Za „Praštanje uspeha“ u rubrici-Šampioni, ekskuzivno za naš sajt govori Dejan Banda Milosavljev, trenutno, jedan od najboljih rukometnih golmana na planeti, momak koji je nedavno, sa skopskim Vardarom, postao prvak Evrope, a od pre nekoliko dana, član je ekipe Fukse iz Berlina(Füchse Berlin).

 

VRHUNSKO DOBRO

 

Pred nama je očevidna, evidentna istina. Dejan Milosavljev je ličnost, već dokazana, koja može i trebalo bi da bude, putokaz mnogima koji počinju da maštaju, ne o uspehu, već ostvarenju svog sna. Sa samo 12 godina, uz podršku porodice, iz rodnog Dolova, mesta nadomak Pančeva, otišao je u Kać. Na novosadskoj periferiji, tada, čak, dosta ranije, a reč je o sredini 90-tih, uzdizao se RK Jugović, simbol, kako se i u maloj sredini, uz solidnu viziju i naporan rad, može otelotvoriti, sve ono veliko, što pripada, ili je makar tako mišljenje u Srbiji, samo velikim sredinama. Elem, u Jugoviću, talentovani dečak, junak naše priče, otkrio je svu lepotu, ali i poteškoće u razvoju sportiste. Boravak u mestu kraj Srpske Atine, ostaće mu u pamćenju, po dobru i lošem, ali, reklo bi se, imaće presudan uticaj na dalji tok njegove karijere. Da, dodam, Milosavljev je pokazao svojim primerom, nije prerano otišao predaleko. Kasnije, kad se obreo u beogradskom Partizanu, bivao je čovek tim. Možda će se neki ljubitelji sporta, rukometa posebno, tek navijači crno-belih i ljutiti na moje zapažanje, ali, svako pošten i realan, deliće to mišljenje. Milosavljev je u srpskoj prestonici dočekao sazrevanje i mladost, u svakom smislu. Drugačije se živi pod svetlima velegrada, ali momak, stabilne psihološke strukture, nije podlegao tim čarima. Njegova vizija uvek je imala prednost u odnosu na instant hedonizam, pa ne čudi što je, kako je vreme prolazilo, bivao sve uspešniji. On je svojim delovanjem na terenu i van njega, upozorio sve, hajde da kažemo, dolazeće asove-kako se postaje velik. Šta je učinio? Prvo je uspeh stvorio u željama, pa ga učinio stvarnim. Tek nakratko, otišao je na Arapsko poluostrvo, da malo istraži i druge svoje sposobnosti, ali, povratak je bio očekivan i željen. Zato što je pred njim, bio mnogo veći izazov. I zaista, kad Vardar pozove-ne odbija se. Dejan Banda Milosavljev je odlaskom u Skoplje, još jednom podsetio da je reč o čoveku koji, ne samo kao sportista, jeste vrhunsko dobro. Ono najbolje u njegovoj dosadašnjoj karijeri usledilo je tokom boravka u makedonskoj prestonici.

 

 

 

 

STALNO INSPIRISAN

 

U Vardaru, sportskoj ikoni, susedne nam zemlje, poslednjih godina, vladala je neka posebnost u svakom smislu. Kad bi ga poredili sa nekim evropskim gigantima, mada nećemo ovde nabrajati imena tih klubova, moglo bi se istaći, fali ponešto. Međutim, crveno-crni, a svako ko je imao priliku da makar malo oseti tu atmosveru, imaju neki jednostavan prikaz u sportu. Na delu tih junaka, nećete videti samo umeće na igralištu, ma gde nastupali, već i neku sentimentalnu ispovest o družini koja nije nikoga podcenila, ali ni uplašena izašla na megdan. Još nešto, a u vezi s Vardarom, valja naglasiti. Nigde nećete sresti takve motivske linije, kao u Skoplju, u areni „Jane Sandenski“, kapaciteta, nešto manjeg od šest hiljada mesta za sedenje. Tamo, na tom mestu, u hramu sporta, ko pobedi, makar je tako bilo u poslednje vreme, mora da je stvarno velik, baš velik sportski kolektiv. Elem, u takvu ekipu stigao je Milosavljev. Pre njegovog dolaska, Skopljanci su već bili prvaci Starog kontinenta, a uspon je došao sa ruskim milionerom Sergejom Samsonenkom. Takvo nasleđe nosilo je i uvek će tako biti, ozbiljnost najvišeg nivoa. Ta priča, poučna i nadasve izazovna za pravog sportistu, samo je još više motivisala Dejana. U  Skoplju ga je pored „legije stranaca“ koja je činila tim Vardara, sačekao i Dejan Perić. Perke, rođeni Pančevac, ostao je upamćen kao jedan od najboljih rukometnih golmana svih vremena. Nije on ovenčan samo titulama i medaljama, već oreolom dobrog čoveka i sjajnog stručnjaka. Saradnja između popularnog Perketa i mladog Milosavljeva, mogla je da počne.

 

A, šta se desilo tokom prošle sezone? Da, Vardar je ponovo uzeo titulu evropskog prvaka, pobedivši u Kelnu tim mađarskog Vesprema(27:24). Čovek o kome vam sada pričamo, bio je jedan od najzapaženijih tokom finala, ali i susreta sa Barselonom, pre prolaza u samu završnicu fajnal-fora. Kako je branio? Kao čovek koji ostavlja svedočanstvo, dokument o nečemu značajnom. Oba meča, praktično, oživotvorio je, i ispisao istoriju sopstvenog i uspeha njegovog tima. Kad ga hvalimo, da kažemo još nešto. Rukomet je igra ograničena prostorom i vremenom. Dakle, šta se od nje očekuje? Pa, junak. I, eto Dejana Milosavljeva. Nažalost, i u sportu postoji lice i naličje. Čak i veliki Vardar, zapravo, njegovi igrači, akteri na terenu i ostalo osoblje, posle odlaska pomenutog ruskog bisnismena, i mnogo ranije, nisu uspeli, materijalno, da revalorizuju svoje umeće sa terena. Plate i druge prinadležnosti kasnile su mesecima pre odlaska u Keln i osvajanja nove titule najboljeg u Evropi. Takva situacija, kao i neizvesna budućnost kluba, prouzrokovala je odlazak mnogih igrača, a i Dejan je svoju novu sreću potražio u Nemačkoj. Preselio se u Berlin, gde će naredne četiri godine igrati za tamošnjeg sportskog giganta-Fukse.

 

MALO O DOPADLJIVOSTI

 

Koliko god da sam ozbiljno pratio rukometna zbivanja, nisam imao priliku da baš dobro upoznam Milosavljeva, privatno. Jeste. iz Dolova je, što asocira, maltene, komšije smo, pa smo se susretali, tu i tamo, makar na  utakmicama. No, iz razno raznih razloga, izostalo je značajnije druženje. Ipak, to nije zasmetalo obojici da popravimo takvu situaciju. S obzirom da je Pančevo grad rukometa, manje više, svi koji nešto znače u ovom sportu, a iz grada su na Tamišu, gaje prijateljske odnose. Tu sam činjenicu i ja iskoristio. Nikola Marković, ugledni trener, dobar čovek, erudita, već dve godine radi i živi u Kuvajtu, ali, kad dođe u rodni grad, družimo se. Tako, pitam ga, može li nekako da mi pomogne, da stupim u kontakt s Dejanom? Marković, a to znaju svi koji ga poznaju, ima tu crtu neodoljivosti u svom karakteru. Kaže mi:“Roki, to ti je završeno“. I zaista, dobijam broj telefona, čujem se sa popularnim Bandom, i zato vi i čitate redove koje sam napisao.

 

 

Pre nego što uočite o čemu smo razgovarali, neophodno je da vam kažem nekoliko impresija o Milosavljevu. To da je vrhunski sportista, jedan od najboljih rukometnih golmana na svetu, manje-više, poznato je. Međutim, reč je i o sjajnom čoveku. Imao je Dejan ovih dana veliku gužvu. Posle dolaska iz Skoplja, stigao je i u rodno Dolovo, obilazio rodbinu i prijatelje. Pre polaska za Nemačku, valjalo je srediti još ponešto, uvek važno pre puta u inostranstvo, iz privatnog života, ali, obećao je da ćemo se videti i obećanje je ispunio. Koliko god da ste u nečemu veliki, čak, najbolji u tome što radite, nekako, sve to ide u drugi plan, ako vas ne krasi karakter, A, Milosavljev je, mada tek gazi prvu polovinu treće decenije, sve shvatio na vreme. Zato je i uspešan. Dakle, samo dan pre odlaska u Berlin, čekam ga u „Brazilieru“, prepoznatljivom kafeu, ne samo u Pančevu. Stigao sam u centar grada tek neki minut pre svog sagovornika, a ljubazno osoblje, kao i uvek, uz osmeh, preporučuje najbolju kafu koju možete piti u Srbiji. Teško je odoleti, pa uzimam, meni omiljeni napitak, poreklom iz Indije. Još malo doterujem pitanja, proveravam diktafon, kad, evo i Milosavljeva na vratima. Stiže i njemu posluženje. Pa, da krenemo.

 

 

 

STILSKI GLEDANO-ON JE SVOJ

 

 

Ti si kao dečak otišao iz rodnog Dolova, u tada veliki Jugović iz Kaća. Odrastao si u svakom smislu, u tom živopisnom mestu. Mene zanima, kada se dogodio taj trenutak, kada si shvatio da možeš da dosegneš ono najviše u rukometu, i da li pamtiš taj momenat?

–Otišao sam u Kać sa nepunih 12 godina, a imao sam jako dobro podlogu što se tiče tehnike branjenja. Sećam se da mi je tadašnji trener- profesor Nenad Stokić, samo davao tehničke vežbe što je za decu najbitnije, i hvala mu! Imali smo talentovanu generaciju dečaka rođenih 1996-95 godine i osvojili smo prvenstvo Vojvodine u Bačkoj Palanci. Tu me je video Dragan Vrgović iz Kaća, koji je odmah stupio u kontakt s mojim roditeljima i to leto sam uz njihovu veliku podršku, da tako kažem, prelomio da želim ići od kuće i pratim svoj osećaj i ljubav prema rukometu.

 

 

Tvoj sportski put, mnogo me podseća na putanju razvoja Arpada Šterbika. Obojica ste potekli iz malih sredina, stigli u Kać, pa onda, ti preko Partizana, došli u Vardar. Da li i tebi ta putanja sliči jedna drugoj i da li ti je Šterbik jedan od uzora?

–Šterbik je meni uzor zato što je on jedan od najboljih svih vremena i znam,  niko ne može biti kao on. Zato što je  jedinstven. Naši putevi su slicni zbog Kaća, gde smo napravili prve korake sa istim čovekom-Draganom Vrgovicem. Dalji put nam i nije baš nalik jedan drugom. On je igrao u Jugoviću u najlepšem periodu i napravio sve čime se i danas taj klub ponosi. Kasnije, nastupila su neka druga vremena.

 

 

Kad već pominjemo Vardar i Skoplje, neizbežno je pitanje o fenomenu tog kluba. Poznata je cela ta situacija oko finansijskih briga i slično, ali, svi vi, pokazali ste ljudskost i fenomenalni sportski nerv, igrajući za aktuelnog prvaka Evrope. Kako bi opisao svoj period života u prestonici Makedonije?

–Ja sam navikao da ne dobijam platu redovno i to mi nije bilo strano. Tako je bilo u Kaću, kao i u Partizanu, kad je najmanje kasnila 5 meseci. Dokle god sam imao para da odem na trening i da mogu sa svojom ženom kupiti namirnice za svakodnevni život nisam kukao. Međutim, kad se pređe ta granica, borio sam se svim silama, da bar neki novac dobijem koji sam časno zaradio. U Makedoniji je težak zivot kao i u Srbiji i mislim da smo i mi igrači dosta osetili našu publiku i da nas je ona vodila kroz uspehe. Naravno i momci su bili posvećeni , odani klubu i svaki put davali maksimum što rezultati i pokazuju. Mnogo dugujem navijačima Vardara, ali mislim da sam do kraja, a tako se i osećam, odigrao muški i vratio im sve na najbolji mogući način.U Skoplju- Makedoniji mi je bilo prelepo i rado bih se u karijeri ponovo vratio tamo. Pamtiću i rado se sećati svega lepog što se dogodilo.

 

 

 

  SLEDBENIK VELIKOG UČENJA

 

 

Kad sam svom sagovorniku pomenuo Dejana Perića, rođenog Pančevca, po mnogima, jednog od najboljih rukometnih golmana koji se ikada pojavio u ovom sportu, zaiskrile su mu oči. Kao da je plemenitost u postupcima velikog Perketa baš mnogo uticala na razvoj Milosavljeva. I, zaista, posle odgovora na pitanje o saradnji sa Perićem, sve će vam biti jasno.

 

 

        -Dejan Perić, ako mogu da kažem nešto za njega, a mislim da sam sa svojih  23 godine i svim što sam do sada uradio, to zaslužio-za mene, on je najbolji Golman ikada. Molim te, napiši to golman, velikim početnim slovom, mada nije gramatički ispravno. Najbolji, ne zato što je bio trener golmana Vardara i lično meni  mnogo pomogao, nego zato što mi je promenio svest i pokazao da je golman najbolja pozicija koja postoji u rukometu. Kad staneš između stativa, upoznaješ sebe najbolje, jer  svaka greška se vidi i ne može da se igra na 50%. Mislio sam, pre nego što smo počeli da radimo zajendo, da ja znam bar nešto što se tiče gola i branjenja, ali, kad sam njega uopoznao, shvatio sam da ništa ne znam. Sam Bog mi ga je poslao i spojio nas na istom putu. Nadam se i verujem da ćemo bar još jednom zajedno sarađivati. Perke je, pre svega, jedan jako kulturan čovek i veliki gospodin u svakom trenutku i situaciji. On je posvećen do koske, što bi se reklo, prema poslu koji radi i prema svojim golmanima. Svaki dan cele sezone smo radili uvek najbolje moguće stvari i svakim danom su treninzi bivali sve bolji i bolji. Sećam se, da sam rekao posle našeg poslednjeg zajedničkog treninga- Perke ovo što ti radiš nije normalno, osećam se sve bolje i bolje. Šta si mi to uradio, kako si me tako spremio? Osećam da mogu sve. Hvala mu mnogo! Puno toga je uradio i prošao zbog mene. Imao sam ga pored sebe i gledao kako živi i ponaša se. Sve je činio po mom ukusu. Najbolji golman svih vremena, nadam se da ću uspeti i biti bar 60 % kao što je on bio.

 

 

 

 

Ti si veoma mlad, ali već uspešan. Rezultati sve govore. Šta bi savetovao deci koja tek kreću sportskim putem? Na šta da obrate pažnju? Kako da ostvare svoje snove?

–Deca koja kreću da se bave sportom moraju da veruju i da sanjaju. Samo tako snovi se ostvaruju. Upornost, istrajnost i velika ljubav prema sportu kojim se baviš daje ti mogućnost da ga bolje upoznaješ i razumeš. Uz zdravu podršku porodice i svojih prijatelja, ni jedna prepreka nije nesavladiva.

 

 

Malo da prozboriš o rukometu kao igri. Kuda ide ovaj sport? Stalno se nešto menja, unapređuje. Da li si za ovo što se dešava danas, ili si više voleo onaj rukomet od ranije, gde snaga nije bila primarna, već umeće?

–Ja iskreno mislim, rukomet je onakav kakav treba da bude i da se prirodnim putem razvija. Igrom slučaja, čuo sam od ljudi kojih se baš bave tim, da rukomet ima još mnogo, mnogo stvari gde može da se unapredi i dovede do savršenstva. Ja verujem da će biti sve uspešniji ka tom cilju. Jedino što bih se složio sa svim igračima na svetu, treba više pauze igračima između utakmica i takmičenja. Nama golmanima i nije toliko fizčki teško. Više je tu psiha u pitanju. Imao sam priliku da igram sa najboljima i da gledam kako pate umorni i u velikim bolovima. Eto, to je jedina stvar koju bih menjao. Tim poboljšanjem, rukomet bi bio bolji.

 

 

OSEĆANJE I MERA

 

Pitao sam svog sagovornika da mi priča o najlepšim i najtežim trenucima u dosadašnjoj karijeri. Odgovorio mi je iskreno:

 

        -Najteži trenutak u karijeri mi je bio kad sam napuštao Jugović. Molio sam ljude iz kluba, zbog svojih zaostalih plata, a bilo je reči o sedam meseci dugovanja, da dobijem bar nešto, da mogu da se preselim u Beograd i igram za Partizan. Tada sam  rekao, a ne želim da imenujem tu osobu-možda  ja jednog dana  napravim karijeru i želim da dođem i pomognem ovom klubu. Mnogo toga sam proživeo za 8 godina u Jugoviću, za koji sam emotivno vezan. Odgovor je bio, ne moraš se više vraćati i dolaziti. Ipak,Jugović je klub koji se voli na drugačiji način i ja ću ga i dalje voleti. Tada sam zaplakao i osećao se kao da sam bio roba na kojoj su zaradili, pa je otarali, mada sam svim srcem bio deo tog kluba. To je bio moj najgori trenutak od kad igram rukomet.  Najlepši je u vezi s osvajanjem Lige šampiona, kao i Otvorenim prvenstvom Srbije za generaciju 1994-1995, kada smo osvojili prvo mesto, pobedivši Partizan na Banjici.

 

 

 

Meni se kod tebe najviše sviđa konstantnost. Ti braniš uravneteženo u dugom vremenskom periodu. Veoma si posvećen, vidi se da je darovitost tu, ali, čini se, da tvoja energija i svakodnevna želja za dokazivanjem još više doprinose ugledu. Da li se slažeš?

–Zbog toga mnogo udela ima Dejan Perić i ekipa koja omogući golmanu da može bolje da funkcioniše. Meni je bilo super sa Kristopansom i ostalim momcima sa sredine. Veliki motiv i želja za dokazivanjem je najveći pokretač. Kada vidiš svoju ženu, roditelje, braću-sestre, prijatelje, nema ništa lepše.  Zbog njih igraš, mozeš da ih učiniš ponosnim i sve ljude srećnim. U najtežim trenucima uvek prolazi kroz glavu-šta sam sve prošao da bih dovde došao i sad da padnem i da ovo sve prođe bez mene? E pa nema šanse !

 

 

 

 

Potpisao si ugovor sa Berlinom, odlaziš u, po mnogima, najjaču rukometnu ligu na svetu. Mislim da ti i jeste mesto među najboljima. A, kako ostati stalno dobar, najbolji?

–Jako sam srećan sto sam u Berlinu i znam da sam doneo dobru odluku. Došao sam u klub koji je spreman samo da napreduje i želi više. Ja želim da budem taj pokretač svega toga i to je moj cilj, da me ovde pamte. Hoću da u Berlinu igramo Ligu šampiona i osvajamo trofeje. Zato sam i potpisao na četiri godine. Ja veliki pristisak ne osećam, ali, isto tako, volim kad ga imam. U svojih sam 6m i nadam se da ću se snaći dobro, u najboljoj ligi na svetu. Gol je svuda isti.

 

Zanima me i tvoje razmišljanje o reprezentaciji Srbije. Možemo li ponovo da budemo veliki, među najboljima?

–Reprezentacija ima mlade i dobre igrače. Nadam se da ćemo uspeti da napravimo neki lep uspeh u narednim godinama.

 

Na kraju razgovora uvek postavim pitanje o fenomenu praštanja uspeha, kako se zove i naš sajt. Umemo li da (ne)oprostimo tuđ uspeh?

–Treba biti srećan zbog drugih ljudi koji su nešto napravili. Sećam se da sam u reprezentaciji uvek dosadjivao Marku Vujinu i Momiru Iliću sa pitanjima kako je kod vas u klubu, kako to sve izgleda, divio se svemu tome i koliko su trofeja osvojili. Tako ja to vidim.

 

 

O DOLOVU

 

 

Rodno mesto za svakog čoveka posebno je i veoma bitno. Ta činjenica, često, oblikuje ličnost u budućnosti, stvori u njemu neki unutrašnji sklad, vlastitu sposobnost. Milosavljev, mada kao dečak, napustio je svoje Dolovo, ali, nikada, zaista, iz njega nije otišao. Tako, posle sjajnog uspeha iz Kelna, pa nakratko odlaska u Skoplje, obreo se baš u središtu Banata. Kod kuće, za njega je priređen poseban doček, i baš je bilo dirljivo s koliko ljubavi su ga njegovi Dolovci pozdravili. Priča nam o tome.

 

-Dolovo je meni posebno mesto po svemu.  Oseti se da ima dušu. U Dolovu ima jako dobrih studenata, pravih i vrednih ljudi. Kad je reč o rukometu, u klubu Dolovo, svim silama pokušavaju i za sad uspevaju u tome da opstane i takmiči se. Svaka im čast na tome, a mojim Dolovcima zahvaljujem na prelepom prijemu posle osvajanja titule u Kelnu.

 

 

 

 

 

Razigrani duh Dejana Milosavljeva prepljavljuje me tokom svake njegove izgovorene reči ili izvedenih pokreta. Na terenu, on ima to precizno zapažanje, intuitivnost i predosećaj, koji krase samo posebne ljude. Da li svakolika darovitost ovog mladića može da ga odvede na još bolja mesta u svetu sporta, da osvoji još mnoge trofeje, kao i da na privatnom planu ispuni sva očekivanja? Naravno, bar je takav, subjektivan osećaj autora ovog teksta. Intimna ispovest Bande, za “Praštanje uspeha” jedno je od lepših svedočenja aktera sporta na ovom mestu. On je uverio, makar do sada, poštovaoce sporta, posebno rukometa, lider je pred nama. Njegovo razmišljanje-kad imaš konkurenciju pred sobom, ne možeš biti ležeran, do sada mu je donosilo uspeh. Sigurni smo da način razmišljanja neće menjati u budućnosti. On je već na svom putu učinio za mnoge nedostižno, no, stekli smo utisak, ono pravo tek dolazi. On već zna, kretanje ka sopstvenom idealu, otkrivanje je najveće tajne, ali, kako ne pokušati. Svestan svojih kvaliteta, sasvim sigurno, i u Nemačkoj, gde se već neko vreme samo najbolji iskazuju, Milosavljev će uspeti. On ume, na pravi način, da pronađe rešenje. Njega ne zanimaju trenutni benefiti. Lepo je, ali, prilagođavanje novom dobu, donosi nam nove heroje. Dejan Milosavljev je čovek koji kapitalizovanje moći tek očekuje. Ti dani, a nadamo se da će ga i sreća pratiti, doći će sigurno. Tako, kad se jednom sve bude sabiralo, pamtiće ga po umeću, ali i pitomosti i ljubavi za bližnje. Taj životni dar, najviše se ceni.

 

Razgovarao:Slobodan Damjanov

Fotografije: privatna arhiva