Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

Istinočežnja

 

 

 

ŽOZEF-IVAN LONČAR

 

Sećam se, mada je prošlo tri decenije, neko od urednika Radio Pančeva, poslao me da pratim nešto od zbivanja u agenciji „Mark Plan“, tada vodećoj u sveri marketinga u Jugoslaviji. Prvi put, tada, video sam junaka ove priče, Žozefa Lončara.

 

Nije lako, danas, u eri interneta, društvenih mreža, nametnutog mišljenja, čega sve ne, porediti nekadašnje aktivnosti pomenute agencije sa ovim, koje su sada aktivne, mada, reklo bi se, pricipi su isti, ili slični. Ovo vam pišem, da bih još više istakao ulogu Lončara u stvaranju nekih brendova, a najviše mislim na požarevački “Bambi“, najpre na keks Plazma.

 

 

Slobodno ću reći, i neću se prevariti, naš Pančevac, bio je rodonačelnik modernog marketinga u Jugoslaviji. Sveže ideje, uloga u javnosti, medijima, među potrošačima, sve su to bili vizionarski potezi, još uvek krepkog čoveka, koji svojim stavovima o pojavama i ljudima oko nas, ko ga pažljivo sluša i čita, vraća veru, ima gospode u narodu.

 

Nisam posle pomenutog susreta, mada sam siguran da se on toga ne seća, u kancelarijama na Kotežu, dugo video Lončara. Onda, pre nekoliko godina, sedeo je sa zajedničkim prijateljem, nažalost, Aca Grbović nije više među nama. Prišao sam da se pozdravim, a oni su me zadržali na kafi. Bio je to veoma prijatan razgovor, a ne malo sam se iznenadio kad sam dobio poziv da prijateljstvujemo preko Fejsbuka. Tako, od tog dana, pratim sve što Žozef napiše, a u svakoj toj reči, rečenici, sklopu, bilo da je o struci ili nečemu drugom, oseća se mudrost.

 

Ipak, izdvojio bih jednu činjenicu zbog koje mnogo poštujem ovog gospodina. Reč je o širenju pameti i znanja. On je odlično i na vreme razumeo-što ih čovek više deli-sve ih više ima. Ne ustručava se da pokrene velike teme, sposoban da gospodski brani svoje stavove, a postoje odlomci iz istih, koje, komotno, možemo staviti u udžbenike života, zapamtiti ih i redovno koristiti.

 

Ima još nešto. On je strpljiv i veliki zagovornik čirilićnog pisma, a ideju o tome da naše slovo(a) da ih tako nazovem, bude osnova pisane komunikacije. Ujedno, sačuvamo je od zaborava, jer, kako su krenuli, malo po malo, svako pravo će nam oduzeti, radi, kao, viših ciljeva. Ta mi se borba dopada, a sve sam smerniji da se potpuno okrenem čirilici, kao pismu, koje bih i sam koristio u svemu što radim, na internetu i drugim medijima.

 

Takođe, mislim da je zanimljivo, dok vam predstavljam ovog čoveka, ne tako davno, uradio je nešto izuzetno, a u vezi je sa svim što sam vam do sad napisao. Naime, on, vlasnik firme „Svet marketinga“ donirao je skoro 1.600 stručnih knjiga i časopisa Mokrogosrkoj školi marketinga. Jedinstvena je to i retka kolekcija, pre svega, namenjena onima koji žele da saznaju nešto iz oblasti koja je odavno ušla u naše živote. Divan gest sjajnog čoveka.

 

Pratite ga, čitajte, naučite.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

NATAŠA MARTIĆ

 

Možda će vam se učiniti čudnim, ali, junakinju ove priče, dr Natašu Martić, po mom mišljenju-najboljeg stomatologa kojeg poznajem, u mislima vrednujem skoro pola veka. Kako to? Objasniću.

 

S obzirom da smo rođeni u naselju „Tesla“ u Pančevu, išli u osnovnu školu, kao ista generacija, nije teško otkriti koliko je dugo znam. Nataša je oduvek bila, nekako  posebna. Rekao bih-svoja. Za razliku od sestre Olivere, koja je napravila ozbiljnu rukometnu karijeru, a već dugo, ona je trener I sportski funkcioner u Danskoj, Nataša se okrenula medicini, tačnije stomatologiji, koju je uspešno završila. Koliko je vrsna u tome što radi, osetio sam dok je još studirala, i bila na stažu. Naime, po mom povratku iz JNA, što bi narod rekao, kec i dvojka, skroz su bili propali, ali je ona, postavila plombu koja se još uvek drži. Čak, usudiću se da kažem, odlično i dalje stoji. Jeste, ima toga i do materijala, ali, znanje je moć, ubedila me, još tada.

 

 

Kasnije, kad je trebalo da se ženim, moja supruga Biljana i ja, otišli smo da nas malo „sredi“. Toliko je ostavila dobar utisak na Biljku, da su njih dve, u međuvremenu, postale odlične, a naša deca, na njeno ime, da se tako izrazim, išli su u Stomatološku ambilantu, kod njenih kolega i uvek je sve proteklo u najboljem redu.

 

U međuvremenu, ona se udala za Milana Martića, nekad profesora matematike, a potom, jednog od direktora u Silexu, čije znanje je doprinelo da ta firma, decenijama, posluje na najvišem nivou. Mita, kako ga svi zovemo, strastven je ribolovac, mušićar, jedan od najboljih u regionu, a valjda se neće ljututi ako spomenem, njegovi rezultati, svetski su priznati. Odnedavno, bar sam ja to primetio, ozbiljno se posvetio fotografisanju. Najviše je reč o pticama, prirodi uopšte, a ta dela, dokaz su, sve što radi, zaista je odlično.

 

Njih dvoje imaju trojicu sinova, i naravno, svi su veoma uspešni, ali, pre svega, mnogo lepo vaspitana i dobra deca, sportisti, momci za primer. Natašin tata, Nenad Kecman, legenda je jugoslovenskog rukometa i jedan zaista poseban čovek. Majka Olgu, slabije poznajem, ali, rekao bih, bar po uspešnosti njenjih kćeri, mnogo toga, nasledile su od nje.

 

Natašu, rekoh, ne viđam toliko često u poslednje vreme, jer, kao, sa mojim zubima, sve je u redu, ali, nedavno, ipak, sreli smo se, jednom, potpuno privatnom prilikom. Ostala je ista, kao ona devojčica koju sam upoznao davnih dana. Iz te, njene spoljašnosti, izražava se neka lirika, širina, a kad progovori, svaki put, uočim, poseban tok razdraganosti i dobrote. Želim, i to sa radošću ističem, ona se nije promenila. To je moj utisak. I dalje je susretljiva, uvek hoće da pomogne, izađe u susret. Danas, nekako, izgubilo se to kod ljudi. Ipak, drago mi je da postoje osobe koje ne odustaju od prirodne čulnosti. Valjda je zato i posebna.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

RADIŠA I RATKO TEOFILOVIĆ

 

Braća Teofilović, kako ih najviše predstavljaju u javnosti, po mom mišljenju, najuticajniji su ljudi iz sveta muzike, sa ovog prostora, koji glasom, šire lepotu Srbije, kao i njenu izvornost.

 

Rođeni Čačani već dugo žive u srpskoj prestonici, a ja sam ih upoznao, davnih dana, u Pančevu. Naime, frizerski salon Branka Putića, nije samo bio i ostao mesto za ulepšavanje već divno prijateljstvovanje i prepoznavanje ljudi. Tako, neposredno, potpuno spontano, upoznao sam i njih.

 

 

Ne hvalim se, ali istina je, bio sam na više njihovih koncerata nego na bilo kom drugom, a svaki je ostavio snažan utisak na sve prisutne. Bilo da je reč o Sava centru ili Centru za kulturu u gradu na Tamišu. U njihovom glasu, reči ću, saglasju, oseća se sva toplina doma, domovine, majke, ljubavi, prijatelja. Kad je reč o teskobi, pevaju i o njoj, ali sve što oglase, na nekom je civilizacijskom nivou, koji se retko gde sreće.

 

Ovi ljudi lako prenose svoju energiju i umeće, svuda po svetu, umetnici su, koji sa lakoćom i dostojanstveno, pevaju, da otrgnu od zaborava prave vrednosti. Uvek je isti osećaj kad završe koncert. Zanemite. Uverljivost njihovog glasa, ne samo u trenutku, već sve vreme, u meni budi osećaj istinske lepote, a ta, razmena energije, ne može biti ništa drugo, već, čista umetnost.

 

Kad sedite s njima u društvu, na kafi, lako razumete, o kakvom je kvalitetu reč. Obični ljudi, nenametljivi, sa vrlinama i manama, još vam više približe ono što stvaraju. S obzirom da su iz Čačka, ne čudi što poznaju Kićanovića, Obradovića, najveće među nama, ikada. Pričamo o tim ljudima, o sportu, uopšte. Možda ćete se iznenaditi, ali, obojica, rekreativno, i te kako, igraju i basket, i neke druge sportove upražnjavaju.

 

Pre nekoliko godina sam ih zamolio da baš o toj, velikoj temi-sportu, pričamo i za sajt koji sam napravio. Rado su pristali. Bio je to zanimljiv razgovor, pun pitanja o običnim stvarima, interesovanjima i životnim radostima, kao i odgovorima koji su me dodatno uverili koliko su njih dvojica veliki umetnici, ali, pre svega, pristojni ljudi.

 

Nedavno, ma pre nekoliko dana, ponovo smo se sreli, baš u Pančevu, naravno, kod našeg Putića. Bili su u žurbi, potrajalo je naše druženje desetak minuta, ali, razmenili smo mišljenje o  zajedničkim temama, svakako, sportu najviše. Teofilovići vole Pančevce i grad na Tamišu, pa ne čudi što godišne, po nekoliko puta ovde nastupaju. Tradicionalno, 14.februara, baš za našu porodičnu slavu-Sveti Trifun, kao i moj rođendan. Više je to od simbolike.  Ukoliko ih sretnete, na ulici ili nekom od ovdašnjih restorana, kod Branka Putića u salonu, ne mojte da vas to iznenadi. Pančevo je prigrlilo njih i oni su nas.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

IVONA JAPUNDŽA

 

Postoje ljudi koje sretnete u svom životu, kao već zreli, koji vam dokažu, nikad nije kasno da se prijateljstva neguju. Zato vam ovom prilikom pišem o Ivoni Japundži.

 

Godinama je radila kao medicinska sestra u Dečijem dispanzeru, u Pančevu, ali, ne, nisam je tamo i tada upoznao. Desilo se to kasnije, kad je već uveliko bila članica medicinskog tima FK Dinamo. S obzirom da sam i sam postao deo, po mom mišljenju, jednog od najuglednijih sportskih kolektiva u gradu na Tamišu, upoznali smo se. Odmah sam primetio harmoniju između njenog izgleda, a reč je o lepoj ženi i toga što izgovara. Svidela mi se ta sinteza pameti i delanja.

 

 

Vremenom, uočio sam da je vrlo posvećena, vredna i osoba od poverenja, a kao majka, izuzetno privržena sinu. Stalno dokazuje stručnost u poslu kojim se bavi, a čak dva puta, da ja znam, bukvalno, spaila je život, fudbalerima. Jednom, reč je o Darku Terziću, sjajnom momku, štoperu Dinama, a potom, o Predragu Sikimiću, napadaču pančevačkog Železničara. Dok smo se mi, većina nas, hvatali za glavu, od prizora kojem smo prisustvovali, ona je sa svojim kolegama delovala brzo i stručno, što je dovelo, prvo, do stabilizacije stanja, a zatim i uspešnog oporavka obojice, koji, hvala Bogu i dalje igraju.

 

Ivona je i jedna od vrednijih osoba koje sam upoznao. Ponekad se zapitam, kako je pored mnogo obaveza, ipak, uspela da se odškoluje i za Inženjerku zaštite životne sredine, zapravo, ona je strukovni inženjer tehnologije. Možda to ne bi bilo toliko posebno, da nije reč o važnosti tog posla koji, odnedavno obavlja. Naime, ona je stručnjak koji kanališe sav medicinski otpad u Pančevu, kako i na koji način, da ga se bezbedno rešimo. Ako se ne varam, jedina je osoba tog profila u gradu na Tamišu, pa i zbog toga zavređuje pažnju.

 

Ako je, kojim slučajem prepoznate u vežbaonici, nemojte da se iznenadite, to je ona. Energetski, zaista je superiorna, ne samo kad pominjem njene ispisnice, a to je valjda i normalno, ako uzmete u obzir stres koji je prati uz poslove koje obavlja. Rekoh, a to želim još jednom da istaknem, kao neko ko brine o zdravlju sportista, a u poslednje vreme, izazovi su sve veći, ona je stekla toliko simpatija, kao stručnjak, ali i dama, da je prepoznaju širom Srbije. Možda će se vama učiniti, ne moguće da neko takav, bude-istovremeno, romantičan i posvećen poslu, ali, varate se. Postoji ta neraskidiva povezanost za koju znamo svi mi, koji poznajemo Ivonu.

 

Priznajem, nismo se videli neko vreme, jer, slabije pratim fudbalska zbivanja u Pančevu, ali, znam, ne pitajte me kako, i dalje je ubedljiva u svakom tom elementu koji sam nabrojao, predstavljajući je.

 

 

Praštajte i dobra vam sreća!