Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

Istinočežnja

 

 

BRANKO BOŽIĆ

 

Da mi je neko, pre tridesetak godina rekao-Branko Božić će biti sveštenik Srpske pravoslavne crkve, imati svoju parohiju u Pančevu, učetvovati, tačnije, najviše doprineti, da se sazida još jedan hram u gradu na Tamišu, u kojem on službuje, začudio bih se. Baš začudio. Ne, iz razloga što ovaj čovek nije dostojan, ne daj Bože, da ponese mantiju i okuplja ljude oko vere i dobrote. Već što je tada, kad sam ga ja upoznao, bio okrenut nečemu sasvim drugom, a ni danas, bez obzira na okolnosti, i dalje ne može bez toga, tačnije nje. Košarke.

 

Sad se više i ne sećam, kako i ko mi je skrenuo pažnju na mladog asa iz Omoljice, koji je živeo košarku. Već je stigao do beogradskog Partizana, i ne samo ja, predviđali su mu sjajnu sportsku karijeru. Bio je talentovan i radan, a te dve odlike se najviše cene, pri proceni nečijeg uspeha. Elem, jedno vreme za TV Pančevo, verovatno ima vas koji se sećate toga, snimao sam interesantne sugrađane, najviše sporiste i tako radio ono što sam najbolje umeo, u to vreme. Sreli smo se, to pamtim, na SC „Mladost“ na košarkaškom igralištu. Snimanje i naš razgovor su trajali neko vreme, a ja sam otišao zadovoljan u montažu. Koliko se sećam, bila je to sasvim pristojna rubrika, u kojoj sam predstavio mladića za kojeg su mnogi tvrdili da će dogurati visoko.

 

 

Posle toga, iz ko zna kojih razloga, jednostavno, sve manje sam čuo o njemu. Negde mi se izgubio iz vidokruga, što bi se reklo. Elem, ne tako davno, saznao sam da se okrenuo crkvi i da studira na Bogosloviji, kako bi se kolokvijalno reklo. Kasnije, saznao sam da je završio školovanje, dobio crkveno zvanje i počeo da radi, ako se ne varam, neka me otac Branko izvini, ako sam grešan, u Omoljici, mestu, odakle je junak ove priče. Mada začuđen, nekako mi je ostalo prijatno, što se ovaj stasiti momak okrenuo veri, crkvi, ljudima, na taj način. Bogu, najpre.

 

A, onda, s obzirom da sada društvene mreže, na dnevnom nivou i brže, doprinose plasiranju informacija, video sam da Božić sa neimarima, zida crkvu na Kudeljarcu. Nije to običan projekat, kao kad se pravi kuća, zgrada, most ili pruga. Reč je o zidanju osećanja, a najbolje se na tim primerima oseti koliko ljubav čine detalji. Video sam, gradi se uveliko. A, onda, pre nekoliko nedelja, iz porodično-privatnih razloga, a u vezi sa verom, otišli smo baš u taj, mislim, najnoviji pančevački hram. Nisu me iznenadile skele u sredini crkve, jer, još se ocrtava, ali dobra energija, odmah se osetila. Bilo mi je prijatno što sam zapazio neke poznanike i drage ljude, na istom mestu. Otac Branko Božić je vodio službu, a sinergija sa nama, horom i njegovim pomagačima, tokom obreda, opčinila me. Dugo, baš dugo, nisam toliko bio radostan.

 

Branko je od ideje napravio dragulj. Porta i sama crkva, prelepe su, kao i parohijski dom, a nema sumnje, kad unutrašnjost, u potpunosti bude ikonizovana, sjaj ovog hrama doći će do punog izražaja. Divim se takvim ljudima koji ne posustaju. Tačno zna, ima još mnogo ideja na umu, naš otac Božić, i dok se to ne ostvari, energija će bujati. On je čovek slobode, svežine i dobrobiti, zato će uspeti, uz pomoć Gospoda.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

BRACA BOŠNJAK

 

Bracu sam upoznao kad se upustio u novinarske vode, da prati sport, najpre, za redkacju RTV Pančevo. Pojma nisam imao da je već uveliko ozbiljan igrač, kasnije i reprezentativac u Američkom fudbalu. Iskreno, da tada nisam s njim postao blizak, teško da bih, na sreću ispalo je drugačije, ispratio neke od najznačajnijih momenata u KAF Panteri iz Pančeva.

 

Tako, u pauzama, kad bi ispijali kafu, posle neke KZN ili se jednostavno družili po lokalnim kafićima, nekako, suviše skromno, a ko ga poznaje, potvrdiće-takav je Bošnjak, počeo je da mi priča o klubu i sebi u njemu. Zainteresovao me je, počeo sam da dolazim na SC „Mladost“, a ubrzo, uverio sam se, taj sport i njihov klub, ne samo da su, da kažem to tako, zaživeli u gradu na Tamišu, već su postali prestižni sportski kolektiv.

 

 

Na utakmicama, puna tribina na pomenutom sportskom objektu, još me više privukla, da razmišljam, koliko je ovo dobra priča. Momci, uglavnom Pančevci, izgarali su na igralištu, osvajaući ili braneći teren, a posmatrali su ih najbliži, porodica, rođaci, kumovi. Zato je i bilo sve puno. Bošnjaka sam tek tad shvatio kao ozbiljnog sportistu. Postao je reprezentativac,ali ništa se nije promenilo u njegovom odnosu prema nama, koji ga poznajemo.

 

Počeo sam da odlazim i na svečanosti koje bi „Panteri“ upriličili, u to vreme, čak, pohvaljen sam i ja, dobio i neke, po mom mišljenju, vredne poklone, koje i dalje, ljubomorno čuvam, za praćenje u medijima. Takođe, a želim to da istaknem, Bošnjak me upoznao sa nekim sjajnim ljudima, sportistima, kao što je Bojan Kovačević, sa kojim i dan-danas, kad se sretnem, uživam u razgovoru i poimanju života.

 

Vreme čini svoje. Braca Bošnjak je u međuvremenu završio fakultet, postao nastavnik Fizičkog vaspitanja, oženio se jednom Milicom, postao Dušanov tata. Ne viđam ga tako često, ali, aktivan je na društvenm mrežama, pa preko sokoćala, tačno znam, pomno pratim, kako se sad razvija, u jednom drugom, ništa manje bitnom pravcu.

 

Od kad je, da to tako nazovem, u penziji, kad je reč o Američkom fudbalu, a od tad, iskreno, i ja slabije pratim šta se zbiva na tom polju, a s obzirom da ne može bez sporta, okrenuo se malom fudbalu. Nižu se turniri, a meni izgleda da adrenalin i dalje, u potocima, drži ovog dobrog momka.

 

Putovanja su, takođe, važan segment njegovog i Milicinog života. Nije bitno, more ili planina, uživanje je zagarantovano, a to je taj nemirni duh, potpuna znatiželja, koji me uopšte ne čudi, s obzirom na njegov temperament i životne motive.

 

Hteo sam ovom pričom da mu dam do znanja, mada se nismo dugo videli, nisam ga zaboravio. Drago mi je da u Pančevu imamo, tačnije, imali smo, vrhunske sportiste, koji su ostali normalni, pristojni ljudi. Takav luksuz, danas, mnogima je nepojmljiv.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

MILAN MIJATOV

 

Junak ove priče, moj ispisnik, nekada komšija u zgradi, u naselju Tesla, već neko vreme je u penziji. Nju je zaslužio, služeći domovini, kao oficir srpske policije.

 

Pre nego što će obući uniformu i časno biti to što jeste, Milana Mijatova, mnogi su sreli i upoznali, kao vrhunskog sportistu, a neobično je, retkost zapravo, da je on, bio sjajan u karateu i fudbalu. Da pojasnim.

 

 

Pančevo je tradicionalno, još od braće Jorga, pa do ovih dana, veoma prepoznatljivo po ljudima u kimonima. Mnogo puta sam o tome pisao, ranije ozbiljno pratio zbivanja, pre svega u KK Dinamo. Nebrojeno, kročio sam u salu za vežbanje, u Masarikovoj ulici, još dok tamo nije postavljen moderan tatami. E, Mijatov je bio učesnik nekih od bitnijih momenata u istoriji te sportske družine. Sa crnim pojasom i velikim srcem. Svako, ko je bio posmatrač ili učesnik tih događaja, potvrdiće moje reči, bez da trepne.

 

Da nastavim. Milan je, isto toliko, bio i uspešan fudbaler. Da nije, zar bi mogao da stigne do prvog tima FK Dinamo. Čudno je to, ali, šta drugo da kažem, porediti onaj Dinamo, sa bilo kim u ovom, modernom vremenu, nije fer i pošteno. Pre svega i iznad toga, jer je reč o vrednosnim nivoima, a prednost, svako pošten zna, na čiju stranu ide. Elem, moj komša, drug, jedan izuzetan čovek, porodičan i stručan u svemu što je radio i dalje čini, po mom mišljenju, baš danas, u ovom smutnom vremenu, zaslužuje da ga posebno istaknem. Kao ličnost.

 

Povremeno, u poslednje vreme, sretnemo se u našem Pančevu. Kad obojica imamo vremena, a nađe se toliko, zastanemo, kratko popričamo. Tako, nedavno, videli smo se. Moj Dušan me pita: Tata ko je ovaj čovek?

 

Onda mu ja pričam o nekada momku, vrhunskom sportisti, pa časnom policajcu (čak, mnogo više od toga) roditelju, sinu, ujaku, prijatelju i biram reči, da se ne obrukam pred Bogom. Toliko poštujem Mijatova.

 

Danas, u vremenu kad je ćutanje majka, ili, kako neki kažu-Šta ti ovo treba, a očaj nas obuzima sve više, kao i bespomoćnost, volim da pročitam na društvenim mrežama njegove misli. Tu, za mnoge, gorku istinu, ko smo i šta smo. U šta smo se pretvorili i zbog čega i koga. Njegova britkost, nije samo u vezi sa hrabrošću jednog sredovečnog čoveka, već sa primarnim pečatom njegovog bivstvovanja kroz život. Kad ste čisti, a istina vam je najbolji prijatelj, pa koga da se bojite. Čast, dobri moji policajci i vojnici. Otadžbina se samo tako brani, sve ostalo, samo je plata. To moj prijatelj zna i neguje.

 

Život otkriva čuda, samo je važno, na vreme da ih spazite. Kao dobri Milan Mijatov.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

DIMITRIJE JANKULOV

 

Mita, kako ga svi, koji poznaju junaka ove priče zovu, istinsko je osveženje u mom živtu. Odrastao sam sa njegovim stricem, Radivojem i ocem, Vladimirom, u naselju Tesla, ali su njih dvojica, kasnije, prvo se preselila na Kotež 2, posle, svako na svoju stranu. Obojica su odlično igrali fudbal, dogurali do najboljeg sastava pančevačkog Dinama, pa me ne čudi što, Georgije-Đura, Mitin stariji brat i on, imaju razvijen taj gen, sportiste, naročito, predodređeni su za fudbal. Dok je Đura, već uveliko profesionalac u Makedoniji, nekadašnji kapiten u mlađim kategorijama Crvene zvezde, a odnedavno, nastupa za Sileks iz Kratova, mlađi, tek punoletan, ostao je veran „Brzom vozu“. O toj vernosti, odnosno odlukama ovog mladića i njegove porodice, naročito želim da vas upoznam.

 

Zamislite vi, koliko je moćno, kad jedan dečak, koji će od jeseni nastaviti školovanje u završnom razredu pančevačke Gimnazije „Uroš Predić“, pritom sjajan fudbaler, retko talentovan, ma vunderkind pravi, već razume, samostalno misli, zna o čemu da razmišlja. Nije mi namera da ovog puta ističem njegove petice i uspeh u školi, jer, sad ću se fokusirati na igralište, tačnije, fudbalski teren, a intelekt, meni je osnova za razmišljanje, koliko bi, zapravo, njegov primer, mogao da pomogne da se odagna zlo koje nas sve više pritiska u savremenom sportu, kad nam decu, bukvalno, tretiraju kao roblje, prodaju, šta sve ne.

 

 

 

Objasniću.

 

U savremenom svetu, kad smo osiroteli, baš primetno, a deca nam još uvek talentovana, da bi ih izlagali, svuda po Evropi, čak svetu, da ih gledaju bogataši kako cepaju fudbal, ili se bore pod košem, ma, slobodno nastavite niz. Kad imamo to na umu, a roditelji, u njima, svojim naslednicima, vide spas, onu slamku, koja često, pretvori se u nešto drugo, te odvede do samog očaja, kako drugačije deluje, već izuetnost, da odbijete, kao, na prvi pogled, unosne ponude.

 

Talenat Mite Jankulova je uočen odavno, a kad ste retkost, Bože oprosti na ovom izrazu-tržištu, naravno da ćete se naći u vidokrugu najboljih srpskih klubova. Traženo dete, potpuno razumem. Da sam ja neko, isto bih ga želeo u svom timu. Međutim, a sad da poentiram, mlađani Pančevac, fudbal, ovom prilikom, bar na neko vreme, mislim onaj, profesionalan, koliko se to u Srbiji može zvati, ostavlja po strani. Zarad čega? Pa, obrazovanja.

 

Nadam se da se ljudi koji sada vode FK Dinamo neće ljututi, jer, i trećeligaško društvo je prolazna stanica sjajnog Jankulova, kad pročitaju gore napisan pasus, ali, tako, igrajući za “Brzi voz”, ostaje u priči, ali, ne zaboravljajući na ono primarno-školu.

 

Šta mi Mita dokazuje? Kod njega nema ničeg statičnog; ničega ukočenog, skamenjenog, sve je u njemu dinamično, sve u pokretu, sve je potok usijane lave. Iznad svega pamet. Bravo za porodicu, bravo mladi čoveče!

 

Praštajte i dobra vam sreća!