Andrijana Budimir, nekada sjajna zvezda reprezentacije naše zemlje, osvajačica dve titule lige šampiona, a danas uspešan trener mladih rukometaša

Rukomet je moja sudbina, ljubav i bol

Svi oni koji pažljivije prate rukometna zbivanja, sigurno dobro pamte Andrijanu Budimir, vrsnu rukometašicu i nezamenjivu reprezentativku Srbije i Crne Gore, trofejnu igračicu koja je osvojila dve titule Lige šampiona. Možda mnogi ne znaju da je danas ova naša legendarna rukometašica veoma popularna i cenjena u Makedoniji, gde u Skoplju uspešno vodi školu rukometa „ANDRIJANA BUDIMIR“, kao omladince RK Vardar. Ovo je poučna sportska priča o Andrijaninom uspehu, o trnovitom putu do slave – od devojčice koja je u ratnom vihoru devedesetih godina iz Hrvatske stigla u Srbiju, zatim, postala jedinstvena zvezda reprezentacije naše zemlje, a sada i poštovani trener čija filosofija rukometa i rad s mladima daju izuzetne rezultate

Tokom nedavnog boravka u Makedoniji, zapravo, gostovanja RK Dinama iz Pančeva u Skoplju, gde je igrao sa Metalurgom, u SEHA ligi, po drugi put za kratko vreme sreo sam se sa Spirom Čorogunovim, dobrim prijateljem, veoma uspešnim poslovnim čovekom, mojim vojnim ispisnikom iz Čapljine i Sarajeva, od pre trideset godina. Čak ni tri decenije bez prisnosti (mada smo se povremeno viđali pre ove naše balkanske nesreće) nisu promenile ništa od našeg odnosa. Čak sam stekao utisak da se prijateljska priča još više produbila.

Tom prilikom mi je Spiro, čiji sin Leo takođe trenira rukomet u Vardaru, gde je zapravo golman mladog tima, rekao da poznaje Andrijanu Budimir. Dok smo večerali u restoranu, u centru makedonske prestonice, upitao me je da li ja poznajem ovu nekadašnju vrsnu rukometašicu. Odgovorio sam potvrdno, jer je reč je o bivšoj zvezdi rukometne reprezentacije Srbije i Crne Gore, osvajačici dve titule Lige šampiona, sjajnoj sportiskinji. Dodao sam da znam da je život nije mazio, ali i

da se nisam nikada zvanično upoznao s njom. Andrijana već dugo živi u Skoplju, ostala je u rukometu i posvetila se trenerskom pozivu. Poznato mi je takođe da retko pristaje na razgovor s novinarima, a razlozi su manje – više poznati, pa me cela ta ideja da se sretnemo još više zaintrigirala. Spiro se pokazao kao dobar domaćin i obećao mi da će pričati s njom, kako bih za „Praštanje uspeha“ napravio intervju sa našom rukometnom legendom.

VAŽNO MI JE DA MOJI UČENICI POSTANU DOBRI LJUDI

Poznato je da Vaš životni put, kao i sportski, nije bio posut ružama. Ipak, Vi ste uspeli u svemu što ste radili i što sada činite. Možda nije zahvalno savetovati, ali, čemu učite decu koju sada vodite?

– Vidite, kad sam krenula sa svojom privatnom školom rukometa „Andrijana Budimir“, imala sam samo nekoliko dečaka i devojčica. Sada njih 130 vežba kod mene. Ni ne mogu više da ih primim. Takođe, u RK Vardaru radim sa tom divnom generacijom dečaka. Njima uvek govorim: Malo vas će uspeti u vrhunskom sportu, možda dvojica – trojica, ali, svi vi nećete otići od mene, a da ne budete dobri ljudi.

DVA ANDRIJANINA IZNENAĐUJUĆA PITANJA

Tako je i bilo. Jedan kasni poziv urodio je plodom, a već sutradan, u hotelu „ALEKSANDAR SKVER“, predivnom zdanju koji se nalazi u samom centru Skoplja, čekam junakinju moje priče. Nisam dugo video Andrijanu, čak ni na televiziji, ali, sećam se njenog lika sa rukometnih terena, kao i sa fotografija iz novina. Ne samo zbog toga što je bila vrsna sportiskinja, ona nije prestala da bude zanimljiva mojim kolegama iz medija, iz privatnih razloga. Da li se promenila, pitao sam se, jer se u međuvremenu udala i postala majka.

Dok tako razmišljam, pijući sok od ceđene pomorandže, eto i Andrijane. Dogovaramo se o toku intervjua, a u međuvremenu, upoznajem i Johana, njenog supruga (imaju sina Maksima) koji s našim domaćinom Čorogunovim, vlasnikom pomenutog hotela, diskretno seda nekoliko stolova od nas. Pre nego što sam uključio diktafon, usledilo je prvo iznenađenje, jer mi je Andrijana odmah rekla: “Pratim vaš rad u „Praštanju uspeha“ i mogu reći da mi se sviđa vaš prilaz ljudima, pa sam zato rado i pristala na razgovor“. Ubrzo je mi je Andrijana postavila i drugo pitanje, koje je za mene opet bilo iznenađenje: „Recite mi šta radi Lana Pokrajac, da li je ostala u rukometu i mnogo mi je pozdravite“!? Odgovorio sam joj da je Lana Žiga, tako se danas preziva, i dalje u rukometu, uz dodatak da je u Ženskom rukometnom klubu „Pančevo“, kao i da se udala i postala majka. Osmeh na licu Andrijane Budimir sve je govorio. Saznajem, njih dve su bile veoma bliske u juniorskim kategorijama, a bilo mi je drago što su obe ostvarile uspešnu sportsku karijeru.

Dragi čitaoci, pre nego što se upoznate sa sadržajem ovog razgovora, moram da iznesem još nekoliko utisaka o Andrijani Budimir, kako bi slika o ovoj našoj legendarnoj sportistkinji bila potpuna: Ostala je ista, nije izgubila ništa od svoje lepote, a strastvenost, kojom objašnjava filozofiju sporta, posebno viđenje rukometa, nikoga ne može ostaviti ravnodušnim. O dečacima i devojčicama koje vodi u RK Vardaru, kao i svojoj privatnoj rukometnoj školi „Andrijana Budimir“, govori s takvom toplinom i ljubavi, kao da su svi njena deca. Svojim sportskim učenicima daje snagu i motive kada kaže da odustajanja nema, bez obzira koliko se nešto činilo neosvojivim. To, u stvari, i jeste pravi put ka uspehu, a životna sudbina i sportska karijera ove sjajne rukometašice je najbolji primer za to.

Andrijani Budimir nije bilo nimalo lako, kada je kao devojčica, samo s majkom, u vihoru poznatih sukoba početkom devedesetih, iz Hrvatske stigla u Bor. Zbog situacije u kojoj se našla, više je nešto želela nego što je imala, ali taj nedostatak, kao i većina pametnih ljudi, ona je od mane pretvorila u svoju vrlinu. Brzo je naučila da talenat nije dovoljan, već da samo rad i posvećenost mogu da donesu uspeh u rukometnom sportu koji je i tada, kao što je to i danas, bio njen svet. Ubrzo su rukometni poslenici zapazili njenu vrednost, pa je usledio logičan prirodni životni i sportski napredak – od omladinskih selekcija do seniorske reprezentacije naše zemlje.

Težak je, dakle, zadatak preda mnom: Dok razmišljam kako da ovu nesvakidašnju sportsko-životnu priču adekvatno predstavim našim čitaocima, svestan sam činjenice koliko je značajno, za ostvarenje ovog priloga, imati prave prijatelje oko sebe, kao što su Nenad i Filip Perić, braća čije su firme „Geovizija“ i „Finet-inženjering“ od početka rada sa „Praštanjem uspeha“.

PRIČAJ SRPSKI DA TE CEO SVET RAZUME

Naravno, sa svojom sagovornicom sam pričao na srpskom jeziku, a ona mi se na kraju razgovora zahvalila na tome, jer nema često priliku za to. Zapamtio sam i jedan interesantan detalj tokom intervjua, a koji sam sačuvao za ovaj anter file. Evo šta mi je ispričala moja uvažena sagovornica:

– Tokom rada sa decom dolazi i do komičnih situacija: Nekada, ne prate dovoljno pažljivo, ili jednostvano nisu skoncentrisana, pa to otežava rad. Ja sam veoma temperamentna osoba, čak, neki put se iznerviram, a onda ih grdim na srpskom. Naravno, sve je to u granicama pristojnosti. Jednom mi je došao otac malog Makedonca i kaže mi da su se svi u porodici smejali. Taj moj igrač je došao kući, posle jednog treninga i pitao oca šta to znači „mršav si“, a što sam mu rekla na srpskom jeziku.

MAGISTARKA EKONOMIJE POSVEĆENA RUKOMETU

Već sam u uvodu teksta napomenuo svojim čitaocima koliko ste bili uspešni za vreme aktivnog igranja. Mnoge Vaše saigračice bile bi zadovoljne postignutim rezultatom, pa je činjenica da su se neke okrenule drugim delatnostima. Međutim, kod Vas se strast, čak i ljubav prema rukometu, i dalje još više rasplamsava. Kako to objašnjavate?

– Ja sam sebi dala priliku da malo odmorim od rukometa. Kad sam prestala da igram, tri ili četiri godine me nije bilo u tome. Zatim sam osetila da mi sve to veoma nedostaje. Svima nama, sportistima, mnogo je teško pronaći sebe posle karijere. To si radio ceo život. Uvek ti drugi odlučuju: šta da radiš, kad ustaješ, treniraš, hraniš se i znate već kako to ide. Prve godine posle karijere osetiš kao ima života posle rukometa, ali brzo počinje da nedostaje. Kod mene je sve to malo specifično. Završila sam fakultet kad sam prestala da igram, pa upisala i drugi. Magistrirala sam ekonomiju, a sada se školujem za rukometnog trenera. Ne zato što mi je dosadno, jer želim da se i dalje obrazujem, napredujem. Jednostavno, sve mi je to nedostajalo.

Rekli ste mi da Vam je neko mnogo pomogao da se posvetite trenerkom pozivu. Ko je to bio?

– Da, reč je o Indiri Kastratović. Ona je bila u toj priči, pa sam jednog dana došla i pitala je da probam i ja. Želela sam da vidim, mogu li uopšte tome da se posvetim. Shvatila sam da nije dovoljno biti samo dobar, čak vrhunski igrač, da bi uspešno radio i kao trener. Uključio se i Zoran, Indirin suprug, s kojim sam zapravo najviše i radila. Mnogo mi pomaže,učila sam od njega, a tako je i danas. On je za mene neko ko zna rukomet. Nisam od sujetnih trenera, i priznajem – ne znam sve. Zato hvala Indiri i Zoranu što me i danas trpe i pomažu mi da otkrijem neke nove tajne rukometne igre.

Ne mogu da preskočim pitanje o samoj igri, mislim na rukomet. Kako Vam se čini iz ove perspektive. Može li se uporediti ono vreme i ovo – sadašnje?

– Dosta je promenjen sistem igre, ali nije sve to preterano daleko otišlo. Brže se igra, a osnovna razlika, bar kada je reč o ženskom rukometu, što je nekada on bio jači, a sada je muški preuzeo primat. Kada sam ja igrala Ligu šampiona, bilo je apsolutno svejedno s kim si u grupi. Svi su bili jaki i morao si redom da pobeđuješ, ako želiš da osvojiš trofej.

IMA DOSTA TALENTOVANE DECE, ALI…

Vi sada imate svoju školu rukometa, a vodite i mlađe kategorije RK Vardar. Ima li talenovane dece?

– Ima, kako da ne. U Makedoniji, gde je rukomet sport broj jedan, bez premca, čim postoji kvantitet, dolazi i kvalitet do izražaja, i to je fakat. Jedna mala Makedonija, mislim u odnosu na Srbiju, baš ima mnogo talenata. Vodim dečake 2002. godište i mislim da ta deca mogu da pariraju svim vršnjacima, ne samo u okruženju. Sadašnju generaciju, koju sam preuzela pre otprilike dve i po godine, pokušavam da naučim kako sistem zaista radi. Želim da kao trener budem potpuno drugačija od većine trenera sa kojima sam sarađivala tokom karijere. Sve ono što sam doživljavala kao loše, ne želim da oni osete. Naravno, nisam ja bezgrešna, ali moj mentalitet, kao i shvatanje sporta koje pokušavam da prenesim i na njih, kazuje da sam od onih koja uvek manje voli da izgubi, nego što volim da pobedim. Najteže mi je bilo da u sebi napravim prekid da više nisam igrač i da sada radim kao njihov sportski učitelj.

Na šta konkretno mislite?

– Jednostavno je. Kao igrač, ja sam znala kako ću da rešim bilo koju situaciju na terenu. Međutim, sada je moj cilj da naučim decu da sama reševaju svoje probleme. Trebalo mi je dosta vremena da to kod sebe dovedem u red. Naravno, oni u ovom uzrastu treba da slušaju trenera. Interesantno je da sada, kada bih se vratila da igram, više bih slušala trenere.

Došapnula mi je ptičica, kako se to kaže, i mnogo mi se sviđa to što ste rekli, ako je istina, da je rukomet bol. Možete li to malo da pojasnite mojim čitaocima?

– Da, tačno je to. Rukomet je bol. To deci stalno ponavljam. Ako ne mogu da se naviknu na to, onda im i nije mesto na terenu.

Vi najbolje to znate, jer ih trenirate. Kako, uopšte, privoleti decu sportu? Malo ih je na igralištima, zar ne?

– Često je tako. Ne samo u Srbiji. Po meni, najviše je krivo obrazovanje. Nema više profesora fizičkog vaspitanja kao što su nekada bili. Kao, recimo, u Jugoslaviji. Profesori su nas usmeravali: Ti ćeš na ovaj sport, ti na neki drugi, i tako redom. Nema te posvećenosti. Tako je u Makedoniji, ali sigurno je isto svuda u našem okruženju.

TREBA UBRZATI IGRU I PRATITI TRENDOVE

Dok razgovaramo, u Nemačkoj se igra Svetsko prvenstvo za rukometašice. S obzirom na to da ovaj tekst treba da se pojavi 6. januara 2018, dakle, posle ovog takmičenja, red je da kažemo da su Francuskinje slavile u finalu protiv Norveške i tako se popele na tron evropskog rukometa za dame. Znam da pratite sve to. Šta bi ste izdvojili kao najbitnije sa najveće planetarne smotre u ovom sportu? Kako gledate na Srbiju, jer ste nekada i Vi bili veoma uspešna reprezentativka?

– Bila je rupa od deset godina, da tako kažem. Mislim na generaciju koja sada igra s Andreom Lekić i onu koju je predvodila Bojana Petrović, Maja Savić i druge devojke. Znate šta je interesantno. U svim drugim sportovima Srbija je veoma uspešna, ali ne i u rukometu. Pa, kako je to moguće, a nije da nemamo talenata. Mislim da je najveći problem u trenerima. Ne kažem da bih ja napravila nešto, ali tako to vidim.

A, kako vidite dešavanja sa PE u Nemačkoj? Da li Vam je neko privukao pažnju?

– Prijatno iznenađenje mi je Japan. Ali, to je taj sistem koji igra i Južna Koreja – brza lopta, kontra napad. Treba ubrzati igu i pratiti trendove.

To je, možda, savet i za naše selekcije?

– Tako je. Ima i nešto drugo. Ja ne znam zašto nijedna naša selekcija ne igra odbranu 3-2-1, a mi smo smislili tu genijalnu odbranu. To je najteža odbrana za igranje, ali i najbolje uspeva. Imamo mi trenere koji i te kako znaju da postave to, ali zašto se to ne čini – ne znam. Kad sam ja počinjala, to je bila prva zona koju vas trener nauči.

Možda je problem u nedovoljnoj fizičkoj pripremi, odnosno, nespremi?

– Nije to problem. Svi su dobro fizički spremni. U samom sistemu nešto ne valja. Ta Norveška nije izmislila rukomet, ali one toliko trče i igraju kolektivno, a to je najveća prednost u odnosu na nas. Možemo mi da se prilagodimo, nije da ne možemo, ali… Po meni neke igračice i nedostaju. Ne znam šta se događa s Lišćevićevom? Zašto ona nije pozvana u reprezentaciju?

Da li stižete da pratite šta se zbiva u Srbiji, kad je reč o rukometu?

– Iskreno, ne. Znam ponešto, ali nije to to. Veoma malo se piše o rukometu. Ovo je kritika i vašim kolegama.

ŽELIM DA VODIM NEKU SELEKCIJU NA OLIMPIJADU

Vi ste kao igračica osvojili najznačajnije trofeje. Šta biste voleli kao trener da prigrlite u svojoj novoj karijeri?

– Velika moja žal je što nikada nisam bila na olimpijskim igrama. Zato bih volela da kao trener predvodim neku nacionalnu selekciju na toj najvećoj i najprestižnijoj sportskoj planetarnoj smotri.

ŽELIM DA VODIM MUŠKU REPREZENTACIJU

Mi smo sada u Skoplju, RK Dinamo igra u SEHA ligi. Kako Vam se čini ta ideja regionalnog povezivanja u sportu?

– Ja sam za to. Što veći broj dobrih utakmica pravi kvalitet. Mi igramo turnire u Vojvodini. Ima dece veoma talentovane. Za mene su momci od 18 godina ili već igrači, ili će ostati sve u domenu talenta. Zato je dobro da se pruža šansa da igraju jake utakmice, da tako igrački sazrevaju.

Dotakli smo se Pančeva, preko RK Dinama. Vi ste igrali sa nekim mojim sugrađankama, Biljanom Balać, Danicom Pavlov ili Lanom Pokrajac, sada Žiga. Imate li neku poruku za njih?

– Lanu nisam videla više od 20 godina. Otišla sam iz Srbije još 2001. pa nije bilo prilike da se viđamo, ali, kako mi Vi kažete ostale su u sportu, a to mi je mnogo drago. Svi mi koji smo se bavili vrhunskim rukometom, treba da prenosimo znanje i da vratimo srpski rukomet na stare staze. Sada, u ovom trenutku, ni jedna reprezentativka ne dolazi iz našeg prvenstva, je li tako? E, to treba promeniti!

Kakvi su Vaši lični planovi?

– Imam želju da vodim mušku reprezentaciju. Bila bi prva žena na svetu kojoj bi to uspelo. Nažalost, mi još pravimo tu razliku. Mene često pitaju zašto sam u muškom rukometu? Uvek odgovoram (smeh) da mi je dosta žena, i da moram malo da se odmorim od njih. Iskreno, više mi leži rad sa dečacima. Imam izuzetno poštovanje od njih. Lepo mi je da radim s njima. Osećaju da ih poštujem i volim, kao i oni mene, ali sve to treba zaslužiti.

Za kraj, uz veliku zahvalnost što ste govorili za naš internet magazin, svakog sagovornika pitam o fenomenu praštanja uspeha. Da li su Vas mimoišle te priče ili ne?

– Patila sam zbog toga i nikoga to nije mimoišlo. Čak, mislim, deca koju sada vodim ispaštaju zbog toga što sam im ja trener i to nikada neće prestati, kada je reč o meni. Trebalo bi više da nas poštuju zbog svega što smo uradili. Ipak, svako ko je bio vrhunski sportista, treba da nauči da se nosi s tim.

Andrijana Budimir je na mene ostavila snažan utisak. Dugo nisam sreo osobu toliko rešenu da ostvari ono što je naumila. Dominira karakterom, sve je na njenoj strani. Nikoga ne stavlja u drugi plan, ističući sebe. Priznaje, bez problema, ima još mnogo da uči, nije sujetna i prihvata svaki dobronameran savet. Možda sa svojim vrlinama ne pripada ovom savremenom svetu, jer se takve ličnosti ne uklapaju u nadolazeći haos. Ipak su njene vrednosti, koje deli s drugima, univerzalne i ne mogu se smestiti u bilo koji nivo ili vremensku distancu. Namere su joj časne, pa zato i deluje spokojno. Ja verujem da će sve zamisli realizovati i da će njeno delo biti predvorje uspeha svima koji tek kreću u taj jedinstveni i čarobni svet sporta.

Razgovor vodio: Slobodan Damjanov
Fotografisao: Spiro Čorogunov