DOBRE SU, MOGU…

 

Priča mi Dragana Ivković jednom:

– Borimo se, imamo tu generaciju 2002. Dobre su. Mogu nešto da urade.  Optimista sam.

Kod Gage je problem što je uvek optimista. Kao i brojne tate. mame, rodbina na tribinama. Mada…

Na Zlatiboru odmaram, gledam basket, odbojku a na kompu pratim dame u Volosu.

– Ene, šta gledaš ti to – pita me jedan Zlatiborac.

– Ženski vaterpolo.

Ništa ne reče, pogleda me čudno. Pa će:

– I kakve su?

– Borimo se, imamo tu generaciju 2002. Dobre su. Mogu nešto da urade. Optimista sam – citiram trenera.

I bi šta bi. Danas pobediše Slovačku, sutra sa Grkinjama za peto mesto. Ne treba sa domaćinom mnogo talasati, treba igrati i uživati u najboljem plasmanu i direktnom odlasku na SP u Izrael.

Pred utakmicom Dragana kaže:

– Igraćemo, možemo da pobedimo mada nisu loše.

– Slušaj, daj gol više i stvar u redu – izvlačim stari sportski zakon iz rukava.

–  Eh, ti kao da je to lako.

Posle toga srećna, sigurno neće da prizna ali ovo joj je najveći trenerski uspeh u karijeri. Generacija 2002, a samo ih je pet u tom godištu, ostale mladje a golman Lili Kučera se juče ispilila, ima tek 14 godina. Hej 14 !

 

 

Gledam imena, jedva po neku ličnu znam. Lolita Lola Avdić je kapiten, vođa. Hristina Ilić ako je to ona Hristina na koju mislim raste velikom brzinom. Gašić Andrea stari pajtos sa fejsa. Dijana Milovanović adut iz rukava, a Ana Milićević koja ne brenuje živu silu.  Ma, o svakoj bi mogao ono nešto malo što znam. Milana Popov, Anja Mišković, Tatjana Teodorović, Iva Lujić, Tijana Rončević, Miona Ivković, Aleksandra Trmčić,Jelena Šarac su se upisale u uspešne.

Na kraju Car. Pardon-Janja Kaplarević. Nekada na meti zbog kratkog fitilja. Ovoga puta fitilj je izdržao i car je bio carski. Uzgred, kada je vidite da se smeje na slici onda je to nešto epohalno. Samo da je ne ureknemo, kao ni ostale.

– Dobre su, mogu nešto da urade. Deki popij nešto- poručila je Gaga.

Poslušao sam, jedan bromazepan mi je baš legao. Zbog ženskog juniorskog vaterpola. Majko moja…

I da ne zaboravim. Čestitke tribinama. Mogu misliti kako one slave, al da vidim kakvu će žurku da prirede onima koji su pete ili šeste u Evropi i koje se spremaju za izlazak u svet.

Toliko.

 

 

KIDANJE U VOLOSU

 

Nije što je vrućina već je problem što mi ne prija. Ali sila Boga ne moli… I danas klaj klaj na Dorćol.Juniorke 2002 idu večeras u Volos na EP.

Nije što je vrućina nego je problem što ne mogu da uđem na bazen. Na otvorenom ne puštaju, na vratima zatvorenog gde se trenira nema nikoga.

Vrućina, ne prija, vrata pod katancem.

Ali…eto ga neki talenat otvara vrata. Gledam ove naše, deru Čehinje ko Musa jarca.

Dragana Ivkovic dolazi i priča:

– Spremale smo se, dobra je ovo generacija. Idemo pa šta bude.

U nedelju, prvo Rumunke. To bi trebalo. Posle Grkinje, ajde da se ne zameramo domaćinima i na kraju Francuska. E tu je dža ili bu. Neka prođu grupu, pa šta bude.

Mada, kada pitate Gagu, ona sa svakim može da igra i sa svakim na pobedu. Tako i ove priprema da daju, da pokidaju, pa koliko mogu.

Lili Kučera, Milana Popov, Anja Mišković, Tatjana Teodorović, Iva Lujić, Lolita Lola Avdić, Dijana Milovanovic, Ana Milicevic,Janja Kaplarevic, Hristina Ilić, Gašic Andrea,Tijana Rončević, Miona Ivković, Aleksandra Trmčić, Jelena Šarac… To je srpskih top 15 za Volos.

Idu da pokidaju koliko mogu.

– Možemo sa svima da igramo – odzvanja mi Gaga.

Kad bolje pogledaš što to lepši pol ne može ?

A biće i roditelja. E, to da vidim, pa da doživljaj bude potpun.

Toliko.

 

OLIVERA NACIONALE

 

 

Tamo negde 1994. u vreme Avramovog dinara, leto sam proveo na Zlatiboru. Uobičajena šetnja-porodična, lepša polovina, dvoje klinaca i neki dvojac trči pored nas.

– Zdravo…– Olivera Jevtic tada ogromna nada naše atletike

– Zdravo…– Slavko Kuzmanović, tada trener ogromne nade naše atletike.

Posle smo se družili. Ja sam odavno shvatio da u svetu atletike kao novinar nemam šta da tražim pored mlađanog kolege Dragoslava Višnjića.

Ako bude sve kako treba Olivera bi mogla da bude velika atletičarka – pričao mi je Slavko.

A Olja je trčala i trčala.

Danas, neke 2019. u vreme ne znam kog dinara, odmaram na Zlatiboru.

– Ej, Deki što nisi javio da dolaziš. Vidimo se sigurno.– Oliverina poruka.

U ovih 24-25 godina nismo mnogo pričali. Okrenuo sam se vaterpolu ali i pratio Oliveru i Slavka. Postala je Nacionale, tri puta najbolja sportiskinja zemlje, osvajač ko zna koliko medalja. Jedna od malobrojnih istinskih ikona srpskog i ne samo srpskog sporta.

I danas, kao pre četvrt veka, ima volju, želju, da se bori sa kilometrima, štopericom. Volela bi Tokio, šeste Igre.

Volela bi što šta ali će o tome Višnja.

Pričamo kao da smo se juče poslednji put videli. Sipa anegdote, zanimljviosti, ima ih za knjigu.

– Imam neke ideje, hoću da ostanem u sportu. Pa gde ću?

Vala baš, pa gde će ambasador sporta i SR Jugoslavije i Srbije.

Onda nas prati i pokazuje gde boravi kada je na Zlatiboru.

– Tu sam u “Kraljevim konacima”.

Vala baš. pa gde će Olivera Nacionale, jedna od najvrednijih podanika Kraljice sporta da boravi nego u “Kraljevim konacima”

A ja sam samo kao bedno novinarsko piskaralo, što kaže moj kolega Todorović, iskoristio priliku da se u konacima slikam sa Oliverom, ispod dela pehara osvojenih u poslednje dve godine. Oni iz 1995. su daleko, negde ko zna gde…

– U Užicu su, mada sam ih dosta poklonila deci. Vole medalje pa nek se igraju – priča i zarazno se smeje Olivera.

Toliko.