičkog me je primetio. Bio sam već visok za svoje godište, spretan i preporučio mi je taj sport. Tako sam došao u Jedinstvo, a priključila se I cela moja generacija, tako da sam imao sreću, da oko sebe imam talentovane saigrače I dobre momke, a ta veza, evo traje punih 55 godina. Čak 25 godina je trajala moja igračka karijera, a ostatak sam u klubu proveo kao trener ili funkcioner. Gledao si sigurno film “Montevideo”? U njemu prepoznajem sebe. Sve ono što su oni radili, u filmu, mi smo, od uređenja terena, sakupljanje novca i tako ispada, kao da sam ja pisao scenario.
PORODICA
Dragan Lečić je sa svih strana bogat čovek. Imao je izuzetnu karijeru kao sportista i sportski radnik, kao i na poslovnom planu, pre svega u svom Kačarevu. Učestvovao je u svim akcijama koje su donele samo dobrobit tom mestu. Nije uvek nagrađivan po zasluzi, čak, neki su se poneli nečasno prema junaku moje priče, ali, on im je sve oprostio. Drugačije i ne ide uz njegov karakter. Ipak, kad ga pitate šta bih stavio na prvo mesto u svom životu, jasno tvrdi da je to porodica.
-Vidi Rora, ja sam pravi porodičan čovek. Sa suprugom Radmilom, nastavnicom Muzičke culture, imam troje predivne dece. Naši: Igor, Ana i Sonja centar su našeg sveta, a kad je svako od njih dobio po dvoje dece, naša sreća je bila potpuna. Unuci su često s nama u Kačarevu i mnogo pažnje se poklanja njima. Tako da, moram da pomenem: Dunju, Novaka, Lenku, Stašu, Anđeliju i Višnju. Svakako, bračni drugovi naše dece su veoma dobri ljudi, pa se može reći da smo jedna zadovoljna velika porodica.
Znam dosta detalja, ali bih voleo da i mojim čitaocima preneseš ono što smatraš najupečatljivijim, dok si igrao za klub iz Kačareva.
–Želim prvo da istaknem, Jedinstvo je do te nesrećne 2014. kad je sve stalo, bio izuzetan sportski kolektiv. Igrali smo u velikoj Jugoslaviji drugi rang takmičenja, što je bio fantastičan uspeh. Pre toga, u Župskom Aleksandrovcu smo se plasirali u Srpsku ligu. Trener nam je bio Nenad kecman. Potom smo ušli u Drugu saveznu ligu. To se ne zaboravlja. Imali smo sasvim solidne rezultate sa moćnim timovima. Kao klub, prvi smo se osnovali, da smo seoske provenijencije, što je, takođe, interesantno. Deluje nestvarno, ali, igrao sam punih 25 godina. U prvo utakmici sam nastupio protiv Crepaje 1963, a klupski dres sam poslednji put obukao 25. Maja 1988, kad smo igrali sa Slobodom, u Tuzli. Nije mi lako da ti to kažem, ali, mislim, a tako je to negde i ostalo, da sam imao dobru, plodnu karijeru. Odigrao sam oko 800 utakmica i postigao 1200 golova.
Da ne zaboravimo, jedan kratak period koji si proveo u Dinamu iz Pančeva?
–Jeste, od 1968-1970. nastupao sam za žuto-crne, a taj period je isto bio uspešan. Bili smo u vrhu najjače jugoslovenske lige.
Posle igračke karijere, usledila je trenerska. Ostavio si ozbiljan trag, svuda gde si radio. Činjenice nas podsećaju na to.
–Trudio sam se, da uvek radim najbolje što znam. Počeo sam u Jedinstvu, a u nekoliko navrata sam vodio i devojke pančevačkog Dinama. Ponovo se vraćao u Kačarevo i tako. U poslednje vreme, kao što znaš, malo sam se angažovao u Jabuci, pomažući mladim trenerima, Janevskom i Tomiću, čisto da im se nađem, ako nešto zatreba. Obojica su veoma talentovani za taj posao, tako da sam im više bio prijatelj nego savetnik, da tako kažem. Lepo mi je bilo tamo.
Molim te da još malo prozboriš o Jedinstvu, kao klubu? Velika je šteta što se sve nekako tužno završilo. Zar ne?
–Naravno. Veruj, meni je baš teško da pričam na tu temu. Klub je osnovan 12. septembra 1954. godine. Nažalost 26. aprila 2014. ugašen je i to je tragedija za Kačarevo i sve nas koji smo živeli za tu priču. Rećiću ti nešto zanimljivo. U penziji sam, pa imam vremena da se bavim i evidencijom koju sam sačuvao, a u vezi sa klupskim aktivnostima. Posedujem sve zapisnike odigranih utakmica od 1966. sve dok se klub nije ugasio. Takođe, doneo sam da ti pokažem, imam fotografije svih registrovanih igrača i igračica, koje su nastupale za Jedinstvo, i kratku biografiju o njima. Siguran sam da je to jedinstven slučaj u srpskom sportu. Taj material želim da iskoristim za knjigu koja je u pripremi i već, jedno 70% je spremno. Vidi, ljudi iz Kačareva vode poreklo sa brdovitih predela Jugoslavije i krša. Takvi ljudi su hrabri, motivisani, snažni, a sve je to uticalo i na naš angažman u rukometu.
ČUVAR TRADICIJE
S obzirom da ima dosta vremena, ne čudi što se Dragan Lečić okrenuo pisanju o svom Kačarevu, želeći da od zaborava otrgne neke važne segmente po kojima je ovo banatsko mesto poznato. Tako je već uradio monografije o čuvenoj “Slaninijadi”, kao i “April, mesec uređenja Kačareva”. Ne bi to trebalo da čudi, jer je jedan od osnivača obe ove manifestacije. U pripremi je i jedno kapitalno delo. Pričao mi je o tome:
-U planu je da izdam knjigu o Kačarevu. Ona će biti sastavljena iz tri dela. U prvom, opisujem period 1794-1944. Zatim, od 1944-1960. dok se u trećem delu bavim, da kažem modernom vremenu, do danas. Knjiga će imati naziv-Kačarevo ljubav i zablude. O ljubavi je sve jasno, a kad je reč o zabludama, opisaću i neke, ne baš lepe detalje, koji su me pogodili kao čoveka, ali i očvrsnuli u ljudskom smislu. Nažalost, ima nekoliko tema koje su moje žive rane. Od sporta, pa do toga da Kačarevo više nije ono mesto, kakvo sam ja zamišljao da će biti.
Želim da istakneš i nešto veoma važno za razvoj Jedinstva, kao kluba, ali i za trenere koji su predvodili ekipu sa klupe. To međusobno prožimanje donelo je rezultat. Ko je sve vodio Kačarevce, osim tebe?
–Meni je lepa satisfakcija, kad Robi Seneši, moj nekadašnji trener, sa mnogo uspeha u karijeri kaže: “Žao mi je što nikad nisam trenirao Jedinstvo”. Nenad Kecman je bio tu, pa Bogosav Perić, Milan Krstić, Slobodan Rendić, čak i Ranko Janković Belmondo. U novije vreme, radili su Ivan Petković i Igor Šulović i svi oni su imali zapažene rezultate. U Kačarevu je bla odlična škola rukometa, i svako ko je dolazio da radi, imao je u startu veliku prednost zbog toga.
Kako ste došli na ideju da napravite sportsku dvoranu? U to vreme, malo je gradova u Jugoslaviji moglo da se pohvali time?
–Tačno je to. Dosta su uticali naši rezultati i stalno napredovanje. Do duše, poslužili smo se i jednim trikom koji je uspeo. Naime, u to vreme, srednja škola je počinjala sa devetim i desetim razredom, a za tako nešto je bila potrebna školska sala koju nismo imali. Tako, malo po malo, raspisali smo mesni samodoprinos, i sami Kačarevci, bez pomoći sa strane, 1979. godine dobijaju tu halu, koja je tada, ali sad je funkcionalna i veoam dobra. Mi, zaposleni u Mesnoj zajednici, a najviše mislim na Simu Gregovića, smatrali smo da je sazrelo vreme da se ona napravi, mnogo smo agitovali za to, pa i ne čudi što je skoro 100% meštana potpisalo da želi samodoprinos. Pazi, bila je to tek treća hala u Vojvodini. Inače, ideja, makar u mojoj glavi, da se ona napravi, pojavila se još sredinom 60-tih godina prošlog veka. Tad su se svi smejali, ali, eto, ispalo je da sam bio dobar vizionar.
Da te vratim još jednom na rukometno polje. Ti, kako rekoh, nisi više angažovan u struci, ali, znam, pratiš zbivanja. Rukomet nekad i danas. Je l’ to ista igra?
–Ne. Kad pogledam treninge koje sam ja pripremao kad sam počinjao da radim, i šta se sad zbiva kod novih kolega, nema nikave sličnosti. Sama igra je mnogo napredovala, najviše kad je reč o snazi i brzini. To ne bih poredio. Obuka igrača je sad izvanredna. Rukomet je mnogo napredovao.
Kakva je perspektiva rukometa u Srbiji? Kao da se dolaskom selektora Đerone, pomera sve na bolje?
–Složio bih se s tobom. Pre nekoliko dana sam video Žikicu Milosavljevića, koji je sad pomoćnik kod njega i kaže mi da je atmosvera za rad i sve ostalo, na najvišem nivou, i da se možemo nadati samo dobrom. Tako da, optimista sam u tom pogledu. Mišljenja sam da rukomet nije toliko skup sport, a sobzirom na naš talenat i bazu, mogli bi stalno da budemo u vrhu svetskog rukometa, kao recimo, Crnogorci sa devojkama. Na drugoj strani, kad pogledam situaciju u našem Kačarevu ili Jabuci, gde nedostaju materijalna sredstva, pre svega da bi neki klub opstao, onda sam mnogo tužan. Isto tako, fale nam mladi, obučeni treneri, ali, sve je to u sprezi jedno sa drugim, tako da, niko ne može da predvidi kako će dalje da se odvija situacija u manjim mestima, koja su oduvek bila privržena sportu. Sve je sad centralizovano, a nisam siguran da to ide u prilog manjim sredinama. Čujem da je država spremna da, ipak, uloži i u manja mesta, odnosno, sportove koji su tamo popularni. Ako se to obistini, neka nada postoji da se izbegne ono najgore, što smo mi u Kačarevu doživeli sa Jedinstvom.
GOSPIĆ
Lečke je 1972. služio vojni rok u Gospiću. Taj period u njegovom životu je nešto posebno, a sve zahvaljujući rukometu. Razgovarali smo i o tome:
-Pre mog odlaska u Gospić, Jedinstvo je učestvovalo na nekom turniru, a tamo sam upoznao mnogo ljudi. Sve je to prošlo, pomalo palo u zaborav. Kad ono, ulazim u kasarnu,a vidim poznato lice. Moj zastavnik, a ljubitelj rukometa, jedan od čelnika RK Gospić. Ubrzo, s obzirom da me je poznavao sa rukometnog terena, angažovan sam za trenera tog kluba. Malo, po malo, preko kvalifikacija, uspeli smo da se plasiramo u Hrvatsku ligu, što je za to vreme bio fantastičan uspeh. Čak, zbog svega toga, ostao sam mesec dana duže u Gospiću, posle odsluženja vojnog roka ali, isplatilo se. Nažalost, taj prokleti rat je dosta toga poremetio u našim odnosima, ali, sa skoro svim tim ljudima tamo, ostao sam u kontaktu, posle tih zbivanja sam odlazio u Hrvatsku i nikad nisam imao ni najmanji problem. Naravno, i oni su dolazili kod mene u Kačarevo-priča mi u dahu moj sagovornik, o zaista neverovatnoj životnoj sekvenci.
Pri kraju smo razgovora. Ti si prava ličnost da mi odgovori na sledeće pitanje. Šta je potrebno da bi neko talentovano dete stvarno uspelo?
–Mnogo faktora utiče na to. Od dobrog trenera, pre pedagoga, dosta zavisi. Pravi uvek nađu sebe. Bitan je i uticaj roditelja, kao i drugara koji se, takođe, bave sportom. U grupi sjajnih pojedinaca, lakše se pronađe put ka uspehu.
Dragane Lečiću, kavo je tvoje mišljenje o praštanju uspeha. Umemo li mi to, da oprostimo tuđ uspeh?
–Mislim da se, ipak, uspeh ceni i poštuje. Mali je broj ljudi koji to negiraju. Obično su to ljudi koji su dali mali ili nikakav doprinos društvenom životu. Sve nekako gledaju sa strane i omalovažavaju. No, kod pravih ljudi uspeh se primeti i poštuje, a to sam i sam doživeo.
Kad sam juče, posle dosta vremena, video Lečketa, shvatio sam da radim dobru stvar, reafirmišući tradiciju. Mnogo smo, ni sam ne znam gde, žureći, zaboravili na sjajne ljude, sad najviše mislim na sportiste, koji su obeležili čitavu jednu epohu. Reči jesu moj zanat, ali, ponekad, ostanem zatečen, količinom dobrote kojom me obasipa sagovornik. Lečić pripada tom soju ljudi. Ima 73 godine, ali duhom i voljom, širi oko sebe sposobnost sporazumevanja sa ljudima. Dok smo razgovarali, a nije sve za “novine” još više sam shvatio šta znači biti odan. U njemu kuljaju nove ideje. Knjige koje je već priredio, a koje smo pominjali u razgovoru, samo su stepenice, za neka nova izdanja, koja su u pripremi, ili u glavi, čekaju da se napišu na papir. U maniru ljudi koji ne mare za godine, jer, one su ionako samo broj, ima još mnogo toga da nam saopšti, kad je reč o dubljim saznanjima o životu. Pričali smo tri sata, a posle rastanka, kretajući se ka svom domu, nije mi bilo jasno, zašto je tako malo dobrih ljudi među nama, kao što je Lečke. Šireći dobrotu, uvek je samo spajao ljude. Tako smo se i nas dvojica zbližili, pa je nastao i ovaj tekst.
Vizuelni identitet: Jovana Damjanov
Fotografije: Privatna arhiva Draga Lečića