Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

Istinočežnja

 

 

MARKO ATANASOV

 

U sad već dugoj novinarskoj karijeri, skoro da nisam sreo čoveka, kao što je junak ove priče. Svako ko ga je, iole, zna, a njegovi ispisnici ili izabranici, lako će to potvrditi, ni mirnijeg čoveka, ni većeg autoriteta.

 

Upoznao sam ga davnih godina, ali, naše relacije, u vezi sa promovisanjem džudoa u Pančevu, sad najviše mislim na njegovo delovanje, nisu bile toliko česte, jer su moja interesovanja sezala do plivanja, košarke i rukometa. Ipak, poslednjih godina, koje sam proveo u najstarijem nedeljniku na Balkanu, meni je bila dodeljena i rubrika o borilačkim sportovima, pa smo više bili upućeni jedan na drugog.

 

 

Ulazio bi u redakciju Pančevca tiho, kao na prstima, a prilazeći mestu gde sam sedeo, nenadmašan osmeh se već nazirao. Moje poštovanje prema legendi, ne samo pančevačkog sporta, nikada nije bilo upitno, a posebno, osim istaknutih rezultata u radu sa mladima, i zbog činjenice da je otac, mog prijatelja, Dragana. No, o njemu ću nešto kasnije. Elem, stariji Atanasov bi povremeno svraćao do mene, kao da je voleo te posete, uvek sa razlogom. Pripovedao mi je o nekom takmičenju, ili bi na redu bila samo najava istih, svejedno. Malo reči, mnogo znanja, tako bi ga, najednostavnije, definisao kao osobu.

 

Kada sam otišao u „privatnike“ naša viđenja su potpuno stala. Zato sam se mnogo obradovao, kada sam, nedavno, otišao da se bolje upoznam sa ljudima i samim klubom DŽK Tamiš, a tamo zatekao poznato lice. S obzirom da se nekoliko godina nismo videli, trebalo je malo vremena, tek nekoliko sekundi, da me se Marko seti, ali, posle toga, kao nekada, srdačnost je izbila u prvi plan. On je tu da dodatno oplemeni, ionako dobar rad u pomenutoj družini, a meni je bilo drago da znam, da postoji poštovanje prema ljudima, sad već zrelim, ali, i te kako spremnim da još uvek pomognu. I to traje.

 

Da sad samo na par rečenica, „reflektor“ usmerin na pomenutog sina, Dragana, dr,  predavača na univerzitetu Singidunum, kao i dugogodišnjeg funcionera Džudo saveza Srbije, a po mom mišljenju, jednog od najboljih sportskih operativaca koje naša zemlja ima. Proveo sam mnogo trenutaka s njim, pričajući za medije, ali i privatno, i tako saznao dosta toga, u vezi sa stvaralaštvom i njegovog oca. Dragan već godinama živi u Aranđelovcu, sa suprugom Roksandom, nekada Lazarević, planetarnom prvakinjom u karateu, a njih dvoje, posebno su zaslužni za prvo olimpijsko zlato u karateu, za Srbiju, koje je osvojila njihova izabaranica Jovana Preković. Tako, posebno mi je drago što je dobar rad doneo rezultat, a odricanje se još jednom isplatilo. A, genetika je čudo.

 

Marko Atanasov, na tatamiju, danas izgleda, kao i pre nekoliko decenija. Skoro da se uopšte nije promenio. Što bi rekao prepodobni Nikolaj Velimirović: „Kakve su vam misli, takav vam je život“.

 

Praštajte i dobra vam sreća

 

 

 

 

VLADIMIR SAVIĆ

 

Savić je već veoma ugledan u svetu triatlona i „Ultri“ pa ne čudi što predstavlja autoritet u toj oblasti. Nije njegov put do te pozicije bio lak niti posut ružama, ali, radom, voljom i strpljenjem, stigao je, zasluženo do njega. Znam ga odavno, praktično, od njegovih samih početaka.

 

Bio je najbolji u Srbiji, mnogo šire, pa se okrenuo i trenerskom, više mentorskom radu, sa triatloncima koji imaju snagu, brzinu i htenje, ali, fali ono nešto, da stignu do vrhunskih rezultata. Tu se Vlada pokazao kao dostojan. Već godinama on stvara programe za triatlonce, baš za ove koje sam pomenuo. Pisao sam i ranije o Saviću, njegovim podvizima, a ima jedna anegdota, koje se rado setim, kad je reč o njemu.

 

 

Naime, rekoh, voli da ide na te Ultre, gde se trči 42,195 metara, vozi bicikl 150 km i pliva 3000 m, ili nešto slično. Tako, posle te, jedne izvedbe, kad sam ga sreo pitao sam-Koliko ti je dana trebalo za to? Iznenadio se, pa odgovorio: Roro, jel me zezaš? Za osam sati je sve bilo gotovo“. Eto, ukratko, to je Savić.

 

Njegova baza i dalje je Pančevo, gde ima i kancelariju, odakle radi sa ljudima sa svih kontinenata. Tako, njemu je internet omogućio da širi znanje i doprinosi napretku. Cenim ga što je ostao ovde, a mogao je da bira na koju će stranu. Poštujem što svakog dana, ili kad to usklovi dozvole, sa svojom decom, vozi bicikl, trči, pliva, i dalje vežba. Mnogo uvažavam što promoviše zdrav način života, gde stigne, a primetili su to i drugi, pa, malo, malo, eto ga u medijima, čak i najvećima( čitaj RTS) gde radi, baš ono što najbolje zna. Govori o prednostima trčanja, biciklizma i plivanja. O rekreaciji često, kao takvoj.

 

Već neko vreme ga nisam video, duže poričao,, ali znam, po njegovim objavama na društvenim mrežama, aktivan je, kao nikad pre. Njegovo računanje vremena, razumljivo je to, ide drugačije, u odnosu na nas. Sve je brže, ali sa razlogom. Inače, Savić je veoma dobar, i to će vam potvrditi svako ko ga poznaje. On još uvek, sa velikim žarom, pomaže momcima i devojkama iz TK Tamiš, da nastave kontinuitet uspešnosti. Podsetiću, ova družina, jedna je od najboljih u Srbiji, od kad je triatlon postao deo sportske porodice.

 

Vlada ima jedan zanimljiv hobi. Da to tako, slobodnije, nazovem. Iako ne pije, ima jednu od najboljih i najvrednijih kolekcija viskija. Ranije mi je to pominjao, a sad sam siguran da je ista proširena i bogatija. Ne znam, otvara li se flaša, nekim povodom, ili ne, ali, neka zna, ima ko da degustira.

 

Vladimir Savić, nažalost, kao i mnogi drugi, u svom gradu, nije toliko uvažen, mada je svetski, što bi se reklo. Ipak, ima ko da pomene savremene junake doba zlog.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

KOSTA MIRKOVIĆ

 

Čak i da ne pratite ozbiljno sportska zbivanja u gradu na Tamišu, da kažem, najmanje plivanje ili triatlon, verovatno ste čuli ili upoznali junaka ove priče, kao profesora Fizičkog vaspitanja, u OŠ „Branko Radičević“. Uhlebljenje je našao još kao student, menjajući na kratko, na taj način, kolegu, pa, kad je uspešno završio DIF, u srpskoj prestonici, zvanično, počela je i njegova pedagoška karijera.

 

Ljubav prema sportu, rekoh, najpre plivanju, potom biciklizmu, opredelila ga je baš za ova dva sporta. Kad je tome dodao i trčanje, eto triatlonca u Pančevu. Zna se, manje više, grad na Tamišu, od kad je Nenad Jović, sad već davnih godina, „instalirao“ triatlon na ovim prostorima, toliko se to „primilo“ da je TK Tamiš, bio i ostao, jedan od najboljih u našoj zemlji.

 

 

Kostu znam odavno, ali, tek nedavno smo više pričali, na neki način, počeli da se družimo. Svakako, pratio sam njegov sportski angažman, a on me podsetio na jedan detalj, za koji sam, skoro zaboravio, a bitan nam je obojici, u karijeri. Naime, kad sam počinjao sa sajtom „Praštanje uspeha“, prvi veliki uspeh sam ostvario sa rubrikom-Dnevnik Anje Crevar iz Rio de Žaneira. Možda ćete se pitati, pa kakve sad Kosta ima veze s tim? Ima, ima. Naime, on je sa porodicom Crevar stari prijatelj, čak je, mladu šampionku, jedno vreme, na početku njene karijere i trenirao, ali, osobenost se ogleda u činjenici, da je tada, a reč je o 2016. bio u Brazilu, na Olimpijskim igrama, baš sa Crevarima.

 

Tako, ima tih niti, koje su nas povezale, a da nisam ni bio svestan toga. U poslednje vreme, zainteresovao sam se za jedan Mirkovićev, ne mogu reći hobi, pre je to strast, čak ljubav, a reč je o pravljenju vina. Njegov, nažalost, pokojni otac, probudio je to u njemu. Malo, po malo, od čoveka koji voli da popije čašu kvalitetnog vina, počeo je sam da ga proizvodi. Na jednom parčetu zemlje, zasadio je vinovu lozu, strpljivo čekao, a kad je prvi rod stigao, sa prijateljima je krenuo, brižljivije da razmišlja o sortama i načinu pripreme.

 

Ne smem sve ni da otkrivam, jer, tajnovitost je često presudna kad je reč o kvalitetu vina koji se pravi, pa neka ostane tako. Elem, u žurbi, nisam stigao da probam sve te sorte, ali jesam rakiju, dunjevaču, koju takođe, sa velikim uspehom( verujte mi na reč) pravi. Sve detalje o destileriji, načinu pripreme i mnogo toga još, najbolje, sami da ga pitate. Plašim se, da ne prenesem nešto pogrešno, a to bi bio greh.

 

Elem, Kosta Mirković, takav sam ja utisak stekao, sad u srednjim godinama, radi više nego ikad, na mnogim poljima, što me ne iznenađuje, s obzirom na njegovu energiju i sporobnosti. Bicikl je uvek spremen, i još uvek mu je osnovno prevozno sredstvo, a kad sam se ja pojavio, u istom maniru, nedavno, pred njegovom kućom, izazavao sam osmeh na njegovom licu. A, osmeh, čini nas ljudima.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

SAŠA ĐERFI

 

Sve je, junak ove priče, rođeni Pančevac, počeo i uradio na vreme. Kao školski drug, generacija 1966. još u „Isidorinoj“ krenuo je sa ozbiljnim uspesima kao plivač Dinama. On i njegova sestra Magda, odrasli su u naselju Tesla, pa sam ga zapamtio i kao komšiju, ne samo vrednog sportistu.

 

Đerfi je oduvek imao neku dobru samokontrolu, disciplinu koja je svojstvena ljudima koji, tačno, znaju šta žele u životu. Tako i on, kad je prestao sa aktivnim plivanjem, nije bilo dileme. Davno je to bilo, napustio je rodni grad i preselio se u Englesku, gde i danas živi. Oformio je porodicu, ozbiljno se posvetio stvaranju novih šampiona, u uslovima, o kojima mi, ovde, možemo samo da sanjamo.

 

Kada je Anja Crevar, pre nekoliko godina, kretala u osvajanje sveta, imao sam priliku da se sretnem sa Đerfijem. Naime, obojicu nas je pozvao, Dejan Crevar, otac mlade šampionke i najbolje srpske plivačice, da se družimo, posle jedne od osvojenih medalja sjajne Pančevke. Tada, još sam više saznao o njegovim rezultatima koje je postigao kao trener, o momcima i devojkama  sa kojima vežba.

 

Đerfi je tokom karijere, iz Engleske, gde živi i radi kao Head coach у Hastings Seagull SC, odlazio u SAD, ili Katar, da usavrši znanje ili se posveti nekom momku i devojci, koji su ga trebali, jer, hteli su na OI ili SP, pa je tako i bilo.

 

Svako ko je radio, što bi se reklo-preko, posebno u struci koja je do tančina, već uveliko skenirana, potvrdiće, na oku ste poslodavca. Ne samo, jer, kao, dolazite iz druge zemlje, već sa koliko vi umeća i strasti prilazite tom, konkretnom poslu. Saša je napredovao iz godine u godinu, pa na najrenomiranijim nadmetanjima širom GB, njegovi izabranici, beleže odlične rezultate. Zato i ne čudi što toliko dugo odoleva pored bazena.

 

Povremeno, s obzirom da se oglašava preko društvenih mreža, razmenimo informacije, jedan o drugom, a meni to znači, jer, toliko mi je prijatelja rasuto po svetu, da više i ne znam, ko je iz naše generacije ostao da živi u Pančevu. Đerfi je, likom, i dalje dečak. Malo se kosa proredila, vid oslabio, ali, crte lica, onakvog kakavog ga pamtim iz mladosti, ne samo da su ostale, već karakteristične su za zadovoljnog i srećnog čoveka.

 

U novije vreme, da se tako izrazim, ostvario je odličan rezultat sa svojim plivačima, jer, čak njih petoro uspelo je da se plasira u završnicu Britanskog prvenstva, ali i čitavog Komonvelta, koje se nedavno odžlao u Šefildu. Ko se, iole, razume, dobro zna, sjajan je to uspeh jednog Pančevca. Često, kad se tako nešto desi, napiše: „Ljudi, mnogo sam ponosan na vas“!

Mnogi i ne znaju da postoji, neko, tamo negde, ko na pravi način, širi znanje i dobrotu, a iz ovih, naših krajeva je. Zato, bar malo da to ispravim, dobri moj Saša Đerfi.

 

Praštajte i dobra vam sreća!