Praštanje uspeha vam predstavlja: Vladimira Mišovića, golmana Mlade vaterpolo reprezentacije Srbije, aktuelnog prvaka sveta, člana VK Crvena zvezda, Pančevca.

 

ROĐEN DA BUDE JEDINSTVEN

 

 

Iako je pre vaterpola, u pančevačkoj Mladosti, trenirao i druge sportove, tek na bazenu, u vodi, osetio se kao svoj na svome. Mada još mlad, kako drugačije i okarakterisati momka od 20 godina, već ima zrelost i preciznost u izrazu. Vladimir Mišović se nedavno, u Pragu, ovenčao zlatnim odličjem, kao golman naše Mlade nacinalne selekcije na Prvenstvu sveta. U češkoj prestonici, sasvim zasluženo, pripala mu je i titula najboljeg golmana na elitnom nadmetanju. Tako, rođeni Pančevac, ulazi u galeriju sugrađana, ne baš veliku, koja se može pohvaliti tako značajnim uspehom.

 

 

Odmah da kažem, blagosloven sam što sam ga upoznao, jer, na moju bi dušu išao greh da je bilo drugačije. Ipak, kad vas hoće, onda ti darovi idu do kraja. Mada sam iz prikrajka, posle olimpijskog zlata u Tokiju, jednim uhom, i poluzatvorenim očima, čuo i za veliko postignuće naših momaka na Svetskom prvenstvu, promaklo mi je, da u srpskoj selekciji postoji golman, najbolji na planeti, i to, rođen u Pančevu.

 

Ipak, kako rekoh, izbor da se sretnem sa junakom ove priče, kao da je bio neminovan. Prvo me, pre neku noć, u kasni sat, moj prijatelj, Mladen Lazić, koji već neko vreme živi u Kanadi, sa kojim sam nekad veoma uspešno sarađivao u kompaniji Silex, u Pančevu, porukom upoznao sa činjenicom da je Vlada tu, među nama. Naravno, zainteresovao me je. Već ujutru sam se čuo sa Dejanom Stevovićem, slobodno ću reći, najvećim poznavaocem vaterpolo zbivanja, ne samo u Srbiji, dugogodišnjem urednikom Sportskog žurnala. Pitam za Mišovića. „Mislio sam da ga znaš“- prozbori Deki, kroz sokoćalo, koje nas spaja tokom razgovora. Za koji minut već sam imao broj. Uvek mi bude pomalo nelagodno, kad se predstavljam, neznancima, ali ta čudnost ili ubrzo prestane ili preraste u katastrofu, sve u zavisnosti od sagovornika. Ovog puta, mladi sportista odagnao je od mene sve loše. Čak, dopadljivim rečima tokom dijaloga, uverio me da je reč o momku, ne samo sjajnom vaterpolo golmanu, najboljem na planeti, već vema dobroj osobi. Uskoro sam se uverio u ono što sam predpostavljao.

 

 

 

 

Dok sam ga čekao u „Dvorištu“ već sam poručio kafu, a skazaljke sata neumoljivo su jurile ka 10h, kad je bio dogovor da se vidimo. Tek za sekund sam se okrenuo na drugu stranu, da zadovoljim, zbog nečega radoznalost, pored mog stola sede momčina. Odmah sam ga prepoznao. Uskoro smo započeli razgovor.

 

Nisam odmah ukjučio snimanje. Prvo sam želeo da ga malo propitam o nekim njegovim životnim shvatanjima, da se na vreme rešim predrasuda, da je sve manje mladosti u Pančevu koja stremi potpunostima koje od njih čine ljude. Jeste, bilo je tako. Najednom, predamnom je čovek. Stasit, visok, što me nije iznenadilo, s obzirom na njegovu vaterplo životnu opciju. Kroz priču, lako sam shvatio da već zna, savršenstvo je ogromna kazna, i da ga tek u budućnosti, kad je reč o aktivnostima u bazenu, čeka bajka, mada, super je počelo. U sportu ima svega, od zamaha do propasti, kao i u životu, ali, kad kao mlad razumeš da je uvek skoro sve do tebe, da mora da postoji nešto radničko u tom entuzijazmu, a da strast uvek nadvlada melanholiju, vrata za nadalje, širom se otvaraju. Tako je i sa Mišovićem. Bilo je i biće situacija kad se bol širi celim telom, ali, dovoljno je da se nađete u nekoj svojoj dimenziji, i već ste pobedili.

 

 

Vlada mi kaže-vaterpolo je u njemu probudio čula, smisao za ulaženje u procenu sopstvene sposobnosti, koja mu je do danas, dragocena, kad stane između stativa. Otišao je na bazen, jer se i nekoliko drugara opredelilo za to, a golman je postao slučajno. Naime, pred jedan važan duel, golman nije došao na trening. Stao je on, u taj mini prostor, gde je sve zamišljeno i izmaštano, ali, dovoljno životno, da se stekne navika, ne dozvoliti da lopta prođe kroz ili pored vaših ruku i tela.

 

Kasnije će vam sam to objasniti, kroz odgovore na moja pitanja. Dalje, da ide mirnim putem, ali sad u Crvenoj zvezdi, najviše su doprineli njegovi roditelji, tata Božidar, majka Silvana, kao i starija sestra-Ivana. Sa mnogo emocija pripoveda o njihovoj želji i požrtvovanosti da uspe, i kako navodi, da nije bilo njih, verovatno, njegova karijera bi se završila u Pančevu. Taj detalj potvrdio mi je da je odrastao i još uvek sazreva, na čistim vrednostima. Mada sam dosta stariji od Mišovića, čak, a i to sam saznao, od njegovih roditelja, momčina iz mog grada uspela je da me inspiriše, da i sam tekst, posvećen njemu, dobije celovitost koju ne srećemo često. Takvim ponašanjem, svojim stavom o sportu i životu, Vlada već ostavlja trag, a tvrdim, još će dugo biti priče o njemu i uspesima koji nadolaze.

 

 

 

 

 

PRAG, ISTORIJA I BUDUĆNOST SRPSKG VATERPOLA

 

 

Vlado, pitao bih te na početku našeg razgovora, dok je ta tema sveža, da tako kažem, kako je bilo u češkoj prestonici. Osvojili ste zlato, Ti si priglašen najboljim golmanom. Jel su se slegli utisci ili još uvek ne?

        –Nismo mi ni bili svesni kakav smo uspeh ostvarili. Čak, nismo se ni previše radovali. Kasnije, kad sam video, danima kasnije, čestitke, pa pozivi da razgovaram sa vama, novinarima, postajalo je sve jasnije da je reč, zaista, o velikom uspehu koji smo ostvarili. Drago mi je zbog toga. Mislim, zbog vaterpola, a ne zbog sebe, jer, ove izjave, kao što sad pričam sa vama, nekako mi ne idu.

 

 

 

 

Ovo ti dobro dođe kao neka škola, zato što sam siguran, tokom tvoje karijere, mnogo puta ćeš to morati da radiš.

        –Nadam se.

 

 

Ima dosta sugrađana, nas Pančevaca, koji ne znamo mnogo o tebi. Kako bi nam se predstavio?

        –Rođen sam u Pančevu 2001. Počeo sam da treniram vaterpolo u Mladosti iz Pančeva, sa 10 godina. Prvi trener mi je bio Bojan Fijatov, i jedini, ujedno, dok nisam otišao iz Pančeva. Dešavalo se, kad sam trenirao sa starijima, bio je tu i trener Slobodan Stančul, ali retko se to dešavalo. Osnovnu školu  sam završio u „Stevica Jovanović“. Bio sam jak vrldobraš, ali mi je taj period draži, zato što sam tada počeo da treniram vaterpolo. Uz nekoliko drugara, krenuo sam i ja, a to traje do danas. Potom sa se upisao u Hemijsku školu. Nisam uspeo u Sportskoj gimnaziji u Beogradu, i to samo zbog jednog boda, pa sam onda gledao da idem negde, gde bih mogao, uporedo, da treniram i školujem se, da kažem, na malo lakši način. Tako je i bilo, a sad je prilika da se zahvalim razrednoj i direktorki, koje su blagonaklono gledali na  moja odsustva sa nastave. Sad je bar jasno, isplatilo se, da se malo našalim. Trenutno, student  sam fakulteta za Sport „Union“ na Novom Beogradu. Čekam da se smalo smiri ova gužva, pa da se sa profesorima dogovorim, u vezi sa polaganjem nekoliko ispita, kako bih upisao drugu godinu.

 

 

Lepo. Odlično što uspevaš uporedo da budeš uspešan na obe strane. Voleo bih da mi malo pojasniš kako si se opredelio baš za poziciju golmana u timu.

        –Nije mi teško. Ja u početku nisam ni pomislio da će to tako ispasti, dok se jednom nije dogodilo da nam se golman povredio pred neki susret u Novom Sadu. Na treningu nam je falio golman i kad je trener pitao ko će među stative, ni sam ne umem da objasnim zašto, ja sam se javio. Tokom tog treninga, dosta lako sam se snašao, branio te šuteve i tako je to počelo.

 

 

Potom, Ti si iz Pančeva otišao za srpsku prestonicu. Obreo si se u Crvenoj zvezdi. Podseti se, kako je to bilo?

        –U jednom periodu, u klubu Mladost, igrači su počeli da odlaze, napuštaju, pa sam i sam uvideo da više ne mogu da napredujem. Tako sam odlučio da se na nekom drugom mestu, klubu, nametnem. Mada sam bio svestan toga, nisam nikome o tome govorio, čak ni mojima. Ipak, prelomno je bilo kad mi je moj drug, koji je već neko vreme bvežbao u Zvezdi, predložio da dođem i ja. To je bila kadetska selekcija. Povoljna okolnost je bila što tada, u toj ekipi, nije bilo golmana. Tata i ja smo seli u auto i to je bilo to. Dočekao me je trener Aleksandar Nikolić i s njim se radio na Tašmajdanu. Potom smo prešli na Košutnjak, a sada smo na Dorćolu, na bazenu „25“ maj.

 

 

 

 

 

 

 

 

TRENIRAJ VATERPOLO I ZAŠTO

 

 

Pitao sam Vladimira Mišovića, zbog čega bi neko trebalo da trenira vaterpolo?

 

        –Najbitnije je da se deca druže i kroz zabavu da zavole sport. Po čemu je vatrpolo jedinstven?  Vaterpolo nije toliko atraktivan, samo kad je reč o medijskoj slici, jer ga nema dovoljno. Postoji još nešto. Skoro na svakom ćošku da tako kažem, imate teren za fudbal ili košarku. Bazena nema. Zato je teško dočarati detetu tu lepotu vaterpola, ali, kad jednom krenete s tim, više niko ne može da vas zaustavi. Još je nešto važno, a ja sam od svog oca to doživeo. Nikad me ni našta nije primoravao. Da se usmerim na neki sport, pa da me on tu gura. Pustio me je da sam biram, odlučim, i ispostavilo se da je tako najbolje ispalo, za sve nas. Zato je važno da deca samo idu na sport, jer tako dete stiče obavezu i ujedno ima svoje zadovoljstvo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Rekao bih, statusno, mada si mlad, lepo ide tvoja karijera. Dosta si brzo napredovao, da tako ocenim tvoj angažman, koji ukazuje da si prošle godine, mislim na sezonu, bio prvi golma Zvezde.

        –Ove sezone sam bio prvi golman, a prošle, drugi u Prvom timu. Jesam, ako mogu tako da kažem, za samog sebe. Priklučen sam seniorima 2018. kad je došao Dejan Savić u Zvezdu. Ako se tako gleda, tada sam bio treći, četvrti golman i nisam bio uopšte u priči da budem u timu. Ipak, bio sam pod Savićevim nadzorom, a te dve godine su najvažnije u mojoj karijeri. Mnogo sam napredovao i radio. Taj period mi je poslužio da sam sebi kažem-bavićeš se ozbiljno vaterpolom.

 

 

 

Zvezdi ide solidno u poslednje vreme?

        –Sad je odlično, kao i u svim klubovima u Srbiji.

 

 

Molim te, reci mi nešto o jednom fenomenu. Naime, teško da se može reći-Srbija ima idealne uslove za rad, a opet, neprikosnoveni smo u svetu ovog sporta. Kako to objašnjavaš?

        –Nekad je bazen na Banjici, gde su trenirali momci iz Partizana, bio stecište samo vaterpola, pa je zato bilo i uspeha. Danas, više je problem sa terminima na bazenima, nego kad je reč o samim resursima. Sad se dosta toga menja. Na bolje. U Šapcu i Kragujecu postavljen je sistem. Radi se sa decom i to ozbiljno, od početka. Tako prave svoje igrače. Recimo, u Radničkom, sad imaju sve uslove, a već sam pomenuo Šabac, a i mi smo tu. Čini mi se da se i Partizan diže. Klubovi su sve jači, dosta igrača se vratilo u Sbiju, tako da se može reći, biće u budućnosti sve potaman i mnogo interesantnije nego što je bilo poslednjih godina. Siguran sam, sad, i kao mlad igrač, da odeš u bilo koji klub, napredovaćeš.

 

 

A, šta nas izdvaja kao Srbiju? Pustošimo sve pred sobom, da malo nadmeno ukažem na prilike koje traju već dugo u svetskom vaterpolu?

        –Sve je, rekao bih, u jednoj reči-sistem. Imamo svoj sistem rada i to nas razlikuje. Nije to od juče, decenijama se tako radi. Naravno, svaki trener donese nešto svoje, inovira, ali, osnovni principi se ne menjaju.

 

 

Dobro, to je jasno, ali, otkud naviru stalno novi igrači, poput tebe i momaka koji su nedavno uzeli zlato u Pragu?

        –Dobro pitanje, ali, nisam siguran da ja znam pravi odgovor. Bolje bi vam o tome govorili treneri. Selekor, najpre. Svaki momak, mlad vaterplista, ima svoje snove, ciljeve i težimo da jednog dana zamenimo starije. Rekao bih, naporno radim, treniram i nadam se pozivu seletora. Da li ćemo moći da zamenimo iskusnije igrače koji odlaze iz reprezentacije, teško  pitanje. Kako zameniti generaciju koja je ostavila najviši kriterijum na svetu.

 

 

Ne želim da propustim priliku, s obzirom da si ti golman, a da pitam o toj poziciji. Mnogo mi to deluje spektakularno, u odnosu na druge u timu. Kažem, po mom mišljenju. Ti mi sad objasni, kako ti sebe vidiš i proživiš jednu utakmicu?

        –Važna je uloga golmana, naravno. Znate, skoro svaka greška igrača može da se ispravi, a golman nema tu privilegiju. Svaki gol koji primim, ta greška se ne briše, vidljiva je na semaforu. Ipak, ispred sebe, ja imam svoj tim i oni na sve načine pomažu, olakšavaju mi da do gola ne dođe. Često, sam igrač spreči da lopta stigne do mene ili gola. Zato, dešava se, nema ni potrebe da branim neki šut. Kažu mi: „Statistički, ti si najbolji golman na svetskom, zbog odbrana“. Pa da, ispada tako, ali, bez šest momaka ispred sebe, to se ne bi desilo. Postoji čitav sistem odbrane i zajedničkog rada. To iskreno mislim.

 

 

Skromniji si nego što sam mislio. Sve stoji, ali, kad lopta ide ka tebi, odbrana je negde „pala“. Da podsetim ili upoznam neke koji to ne znaju. Ti si i na prošlom prvenstvu planete, u Kuvajtu, bio najbolji golman, ali ti je ta titula izmakla. Još ću malo da te propitam u vezi sa tvojom pozicijom. Kako treniraš, dosta je to drugačije, u odnosu na saigrače, zar ne?

        –Jeste, u pravu ste. Dosta je drugačije. Mi golmani, nemamo, jednostavno rečeno, plivanje, u formi treninga. Pokreti se razlikuju, to je najvažnije, kad se poredimo. Metod rada je drugačiji, da uprostim odgovor na vaše pitanje. Brinemo kako da pokrivamo deo gola, a rad nogu je druga najbitnija sekvenca i tako stalno.

 

 

Bilo je mnogo dobrih golmana među stativama u našem vaterpolu. Jel imaš uzora u nekom. Ne da ga kopiraš, već da dosegneš tu, neku određenu vrednost?

        –Imam, naravno. Voleo sam mnogo Denisa Šefika. Ipak, nikad se nisam trudio da u vodi budem kao on. Nemam takav vid razmišljanja. Volim i pratio sam i druge golmane, ne samo naše. Želim da učim od svih njih, jer oni pojedinačno, svako od njih, imao je nešto svoje što mi se dopada, a ja onda, pokušavam, na svoj način, to da usavršim, u mom stilu branjenja. Time se vodim.

 

 

Jel razmišljaš o podeli, stariji i mlađi igrači?

        –Znam šta me pitate. Iskreno, ne ne razmišljam. U vodi toga nema. Tek kad izađemo iz bazena, to primetim, što je normalno. Niti sam ikad doživeo da me neki iskusan igrač gleda kao inferiornog u odnosu na njega. Ako je bila kritika, na moj račun, onda se sve svelo na konstruktivno i u smislu da napredujem. Kad to pominjem, u Zvezdi, prošle sezone, mnogo su mi baš iskusniji igrači pomogli da napredujem. Čak, rekao bih, bili su ključni faktor. Mnogo puta, dobio sam pravi savet, a kao prijatelji, izuzetni su, u svakom smislu.

 

 

Lepo. Mnogo mi se sviđa kako razmišljaš. Kakvi su tvoji planovi? Gde vidiš sebe u budućnosti?

        –Sa Zvezdom mi je već počeo pripremni period. Perskočio sam jedan deo zbog obaveza u reprezentaciji. Cilj mi je da u sezoni pred nama, budem zadovoljan sobom. Da dam maksimum. Prošlu sam branio posle pauze zbog Covida-19. Sad hoću da budem još bolji, da se dokažem, prvo sebi, pa ostalima, da vredim. Što se tiče dalje budućnosti, nemam planove. Mnogi me pitaju, vidim li sebe negde „preko“? Ako situacija u Srbiji ostane ovakva, kakva je sad, nikad ne bih otišao. Sad je sve super. Sviđa mi se. Ne samo kad je reč o plaćanju, O tome najmanje razmišljam. Mislim na uslove za rad, trenere sa kojim vežbam, resurese. Vidim stalni napredak i što bih onda nešto menjao. Kažem, ako bi ovako ostalo.

 

 

Priznajem, još jednom si me prijatno iznenadio. Mislim da, makar mi se tako čini, malo je njih, u tvojim godinama, koji tako razmišljaju. Svaka čast! Da pitam još nešto. Da li stižeš da se posvetiš još nečemu, osim fakulteta i vaterpola?

        –Ako mislite na neki hobi ili nešto slično, odgovorio bih-ne. Kad imam vremena, a nije da nemam, mada treniram dva puta dnevno, po nekoliko sati, i iz Pančeva putujem za Beograd. Odmaram i volim da sam sa svojima ili izađem negde sa prijateljima, na kafu, neko viđenje. To bi bilo to.

 

 

Želeo bih da pomeneš i svoje najbliže, zato što znam da su mnogo, čak, presudno, uticali da postaneš izuzetan vaterpolo golman, ali, što je po mom mišljenju, još važnije, dobar momak, čak, odličan čovek.

        –Hvala na lepim rečima, znači mi to mnogo. Tačno je to, potpuno ste u pravu. Tata Božidar, mama Silvana i moja sestra Ivana su moj najveći oslonac. Bore se, rade i dobar su mi uzor za sve što sam i sam postigao. Oni jesu ključno uticali i bili mi najjača podrška kad sam otišao u Zvezdu, i samo uz tu, njihovu snagu, i sam sam ojačao i došao dovde gde sam sad. Ozbiljan su mi oslonac u životu i sportu.

 

 

Na kraju ovog, za mene, veoma korisnog razgovora, uz zahvalnost što si našao vremena, u ovoj gužvi, za moje čitaoce i mene, pitao bih te o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Imaš li stav o tome?

        –To vuče prema sujeti. Oni koji ne praštaju, verovatno su razočarani sobom, ili zbog toga što neko nije prepoznao njihov potencijal, pa su stali. Možda su zbog toga ogorčeni, pa sad ne mogu da oproste tuđ uspeh.

 

 

Kakav je utisak ostavio Vladimir Mišović na mene? Superioran u odnosu na mnoge koje poznajem. Istovremeno, potpuno ponizan i razuman mlad čovek. Živeći bez, skroz nepotrebne užurbanosti, koja „krasi“ veći nas na planeti zemlji, već je stekao rutinu koja mu pomaže da ostane veran sam sebi. Ipak, po potrebi, ne bi trebalo da se začudimo, taj isti Mišović, posebno kad skoči u bazen, da stane između stativa, biva željan da ostvari sebe, onakvim kakav on zna da jeste. Požrtvovan, radan, uvek tu, da da najbolje što ume. Nije vaterpolo slučano izabrao kao sport, ili će biti da je vaterpolo izabralo njega? Zašto tako mislim? Iz razloga što  je reč o sportu kao napetoj i dinamičnoj drami, zanimljivog zapleta i originalnih sudbina. On, makar ga ja tako vidim, široka je priča o čovekovom mukotrpnom putu ka saznanju i ka ostvarenju sebe. U kolektivnom sportu, mada mi to kao posmatrači ne razumemo dovoljno, akteri, često, imaju potrebu, kroz takmičenja, posebno ona najbitnija, više da pokazuju težnju, ne da predstavljaju čoveka, nego čovečanstvo. Posebno, kad je reč o mladim ljudima. Mišović je zlatan dečko, ali stvarno, kako god da ga uzmete u obzir. Meni je bio dovoljan samo jedan razgovor od nekoliko sati da ga upoznam i steknem utisak. Znate, ne postoji druga šansa za prvi utisak. Zato, tvrdim, uspeće da još više učvrsti svoje pozicije u vaterpolo sportu i društvu. Kako sam toliko siguran? Neutoljiva želja da bude bolji, za osvajanjem neosvojivog, za znanjem, čini ga osobom kakvom sam ga i predstavio. Reč je o čoveku.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva i inernet (Kurir)