Praštanje uspeha vam predstavlja: Darko Dobreskov, rođeni Pančevac, odbojkaški trener, trofejni stručnjak koji može da se pohvali kontinentalnom titulom

 

RADI PROSTE STVARI KOREKTNO

 

U naslov ove rubrike, o mladom, ali, već iskusnom odbojkaškom strategu, Darku Dobreskovu, uzeo sam čuvenu misao njegovog kolege Velaska, koji je, na najednostavniji način objasnio, kako se stiže do uspeha.

 

Junaka ove priče, zvanično, upoznao sam pre izvesnog vremena, ne davno, mada, godinama, decenijama unazad, znam njegovog oca, čuvenog Fimu, koji je uradio za razvoj odbojke, vodeći Dinamo, više, nego što će savremenici ikada. Zato, što je deleći vreme sa decom, učinio da, zavole sport, igru preko mreže, a na taj način, razvijaju se pravilno, dosegnu bolje životne rezultate, na kraju, postanu dobri ljudi. Rastući u takvoj atmosveri, a koliko znam, Darkova majka Milanka, takođe je mnogo doprinela da porodica ide napred, u svakom smislu, potpuno mi je jasno, zašto je moj sagovornik uticajan i veoma pametan mlad čovek, sa izvanrednim uspesima iza sebe.

 

 

Trebalo bi na ovom mestu da vam nabrojim sve Darkove reference koje je ostvario kao saradnik ili šef struke u raznim klubovima, menjajući zemlje, čak kontinente (Makedonija, Turska,Tunis, Finska i Kazahstan) ali mi je pomogao slanjem svog CV-a koji je pred vama, pa ćete se lako uveriti, reč je o treneru koji je svoje radne, ali i humane obaveze, ispunio na najbolji mogući način. Zato, nastaviću da pišem o utiscima koje sam stekao razgovarajući sa njim, pre nekoliko dana. Retko, zaista je tako, sretnete osobu koja ne priča o svom poslu, na način da vam ukaže koliko on zna, i da se još hvali time. Meni se to desilo sa njim. Dalje. O odbojci, nije odgovarao na moja pitanja, tako, da me ubedi, koliko ona njemu znači, kao opredeljenju, angažmanu, koji ga usrećuje, rastužuje i sve tako redom, ili kao solidno plaćenoj obavezi. Ne, Dobreskova sam pažljivo slušao, i sve vreme razmišljao, predamnom je ličnost-čovek, koji o odbojci priča kao o životu. Takav ustisak, od starta, kada sam pokrenuo snimač na svom telefonu, pa do kraja razgovora, ni za tren se nije promenio. Posebno, oduševio sam se, a to ću sad da izdvojim, u jednom trenutku, na kratko, poveo se razgovor o novcu, misli se na ugovore. Rekao je:

 

–„Biće para. Meni je važnije da budem zadovoljan i uživam u tome što radim“.

 

Darko Dobreskov nema sopstvenu doktrinu odbojke, on samo prihvata ili odbaci, ono što smatra korsinim u datom trenutku. On, od prvog treninga, sa nekim timom, tako mi je kazao, ritualima, zagrljajima, opuštanjem, ali i teškim radom, upornim ponavljanjem vežbi, na treningu, postiže efekat na utakmici, takmičenjima. Drži se najviših moralnih aksioma, poštovanja domaćina, u zemlji u kojoj, kako ističe, samo je gost. Takav rezon, britkost uma i radišnost, dovela su ga u poziciju da sa svojim klubom iz Kazahstana bude prvak Azije, takođe, uspešan sa reprezentacijom pomenute zemlje. Zaslužio je veliko poštovanje.

 

Pre nego što ćemo se sresti, a posrednik da se to desi, da tako kažem, bio nam je zajednički prijatelj-Filip Vlajić, o kojem će, takođe, biti reči u ovoj rubrici, potrajalo je, dan-dva, da sva trojica uskladimo obaveze. Kažem trojica, zato što smo se u Brazileru, našem omiljenom okpljalištu, u centru Pančeva, uz sjajnu kafu, našli svi. Pred vama je taj razgovor. Još da dodam-CV junaka ove priče, koji je prebogat detaljima i uspesima, možete pogledati, klikom na ovaj link → DobreskovCV

 

 

 

 

 

PORODICA

 

Dok nam se društvo raspada po šavovima, potpuno zamnemarujući činjenicu, tu doktrinu odvajkada, da je porodica osnovna ćelija društva, kad nam se nameću uzusi, oni svetski, da je sve u najboljem redu, ako se ne volimo, ne poštujemo, postoje ljudi, hvala Bogu, koji imaju u sebi ono svesno, ko su, šta su i zašto je to tako. Darko Dobreskov je tek nedavno, ako smem to da potvrdim, počeo da ubire plodove svog mukotrpnog rada u odbojci. Materijalizuje godine ulaganja koje su morale da prođu kako bi stigao do sjajnih rezultata. A, tokom našeg razgovora mi je kazao da ne bi, sasvim sigurno uspeo, da uz njega nije bila supruga Vasilija, kao i sinovi Vasilije i Lazar. Slušajući reči svog sagovornika, kad u prvi plan stavlja svoje najmilije, a nije zaboravio ni oca i majku, potvrdio mi je, zna se šta je esencija života. Još sam saznao da je njegova Vasilija, proteklih godina, bila kod kuće, pazeći i vaspitajući sinove, a da su se njih troje, tek u Kazahstanu priključili glavi porodice. Dakle, bilo je odricanja sa svih strana, ali, baš to doba, osvetlilo je ljubav i poštovanje, koje se sada neguje i čuva.

 

 

 

 

 

KRAJNJA STANICA NIJE DALEKO

 

 

Darko, ako je meni to interesantno, siguran sam, biće i mojim čitaocima. Zato, da krenemo razgovor pitanjem, kako se dođe do ugovora sa nekim timom?

        –Jasno je, kad je reč o meni. Preko preporuke. Retko se dešava da pošalješ nekome CV i onda te taj pozove na razgovor. Dakle, preporuka je bila od prvog ugovora, kad sam odlazio u Makedoniju. Tamo sam upoznao ljude, sa kojima sam kasnije, isto tako, otišao u Tunis, gde sam radio punih šest godina i bio jedini stranac u ligi. Moj prijatelj, jedan Ukrajinac, preporučio me je za Kazahstan i malo po malo, to se na kraju ostvarilo, i ja potpišem ugovor. U principu, još nisam doživeo, da je nešto bilo, da kažem, zvanično, kako se misli.

 

 

Dobro, a kad si stigao, recimo u Kazahstan. Kakve si poteze vukao da kod ljudi tamo, naravno i igračica, stekneš autoritet? Bez obzira što ti već imaš, reći ću-kilometražu u odbojci?

        –Samo sam radio. Nisam mešetario. Fokusiran sam na svoj deo posla. Nisam se mešao u politiku. Bilo gde da sam radio, trudio sam se da na najbolji način, ono što znam, prenesem na igračice, teren, i ljude u klubu. E, sad, nekad je to dovoljno, a nekad i nije. Evo, dve godine u Kazahstanu, bile su dosta različite. U prvoj stigli smo do sjajnih rezultata, uprava kluba me je pratila, a u drugoj, razumeo sam, nije sve ni do stafa, samog trenera. Tako.

 

 

Sad je pravi trenutak da te pitam. Koliko je teško biti stranac u nekoj zemlji, sa željom da uspeš?

        –Prvo što moraš da shvatiš, tamo si gost. Sa tog stanovišta nastupaš. Želiš da uradiš nešto novo, opravdaš to što su te zvali. Može stranac da proba, ali je pogrešno je, tako ja mislim, da ih menja. Trebalo bi da se uključi u njihov sistem, jer, iz mog iskustva, na kraju dana, koliko god da sam im ja nametao nešto, one će da se vrate, na svoje, da ne kažem, fabričko podešavanje. Ima tih naleta, što se kaže, prihvatiće dosta toga, ali, kao što sam rekao, moralo bi mnogo toga da se promeni, da prihvate sve tvoje zamisli. Drugo, kad sam osvojio Aziju, postao sam i selektor Kazahstana. Od tog momenta, čim krenu uspesi, opozicija je sve uočljivija i glasnija, a kad je tako, nije ni lako raditi i osvajati nove uspehe. Veoma je teško postavljati bilo gde svoj sistem. Vučeš, daješ sve od sebe, i tako znaš da si učinio ono najbolje što si mogao.

 

 

Ti si u odbojci prvo bio vrhunski statističar, a svi znaju koliko je to bitan segment u radu. Ima dosta toga, recimo i fizička priprema, kada specijalisti dolaze do punog izražaja. Ranije, treneri su sve sami radili.

        -Znam šta želiš da čuješ. Tačno je to. Vidi, i sam sam prolazio godinama kroz priču da sve uradim ja. Znači, statistika, pa fizička priprema, vodim treninge, utakmice. Onda zastanem. Pitam ljude koji vode klubove, čekaj, jel ja dobijam jednu platu ili tri, koliko poslova obavljam? U Kazhstanu sam obučio jednog momka da radi statistiku, sada je vrhunski. To mi je dosta olakšalo. Kad je došao Filip Vlajić, tek sam dobio ono što je potrebno. Da se kao trener fokusiram samo na teren i rad sa devojkama. Tako, jeste, veoma je važno, što se kaže, da imaš dobar staf, jer, ne može se bez ljudi, specijalista u modernom sportu.

 

 

 

Darko, kojim načinom, konkretno Ti, dolaziš do rezultata, titula?

        –Rora, hajde da ti pričam o seniorskom angažmanu. Naravno, prvo je rad. Mnogo vremena provodimo u sali. Radimo individualno, kao tim i to sve ima smisla, po mom mišljenju. Vidiš, kod seniorki, reč je o gotovim igračicama. To što znaju, znaju. E, sad, koji je to nivo, zavisi. Suština je da se fizički i taktički pripreme najbolje što može. Glavno je da postoji isti cilj. Krećemo kroz šalu, određenom meditacijom, a štos je u ritualima, da brzo dođemo do osećaja zajedništva. A, onda, stvoriš odnos sa igračicama, da one igraju za tebe. Da te toliko poštuju. Eto, to mi je uspelo u poslednjih četiri sezone.

 

 

 

 

Prilika je da pitam a verujem da mnoge to zanima. Recimo, imam devojčicu koju želim da usmerim na odbojku. Na šta bi trebalo da obratim pažnju?

        –Mora da ide u sistem poznat po tome da razvija mlade igrače. Treba odabrati klub koji se bavi isključivo time i da bude strpljiva i da radi. Bez rada nema rezultata. Evo, reći ću ti. Prijem ili dizanje, jeste osećaj, ali, može i da se nauči. Veruj mi. Ako svaki trening, pet minuta pre početka, uradiš 10 prijema, a to je 20 na dan, puta pet dana, puta sezona i ti si uradio 4000 prijema. Za samo pet minuta što si ranije došao na trening. Znači, ti si toliko ispred drugih. Isto važi i za dizanje.

 

 

Darko, u kom smeru ide odbojka. Gde vidiš napredak?

        –Muška se svodi na brzinu, i to je to. Što prostije. Čuveni trener Velasko je to jako lepo objasnio. Rekao je:„Raditi proste stvari korektno“. Tako se, po njegovom mišljenju, stiže do vrhunske odbojke. Ja sam tu misao implemnetirao i u svom radu. U ženskoj odbojci još ima mnogo prostora za kreativnost. Neki se trude da idu ka muškoj, a ja radim baš suprotno. Ne želim da izgubim, kao ni te devojke, draž koju nosi ženska odbojka. Recimo, ja sam menjao sisteme tokom igre, mešao karte, da tako kažem. Mogli su to mnogi da vide, a to sam predstavio kao ideju, zato što ima mnogo varijanti i prostora. Čak i na vrhunskom nivou.

 

 

Pitao bih te nešto za srpsku odbojku. Trofejni sport. Šta i kako dalje?

        –Rora, kod nas, kad je reč o ženskom sportu, broju dece koja se njom bave, ona je sport broj jedan. U muškoj konkurenciji, jeste nekakao u zapećku.

 

 

A, Pančevo?

        –Uvek je ovako bilo. Sad se broj dece smanjio. Sistem je ugasio jednog Fimu, mog oca, koji je držao mašineriju. Ceo Južni Banat. Dok sam ja bio klinac, igrali smo Ligu, a sada? Pa u Vojvodini nemaš osam valjanih timova. Ali, nije to samo kod nas, generalno je tako. Znaš i sam, fudbal, košarka, a rukomet i odbojka-tu je borba. Košarka ti uzima ono što nedostaje odbojci. Imamo sad i problem modernog vremena, kada su nam deca van balansa, sa motorikom, takvom kakva je. Ipak, u ženskoj liniji, ne brinem.

 

 

A, ocena? Kakva je srpska odbojka, muška-ženska? Na kom je nivou?

        –Super. Ne sećam se kad je bilo bolje. Pa, stranci su počeli da dolaze. Drago mi je što je Pazova uzela titulu, sa svojom bazom, dobrim radom. Tako, nije sve ni u parama.

 

 

Darko, na kraju smo našeg razgovora. Reci mi nešto o planovima. Znam, trenerima su koferi uvek spakovani. Kuda dalje?

        –Gledamo, skoro svakog dana. Stalno se nešto menja. Nije lako. Imam rezultate, popunjen CV, ali sve se svodi na to, nešto se dešava, ali ništa konkretno. Ono što me zanima, jesu veliki izazovi. Nisam srećan ako bi samo zaradio novac. Više bi voleo da bude jaka sportska priča, a finansijski slabija. Zanima me i da menjam sredinu, upoznajem nove ljude, kulture. Ko ima sportsku priču, biće i novca. To ide jedno uz drugo. Ja sam još uvek, daleko od nekog vrhunskog ugovora, ali idem, kao i Fića, u tom pravcu. Tako, videćemo uskoro, gde ću naredne sezone.

 

 

 

 

 

DOBRESKOV I VLAJIĆ-STRAŠAN TANDEM

 

O Darku, kao veoma uspešnom mladom sportskom pregaocu, najviše, sve u superlativu, pričao mi je Filip Vlajić, čovek, po mom mišljenju, jedan od najkompetentnijih ljudi u svetu sporta, makar kod nas, kad je reč o fizičkoj pripremi. Fića, nije samo formalno obrazovan za to što radi, a ako sve bude po planu, za koju godinu, sa doktorskom titulom, postaće jedan od retkih, u takvom statusu, već osoba koja svojim znanjem, dostiže stanje apriori autoriteta.

Dobreskov i on su sarađivali u Kazahstanu, veoma uspešno. Vlajić je tačno znao svoj deo posla, a stručnost se lako uočila. Dan, za danom, i oni su se bolje upoznavali, jer, ranije nisu sarađivali, a ljudskost, ta sve ređa vrlina, spojila ih je, pa su sada baš bliski. Darko je svestan, a to možete pročitati i u ovoj rubrici, fizička priprema, osnovni je preduslov za uspeh. Zato, kraj sebe imati nekog ko se u taj domen razume, prati svetske tokove i ume to da prenese, nije samo saradnik, već bitan šraf u mehanizmu, kad se planira ozbiljan rezultat. Sedeći nekoliko sati sa obojicom, nije mi bilo teško da shvatim, poštovanje je obostrano, a, koliko znam, hteli bi da se saradnja nastavi, što je sasvim moguće.

 

 

 

Dok svetom, nažalost, to sve više postaje i naša realnost, vlada moralni relativizam, lišavajući nas čovečnosti, zaista se obradujem, kada shvatim, da ipak, nije sve tako crno i ne mora da bude. Darko Dobreskov mi svojim životom, to dokazuje. Prodica mu je svetinja, nije licemeran, uživa samo kad je i drugima dobro. Sve nas više uče, ma agituju, kako je za nas veoma dobro da samo „uđemo“, prepustimo se programiranim automatima( čitaj veštačkoj inteligenciji) i eto nama spasa. Poručuju: Ne razmišljajte, ne brinite, samo se prepustite nama, misaonim gromadama i život će vam postati bajka. Dok se odupirem, učim i sebi najbliže da ne ne nasedaju na takav zločin, neobično mi prija pojava u vidu Dobreskova ili Filipa Vlajića. Sam, donosi svoju vlastitu odluku, smislenim načinom učestvuje u formiranju opšte dobrote. Mi ovde nemamo sistem, samo puku agitaciju da pristanemo na nešto čemu ni jedna generacija u poslednjih skoro 200 godina nije. Nema opravdanja za tako nešto. Darko Dobreskov, odbojkaškim manirom-Dobar rad u polju uvek donese poen, živi svoj život. Naš kratak susret, u meni je probudio nadu, osvežio veru, da nas je Bog stvorio, ne samo po svom liku, već meri pristojnog čoveka.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: privatna arhiva Darka Dobreskova