Dejan Radonjić – ZVEZDU MOŽE DA VODI SAMO ONAJ KO JE RAZUME
Praštanje uspeha vam predstavlja: Dejan Radonjić, bivši prvi trener KK Crvena zvezda, najtrofejniji u istoriji kluba sa Malaog Kalemegdana
ZVEZDU MOŽE DA VODI SAMO ONAJ KO JE RAZUME
U ovoj priči o Dejanu Radonjiću, sada već bivšem treneru Crvene zvezde, nema nikakve ekskluzivnosti. Naježim se, svaki put, kad neko tako najavi rubriku koju nam servira. Jednostavno, on je moj prijatelj. Nikada me nije odbio za razgovor, u medijima, ili privatno. Jedino, po čemu se ovo što čitate razlikuje od nekih drugih sadržaja, ogleda se u činjenici i to jeste istina, poslednji sam srpski novinar koji je s njim razgovarao kao, tada, još uvek, prvim strategom crveno-belih. Eto, to bi mogao biti detalj, da i vas zaintrigira, šta sam ga pitao, a šta mi je on odgovorio. Još nešto, rečenice pred vama, više su, po mom mišljenju, omaž njemu kao čoveku, nego izuzetnom košarkaškom pregaocu.
Sport, ovaj savremeni, poprima sve više obrise surovosti, a tržišna utakmica, kao da je reč o nekoj ekonomskoj mantri, dovodi nas u situaciju da ne sme da se izgubi, jer, samo onaj, osvajač, vredan je novih ulaganja. Naravno, Srbija nije izuzetak, a profesionalizam, lagano, klizi u doba kada su arene, kao u Starom Rimu, bile stecište, jedine istine. Pobednik je onaj, ko preživi. Ipak, u toj stalnoj potrazi za dopadanjem, novim ugovorima, sponzorima, državnom uzglavlju, povremeno, pojavi se ličnost, koja ljude, koji sa strane posmatraju aktuelna zbivanja, iznenadi pojavom, načinom razmišljanja ali i umećem. Takav je Dejan Radonjić, drugi put u ulozi šefa stručnog štaba KK Crvena zvezda. Kada je, u prvom mandatu preuzeo tim, a sigurno se sećate te generacije sa: Vilijamsom, Dženkinsom, Marjanovićem i ostalima, dolazeći iz podgoričke Budućnosti, nisu svi imali osećaj da će taj, nekadašnji, po mom mišljenju, izuzetan plej, sada kao trener u velikom srpskom klubu, uspeti da preuzme primat jednom drugom velikanu evropske košarke, takođe, beogradske provenijencije. Da, reč je o Partizanu. No, desilo se baš to. Za sve vreme njegovog vođstva, crveno-beli su dominirali, a broj osvojenih trofeja( o tom možete čitati u posebnoj rubrici ovog teksta) u domaćoj ligi, Kupu Srbiji, kao i Regionalnom takmičenju, impresivan je. Povratkom iz Nemačke, gde je, isto tako, veoma uspešno vodio minhenski Bajern, osvojivši dve titule, za isto toliko sezona, da još jednom potvrdi kvalitet i stečen ugled, Zvezda ga je dočekala raširenih ruku, sa osmehom. Naavijači, posebno. Kada je spuštena zavesa na sva nadmetanja u kojima je klub sa sjajnom tradicijom učestvovao, podvučena crta, taj presek dešavanja, impresivan je, ponovo. Za dve godine, isto toliko triple krune. Zato, Dejan Radonjić, sa pravom, kao trener, zaslužuje samo pohvale.
No, ko poznaje rođenog Pogoričana, a na sreću, poslednjih 30 godina, čak i nešto duže, ja sam stekao privilegiju da prijateljstvujem s njim, može, čiste duše da potvrdi, koliko god on bio vitez ovdašnje košarke, stalno između borbe i ljubavi na parketu, reč je o izuzetnom čoveku. U ovom, mom obraćanju javnosti, vama, koji ovo čitate, izneću, nešto kasnije, činjenice, koje su mene, po ko zna koji put, uverile u ovo što sam napisao.
Dejan Radonjić, tokom igračke karijere, nastupao je dva puta za Budućnost i Lovćen, u Crnoj Gori, a košarkaški put, još ga je vodio ka pančevačkom Profikoloru, FMP iz Železnika i Vojvodini iz Srpske Atine.
Početkom 90-tih, prošlog veka, počelo je i naše druženje, jer, kao hroničar sporta, tada, bio sam novinar u RTV Pančevo i listu Pančevac, najstarijem nedeljniku na Balkanu( osnovan 1869.), te dopisnik Večernjih Novosti i novosadskog Dnevnika, susretao sam se s njim i ostalim košarkašima Profikolora, koji su u to vreme, uz Zvezdu i Partizan, bili najuticajniji tim u zemlji. Radonjić je bio odličan na poziciji organizatora igre, a čitava ta generacija: Topić, Topalović, Doderović, Bulatović, Preković, Gašpar, Stojković, uz legendarnog Janka Lukovskog, trenera, svima, posebno sada, nama sredovečnima, još uvek je u sećanju, samo po dobrom. Elem, još tada, sa Dejom, uspostavio sam sjajan odnos, pa kasnije, kad je odlazio iz Pančeva, da igra za FMP ili Vojvodinu, pratio pomno njegove kreacije na terenu. U to doba, tek nešto stariji od 20 leta, počinjao je i zajednički život sa, sadašnjom, suprugom Milicom, a njih dvoje, živeli su u pančevačkom naselju Kotež. U međuvremenu, rodili su se Jovana i Petar, njihova deca. Kasnije, kad se otisnuo u trenerske vode, pa postao strateg sa najdužim stažom u istoriji Budućnosti( trajalo je to sedam godina i sedam meseci, sa velikim uspehom), viđenja su se proredila. Ipak, ostali smo na vezi, što bi se reklo, a, dolaskom u srpsku prestonicu, kao trener Zvezde, ponovo smo uspostavili kontakt, koji negujem s njim, do danas.
S obzirom na okolnosti, iz tek završene sezone, dobro poznate vama koji pratite košarkaška zbivanja u Srbiji, sačekao sam, jer to mi nije samo posao, već zadovoljstvo, da prođe sve, a onda ga pozovem, da se na miru, ispričamo, a vas upoznam sa nekim detaljima o njemu, za koje sam siguran, da ne znate, jer, Dejan Radonjić, nije samo uočljivo lice iz dvorane, ili medija, trener, već i suprug, otac, prijatelj, kolega, a kad je tako, ima se o čemu razgovarati. Pozvao sam poznat broj telefona, a sa druge strane, uvek ljubazan i osmehnut, Radonjić, rado je prihvatio je da se nađemo. Susreli smo se u kafeu kod službenog ulaza u Halu „Aleksandar Nikolić“.
Pre nego što pročitate o čemu smo razgovarali, evo jedne, mogao bih da je nazovem, anegdote, koja mnogo govori o tome, koliko ga ljudi poštuju. Naime, dolazeći u Beograd, a sa mnom su išli i moj sin Dušan, kao i prijatej, kum, Mrgud Bojović, lako shvatite, teško je naći parking, kod pomenute Dvorane. Zidaju se zgrade, postavljene su i rampe, tamo gde nekad nisu stajale. Elem, usudim se da pitam momka koji radi na jednoj, još uvek ne završenoj građevini, da tu, parkiramo, pritom, kažem-Idemo da se vidimo sa Dejanom Radonjićem.
–Ako je reč o njemu, ostavi auto koliko kod hoćeš-reče mi ovaj dobri čovek, uz upadicu, i pitaj ga molim te, jel ostaje u Zvezdi?
Još da napomenem. Tokom razgovora, nas dvojica, bili smo na Ti. Koliko god to nekome zvučalo neprofesionalno, kao i što celu ovu priču, pišem u prvom licu, ne mogu drugačije, a takav je i koncept ovog sajta. Život ne trpi laži, bar bi tako trebalo da bude.
PORODICA
Manje više, dosta toga se zna o porodici Dejana Radonjića. Oženjen je Milicom, a njih dvoje imaju kćer Jovanu i sina Petra. Iz privatnih razloga, kad smo nas dvojica pričali, ženski deo familije Radaonjić bio je u Podgorici, dok su muški u Beogradu. Kad pominjem sina, Petra, ima jedan veoma interesantan detalj, a u vezi je sa naslednikom uglednog trenera. Naime, i on je pošao očevim putem. Dejo mi kazuje o tome:
–Nisam, iskren da ti budem, bio za to, jer ima priliku, uz mene, da vidi koliko je to mukotrpan posao. Ipak, ne može se pobeći od svoje sudbine. On vodi jednu mlađu selekciju u Megi i dosta je uspešan, čak, sa njima je i prvak Srbije. Zvao me, nedavno da se pohvali. On dobro zna, da su uspesi važni, ali, mora da prođe i kroz očevu školu.
Dejane Radonjiću, baš pre nekoliko dana, pročitao sam jedan zanimljiv podatak. Reč je o činjenici da si u trenerskoj karijeri, radeći u Crnoj Gori, Srbiji i Nemačkoj, osvojio 30 trofeja. Zanima me, da li si kao dečak, kad si počinjao da igraš košarku, ikada pomislio, da će ovako nešto da se desi u tvom životu?
–Kažeš 30 trofeja. Sigurno, ja, klinac iz Podgorice, nisam razmišljao u tom pravcu. Tako daleko nisam išao.
Već sam svojim čitaocima napomenuo da si dva puta nastupao za Budućnost i Lovćen, kao i za Profikolor, FMP i Vojvodinu. Mlađi te ne poznaju kao igrača, ali, tvrdim, a mnogi to mogu isto, bio si odličan plej, sa mekom rukom, što bi se reklo, a poeni za tri, bili su tvoja poslastica, upućena nama. Da li pamtiš, kako i kada se dogodilo da počneš da razmišljaš o trenerskom pozivu?
–Tokom poslednjih godina igranja počeo sam da razmišljam o tome. Neki moji treneri i ljudi koji su vodili Budućnost, počeli su da potenciraju tu priču. Bili su mišljenja da to može tako, pa sam i ja počeo da razmišljam u tom pravcu. Neki su, čak, želeli da postanem trener i pre nego što se to, zvanično, dogodilo. Tako, odgovorio bih ti, tada i tako se to desilo.
Kad već pominješ Podgoricu i Budućnost, važno je da istaknem u našem razgovoru i sledeće, a potom ću te i pitati nešto u vezi sa tim. Naime, mnogi previđaju, Ti imaš osvojene titule sa ovim timom, kao igrač, ali, ostaće zabeleženo, posebno, u analima kluba, najdugovečniji si trener ove ugledne sportske družine. Teško da će to iko, ikada, ponoviti.
–Proveo sam na trenerskoj klupi Budućnosti sedam godina i sedam meseci.
Kako bi opisao taj period u svojoj karijeri?
–Bio je to moj prvi posao. Vrlo se rado sećam tih početaka, treninga, ljudii iz uprave kluba, mojih saradnika. Imali smo mlad tim, treneri su bili mladi, a pamtim ga i kao period pun motivacije. Dragoceno je je to iskustvo koje mi je kasnije u karijeri mnogo značilo.
Jednom prilikom si mi rekao, baš radeći, u Podgorici, naučio si šta znači pritisak i kako se nositi s njim.
-Znaš kako, u svakom klubu se to oseća, posebno kad su ambicije visoke. Bio sam mlad, početnik, a tada je to izraženo. Međutim, koliko god da toga ima, a uvek je reč samo o različitoj količini istog, moraš da se nosiš s njim, ako želiš da ostvariš cilj.
TROFEJI
Dejan Radonjić je osvojio 15 trofeja sa ekipom Crvene zvezde:
ABA Liga 5x: 2015, 2016, 2017, 2021 i 2022.
Kup Radivoja Koraca 5x: 2014, 2015, 2017, 2021 i 2022.
Prvenstvo Srbije 5x: 2015, 2016, 2017, 2021 i 2022.
Da se vratimo iz Podgorice u srpsku prestonicu. Da li, uopšte, može da se poredi, tvoj prvi dolazak u Crvenu zvezdu, sa povratkom, od pre dve sezone? Ko je su sličnosti, a šta su najveće razlike?
–Razlika ima dosta, s obzirom da se tada, moj dolazak u Zvezdu poklopio sa mojom ambicijom da se dokažem kao trener. Povatak mi je bio poznat, sad mislim na ovo trenutno stanje, kad uzmem u obzir, već ogromno iskustvo, kao i rad i boravak u Minhenu, sa Bajernom. Tako, ima tih različitosti, što je i normalno.
Otvaraš novu temu našeg razgovora. Boravak u prestonici Bvarske, potvrdio je da spadaš u gaaleriju trenera koji mogu da rade širom Evrope. Verujem da je to bilo sajno iskustvo, a dve titule prvaka Nemačke sa Bajernom, to potvrđuju.
–Kako vreme odmiče, postajem sve svesniji koliko smo dobar posao uradili svi zajedno tamo. Mnogo značajan period za mene. Dve titule i sve ostalo, jeste značajno, kao i činjenica da sam se oprobao u jednom ozbiljnom klubu, u zemlji koja voli sport.
Boravak u Nemačkoj, može biti kopča za moje sledeće pitanje. Naime, reč je o Evro ligi. Nama su uvek želje jedno a mogućnosti nešto drugo. Zvezda se našla u igri sa grupom timova, čiji budžeti prelaze 30 miliona evra, čak, više. To podrazumeva, treba da igraš sa najjačim ekipama na Starom kontinetu, sa timom, koji imaš. Dobro je poznato, uvek je to bilo skomniji sastav od najjačih, ali, odolevala je Zvezda, pobeđivala najbolje, slavila protiv bogataša, da to tako kažem. Kako ti je to polazilo za rukom?
–To treba posmatrati tako, da svi budemo zadovoljni sa onim što smo uradili. Oni su uložili mnogo više od nas, a ipak smo bili konkurentni. Gubili smo, ali i dobijali, a siguran sam da su ljudi, posebno u Beogrdau, naši navijači, uživali. Ovaj sistem Evro lige, naravno, najviše pogoduje najbogatijim klubovima, a na kraju, oni se i nađu u borbi za titulu. Mi smo tu pokušali da se umešamo, gubili i dobijali, čak i one najjače timove.
Po mom mišljenju, a to posebno cenim kod tebe, nisi od onih koji kukaju. Radiš sa timom koji imaš na raspolaganju i iz takvih okolnosti izvlačih maksimum. To jeste karakteristika koja te prati kroz karijeru.
–To je tako, mada, već sam ti, na neki način, odgovorio.
Interesantna je, da kažem, sama tehnologija, u elitnom nadmetnju na Starom kontinentu. Ljudi nedovoljno obraćaju pažnju, da je malo remena da se trenira, odmori, regeneriše, jer, non-stop si na putu. Teško je spremeiti utakmicu. Kako ti reaguješ na sve to?
–U pravu si, stvano se nema vremena za ozbiljnu, onu maksimalnu pripremu utakmice. Znaš kako, postoje planovi putovanja, treninga, kao i drugih aktivnosti, i jednostavno, moraš tome da se prilagodiš. Trudimo se da što bolje nastupamo, s obzirom na okolnosti. Malo je vremena između dve utakmice, pa je tu bila ABA liga. Sad već imamo i iskustvo, dosta toga smo prošli, pa je i lakše.
Da li je zato važno da imaš dobar stručni štab i ljude od poverenja kraj sebe?
–Da, mnogo je važno.
Jel imaš omiljenu Dvoranu u Evropi, gde voliš da igraš, osećaš se komotno?
–Da, Aleksandar Nikolić. Uvek je najlepše pred svojim navijačima. To su i najslađe pobede.
Da li, uopšte stignete da se upoznate sa gradovima u kojima Zvezda igra, da obiđete neke znamenitosti?
–Ne, nema se vremena, uopšte. Ako ne ideš kao turista, nećeš ni videti nešto od toga što me pitaš. Iz aviona se odlazi u hotel, iz njega na utakmicu, pa obrnutim redom nazad, u Beograd. Ne mogu da se setim kada sam prošetao nekim gradom u Evropi.
Želim da te pitam, a to sam primetio u tvom radu, trenrskom, sa koliko pažnje se posvetiš nekom igraču. Naime, mi, navijački gledamo na te, neke stvari. Pogreši neko, ili promaši, skoro svi, čak i mnoge tvoje kolege, odmah ga vade iz igre. Tvoja postavka stvari je drugačija. Umeš da istrpiš, što bi se reklo. Rekao bih, reč je o poverenju.
–To je negde u opisu posla. Tako ja radim. Poverenje se ne stiče kroz jednu utakmicu, a to posle donese rezultat. Ima tu finesa koje samo mi, koji živimo i radimo, stalno smo zajedno, možemo da shvatimo. Da ti kažem, Zvezdu i može da vodi trener koji je razume.
Ima još nešto, a takođe, u vezi je sa tvojim načinom promišljanja, o košarci. Voliš mlade igrače. Dosta njih su igrali, ukazao si mi poverenje. Posebno, baš emotivno, doživeo sam debi, mladog Nikole Topića, sina našeg Milenka, proslavljenog reprezentativca, inače, tvog saigrača u mladosti.
–Bilo je toga uvek. Ranije se to nije mnogo potenciralo. U ovom periodu, imamo dva mlada igrača na treningu, tu su nam pred očima, pa je bilo logično da zaigraju. Naravno, trebalo bi uvek voditi računa o mladim igračima. Nadam se da ću ih imati i dalje.
Stižemo do trenutka, kad je važno da ti postavim pitanje u vezi sa tvojim statusom. Da li ostaješ trener Crvene zvezde?
–Treba da razgovaramo. Sve što sam rekao ranije, isto važi. Da vidmo, kakav ćemo tim imati, pa nadalje.
Da od tebe zavisi, kakav će odgovor biti?
–Rora, zavisi od mene. Naravno da zavisi.
PANČEVO
Pričajući tog dana, a i ranije, kad god bi se sreli, Radonjić bi uvek pitao-Šta ima novo u Pančevu? Potpuno je jasno, da vreme provedeno u gradu Na Tamišu, ostavilo je na njega neizbrisiv trag. Sad sam ga ponovo pitao, da li mu zaigra srce kad iz Beograda pređe dva mosta i uputi se ka Južnom Banatu?
–Kako da ne. Uvek se setim lepih događaja iz tog perioda. Ko će da zaboravi naše razgovore u kafiću Jež ( nažalost, on već dugo ne postoji-prim.aut.) prijatna druženja, kao i boravak u Profikoloru. Sa mojom Milicom, živeo sam na Kotežu. Sjajno vreme, dobri ljudi, imali smo odličan tim i rezultate.
Dejo, gde sebe vidiš u nekom budućem periodu. Da li možeš to da zamisliš?
–Teško mi je da ti na to odgovorim. Posao je takav, da je ne moguće predvideti bilo šta, a iskren da ti budem, ne razmišljam toliko daleko.
Za kraj, ostavio sam pitanje u vezi sa tvojom pojavom u našem društvu. Da li si svestan koliko te ljudi vole, čak, obožavaju? Naravno, najviše mislim na poklonike Crvene zvezde.
–Ne, nisam svestan.
Na drugoj strani, rivali te poštuju.
–Hvala im.
Prateći sve ovo vreme sport, živeći od toga, a ima tome 35 godina, svašta sam video i doživeo. Prečesto, imamo tu potrebu da ocenjujemo, procenjujemo, kritikujemo, pišemo komentare, onako, navijački, suviše strastveno, a skoro uvek, ne baratajući argumentima. Zato je dragoceno kad ste blizu ljudi koji vam mogu reći, onako kako jeste. Biti neposredni učesnik u nekim događajima, pratiti sve to, svojevrsna je privilegija, ali, nekad ne može sve ni u javnost. Ne, jer bi to nekome naškodilo, već zbog višeg interesa. Uvek sam se vodio tom činjenicom, i tako stekao poverenje ljudi sa kojima sam odnegovao prijateljski odnos. Kad je reč o Radonjiću, reći ću nešto, potpuno lično. Ne tako davno, moja porodica prolazila je kroz ozbiljnu dramu. Naš sin, Dušan, pregrmeo je nekoliko operacija na Neurohirurškoj klinici KC, u Beogradu. Tako bolnog, dok se oporavljao, hteo sam da ga obradujem. S obzirom da navija za Zvezdu, pozvao sam Radonjića i ispričao sve ovo, što sad napisah. Odmah mi je rekao:
–Da li želiš da dođem ja u posetu, ili kažem nekom igraču da ode, da ga vidi-odmah je predložio, ovaj sjajan čovek.
Nije ta opcija bila moguća, ali, zamolio sam ga da mi igrači i on potpišu dres kapitena Lazića, što bi Dukiju, mnogo značilo. Zvao me sutra, da dođem u Beograd. Divna koincidencija se ogledala u činjenici, KK Tamiš, član KLS iz Pančeva, baš tih dana, gostovao je Zvezdi, pa sam sa njima stigao i ja. Posle tog susreta, sačekao sam ga, a on mi je doneo dres. Tako mi je po ko zna koji put dokazao da je košarka važna, ali da je život bitniji. Posle toga, moji divni prijatelji, Arbutine, Spomenka i Ljubica, uramili su ga, a ja odneo da ga naš sin vidi. I te kako je cela ova priča doprinela da oporavak ide svojim tokom, na bolje, a već godinama, ova sportska relikvija krasi njegovu sobu. To je bila sitnica, ali ona koja čovekoljublje stavlja u prvi plan. Tako, odavno, Dejana Radonjića ne posmatram kao košarkaškog trenera, najtrofejnijeg, kojeg je Crvena zvezda ikada imala. On je za mene ličnost, redak čovek, i to osećanje nikada neće prestati. Dejane, niko nikada, neće moći da izbriše koliko si ostavio srpskoj i crnogorskoj košarci. Pamte te dobro i u Nemačkoj, a zašto sam siguran, tako će biti i u Grčkoj, na klupi Panatinaikosa. Kako znam? Pa verujem.
Slobodan Rora Damjanov
Vizuelni identitet: Jovana Damjanov
Fotografije: Privatna arhiva i internet
Zabranjeno svako kopiranje, preuzimanje, korišćenje teksta i fotografija, i postavljanje na druge platforme.
