Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

Istinočežnja

 

 

IVAN ALEKSIJEVIĆ

 

 

Oskar Vajld je rekao: „Blagosloveni bili oni koji nemaju šta reći, pa ćute“. A, ja nešto ne mogu, makar dok ima ljudi o kojima vredi pričati, pisati. Jedan od njih je i junak ove rubrike.

 

Ivan, za razliku od svog brata Petra, nekad izvrsnog golmana, fudbalskog posvećenika, danas uglednog trenera u Češkoj, više me podseća na njihovog oca, Slavka, kojeg smo svi znali kao Bucu. Važno mi je to da istaknem. Objasniću.

 

 

Ta doza opuštenosti, kakav god stresan posao da radiš, a zna se o čemu pišem, video sam samo kod njih dvojice. Ivan i likom mnogo podseća na tatu, pokretima, hodanjem…

 

Da bi dosegao ove visine, a Ivan Aleksijević je već godinama jedan od najistaknutijih muzičara koje imamo, pijanista, virtuoz na klaviru, kad je reč o džezu, bluzu, modernoj muzici. Još bih dodao, uvek ga biraju i za nešto posebno, a pomenuću samo njegovu dugogodišnju saradnju sa Šabanom Bajramovićem. Sa ovim poslednjim, kraljem ciganske muzike (valjda Romi neće da se naljute) svirao je na njegovom poslednjem albumu, za koji stručnjaci tvrde da je remek delo. Baš Ivan, poklonio mi je taj CD. Ljubomorno ga čuvam.

 

Ako ste makar jednom sedeli u njegovom društvu, onda se kući, sigurno, niste vratili, a da još dugo niste razmišljali o toj priči. Toliko je anegdota, raznih pošalica, ali i ozbiljnih storija o životu, da se prosto iznenadite, kakav je neko bio stvarno, a kakvim ga znamo sa TV ili medija. Aleksijevićeva  šarmantnost, jeste najbolji dodatak priči koju smo slušali.

 

Kad sam, ima tome već petnaestak godina, bio u Češkoj,u gradu Olomouc, kod njegovog brata Petra, prateći rukometašice Dinama, tokom jednog međunarodnog susreta, pisao sam o sjajnom gostoprimstvu Aleksijevića. Vratim se u Pančevo, slučajno sretnem Ivana.

 

-Roki, hvala ti, lepo si ono napisao o Petru i njegovoj porodici“.

 

To je Ivan. Poslednjih godina, često ga možemo videti na raznim TV. Radi, svira, snima, na koncertima je. Zašto je uspešan? Iz razloga što je prirodan i iskren. Mnogi se bave muzikom, onom, baš, ali fali, to nešto, što Aleksijević nosi u sebi. Još bih izdvojio. Reč je o tome, koliko god svestan da je poznat, ugledan, nije pobenavio od toga, kao mnogi. I dalje je onaj stari Ivan, dobar momak iz komšiluka, spreman da sasluša, popije kafu sa drugarima iz kraja, nama Pančevcima. Možda, baš ta, geografska odrednica, mesto življenja, dosta utiče na sve nas, da se ne otuđimo, ostanemo normalni. Kako bilo, njegov karakter, kao i kod ostalih Aleksijevića, u ravni je sa dobrotom i nekom energijom koja ga čini posebnim. Što više on sedi sa nama, mi se osećamo bolje.

 

U svom zrelom periodu stvaranja, od Ivana Aleksijevića tek treba očekivati mnogo dobrog. Neće se on hvaliti. Evo, ja ću to, dobri moj Aleksijeviću.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

DEJAN MILOSAVLJEV   

 

                                                                                                                              

Zamislite, ako možete, jedan Dolovac, momak stasao u kaćkom Jugoviću, pa član RK Partizan i  RK Vardar, od pre nekoliko sezona u Berlinu, prestonici Nemačke, najbolji je rukometni golman Bundes lige. Čemu bi to mogao da bude ekvivalent? Uzmimo u obzir, tamo gde on čuva gol, dakle, širom poznate i najjače evropske zemlje, žele da ga savladaju najbolji igrači na Starom kontinentu. Jalov bi to posao bio, jer, Bandu, kako svi zovu ovog dobroćudnog diva, ni sa kim ne mogu da uporedim.

 

 

Ne tako davno, pričao sam s njim, jer, kako da ga ne predstavim javnosti, a jedan je od najuticajnijih sportista, rukometaša, u Evropi. Naravno, taj, poseban stil, koji je on stvorio, pa ga sad pažljivo neguje, odraz je početaka, ali i sazrevanja. Rekao mi je, to kad smo razmenjivali misli, da je na njega, najviše pozitivno uticao Dejan Perić, jedan drugi, legendarni Pančevac, čovek koji je obeležio moderno rukometno vreme, osvajač svih mogućih trofeja. Ovako je bilo:

 

-“Perke je, pre svega, jedan jako kulturan čovek i veliki gospodin u svakom trenutku i situaciji. On je posvećen do koske, što bi se reklo, prema poslu koji radi i prema svojim golmanima. Svaki dan, cele sezone, radili smo uvek najbolje moguće stvari i svakim danom su treninzi bivali sve bolji i bolji. Sećam se, da sam rekao posle našeg poslednjeg zajedničkog treninga- Perke ovo što ti radiš nije normalno, osećam se sve bolje i bolje. Šta si mi to uradio, kako si me tako spremio? Osećam da mogu sve. Hvala mu mnogo“!

 

Zašto sam ovo izdvojio dok vam pišem o Bandi? Jer sam želeo da ukažem na karakter ovog mladog čoveka. Ume da se zahvali, zna da ceni vrednosti, a samo takve ličnosti mogu do vrha, pa i u sportu.

 

Još ću da ga hvalim. Znate, u detinjstvu, kad tako rano odete od kuće, rastanete od roditelja, bez obzira, koliko su odaljeni Dolovo i Kać, nije lako istaći sopstvenu postavku života, izboriti se sa svakojakvim brigama, od onih trivijalnih, do postojanja ozbiljne razočaranosti. Ipak, on je odoleo. Ne samo to, garantovao je svojim imenom, u tom mestu, kasnije, u svakom drugom gradu, da je spreman za velika dela. I ljudi su mu verovali, kao što to čine i sada. Čovek je poverenja, ne samo maestralan među stativama.

 

Banda sada ima svoju porodicu, a ja sam stekao utisak, da mu baš takva pozicija u društvu, dodatno pomaže da nađe svoj mir, još bolje se skoncentriše na zbivanja oko sebe, kao i na igralištu.

 

Nedavno, sreli smo se u Pančevu. Rekao bih, slučajno. Naime, dok sam razgovarao sa Acom Stevanovićem, nekada sjajnim fudbalerom pančevačkog Dinama, sada trenerom u mađarskom Segedinu, Milosavljev je prišao našem stolu.

 

-“Primetio sam dasedite ovde. Došao sam samo da vas pozdravim”-rekao mi je tada. U društvu sa pomenutim prijateljom, ali sinom Dušanom, osetio sam ponos i deivljenje, ujedno. Divljenje, jer takav čovek i sportista želi da me pozdravi, a ponos, što je I naš Duki tada bio sa mnom. Fotografisali smo se za uspomenu, jer, takva se prilika ne propušta.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

NIKOLA ŠABAT     

                                                                                                                                 

Mi, da kažem sredovečni, već pomalo matori, zaista, trebalo bi sa više vere i razumevanja, da pratimo mladost, tačnije, mlade ljude oko nas. Junak ove priče, Nikola Šabat, baš me uverio u sve ovo što vam pišem.

 

Do pre neku godinu nisam ni znao ko je. Onda, a to samo život može da dramatizuje, kao i da da novu šansu, moja Jovana, naša ćerka i Dušanova sestra, reče mi kako Nikola, njen drug sa folklora, ima ozbiljne zdravstvene probleme. Bolovao je ozbiljno. Diglo se tada Pančevo, da pomogne, kao i nešto ranije, kad je moj dobri komšija, Stefan Ćikić, takođe, prolazio kroz sličnu životnu dramu.

 

 

Mladost je pobedila. Kasnije, posle nekog vremena, saznao sam, kako je to Šabatu pošlo za rukom. Momak je dugogodišnji član orkestra KUD „Stanko Paunović“ iz Pančeva, pa je, energetska vrednost podrazumevana, i dobro dođe, kad se susretnete sa određenim brigama i problemima. Svirajući harmoniku, nije samo ulepšavao tuđe živote, slaveći kroz muziku, već se i sam, oblikovao u čoveka, sa jasnom vizijom-život je lep, vredi se boriti.

 

Dakle, upoznao sam ga na proslavi Jovaninog 18. rođendana. Rekla mi je tada: „Tata, samo Šabat i  bend De Acoustico dolaze u obzir“. Tako je i bilo. Iskreno, više sam brinuo da ta deca zdravo i sigurno stignu do kuće, jer, slavili smo u Đermu, u Starčevu, nego što sam obraćao pažnju na muziku. Ipak, kad ih čujete, ne ostavljaju vas ravnodušnim. Tada, prvi put, sreo sam Šabata.

 

U međuvremenu, potpuno oporavljen, željan lepote u životu, stalno je na svirkama, ali, još više mi se dopada njegov stil, kako se on ponaša i ophodi prema ljudima. Zato sam i rekao na početku ove rubrike, bitno je da im ukažemo poverenje, a Nikola ga je opravdao, baš opravdao.

 

Pre nekoliko dana, ponovo smo bili, nas dvojica, u kontaktu. Još jednom me uverio, reč je o momku, veoma dobroj osobi, pažljivoj, sa mnogo razumevanja. Dogovarali smo se za novo druženje. Na jesen ćemo to da sprovedemo, ali, ne mogu sad o detaljima. Još da dodam, a tu me potpuno oduševio ovaj mladi čovek. Naime, poštujem svakog ko i mene analizira, stekne mišljenje, ali, kad vam neko tako mlad, jasno stavi do znanja, da želi nešto posebno da vam učini, jer ste mu, na neki način dragi, ceni vas, onda je to nešto posebno. Nadam se da me razumete. Posao jeste posao, ali, ako ga ne rade ljudi, onda ništa.

 

Zato sam siguran, sad znam, Nikola Šabat u budućnosti, imaće šta da radi. Ako je mene oduševio, tog puta, a bilo je to pre četiri godine, a kao što znate-ne postoji druga šansa za prvi utisak, nema sumnje da će i mnogim drugima, vama, koliko sutra, pokazati da sam bio u pravu.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

IVANKO KOJČIĆ                                                                                                                                   

 

 

Ranije, reč je o decenijama, odlazio sam u pančevačko naselje Kotež, da se vidim sa Sašom Lučićem, tada svojim prijateljem, odavno kumom. Tako, družeći se, upoznao sam i junaka ove priče. Malo je reći, Ivanko ima život za roman.

 

On je prva osoba, a da je znam lično, postao stjuard u nekadašnjem JAT-u. Uopšte me to nije iznenadilo. Čovek takve energije i nepogrešivog instinkta, uvek ostvari ono što želi. Sećam se još uvek njegovih priča sa putovanja, posebno iz Njujorka i raznih anegdota koje je doživeo u samom avionu, tokom letova, na sve strane sveta.

 

 

Potom, radio je i kao turistički agent, pa se bavio privatnim poslom, trgujući. Onda, najviše zbog ćerke Eme, potpuno se bio posvetio tenisu. Da ne propustim, sad je vreme da to istaknem, oženjen je Ružicom, a pored deteta koje sam već pomenuo, njih dvoje imaju još Anastasiju i Kalinu.

 

Želim sad da vam pišem o tom osećaju i želji da se uradi ono što sudbina očekuje od vas. Tako, pre nekoliko godina, čekam svoje dete da izađe sa časova u pančevačkoj gimnaziji „Uroš Predić“, kad ugledam njega. Sede kraj mene. Ispričao mi je tada kako je Ema konkurisala za američki koledž Marquette University u Milwaukee Wisconsin, jer želi da tamo studira psihologiju i igra tenis. Sve se obistinilo.

 

E, sad, a to posebno hoću da istaknem, i sam Ivanko, od pre nekoliko godina živi u SAD. Mislim da je preciznije reći, putuje ovom zemljom, vozeći kamion. Iznenadio sam se odabirom nove profesije, najviše zbog zahtevnosti, ali, kako već napisah, takva energija, retko se sreće.

 

Vozeći, krstareći uzduž i popreko, od severa ka jugu, ili istoka, prema zapadu, nije ništa novo i prevoz tereta i ljudi, na taj način, jedan je od prisutnijih na tamošnjem tržištu. Ipak, Kojčić, dok vozi, ispoljava jednu, po mom mišljenju, izuzetnu osobinu. Naime, snimajući telefonom, iz kamionske kabine, upoznaje nas sa ovom zemljom. E, sad, znam da dosta vas koji budete čitali ovu rubriku,  reći će: Ma, mani me te Amerike, to su naši epski neprijatelji i sve tako. Ipak, tvrdim, jer sam i sam živeo neko vreme u Čikagu, ta istina, u vezi je sa Washington DC i medijima kad da vas uzmu pod svoje. Sve ostalo, drugačije je. Svojim delovanjem, snimcima-opisujući, Ivanko nam predočava jedan drugi pogled, putujući od Njujorka do Los Anđelesa, ili od Čikaga do Majamija, pa kroz središnicu SAD, koliko je ova zemlja lepa i različita od svega što mislimo da znamo o njoj, najviše zahvaljujući, pomenutim medijima.

 

Svaki njegov, da ga nazovem-nastup, da li dok vozi, ili nam van kamiona predstavlja temu, sve više razgoreva šta će biti sledeće, odakle će se javiti. Sjajan je u tome što radi i nadam se da čuva sve te zapise, jer oni bi morali da se nađu u nekom obliku sačuvani i nama ponuđeni kao istina o toj zemlji. Nedavno sam se čuo sa Ivankom. Ostao je onaj dečak, znatiželjan, i dalje snažnog bunta, kao kad smo se sreli prvi put. Uvek isti.

 

Praštajte i dobra vam sreća!