Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

 

MARKO ATANASOV

 

U već dugoj novinarskoj karijeri, skoro da nisam sreo čoveka, kao što je junak ove priče. Svako ko ga, iole zna, a njegovi ispisnici ili izabranici, lako će to potvrditi, ni mirnijeg čoveka, ni većeg autoriteta.

 

Upoznao sam ga davnih godina, ali, naše relacije, u vezi sa promovisanjem džudoa u Pančevu, sad najviše mislim na njegovo delovanje, nisu bile toliko česte, jer su moja interesovanja sezala do plivanja, košarke i rukometa. Ipak, poslednjih godina, koje sam proveo u najstarijem nedeljniku na Balkanu, meni je bila dodeljena i rubrika o borilačkim sportovima, pa smo više bili upućeni jedan na drugog.

 

 

Ulazio bi u redakciju “Pančevca” tiho, kao na prstima, a prilazeći mestu gde sam sedeo, nenadmašan osmeh se već nazirao. Moje poštovanje prema legendi, ne samo pančevačkog sporta, nikada nije bilo upitno, a posebno, osim istaknutih rezultata u radu sa mladima, i zbog činjenice da je otac, mog prijatelja, Dragana. No, o njemu ću nešto kasnije. Elem, stariji Atanasov bi povremeno svraćao do mene, kao da je voleo te posete, uvek sa razlogom. Pripovedao mi je o nekom takmičenju, ili bi na redu bila samo najava istih, svejedno. Malo reči, mnogo znanja, tako bi ga, jednostavno, opisao kao osobu.

 

Kada sam otišao u „privatnike“ naša viđenja su potpuno stala. Zato sam se mnogo obradovao, kada sam, nedavno, otišao da se bolje upoznam sa ljudima i samim klubom DŽK Tamiš, a tamo zatekao poznato lice. S obzirom da se nekoliko godina nismo videli, trebalo je malo vremena, tek nekoliko sekundi, da me se Marko seti, ali, posle toga, kao nekada, srdačnost je izbila u prvi plan. On je tu da dodatno oplemeni, ionako dobar rad u pomenutoj družini, a meni je bilo drago da znam, da postoji poštovanje prema ljudima, sad već zrelim, ali, i te kako spremnim da još uvek pomognu. I to traje.

 

Da sad samo na par rečenica, „reflektor“ usmerin na pomenutog sina, Dragana, dr,  predavača, na univerzitetu Singidunum, kao i dugogodišnjeg funkcionera Džudo saveza Srbije, a po mom mišljenju, jednog od najboljih sportskih operativaca koje naša zemlja ima. Proveo sam mnogo trenutaka sa njim, pričajući za medije, ali i privatno, i tako saznao dosta toga, u vezi sa stvaralaštvom i njegovog oca. Dragan već godinama živi u Aranđelovcu, sa suprugom Roksandom, nekada Lazarević, planetarnom prvakinjom u karateu, a njih dvoje, posebno su zaslužni za prvo olimpijsko zlato u karateu, za Srbiju, koje je osvojila njihova izabaranica Jovana Preković. Tako, posebno mi je drago što je dobar rad doneo rezultat, a odricanje se još jednom isplatilo. A, genetika je čudo.

 

Marko Atanasov, na tatamiju, danas izgleda kao i pre nekoliko decenija. Skoro da se uopšte nije promenio. Što bi rekao prepodobni Nikolaj Velimirović: „Kakve su vam misli, takav vam je život“.

 

Praštajte i dobra vam sreća

 

 

 

 

 

LAZAR SRETENOVIĆ

 

Nisam upoznao, zvanično, što se kaže, da mu stisnem ruku i pozdravim ga lično, Lazara Sretenovića, ali, kao da ga znam odavno. Pre svega, iz razloga što sam školski drug sa njegovom majkom-Vericom.

 

Mama Verica, osim što je bila sjajan učenik, odličana osoba i dobar drug, po mom mišljenju, jedan je od heroja koja se susrela sa stvarnošću, u Srbiji. Rođenjem sina Lazara, htela ili ne, počela je, za razliku od većine drugih, i ličnu bitku, da njen naslednik, ne bude i ne ostane, drugačiji, samo zato što je svet ugledao sa Daunovim sindromom.

 

 

Moja namera je da vam kažem nešto o Lazaru, koji je fenomenalno dete.

 

Naime, i to odmah moram da istaknem, koliko god se trudili kao društvo, da postavimo neke norme, standarde, a uglavnom smo zbog toga okrenuti ka zapadu ( znate na šta mislim) ne mogu i ne želim da prihvatim, da kad pričamo o ovoj sjajnoj deci ili osobama, koristimo oblike-Deca sa posebnim potrebama, intelektualnim poteškoćama itd. Ne da bih ispao posebno ispravan ili ne znam šta drugo, već što smatram, takva deca, ne zaslužuju, već samim takvim isticanjem, da budu osobe drugog reda, što po pravilu, nažalost, jesu. Nije ovde reč o lingvistici, ontologiji, ili nečemu sličnom, već mojoj želji da ih ne ističemo, po problemima, već posebnostima, koje imaju. Lazar je divan i primer, koliko ljubav i okruženje, mogu da utiču na njegov napredak, u svakom smislu.

 

On je sportista sa sjajnim rezultatima, a plivanje ga posebno zanima. Uživa u vodi, što ne čudi, ali dar za nadmetanjem, njegova želja da ostavri cilj, podvig je sam po sebi, i svojstven samo ljudima koji uživaju u životu. Ipak, ovog puta želim nešto posebno da istaknem. Lazarevu poetiku koju pretače u pesme, slobodno ću reći u poeziju. Pročitajte ovo:

NEBO

Nebo je razne boje

I ono zna sve tajne moje.

Kada je crne boje ono zna snove moje.

Kada je plave boje

Ono zna želje moje.

 

I tako će doći dan

Kada će nebo razne boje

Ostvariti želje i snove moje.

MNRO, Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama grada Pančeva je osnovano davne 1975. godine kao Udruženje roditelja koji su želeli da na taj način omoguće svojoj deci bolji i kvalitetniji život. Lazar je deo ove lepe priče koja nas uči-moramo da budemo ili postanemo bolji ljudi.

 

Lazar Sretenović, uskoro, promoviše svoju knjigu poezije. Bravo i svaka čast momče!

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

VELJKO KAPUNAC

 

Velju sam upoznao mnogo pre, nego što ću sa njim deliti studio u Radio Pančevu, sad već davnih 80-90-tih godina prošlog veka. Naime, on je nešto stariji od mene, i išao je u isti razred sa mojim bratom od tetke, Draganom Velisavljevim, kojeg u Pančevu svi znaju kao Gajgera. Tesla, to naselje nad naseljima, bilo je i ostalo fenomen Pančeva.

 

I onda, pred sam kraj 1987. samo što sam stigao iz JNA, na nagovor Dragane Lalović, tada Goljevački, dolazim u Omladinsku redakciju Radio Pančeva. U to vreme, kao i posle toga, taj medij, bio je ponos Srbije i mera novinarstva, koja se, u međuvremenu, negde izgubila. Nadalje, samo o Kapuncu.

 

 

Naime, on je već bio starosedelac, da se tako izrazim u Radio Pančevu, a ja tek stigao. Siguran sam da znate, strah od nepoznatog, bez obzira na vaše sposobnosti, uvek je izražen, pa je tako bilo sa mnom, u to vreme. Rad sa njim, toliko mi je pomogao i ohrabrio, da se čitav taj, nazvaću ga, sa ove distance, profesionalni eksperiment, poptpuno ostvario, na moju sreću.

 

Kako je vreme prolazilo, svi mi, Dragana, Sandra, Biljana, naši dragi tonci, pa i on, počeli smo da profilišemo naša opredeljenja. Tako sam ja otišao u sportsko novinarstvo, a on se okrenuo prednju Narodne muzike. Kako da vam objasnim taj fenomen? Siguran sam, sredovečni i stariji, sećaju se tog perioda, sigurno, kada su Radio Pančevo posećivale najveće zvezde folka u Jugoslaviji. Uz Vasu Malicu, Velja je bio jedan od domaćina. Imao je neki poseban način, model, kojim je, uvek drugačije, origainalno, prilazio slušaocu, pa je zato bio i ostao prepoznatljiv.

 

Kasnije, otišao je u jedan drugi, lokalni medij, u kojem je, nije to slučajno, samo nastavio gde je stao, usvaršivši, do detalja, po mom mišljenju, ne posao, već umeće, koje ga je učinilo drugačijim, jedinstvenim. Veljko Kapunac je osim voditeljskog dara, u sebi, prvo skriveno, a zatim sve više, a to traje do danas, pokazao i da se odlično snalazi u sveri marketinga i klasičnog reklamiranja. Osnovao je svoju firmu i imam utisak, sve što vidite brendirano, od piljara do velikih restorana, ne samo u Pančevu, uradio je njegov tim i on.

 

Nedavno, kad je trebalo nešto i sam da radim, jer, pokušavam da se snađem u novoj, medijskoj sferi, pozvao sam ga u pomoć. Rado se odazvao i klijent i moja malenkost, bili smo zadovoljni. Još da dodam, Velja je veliki ljubitelj istine i pravde, što možete primetiti po njegovim statusima na FB. Otac je sjajne i veoma uspešne ćerke, i isto takvog sina, što znam, najveća mu je radost. Da ne zaboravim, ne bi bilo fer, obožava i životinje, posebno jednog psa, Badija, dobroćudnog medu, mislim Bernandinca, sa kojim ga možete često videti ulčicama Pančeva, kako šetajući, uživaju.

 

Da je više takvih ljudi, ovo mesto bilo bi idealno za život.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

DEJAN KONSTANTINOVIĆ

 

Siguran sam da i vi imate prijatelje za koje možete potvrditi, život im nije za jednu rubriku, već pravi roman. Ko poznaje rođenog Pančevca, našeg Deju, a već godinama Njujorčanina, dobro zna o čemu zborim.

 

Trudim se, a takav je i posao, svu ovu naprednu tehniku, naravno i internet, svedem na ono normalno, pristojno, ali i edukativno, značajno. Ipak, postoji taj, posebno interesantan detalj, u mom životu, a u vezi je sa „pronalaženjem“ prijatelja, ili osoba, sa kojima sam nekada bio baš blizak, a sada su oni rasuti po belom svetu, kako kaže naš narod. Jedan od njih je i Konstantinović. On je bio prvi čovek, tada momak, a ne moram da vas podsećam, ja sam iz naselja Tesla u Pančevu, koji je živeo u samom centru grada, a da sam ga posetio. Prozor njegove kuće, gledao je na Gradski park, maltene, ona se naslanjala na Narodni muzej. Srušena je odavno, da bi se sazidala nova zgrada, a posle deceniju, ma ko zna koliko, još je u izgradnji, a kada će biti gotova, ko bi to mogao da zna?

 

Elem, s njim sam počeo da se družim, jer je Deja, kao i većina mojih novih drugara, srednjoškolaca u to vreme, igrao rukomet. I tako, nađu se srodne duše. Kad se oženio, stvorio porodicu, a on i njegova supruga imaju ih troje, najstarijeg Bojana, te Adama i kćer Vanju, malo po malo, i ode iz rodnog grada. Samo sam čuo da je u SAD, tačnije, u Njujorku.

 

I pre izvesnog vremena, eto ga. Stiže mi poruka od njega. Veli da prati što radim, naravno i Istinočežnju, kao i da mu je drago što pišem o ljudima, običnom svetu, ali posebnom, za koji mnogi i ne znaju. Dodaje, drago mu je što u tekstovima nema politike i tih trivijalnosti, jer, između ostalog, zbog svega tog i jeste sad tamo gde jeste.

 

Na drugoj strani, meni se dopalo nešto što on radi, ali, potpuno i samo za sebe i svoju porodicu. O čemu je reč? Kuvanju, ili, bolje reći, spremanju hrane. Na Instagramu je od tog stvorio nešto posebno, a svaka ta forografija, gotov produkt njegovog umeća, uvek me ostavi paf, što bi rekli mladi.

 

Uveravam ga da se još ozbiljnije posveti tome, makar to nije problem na internetu, jer, ovo što on radi, ima neku magiju, posebnost, nepatvorenost, koja se retko sreće, među kopi-pejst delovanju, svuda oko nas. Kad smo se poslednji put čuli, operisao je kuk.

 

Konstantinovići su rasuti po svetu. Neki žive u Srbiji, a deo porodice je u Njujorku. Želja im je da se jednog dana, svi zajedno, okupe u „Trbuhu sveta“ kako je naslovio svoju knjigu Dušan Miklja o Njujorku, i uživaju u životu.

 

Praštajte i dobra vam sreća!