Praštanje uspeha vam predstavlja: Tekstovi Dejana Stevovića, ta njegova, kratka forma, jeste novinarski žanr, sam za sebe, kao što je i sam autor-klasa
JEDNOM ODLETEĆE PTICE
Valja se pripremiti. U subotu uveče možete da budete kao kamen ali će taj kamen da popusti pred emocijama.Negde u poslednjoj četvrtini meča sa Italijom uskočiće:
Broj 1 Gojko Pijetlović
Broj 6 Duško Pijetlović
Broj 8 Milan Aleksić
Broj 1o Filip Filipović
Broj 11 Andrija Prlainović
Broj 12 Stefan Mitrović
Poslednji put. Imao sam sreću da ih sa još nekolicinom kolega pratim od prve do poslednje utakmice, da budem svedok njihovog odrastanja kao ljudi, koji su od radoznalih klinaca stigli do istinskih zvezda, od momaka čija su se imena izgovarala u početku sa „obećavaju“ do danas kada se na pomen njihovh imena ustaje.
Beograd, Rim, Zagreb, Šangaj, London, Ajndhoven, Budimpešta, Kazanj pa opet Beograd, Rio, Barselona, Tokio…Ma sigurno sam nešto zaboravio.
Ali ne mogu da zaboravim Gojkove odbrane u Budimpešti, Duškove briljantne igre u Kazanju, Mićinog gola u Rimu, Fićinih Olimpijskih igara, Prletovih Kazanja i Beograda, Stefanovog Beograda… Ma sigurno sam nešto zaboravio.
Svaki od njih za knjigu, svaki njih za film, svaki od njih za sva vremena.
Ljudi, koliko su puta učestvovali u humanitarnim akcijama, koliko puta odbili da o tome pričaju, koliko puta autogram, fotka, poklon. Koliko li je klinaca krenulo u ladnu vodu da bude jednom kao oni.
Od ranog dolaska na doručak, Mića prvi, do polaska na prvi trening, dizanja tereta, plivanja i šutiranja. Potom sve to predstaviti publici i rivalu. Sa armosferom koja je bila neponovljiva. Sa zajedništvom koje u svoje bratstvo nije primalo lako ali i koje nije puštalo lako. Sa zajedništvom koje je znalo da već viđene poraze pretvori u nezaboravne pobede.
Sa zajedništvom od prvih juniorskih dana do danas kada planiraju zajedničke odmore sa suprugama koje su sve izdržale i decom koja su ponosna na svoje matorce.
I zato kada Gojko bude odbranio neki udarac i krene lopta u napad u kojem će Mića da doda Stefanu , ovaj Prletu da bi Dule izvukao igrača više i posle toga Fića levicom zvekne u mrežu i kroz nju prisutni treba da stoje i aplaudiraju jer će poslednji put prisustvovati izvodjenju umetničko-sportskih radova „Šestorice veličanstvenih“.
Toliko puta sam ih gledao kako slave pobede. U subotu će imati suze u očima jer će znati da su pobedili.
Jednom odleteće ptice…
Toliko
NEMA VIŠE
I nebo im je bilo saveznik. Ni traga od najavljenog kijameta. Kao da je neko gore rešio da munje i gromove malo prolongira jer je na drugi način sevalo i grmelo na Dorćolu.
Napunile su se tribine neposredno pred predstavu. Za to vreme šestorica veličanstvenih su sedeli u kancelariji bazena na Dorćolu. Mogu da pretpostavim priča, smeh ali u vazduhu emocija koja seče.
Ajmo još jednom.
U neko doba su se spustili na zagrevanje u zatvoreni bazen. Mediji su već bili tu. Filip je sa ivice bazena šutirao nogom u gol, ostali ga bodrili i onda skok.
Ajmo još jednom.
Prlain je rekao novinarima da se neće nešto puno rasplivavati. I što bi. Rasplivavali su se iha ha.
Na pauzi izmedju druge i treće na bimu njihov “best of” koji su i Italijani netremice pratili.
Na pauzi izmedju treće i četvrte je počelo. Njihovo predstavljanje-
Ajmo još jednom.
Redom, Stefan, Milan, Gojko, Dule, Prle i vidno uzbuđeni Fića. Mahanje publici , a u publici uzbuđene supruge i deca (a ima ih), porodica, prijatelji.
– Sada skačete u vodu, igrate četiri minuta i to je to – komanduje im poslednji put Savić dok overavaju sa naslednicima
Postrojili su se na ivicu bazena, društvo im je nekako sa strane pravio Sava Randjelović. Kako li su se osećali to samo oni znaju, pred četiri poslednja reprezentativna minuta. U 240 sekundi im je kroz glavu prošlo sve i videku su da sve brzo prolazi. Kao i ta četiri minuta,
– Hoćemo li još jednom – kao da je pitao Filip.
-Ajmo – i skočiše.
Posle 4 minuta koja su trajali kao večnost ali i koji su prošli za tren sve je stalo. Publika je ustala, Italijani u bazenu pozdravili velike rivale, Sava je izašao.
Ostali su sami. Još jednom u centru pažnje.
I onda izlazak, istim redom, do bine, primanje priznanja. Vidim da se i gen sek Marijan zarozao. Pogledam Savića, malo spuštene glave, knedle su tu. Ivanka sa njima peva himnu.
– I šta ćemo sad – pita se voditelj Miljan.
I onda još jednom…
Na bimu legendarne scene sa aerodroma, Stefan kao i tada podiže atmosferu, tribine u glas A sad adio,
Još jednom pogled ka publici i odoše. Zvanično u legende mada su tamo odavno.
Odoše da budu sa porodicom sa onima koji takođe zaslužuju medalje. Gospodje su se nagledale Rima Rija, Tokija, deca će tek da vide ko su im bili roditelji. Deca Šestorice veličanstvenih.
Ajmo još jednom…. Nema više.
Toliko
BEZ NERVIRANJA
Nisam mislio da se uopšte bavim fejsbukarijama na EP u Splitu. Ali dame su privukle pažnju. Prvog dana Travar, Lazić i društvo na streljani. Primljena 32 gola. Mnogo bre sestre slatke.
Danas sa Francuskinjama. Rekoh sto puta neću da se nerviram zbog žena. Dosta su ovi moji. Ma i ove moje. Ali bez nerviranja ponavljam.
Gledam i ćutim ali zato tip pored mene komentariše navijajući za nas.
1:0 Mandić , lopta šeta po glavi golmana i u mrežu
– Golmane , glavni si.
2:1 Vuković iz daljine
– Tako je kapitenu, tresi to.
3:1 Milićević kontra
– Tako se trči (1), torpedo
3:3 glupost
– Jao, dan zahvalnosti Francuskoj
4:3 Vuković lob
– Pozlatila ti se kapitenu. Jesi video putuje dva sata a nedostižna.
5:8 serija 0:4
– Jel ove znaju da se igra četiri četvrtine
6:8 Avdić majstorski
– Mala ima šajbu, pravi snajper, u centar
8:9 posle pogrešnog tajm auta
– Ima Boga, imamo kontru a ova tajm aut. Ali ko zna zna.
9:9 Mišković lob
– Bravo talenat, ove bolje da stave kišobran umesto golmana
Dve stative kod 10:9
– Usraše ga da prostiš, hoće da prospu mleko.
11:12 za minut preokret
– Jesu igrale kladionicu, iz jedan u dva. Alo devojkeeeee
14:14 Švec
– Talenat je talenat, Vidi se iz aviona
14:15 u finišu
– Ej novinar, Ovo su tvoje ?
– Moje
– Beneficiran staž prijatelju.
– Kasno je, samo sede kose.
Ode on a ja se ne nerviram. Kao.
Toliko