NESTVARNO STVARNO ALEKSANDRE STOJANOVIĆ
Možda će da bude malo duže, pa ko nema strpljenja…
Elem, pre dva tri meseca dobijem pismo a posle čujem da ga je dobio i Savić. Piše izvesna Aleksandra Stojanović. Naslovila ga je “Preko trnja do zlata“. Na deset, bez greške, iskucanih strana. Ma ko će to da čita. Ali…
Početak:
– Dok su se naši sportisti borili na Igrama u Seulu 1988. ja sam se tih dana borila za život u inkubatoru za prevremeno rodjene bebe. Pobedila sam ali je ostala dečija cerebralna paraliza. I onda iz dana u dan, naporne vežbe, teške, bolne. U proleće 1996, kada sam imala osam godina, napravila sam prve korake”
Boga ti, vredi nastaviti. I slede opisi stvaranja ljubavi prema sportu, posebno vaterpolu. Opisivala je do detalja, danas profesorka knjževnosti kojoj je engleski kao maternji, sva takmičenja,utakmice, radosti i retke dane tuge zbog poraza.
– Obožavala sam Daču, bila presećna kada se slikao samnom u njegovoj kafani. Posle sam obožavala Vanju, danas su to Fića, Prlain i Manda ali je Dača bio na početku”
Završetak teksta pročitanog u cugu:
“Zato sam i napisala priču jer su mi vaterpolisti i praćnje tog sporta, njihova borba, vera, snaga, umnogome doprineli da istrajem, da se izborim sa invaliditetom, da prohodam, završim školu, fakultet i nastavim borbu kroz život. Strpljivo čekam i nadam se da ću konačno upoznati celu vaterpolo reprezentaciju i ostvariti tinejdžerski san. Ako se nikada ne upoznamo, gospodo vaterpolisti,šmekeri i mangupi znajte da postoji jedna devojka koja vas voli, veruje i verovaće uvek u vas”.
I tajac. Šta sada. Zove Dejan:
– Jesi dobio ?
– Jesam i šta ćemo sad ?
– Ništa, zvaću je na trening.
I to bi danas. Pre nekoliko dana ju je Deki pozvao i pošto se bavi lavovima, ja sam imao čast da je prvi upoznam.
– Otežano se krećem ali stižem na vreme- rekla mi juče.
Danas je čekam ispred “Pauze”. Stiže sa sestrom Kaćom, nasmejana.
Ulazimo na bazen. Asovi, njih 23 u vodi. Savić maše. Idemo, gledam je ide otežano a zapravo leti, svaki mali korak je džinovski.
– Pa gde si bre ti – smeje se selektor dok je ljubi.
Smeh, radost, kako god.
Deki poput dzentmlena joj dariva buket. A onda majstori, jedan za drugim prilaze i pozdravljaju se dok ih selektor predstavlja.
– Hvala što si došla da budeš malo sa nama.
Poslednji, naravno, Fića. Lopta sa potpisima.
– I to nije sve. Imam za tebe iznenadjenje – rekao je Savić Aleksandri.
I onda se pojavio Dača, i onda Aleksandra više nije izdržala i onda su se u njenim očima pojavile suze. A ni nama nije bilo lako.
– Eto nije bilo strašno – kažem sa knedlom u grlu,
– Nije, bilo je nestvarno, stvarno a nestvarno.
Polazimo ali selektor ima poslednju:
– I da znaš imaš dva kompleta ulaznica za Svetsku ligu.
Mislim da joj je ponudio ne znam šta to ne bi menjala za te karte.
– Jedva čekam juni, srećno.
Reče Aleksandra i ode sa Kaćom da prepričava kako joj se ispunio tinejdzerski san, kako je sve ono što je mislila o vaterpolistima tačno i nestvarno stvarno.
Toliko
