Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

Istinočežnja

 

 

PETAR DIVIĆ

 

Ne sumnjam, nema tog iskrenog ljubitelja sporta, posebno fudbala, a da nije čuo za Petra Divića, junaka ove priče. Za razliku od oca, Milorada-Sipeta, koji je nekada bio jedan od najboljih rukometaša Jugoslavije i pančevačkog Dinama, naslednik se opredelio za fudbal. Ostvario je, i te kako, zapaženu karijeru. Čak, po mom mišljenju, a činjenice mi daju za pravo, on je, jedan-jedini, kome je pošlo za rukom da bude najbolji golgeter Omladinske lige, Srpske lige, Prve i Super lige. Samo taj podvig da mu se vrednuje, već je reč o posebnoj ličnosti.

 

 

Divić je jedan od retkih, rođenih Pančevaca, koji je igrao i za nacionalnu seniorsku selekciju naše zemlje, a njegov trag u OFK Beogradu, Čelarevu, Union Berlinu i na kraju karijere u mađarskom Vašašu, svakako je za posebnu priču. Sad sam izdvojio samo ono najbitnije.

 

Peca, kako svi prijatelji zovu Divića, naravno, nije mogao i ne može bez fudbala, pa je prirodno bilo da se posveti trenerskom poslu. Fudbal, kakvim ga on vidi, nije po njegovoj volji, kakav se danas pika po Srbiji, ali, valjalo je negde raditi. Tako,  zagrizao je taj hleb, a više vremena u njegovom okruženju počeo sam da provodim kad je preuzeo FK Dinamo. Bilo je to, ima sad tome i duže od pola decenije. Jednom, na gostovanju u Novom Sadu (nije lepo da kažem protiv koga su igrali Pančevci) bio sam gost uglednog fudbalskog kluba. Kad se završio susret, sad se i ne sećam rezultata, mada mislim da je bio dobar po goste, pozvao me u svlačionicu gde su se njegovi izabranici presvlačili. Nije bilo kupatila, čak ni minimalnih higijenskih uslova, a reč je o trećem rangu po važnosti u srpskom fudbalu. Dobro sam razumeo tu poruku. Nešto kasnije, otišao je u Slogu iz Kraljeva, gde je uspeo da oformi solidan tim, pobeđuje…

 

Posle toga, povukao se u samoću, da sa distance posmatra na kom smo mi to nivou, kakva je ovo zemlja i taj sport, sad najviše mislim na fudbal, kad je takav, kakav jeste. Mnogo mrlja, suviše slučajnosti, čega sve nema.

 

Pre izvesnog vremena, razgovarali smo baš o tim temama, dotakli smo mnogo toga. Rekao mi je: „Sećaš se, mi smo, ranije, na fizičkom preskakali kozlić, devojke šetale po gredi, penjali smo se na konopac. Tada se, u školama, obavljao osnovni deo, što je bio preduslov za fudbal, recimo. Dete je već dolazilo, da kažem, spremno na trening. Samo si ga taktički usmeravao. Danas, to se izgubilo. Klinci su potpuno neobučeni, a nema se vremena da preskočene lekcije nadoknađuješ. Pričam ti sa pozicije trenera. Zato, danas, samo ekstremni talenti prolaze, u smislu da prave baš značajnu karijeru“.

 

Mudro zbori Petar Divić, veliko ime srpskog fudbala, Pančevac, koji je obeležio svoje igračko vreme. Još kad bi imao ko da ga posluša.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

In memoriam: DUŠAN RAŠIĆ HAN

 

 

 

 

NE UMEM DA SE OPROSTIM

 

 

Pa što bismo se opraštali?

Čega da nam je žao?

Ako ti jave: umro sam,

ti znaš – ja to ne umem.

 

Eto, jedan stih Miroslava Antića, kao da je dovoljan da makar na trenutak pruži utehu nama koji smo voleli našeg Duleta, Bucu, Hana…

 

Sinoć, stigla je do mene ta tužna vest. Verovao sam, nekako u sebi, izborićeš se i sa ovom brigom, kao što si to uvek činio, samo na sebi znan način. Onako, gospodski. Kad smo se poslednji put videli, skoro da sam bio siguran u to. Ipak, bilo je drugačije. Plačem prijatelju moj dok pišem ove reči.

 

Upoznao sam te, kao nikoga-ranije. Od kad pamtim, znam te. Ne čudi to, jer, živeli smo vrata do vrata, u istoj zgradi, u naselju Tesla. Tvoja sestra Beba i Ti, moje prve komšije. Pa, kako to da se zaboravi. Rašići-tata Sava, mama Ljubinka, pa, tvoja baka. Divna porodica.

 

Kako da zaboravim naše fudbalske dane? Samo, Ti si bio mnogo talentovaniji i radniji. Kao mlad, zaigrao si za prvi tim našeg FK Dinamo. Koliko sam samo bio srećan, kad na terenu vidim Batu, Milana Mijatova, Vujketa, sve moje komšije, u istom timu. Fudbal je za tebe bio još jedan život. I kasnije, kad se završilo ono pravo, nisi posustao. Tvoji veterani i Ti s njima, nastavili ste po svom. Mali fudbal, redovno. Zato je tvoja Dragana spakovala dres i kopačke, da imaš i tamo negde.

 

Dragana, Vanja i Nikolina su bili tvoj svet. Zato su do kraja ostali uz tebe, kad je bilo najteže, mesecima, pre nego što ćemo čuti, svi mi, koji te volimo i poštujemo, tu, najtužniju vest. Otišao si, sad, u ovo, baš čudno vreme. Nismo stigli da se pozdravimo, onako, kao iskreni prijatelji. Možda zato, što bi rekao Miroslav Antić-što ne umem da se oprostim.

 

Počivaj u miru prijatelju moj i hvala za sve!

 

Tvoj, Slobodan Rora Damjanov

 

 

 

 

 

 

DRAGOLJUB KUZMANOVIĆ

 

Sasvim sigurno, Kuzmu, po mom mišljenju, jednog od najdragocenijih ličnosti u pančevačkom fudbalu, znaju svi, iole, naklonjeni popularnoj buba-mari.

 

Da vam sad nabrajam koga je sve vodio u svojoj bogatoj karijeri, bilo bi potrebno mnogo vremena, ali i vašeg strpljenja da sve napisano pročitate. Ipak, to ne znači da ga ne bi trebalo posebno predstaviti. Naprotiv.

 

 

Znam ga odavno, o decenijama je reč. Čak, propustio bih mnogo toga, da ga nisam bolje upoznao, ali, eto, kad imate sreće, onda to ide do kraja. Zahvaljujući mom kumu, Goranu Gajiću, koji je posle fudbalske priče u Pančevu, otišao u Nemačku, ali ostao prijatelj sa Kuzmanovićem, i moja, da je nazovem, povezanost sa junakom ove priče, poprimila je ozbiljan narativ.

 

Sa Kuzmanovićem, verujte, najmanje sam pričao o fudbalu. Prvo, različiti su to nivoi pogleda na igru. Moj je naivan i prostodušan, a on je do tančina u materiji. Čak, nije kod njega reč da nešto ili nekoga prepozna u datom momentu, već o tome da suštinu igre, do te mere raščlani, da njegovi izabranici, kao u igrici, samo idu zacrtanim koordinatama. Pitajte te sledbenike, ako meni ne verujete.

 

Reč je o pitomom čoveku, a kad imate takvu darovitost, onda je lako da uskočite u sve pojmove, ali i lavirinte života. Nije njemu bilo lako na svom putu, zbog privatnih ali i drugih, sportskih razloga, ali, i kad ga nisu shvatali, nije se bunio, osim, onako, organski, kako samo on zna. Zato mi je i prirastao srcu.

 

Kad god sam bio u njegovom društvu, intelektom je odskakao. Ne, da bi nekoga impresionirao, već se samo služio sopstvenim alatima. Mnogima je to bilo čudno, jer, kako su zamišljali, ranije, pa i sad je slično, fudbaleri su glupi, gde ćeš sa njim o Dostojevskom? Međutim, Kuzma je bio i ostao drugačiji, svoj, razumom blizak sa svima koji žele da ostanu na liniji poštenja. Sa drugima, tim drugačijima, jednostavno, od njih odustane.

 

Pre nekoliko dana, kad sam napisao nešto kratko o pomenutom Gajiću, nije izdržao. Javio mi se:

 

-„Roki, pozdravi mi Gaju“.

 

Vama, mojim čitaocima, ove četiri reči, možda, ne govore mnogo, ali, ja tačno znam, o kakvim je osećanjima reč. Zato, mnogo volim i poštujem Dragoljuba Kuzmanovića. Kuzma, već uveliko deka, penzioner, od posla i fudbala, sada uživa u onome što najviše voli. Da bude to što jeste. Dobar čovek.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

ZORAN NEŠKOVIĆ

 

To, uvreženo mišljenje, stereotip, šta god, da su fudbaleri neobrazovani, da ne upotrebim neki drugi izraz, najbolje, na svom primeru, demantuje, Zoran Nešković, nekada fudbaler sarajevskog Železničara, pa Dinama iz Pančeva, Smedereva i drugih klubova, a potom trener, sada u mlađim kategorijama FK Železničar iz grada na Tamišu. Naime, Neško, kako a svi mi iz milošte zovemo, završio je Ekonomski fakultet, kao i Višu trenersku školu, pa se može smatrati jednim od najobrazovanijih ljudi, ne samo u fudbalu, već srpskom sportu, uopšte.

 

Upoznao sam ga davnih dana, a bliže s njim sarađivao, kada smo obojica, jedno vreme, bili uhljebljeni u FK Dinamo. Ono što se meni posebno sviđa kod ovog čoveka, jeste smirenost, kad je reč o događajima na terenu, gde je on, kao trener, neposredni učesnik, ali i van njega, dok pijemo kafu i jednostavno, razgovaramo. Mirnoćom ne gubi uticaj i autoritet, po mom mišljenju, samo ga uvećava. U bezbroj situacija sam se u to uverio, sedeći u širem društvu, ili dok smo samo nas dvojica razmenjivali reči.

 

 

 

On već dugo radi sa mladima, nekako, u tom prstoru, kod njega se najbolje oseća, svečano uzbuđenje, a on sam, preko svojih izabranika, prenosi finu istinu i o svom radu. Nije danas lako, mada, kad je pa bilo, biti učesnik u srpskom fudbalu, po bilo kom osnovu. Ipak, u jednom periodu, baš u FK Dinamo, dok su tamo prvi ljudi bili Janjović i Jovančević, znao se red, ko i šta radi, pa je bilo i rezultata, posebno u mlađim kategorijama. Samo da podsetim, pre nekoliko godina, Nešković i moja malenkost, bili smo svedocima, kada su Omladinci „Brzog voza“ igrali Super ligu Srbije, što se smatra najvećim uspehom u istoriji renomirane sportske družine. Ipak, vremena se menjaju.

 

Zato se nisam začudio kad me je Neško, pre izvesnog vremena, obavestio da je na novom radnom zadatku. Ovog puta u FK Železničar, koji se bori da dosegne srpsku fudbalsku elitu. Naravno, Nešković ponovo sarađuje sa mladima, dokazujući da samo mnogo duha i ljubavi, može uticati da se talenat i umeće, pretvore u ozbiljnu fudbalsku vrstu.

 

Nisam ga video neko vreme, ali, pouzdano znam, neće odustati, tek-tako, od svojih ideja, zamisli i načina rada. U vremenu kad je dobrota skrajnuta, znanje se sve manje poštuje, a poslušnost dolazi u krupni plan, nije lako biti bilo šta, a kamoli raditi u sportu. Ipak, ima ljudi koji se odupiru, koliko mogu, svemu lošem, u pokušaju da svojim autoritetom, nametnu neku novu viziju, makar sliku, bolje budućnosti.

 

Fudbal može biti fina inspiracija, ali, ako se u njemu, pored sve viđenije agresivnosti i brzine, ne primeti i estetski kriterijum, onda sa tom igrom nešto ne valja. Mislim da je Neškova misija baš to. Da neke stvari podstake i unapredi.

 

Praštajte i dobra vam sreća!