Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju s vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 ISTINOČEŽNJA

 

 

 

 

RADA GRANDOV

 

Stvarno se ponosim što sam odrastao i još uvek živim u pančevakom naselju Tesla. Već sam to pojašnjavao. Ovog puta,   srećan sam što to mogu, hoću, da vam pričam o komšiluku.

 

Tačnije, da vas upoznam s jednom izuzetnom ženom. Radom Grandov. Ona je profesorka Fizičkog u penziji. Njen suprug već neko vreme nije s nama, ali deca, Dušan, nekada kapiten RK Dinamo i Maja, koja radi u jednoj osiguravajućoj kompaniji, u Beogradu, mnogo su fini i dobri ljudi.

 

 

Ipak, posebno hoću o junakinji ove priče. Nisam sreo živahniju zreliju osobu od nje. Uvek raspoložena, nasmejana, spremna za razgovor. Znam, zato što sam se uverio u to, sjajna je komšinica, stalno tu da pomogne. Stekao sam utisak, dobrota je njeno drugo ime. Još je nisam video namrgođenu ili da pored nekog, kog poznaje, prođe bez pozdrava. Jednostavna i kulturna osoba, kakve danas baš nedostaju.

 

Mene uvek ozari kad se vidimo. Tako, jednom šetam našeg maltezera Nou i samo što nisam ušao u zgradu, sretnemo se na ulazu. Ona zastane, da nas propusti. Kaže: “Komšija prvo vi, idete iz šetnje” pa me iznenadi, a to nikada neću zaboraviti, dodajući: “A da li znate koliko je važno šetati. Koliko imate godina, toliko bi minuta trebalo da šetate svakog dana” reče mi, potpuno sigurna u svoje misli. Zato sad i ja vama prenosim tu istinu.

 

Gospođa Rada mi vraća veru da samo od nas zavisi, hoćemo li biti, dobri, kulturni, fini, ljubazni. Izuzetna žena, za poštovanje.

 

Kad god je vidim ili pomislim na nju, setim se i svojih roditelja koji, kad smo se doselili u ovu zgradu, a bilo je to, sad već davne 1966. čim sam stasao-govorili bi mi, kako je veoma važno, biti fin i kulturan s komšilukom. Kasnije, taj savet, preneli smo moja Biljka i ja, našoj deci, a znam, siguran sam, i oni će svojoj.

 

Rada Grandov živi onako kako propoveda, šeta svakog jutra, svima hoće da pomogne, mudrost i zrelost ne čuva samo za sebe, što je osobina velikih ljudi. Zato, s velikom radošću i jeste deo ove priče, u Istinočežnji.

 

 

 

KRISTIJAN BELIĆ

 

Sam sam sebi dokazao-strpliv-spasen. Baš u vezi s junakom ove priče, Kristijanom Belićem. Naime, odavno hoću da napišem, na ovom mestu, šta mislim o Pančevcu, momku, već sa bogatom sportskom biografijom, slobodno ću reći, po mom mišljenju, prošle sezone, dok je igrao za Partizan, jednom od najboljih u srpskoj eliti. Nekako sam čekao pravi trenutak, intuitivno i desio se. Objasniću.

 

Tokom leta 2024. Belić je nastupao za nacionalnu selekciju Srbije, debitovao za A tim, kako se to kaže. Lep povod, zar ne. Ipak, nešto drugo mi je, isto tako drago, a reč je o prvom rođendanu ćerke Petre, koju je dobio sa suprugom Marijom.

 

E, sad, pre nego što stignete do rečenica, u kojima, s razlogom hvalim borbenog fudbalera, prvo želim da istaknem, meni bitno, a toliko je to interesantno, sasvim sigurno, prijaće i vama.

 

Kikijevog oca, Dušana, znam decenijama. Pamtim ga kao sjajnog golmana Dinama, a kasnije, on je napravio baš dobru karijeru, ovde, što se kaže ali i dalje, u inostranstvu. Pisao sam o njemu, na sajtu Praštanje uspeha, lako to možete pronaći. Nas dvojica smo, tako razmišljam, odlično sarađivali i u FK Dinamo, pre nekoliko godina. Ipak, iako sam znao za svu trojicu njegovih sinova, najmanje je do mene dopirala priča o Kristijanu. Naravno, zato što je kao dečak otišao u Englesku, da u mlađim kategorijama igra za Vesthem. Onda, vratio se u srpski fudbal. Prvo, koliko pamtim, u Čukarički a zatim, u Partizan. Sve je počelo da se odmotava. Dodaću i sledeće, što ovoj priči uliva dozu interesantnosti. Naime, mladi Belić, oženio se pomenutom Marijom, a ona je ćerka Vlade i Aleksandre Ilić, koje, takođe poznajem od kad znam za sebe, pa je ta veza, hvala Gospodu, kasnije i brak, ne samo u meni, probudila radost.

 

E, sad o Kristijanu Beliću kao čoveku i sportisti.

 

U čamotinji ovdašnjeg fudbala njegovom pojavom, zabeležena je renesansa, u kojoj nema kompromisa. Igrom, pojavom, angažmanom, uverio me da kao sportista, bori se za svoju viziju, pravedan realizam, kojim želi da razbije, potpuno ogoli viziju sadašnjeg, pomalo uzaludnog sveta, kojem i sami pripadamo. Belić je lako skrenuo pažnju na sebe. Zna fudbal, ali to je samo temelj za građevinu koju neprestano zida. On ima drugčije mišljenje, najbolje se to oseti u startu i brzini, jer, uče nas teoretičari fudbala, ovog modernog, samo takvi će nadživeti tu lepu igru. Onda, tako zapažen, odnedavno, igra u AZ Alkmaru u Holandiji. Ništa nije promenio, zato je odmah, jer tamo ljudi to znaju da cene, stekao poverenje navijača, pa s razlogom, hvale ga sa svih strana. Eto i poziva za reprezentaciju Srbiju.

 

E, sad, sve što sam rekao o Beliću kao igraču, staviću u istu ravan, u odnosu kakav je on čovek. Kad sam ga konačno upoznao, a desilo se to u crkvi u pančevačkom naselju Kudeljarac, jedne nedelje. Došao je na liturgiju, posle samo ostali zajedno u parohijskom domu. Kulturan, vaspitan, smiren… Mlad a već harizmatičan.

 

Još će se mnogo govoriti o junaku ove priče. Zapamtite. Fudbal je samo njegova životna izvidnica, za sve drugo lepo što ga čeka…