Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

ISTINOČEŽNJA

 

 

LJILJANA VUKOTIĆ

 

Sledećeg leta, navršiće se, tačno, 15 godina od kad, moja porodica i ja letujemo u Đenovićima, kod gospođe Radmile Mustur. Boku svakako obožavam, ali ljude u tom kraju-posebno.

 

Tako, za sve vreme od kad tamo odlazimo, uvek to nekako bude krajem meseca avgusta, upoznao sam sjajne osobe, baš posebne. Što bi moj divni prijatelj Igor Vuković rekao-Ljudine ljudske.

 

Jedna od njih je Ljiljana Vukotić, novinarka Radio Herceg Novi. Rođena je Nikšićanka, završila je žurnalistiku u Sarajevu, a svoj mir našla u gradu skalina i neke posebne pitomine. Toliko ova priča ide uz nju.

 

 

Pre nego što ću je upoznati, već sam imao tu sreću i veliko zadovoljstvo da razmenjujem misli, družim se i uživam u prisustvu Nikole Koćala, njenog rođenog brata, vlasnika, po mom mišljenju, jednog od najboljih restorana na čitavom Jadranu-„Papagaj“.

 

Tako, kad sam upoznao Ljilju, među nama se razvio, takođe, poseban odnos poštovanja i razumevanja. Uvek, kad dođemo „dole“ ja joj se javim. Ona, na svoj način, nađe vreme, prilagodi se nama-Damjanovima i eto susreta.

Ljilja je osoba s kojom se lako razgovara, jer mnogo voli pošten odnos prema svetu oko nas, greje je dobrota i svako ko je protiv ovog ludila koje nas okupira godinama već.

 

S obzirom da i ona ima decu, potpuno je empatična prema svemu što smo mi, kao porodica prošli, a razgovori o mlađima, iz naših porodica, velika su inspiracija tokom našeg druženja.

 

Leta 2024. kad sam joj javio da smo stigli, brzo se organizovala, nije prošli mnogo, poslala mi je poruku da se vidimo u pomenutom „Papagaju“. Stigli smo Biljana, Dušan i moja malenkost, a za stolom već je sedela s nekim u društvu. Tako i tada, upoznao sam Aliju Lizdea, novinara i vinara, Mostarca, jednu posebnu ličnost.

 

Tokom našeg razgovora, svi pomalo, evcirali smo uspomene, malo se vratili u ono vreme, ne da bi ga uporedili s ovim, već da setno popunimo sve ove praznine koje nas pritežu. U tim pričama, što mi je posebno drago, a to objašnjava kakavi su Ljilja i Alija ljudi, mnogo su se pominjali drugi, prijatelji, kolege, ispisnici, neki, nažalost, više i nisu s nama.

 

Znam, Ljiljana Vukotić prati šta radim. Prošle godine, poklonio sam joj Istinočežnju, ove-Ko je ko u pančevačkom sportu, a dogodine, novo izdanje… Radujem se, kad se drugi raduju zbog tuđe sreće. Možda nas je malo, ali se ne predajemo.

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

ALIJA LIZDE

 

Samo sam jednom sreo junaka ove priče Aliju Lizdea, po obrazovanju novinara, zarobljenika, u ovom našem nesrećnom Građanskom ratu od pre nekoliko decenija, vinara i čoveka koji ume da napravi rakiju. Desilo se to nedavno, u Baošićima, na crnogorskom primorju. S njim me upoznala Ljiljana Vukotić, takođe, naša koleginica i zbog toga sam joj neizmerno zahvalan.

 

Sad me sramota što, kao neko ko voli da bude obavešten, nisam ranije čuo za osobu poput Alije, jer sam lako shvatio, samo posle sat-dva razgovora u njegovom društvu, reč je o čoveku koji se zalaže za sreću svih nas.

 

 

Tad, tokom leta 2024. u prelepom ambijentu restorana “Papagaj”, sedeli smo kraj mora. Može biti, Lizde je i zbog toga bio skroz inspirisan, ali priču, njegovu-životnu, ne samo da iskusan dramaturg može da postavi za film, već od tog dela može da se ostvari umetnost za sva vremena.

 

Rekoh, Alija je bio novinar, završio je potrebnu školu u Sarajevu, gde je kao student radio za tamošnje medije, a potom se vratio u rodni Mostar. Izuzetna karijera. Napisao je i nekoliko knjiga, ali to recimo, nisam znao, kad su ga snage HVO prvo uhapsile a potom sprovele u logor, njegova beseda tog dana, dosegla je vrhunac. Zato, da vam ne prepričavam, našao sam jedan odlomak iz intervjua s njim, gde objašnjava, zašto je otišao u Hag-da svedoči protiv nedela prema sebi i drugima:

 

“Moja prva, kada sam saznao da idem u Hag, bilo mi je drago. Osjećao sam se nekako ispunjeno, znaš, falilo je meni nešto da to negdje nešto javno ja prezentujem. Ja sam pisao puno o tome i pisao i pričao i pričam dan-danas, ali kad to negdje pričaš i kada to treba da ispričaš neko da to odvaga, neko ko nije tu oko nas, ko nije porodica, koji nisu neki prijatelji ovdje, tako da sam se osjećao jako sretan, moram iskreno reći”.

 

Autonomija i sloboda volje, kod Alije je uočljiva, ne treba mnogo čoveku da to uoči. Svojim životom, on garantuje tu istinu. Da istaknem, kad je odlučio da je dosta pisanja i medija, na imanju koje mu je otac ostavio, posadio je vinovu lozu i voćnjak. Tako, već neko vreme, otisnuo se u vode, prvo njemu nepoznate, ali sad, on uveliko vlada vinarstvom, kao i pravljenjem odličnih rakija.

 

Možda, s njim lako mislim, da se tako izrazim, jer, tokom priče, razumeli smo de odlično, i zbog činjenice, ja sam u Čapljini služio JNA, a baš na tom terenu, njegov je vinograd. Tako, istom setom,istovremeno, radošću, razgovarali smo o zemlji koju znamo iz neke druge priče. To je priča o ljudima, kojima poreklo i vera ne predstavljaju prepreku da vole i poštuju jedni druge. Kome to smeta?

 

Alija Lizde ne zna da će ova priča izaći u drugom izdanju Istinočežnje. Kad pročita ovaj tekst, znam, obradovaće se.

 

Praštajte i dobra vam sreća!