Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju s vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 ISTINOČEŽNJA

 

 

 

AL MAL

 

Stariji čitaoci „Pančevca“ posebno oni koji vole sport, sigurno se sećaju ovih inicijala na kraju teksta Aleksandra Maluševića, doajena, ne samo ovdašnjeg novinarstva.

 

Nedavno „češljam“ po uspomenama, tačnije, starim fotkama, i naletim na ovu, koja bi trebalo da ukrasi tekst koji je pred vama. Aleksandar Malušević, u prvom planu, a nas nekoliko, tada mladih novinara, u njegovom društvu. Bila su to srećna vremena, kad nas je Goran Mihajlov, nekadašnji predsednik Udruženja sportskih novinara Pančeva, okupljao, pred Novu godinu, da saberemo utiske o odlazećoj i šta ćemo raditi u onoj pred nama.

 

 

Baš ta fotografija, makar meni, oslikava njegov život. Voleo je da bude u društvu mladih. Sećam se, kad smo se upoznali, a verujete, u to vreme, pre duže od tri decenije, nije bilo lako naći se u ekipi bardova pančevačkog sportskog novinarstva (Mirko Kovačević, Doru Barbu, Sava Mitić), a kojima je i on pripadao, a kamoli steći njihovo poverenje. Iz nekog razloga, „na prvu“ zavoleo me, pa mi je jednom prilikom rekao: „Rora, slobodno mi govori Ti“, iako je razlika u godinama bila baš primetna. Bilo mi je drago zbog toga, a poštovanje prema Maluševiću nije iščezlo do danas, mada ga već neko vreme nema među nama.

 

Bio mi je urednik u nekoliko redakcija. Posle toliko godina, a eto, ovo mu dođe kao moja ispovest, želim da kažem-najviše sam ga poštovao jer je puštao i hrabrio nas, tada mlade, da budemo svoji. Sudovi i mišljenja nisu nam se uvek poklapali, ali, razumeo je  moju potrebu da budem gladan života i večito u pravu. Sa nekom melanholijom u njegovim očima, uvek bi tako bivalo-popuštao bi mi.

 

Za neupućene, Malušević nije bio samo legendarni novinar i urednik, već i ozbiljan društveno politički radnik, kakvih odavno nema. Bez interesa, posebno materijalnih. On je u Kačarevo, mestu kraj Pančeva, prvi doneo rukometnu loptu, pomogao je u osnivanju RK Jedinstvo, koje je u jednom periodu, uz RK Dinamo, bio ozbiljan sportski kolektiv u Jugoslaviji. Rukomet je posebno voleo, a mnogi sportisti su sa nestrpljenjem čekali da izađe „Pančevac“ i vide izveštaj sa utakmice, ispod kojeg su stajali inicijali Al Mal.

 

Živeo je u vreme previranja, kad su od njega tražili da bude  manje profesionalan, a više poslušan. Odolevao je koliko je mogao, štiteći, pre svih, ljude oko sebe. Sad, s ove osetne vremenske distance, žalim za tim vremenima. Ovo danas, za njega ne bi bio izazov, već šamar ljudskosti.

 

Tu su tvoji klinci i dalje, rade, neki makar pokušavaju, da te ne obrukaju…

 

 

BRANISLAV URS

 

Nekoliko dana pred moj odlazak u JNA, u Čapljinu, gde ću kasnije, u roku od tri meseca, biti osposobljen da vozim kamion s prikolicom i autobus (iz Pančeva sam već imao, kako se to kaže: B i C kategoriju) a ostatak vojske veoma uspešno završio u Sarajevu, vozeći starešine, tada 7. Vojne oblasti Jugoslavije, čak i neke Narodne heroje, upoznao sam junaka ove priče-Brančeta Ursa.

 

 

Sedeći u “Blicu”, ima tome skoro četiri decenije, a on je tada bio jedan od najpopularnijih kafića u gradu na Tamišu, u Njegoševoj ulici, tom svojevrsnom korzou, pio sam piće s legendarnim Goroslavom Živojnovim. I tako, dok smo ćakulali, pričali o odlasku, kako se govorilo-da vratimo dug otadžbini, a ja mu pričao o putu za Čapljinu, on me presekao, kako je tamo desetar baš Urs. Bio je u Pančevu na nekom odsustvu, pa me Gogi upoznao s njim. Malo smo se ispričali nas dvojica, a on mi tada reče kako ide na neku kontrolu u Sarajevo, jer je operisao koleno, ali, neko će me svakako dočekati u Čapljini, dok se on ne vrati.

 

Pomislio sam, još jedan slatkorečiv sugrađanin i gorko se pokajao. Naime, kad sam avionom sleteo u Dubrovnik, a potom autobusom stigao u grad u sred Hercegovine, pa ušao u kasarnu, vojnik na prijavnici me odmah pitao: „Šta je tebi Urs“? Zatim me ostavio u prostoriji, gde je boravila-odmarala straža, gde sam prespavao prvu noć, dok, zaista, moj divni, odavno prijatelj Branče, nije stigao.

 

Uzeo me u svoj vod, gde je bio glavni desetar, uz dvojicu mlađih, u prvoj četi. Dao mi zaduženje, spasao straže i dežurstava, a onda, za mene učinio ono najbolje što večno pamtim. Naime, uz sve ono dobro, druženje i zaštitu od svakojakvih i svačega, bez da me pita, ostavio me i za obuku na autobusu. Produžio mi je boravak u Čapljini za mesec dana, ali obistinilo se ono, što mi je rekao: „Videćeš, jednog dana ćeš mi biti zahvalan“. Tako je i bilo, mnogo više od toga.

 

Po povratku u Pančevo, nastavili smo da se družimo i viđamo. Onda, obojica smo osnovali porodice, i naši kontakti su se proredili. No, kad god bi se sreli, raznim prilikama, kao da sam video brata, bliskog čoveka.

 

Kasnije, to samo život tako namesti, Branče je imao ličnu porodičnu tragediju, a čuo sam, otišao je i u Nemačku, da sad tamo potraži neku novu životnu sreću. Potpuno smo izgubili vezu.

 

Kad sam od Zorana Vukovića Vuleta, takođe, jednog sjajnog čoveka, mog komšije iz naselja Tesla, zatražio makar jednu Brančetovu fotografiju i priupitao šta je s njim, dobio sam brz odgovor. Vidljiv je i vama.

 

Bez obzira što već dugo nisam u kontaktu s mojim desetarom-prijateljom-bratom, uvek imam isti osećaj u vezi s njim. On je moj životni junak. Iako sam, kad sam ga prvi sreo, već imao punih 20 godina, bio mi je kao čuvar nekom detetu, a meni je to tad značilo, urezalo se u pamćenju, ne prolazi. Istinočežnja ne bi bila potpuna bez njega. Zato vam sad ovo i pišem.