U rubrici „Linija spajanja“ predstavljamo vam Zorana Deranića, akademskog slikara iz Pančeva, umetnika srednje generacije, čija dela plene energijom i potragom za svetlošću.
PROJEKTOVANJE VLASTOTOG PRAVCA U UMETNOSTI
Često delo slikara deluje kao odblesak ljubavi i tuge, jer, šta je gotova slika već intimna priča autora. Zoran Deranić, svojom virtuoznošću saopštava još nešto. Svoju viziju sveta. Ako ste upoznati s njegovom umetnošću( ako niste posle čitanja ovog teksta, bolje ćete je razumeti) jasno vam je, da tako kažemo-njegove slike ne krvare. Imaju punuću, u svakom smislu. One su plod dara, kao neki filter Deranićeve fantazije, koja nas odmah zaokuplja. Poznato je, umetnost uvek nudi nove mogućnosti. U toj šemi, praktično, rašomonu, svako od njih teži da mu delo odoli svim iskušenjima i preprekama. Junak naše priče to zna. Ne radi samo za danas, već svevremenost. Reklo bi se, projektuje vlsatiti pravac u umetnosti.
Zoran Deranić je rođen u Vršcu, ali, kako sam ističe, jer mu je otac bio vojvo lice. On je, zapravo, autentični Pančevac. S ponosom ističe da je odrastao u kultnom naselju „Tesla“ koje ga je i oblikovalo kao čoveka i umetnika. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, a zatim upisuje Likovnu akademiju(1985), pa odlazi u JNA. Takva su vremena bila. Posle godinu dana, nastavlja sa studijama, uspešno ih privodi kraju, a zatim magistrira, čak, ozbiljno je pripremao doktorsku tezu. Malo je nedostajalo da dosegne i formalno, najviši rang u obrazovanju, ali, ponekad odustajanje, ne znači poraz, već trijumf. Kod junaka naše priče to je slučaj. Član je ULUS-a, a do sada je imao sedam samostalnih i veći broj zajedničkih izložbi u Srbiji. Važno je istaći, samostalan je umetnik, jer, postoji ozbiljna razlika, kad je neko u sistemu( profesri, nastavnici i dr.), a neko to nije. Zoran Deranić je otac dvojice sinova, suprug Svetlane, takođe umetnice, naše poznate vajarke. Obostranom upornošću, stvaralačkom strašću, odolevaju svakodnevnim teškoćama, koje ne snalaze samo umetnike, i rade mnoge značajne stvri. No, o njihovom zajedničkom delovanju, pročitajte u posebnoj rubrici u ovom tekstu.
Još nešto da istaknem, dok pišem o biografskim podacima pančevačkog slikara. Ko ga bolje poznaje, nije mu promakla činjenica-u mladosti je odlično igrao fudbal. Prošao je kompletnu školu FK Dinamo iz Pančeva, a kad je stiglo vreme da se nađe u seniorskom timu, konkurencija, više odluka nekih tadašnjih trenera, usmerila ga je na još jedan sportski kolektiv, nekada, sjajnu družinu-PSK. Tamo se Deranić naigrao fudbala, ispunio sve svoje snove, pa kad je odlazio u druge vode, da nam ostavi sjajna dela, nije mnogo tugovao. U fudbalu, kao i slikarstvu, ima mnogo zajedničkog, čak previše, da bi to bila slučajnost. Recimo, bez talenta-ne može. Rad, ista stvar. Maštovitost vodi do uspeha, kad je reč o obema stranama. Na sličnim principima se zasnivaju. Dok smo pričali, moj sagovornik s mnogo ljubavi se osvrće na to vreme. Zato ne čudi što po lepom pamti svoje trenere: Đurku Papa, Miljanka Marina, Dragana Đilasa i Petra Uroševa, profesora Fizičke kulture, nekada kapitena Dinama, kasnije fudbalskog pedagoga, koji je iškolovao generacije talentovanih dečaka. Ima još jedna interesantna priča u vezi s Deranićevim fudbalskim danima.
–Kada sam došao u PSK, koji je tada bio klub sa posebnim šarmom, bio sam rezerva rezervama. Na teren je moglo 11 igrača i još petorica su bila na klupi. Ja sam bio na čekanju. Ipak, uvek sam išao s timom na utakmice. Jednog dana, a prošla je cela polusezona, tako se namestilo, došao je red i na mene. Na nekom fudbalskom susretu čuvao sam najboljeg igrača rivala. Čovek je bio majstor, nadavao se golova u karijeri, ali već u godinama, a ja mlad, željan igre. Nije uspeo ni jednom da me prođe, a kamoli da gol. Posle toga, dugo godina, igrao sam za svoj tim, dok nisam prekinuo karijeru-kazuje mi sagovornik.
Zorana Deranića sam upoznao davno. Prosto, bilo je ne moguće izbeći ga. Išli smo u istu osnovnu školu, prvo „Đura Jakšić“, a zatim „Isidora Sekulić“, s tim što je on godinu dana stariji. Potom nas je spajala ljubav prema sportu. Igrali smo u pionirima i omladincima Dinama zajedno, ali je još tada bilo jasno da ga slikarstvo zanima iznad svega. Često je s blokom i olovkom u ruci krstario Pančevom u potrazi za motivom. Malo-po malo, sve uočljivije, jezikom sopstvene inteligencije, potpuno se okrenuo slikarstvu. I pre nego što će upisati Likovnu akademiju u srpskoj prestonici, imao sam priliku da vidim njegove radove. Nije tu bila važna likovna vrsta ili pravac. On je kroz svoja dela prikazivao neku moć, kao da je reč o silama prirode. Da li je crtao insekte, ili reprodukovao Rembranta, jasno se osećala lepota dela, neka neodoljivost. Sobu u stanu, a živeo je s roditeljima i dve sestre, pretvorio je u mali atelje i radio. Da upiše voljeni fakultet pomogao mu je Svetozar Aleksić, poznati profesor Likovne umetnosti u pomenutim školama, i slikar. Njegov pegaoški pristup ostao je duboko ucrtan u mapi Deranićevog stvaralaštva, pa je upis prošao glatko, ali, još bitnije, ostaje podatak, da se i sam junak moje priče, okrenuo pedagogiji i da uspešno, sa suprugom Svetlanom, sada oni, pomažu novim zaljubljenicima u umetnost, u ostvarenju snova.
Vremenom, okrenuti svojim životnim interesovanjima, nismo imali bliži kontakt, ali, viđali smo se. Uglavnom na fudbalskim terenima, tačnije, tribinama istih. Kad sam odlučio da zabeležim neke životne detalje pančevačkih slikara na ovom mestu, u „Praštanju uspeha“, znao sam da ću među prvima razgovarati i snjim. Zato sam ga pre nekoliko dana pozvao i zamolio da se nađemo i ispričamo.
–Biće mi veliko zadovoljstvo-odgovorio mi je Deranić.
I zaista, nalazimo se, maltene, pred njegovim ateljeom. Penjemo se uzanim stepenicama, skroz do gore. Deluje čudno, ali skoro svaki atelje je u potkrovlju nekog stambenog objekta. Praktično, reč je o preuređenom stanu, prilagođenom potrebama bračnog para Deranić. Oseća se miris boje i gline. Dakle, pomislio sam- ulaskom u radni prostor, postajem i sam deo tajne umetnikovog stvaranja. Priznajem, nisam često imao priliku da boravim na ovakvim mestima, ali, kad kročite, postaje jasno-samo iz ovakvih soba majstori mogu javnosti darivati plamen svog srca. Sedamo na plastične stolice, okruženi slikama i vajarskim delima. Diktafon počinje da beleži.
TESLAŠI
Pojavljuje se u srpskom slikarstvu jedan fenomen, a čini mi se, ne dovoljno rasvetljen. Reč je o grupi slikara, Pančevaca, koji su odrasli u istom naselju, poznatoj „Tesli“. Pitam Deranića o tome?
-Tačno je to. Prosto je neverovatno da u nekoliko stabenih blokova, koje deli par ulica, odraste više sjajnih umetnika, a svi su s uspehom završili Likovnu akademiju. Reč je o Čedi i Kseniji Milosavljević, pa Željku Komosaru, Nikoli Rikanoviću, tu je i moja malenkost, a plašim se da nekog ne zaboravim-zbori moj sagovornik o, zaista, zanimljivom podatku.
ZNA SVE ŠTO BI UMETNIK TREBALO DA ZNA
Na početku našeg razgovora želim da te pitam-ko je po tebi napravio revoluciju u slikarstvu?
–Bilo ih je više. Da se samo setimo ekspresionizma. Početak dvadesetog veka je, po meni, desila se najupečatljivija revolucija. Džekson Polok je svojim akcionim slikarstvom, tada, teoretski, došao do kraja, ali samo u teoriji. Objasniću ti to šahovskim rečnikom. Postojali su ljudi koji su učestvovali u teoriji stvaranja šaha. Dakle, oni su kroz igru i rad formirali određena pravila. Ostali su samo nadograđivali. Tako i sa slikarstvom. Mislim da je tada, već sve negde utvrđeno i urađeno, manje više, i sada ta teorija služi za iščitavanje slikarstva. Posebna je priča o novim medijima. Postoje i nove tehnologije i koncepti.
Šta tebe najviše podstiče da slikaš? Priroda ili ljudi?
–Što se tiče izučavanja slikarstva, uvek se polazi od elementarnih stvari. Najviše se nauči crtanjem portreta ili aktova. Sam čovek je uvek u prvom planu, ali ne može se bez prirode. Tako, to su neodvojive stvari. Recimo, apstraktne forme, sve to polazi iz prirode, ali u vezi s čovekom. Moja inspiracija, uglavnom je čovek, znači figuracija. Ima taj put, krećeš s figuracijom, a završavaš s apstrakcijom, ali ne mora da znači. Dodirnuo sam ja i apstrakciju, ali figuracija me najviše zaokuplja.
Da li svaki umetnik, radeći na svom delu, zapravo, rešava neki svoj unutrašnji konflikt?
–Naravno! Sve je to kao neki autoportret. Ti kroz svoje dileme, životne segmente unosiš sebe u delo. Kad sam tužan slikam, isto važi i kad sam srećan. To je energija koju bi trebali usmeriti u rad. Znači, taj rad bi trebalo da bude kao neki akumulator. Svoju energiju pokušavaš da zarobiš u platnu kako bi onaj ko gleda mogao da se hrani njom. E, sad, tu tražiš sebe, neki svoj izraz. Svaka slika je nov izazaov.
Da li se umetnik stalno preispituje, ili, nekad kaže sam sebi-razrešio sam sve dileme?
–Mislim da je to individualno, ali, bojim se da je pogrešnbo, ako umetnik kaže da je sve dileme razrešio. Kao u religiji. Čovek uvek ima šta da popravi kod sebe. Nema savršenog čoveka. Za nas je samo Hrist savršen.
A, kako ti razrešiš neku dilemu?
–Pa, ne znam. Eto sport je za mene bio mnogo značajan. Tu sam naučio da se radom i karakterom mnogo postiže. Recimo, ja ne volim da radim na platnu. Preko daske prelepim platno. Meni otpor prija, jer je postao deo likovnog izraza. Kad su pitali Mikelanđela šta je skulpura? „Kad sa brda skotrljate delo, to što dole ostane, to je skluptura“-odgovorio je. Tako i ja pokušavam da erozijom, koja je prirodan proces, na kraju dođem do dela koje mi prija. To je kao trag u vremenu. Gledaš freske, koje su davno urađene, mnogo su oštećene, ali divimo se tim što je ostalo. E, to je ta suština.
Da li može kroz sliku da se dokuči autorova duša. Vidiš li kroz delo, da to je to, ili ponekad patiš što nisi još nešto doradio, popravio?
–Znaš šta, izložbe su to prokletstvo gde se sve vidi. Kad je delo izloženo, najbolje se vidi to što me pitaš. Moj profesor Vladeta Živković, koji mi je predavao anatomiju, voleo je da kaže: „Dva tri rada da ostanu iza vas, da ne moraš ništa da dodaš ili oduzmeš, dovoljna su za celu karijeru“. Naravno, ima ljudi koji su samozadovoljni i kojima je sve dobro. Kao i onih drugih. Trebalo bi naći meru između te dve krajnosti.
Rekao si mi, posle završenog fakulteta nisi želeo da izlažeš. Zašto?
–Pa to je to, u vezi s preispitivanjem. Ipak, to se promenilo ubrzo, jer, bilo je potrebno rešavati status umetnika. Da bi postao član ULUS-a, zadovoljio neke druge forme, moraš da izlažeš, samostalno i kolektivno.
Koliko ti je važna kritika savremenika?
–Važna mi je, naravno. Pazi, ti imaš tu izložbe, pa nagrade. Dešavalo se da slike koje dobiju nagrade na jednom salonu, na drugom ih odbiju. Ne bi čovek trebalo da se mnogo povodi. Meni najviše znači sud kolega. Znaš kako, kad je reč o tim izložbama, nagradama, da još kažem. Ako te svi odbijaju, onda si daleko iznad njih, pa ne mogu da te shvate ili tvoje delo ne valja. Sud javnosti je problematičan jer može da zavede. Nikada javnost ne treba da vaspitava umetnika, već umetnik javnost.
A, da li publika može na pravi način da iščita umetnikovu emociju u njegovim delima?
–Imaš umetnike koji tačno svojim radom proizvedu određenu emociju, koju on želi da ti osetiš. Meni bi to bilo dosadno. Ja, kad radim, imam nejasan podsticaj, a tokom rada dođem do onog što želim. Za mene je svaka slika avantura. Neki mi kažu, jao što si tako mračan? A meni mrak služi samo da istaknem svetlost u delu, da svetlost dođe do izražaja. Mrak je okvir i ništa više.
Kako ti deluje savremeno srpsko slikarstvo?
–Da ti kažem, nešto mnogo i ne pratim. Znam da se dešavaju neke dobre stvari, ali mislim da će dobro tek da se desi. Uvek smo mi imali interesantnu scenu. Ima mnogo tih multimedijalnih umetnika, kao što se sad često pominje Marina Abramović. Nemam ništa protiv toga. Ipak, ne vidim to kao likovnu umetnost. Oni, čak, koriste kao svoj predznak-vizuelna umetnost. Ipak, i dalje koriste infrastrukturu likovnjaka. Pojavljuju se u muzejima, galerijama. Najkonvencijalnijim prostorima. Primetio si to sigurno. Daleko atraktivnije bi bilo da te svoje performanse rade na nekim drugim mestima, tipa, u avionu, na planini, ispod vode…
Ne mogu da preskočim pitanje o ceni umetničkog dela. Kako se ona formira i postiže?
–Cena je onolika koliko neko može da plati. Kod nas nije uspostavljeno tržište. Postoje galerije gde se prodaju dela, ali tu najbolje prolazi komercijala, da tako kažem. To je po meni omalovažavanje. Nekad su ljudi kupovali dela od ušteđevine. Ljudi danas hoće za 100-200 evra da kupe ozbiljno delo.
SVETINA DECA
Želim da malo razgovaramo o našem zajedničkom profesoru likovnog-Svetozaru Aleksiću, koji je mnogo uticao na vas, buduće umetnike, slikare. Pričaj mi o njemu.
-Tačno tako, on je posadio to seme. Imao je taj šmek. Mislim da sm ja bio prvi s kojim je on radio i spremao za akademiju. U školi se nisam mnogo isticao. Više smo igrali šah. On me izvodio sa nastave, pa smo tako igrali i razgovarali. Bio je ključni čovek na mom putu ka umetnosti. Znaš šta je još interesantno. Pripremao me je za slikara, a od njega sam mnogo naučio o pedagogiji. Kasnije, umeo je da prepozna talentovano dete, da ga usmeri, pa se može reći da je dosta Pančevaca i Pančevki, zahvaljujući njemu, upisalo i završilo Likovnu akademiju.
Hoću sada da te pitam kao umetnika-slikara. Dokle si stigao na svom putu? Jel, to sad zrela ljubav?
–Mogu da kažem da sam stigao u zrelu fazu. Znaju me ljudi, kao i čime se bavim. Imam potvrde od vrlo ozbiljnih stvaralaca da moje delo vredi. Sad bi, da tako kažem, sve što sam do sada uradio, da malo više predstavim javnosti, da se više čuje za to. Radim, što se kaže, mic-po mic. Idem polako, ali kontinuitet postoji i to mi je najbitnije. Od umetnosti, ti to znaš, teško se živi, ali supruga i ja ne odustajemo od naših principa.
Meni je fantastična ta priča o pedagoškom radu. Tu imate više nego odlične rezultate, zar ne?
–Tako je. Promenili smo likovnu scenu. Tridesetak ljudi na Likovnoj i Primenjenoj akademiji uspešno su se upisali, a veruj mi, kad je reč o srednjim umetničkim školama, i ne znam broj dece koja su s uspehom upisala voljenu školu, a pre toga su radila s nama. Ako ti kažem da imamo sto odsto uspešnosti, možda će zvučati kao samohvaljenje, ali tako je. Sve to doživljavmo i kao misiju.
PEDAGOGIJA-NAŠA PRIČA
Vremenom, osim slikanjem, Zoran Deranić, sve više je počeo da se bavi pedagoškim radom. U svom ateljeu, kao i u Domu omladine Pančevo, sprema buduće akademce. Kako je to sve kod tebe počelo?
-Interesantna je to priča. Pročulo se da i sam pripremam neku decu za dalje školovanje. Međutim, mnogo sam ih i odbio. Moja žena, Svetlana, inače vajarka, rođena Beograđanka, koju sam, eto, uspeo da privolim da dođe i živi u Pančevu, jednom mi je skrenula pažnju da ne činim to. Rekla mi je: „Hajde da mi napravimo našu školu“. Tako smo i krenuli, baš ovde gde nas dvojica sedimo i razgovaramo. Nismo imali ni štafelaj, ništa. Ipak, dobro je krenulo i deca koja su kod nas učila, bez problema su upisivala ili srednje umetničke škole ili razne odseke na Likovnoj akademiji. Ta se priča brzo pročula, a sada smo razvili čitam sistem.
O čemu je reč?
-Kod nas ih učimo da razmišljaju likovno. Ništa to ne može teorijski, već crtanjem po modelu i napornim radom. Niko njih ne može da nauči da slikaju, ali mi ih uspešno vodimo na tom putu. Reč je o individualnoj nastavi. Svetlana sada više radi kod nas, a ja u Domu omladine. Druga je godina kako se i tamo okupljaju znatiželjni, a kroz video koji ćeš pustiti na ovom mestu, tvojim čitaocima će biti jasnije o čemu je reč. Inače, želim to da istaknem, tu sam nasledio Čedomira Kesića, kojeg, kao i Svetozara Aleksića, slobodno mogu da nazovem pančevačkim brendom. Rad u Domu omladine je specifičan po mnogo čemu. Dolazi nam naš Cale, koji svira dok se slika, pa svi koji se tamo okupljamo višestruko uživamo.
Link preko kojeg možete pogledati video zapis iz Doma omladine:
Ne postoji neka posebna egzistencija za umetnika. Kako se snaći u današnje vreme?
–Najlakše bi bilo da predaješ na fakultetu. Profesori su uvaženi, imaju dobre plate, dosta vremena da rade. Ima mnogo ljudi koji samo žive od slikarstva. Egzistencija umetnika je veoma neizvesna. Ne postoji uređeno tržište. Mi nemamo povlastice pri nabavci materijala, često smo u milosti ili nemilosti nekih komisija koje određuju čija dela će se otkupljivati. Svega tu ima. Po meni, sredstva koja postoje, ponavljam, po meni, sami muzeji i druge ustanove kulture, trebalo bi da rapoređuju. Valjda oni znaju šta im je potrebno u tim zavičajnim fondovima. Pa neće valjada da se falsifikjuje istorija? Da se neko moje delo ili nekih drugih autora ne nađe u tim zbirkama. Bilo bi to baš pogrešno. Uostalom, vreme će pokazati šta je ko uradio i čije delo će ostati upamćeno.
Na kraju, uvek pitam sagovornika o fenomenu (ne)praštanja uspeha. Šta mi možeš o tome reći?
–Ti znaš u kom smo okruženju nas dvojica odrastali. Bila je to prava škola života. Nešto što sam mislio da će mi biti otežavajuća okolnost, ispalo je kao važna prednost. Najviše mislim na životno iskustvo. Da kažem još nešto. Na nas umetnike često se gleda kao na neke luckaste tipove. Iz nekog bliskog okruženja postoje ti ljudi koji te pamte kao momka takvog i takvog. Ne znaju te kao čoveka koji se ozbiljno posvetio umetnošću. Neki kažu: „Jeste, on je umetnik“- onako podrugljivo, ali jednostavno, ljudi ne znaju taj deo mog života. Što je Pikaso jednom lepo rekao: „Jeste, postoji inspiracija, ali treba da te zatekne dok radiš“. To, kad i dok stvaraš, za neke ne postoji, ne priznaju ti to, ali to je tako. Imam divnu porodicu, dvojicu sinova, sjajnu suprugu, krov nad glavom i mislim da sam uspešan. Ako bi me pitao koji je to rang, znam da mogu još uspešnije, a želja mi je da ostavim ozbiljniji trag u umetnosti.
Kako vidim Zorana Deranića? U svojim delima dočarava lepotu. Ne samo u umetnosti, kad ste nezadovoljni, tražite nešto drugo. Ipak, ne možete se stalno vrteti u krug. Zato, ko nađe samoispunjenje, taj je zaista uspešan. Deranić ne samo da je na tragu te istine, već je živi uveliko. Po dubini izražajnosti i nekim drugim elementima, portret je jedan od vrhunaca u umetnosti. Zato i ne čudi što umetnik iz grada na Tamišu, baš portretisanjem želi da vodi nemi razgovor sa gledaocem njegovih dela. U svetu umetnosti postoje autori koji umeju da ovaplote to što u dubini duše osećaju. Onda, to što znaju, iz ruku samo izleti na platno, ili na nekom drugom materijalu. Ipak, ta vrsta samouverenosti, ne dolazi tek tako. Samo životno iskustvo umetnika čini drugačijim. A, Deranić ima šta da pripoveda na tom polju. Zoran Deranić ima vremena da uradi još mnogo toga. To je vrednost, sama po sebi. Nema sumnje, iskoristiće je na najbolji mogući nači. Jer, tako će, kao što želi, ostaviti trag u vremenu.
Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov
Fotografije: Iz privatne arhive
