Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

 

MILADIN MITROVIĆ

 

Kada je kao mladi gimnazijalac zavoleo šah, igra na 64 polja više nije napuštala uvaženog Pančevca. Miladin Mitrović je po obrazovanju prosvetni radnik, a znanja je dopunio diplomiravši i na fakultetu Organizacionih nauka u Beogradu, gde je kasnije i magistrirao. Biografija našeg sugrađanina prebogata je raznim detaljima, a uvidom u radnu knjižicu jasno je da je uglavnom obavljao poslove koji su tražili više od dužnosti. Sve do penzije, ali i danas,  šah je ostala nit koja je povezala punih pet decenija njegovih aktivnosti. Osim profesionalnog delovanja ostao je upamćen i kao prvi čovek odašnje „Narodne tehnike“, Streljačke družine „Pančevo 1813“, „Plivačkog kluba Dinamo“, a bio je i na čelnim pozicijama Pančevačke SOFK-e, te šahovskih klubova „Ivo Kurjački“ i „PAŠK“. Ipak, Mitrovića Pančevci najčešće poistovećuju sa organizovanjem velikih šahovskih turnira. Interesovanje ovog šahovskog majstorskog kandidata za drevnu igru preraslo je u strast, a shvativši da neće moći da igra na vrhunskom nivou odlučio je da na drugi način ostane zauvek veran crno-belim figurama.

 

 

– Još 1957. godine organizovao sam u Brestovcu, gde sam službovao, pojedinačno i ekipno školsko prvenstvo. Zatim sam u istom mestu osnovao Šah klub „ Bora Kostić“ u koji su se učlanili tada mladi, a kasnije najbolji pančevački igrači, Braća Orlov, Milan Andrijević i Branimir Kostić-evocira Miladin Mitrović uspomene iz prošlosti.

 

 

Pre više decenija odvažio se da učini do tada nemoguće u našoj sredini. Potragom za različitošću, sa željom da uvek bude inovativan, organizovao je Prvi međunarodni velemajstorski turnir. Ugostili su tada Pančevci igrače iz Čilea, Argentine, Kanade, Rusije, Španije, sa Kube, kao i naše najbolje majstore ove igre. Već dve godine kasnije, 1987.  u gradu na Tamišu ljubitelji šaha mogli su da vide Bronštajna i Gelera, velike ruske šahiste, te Tringova, našeg Ivana Sokolova i druge. Lepeza vrhunskih šahovskih dešavanja u Pančevu obogaćena je Prvim međunarodnim velemajstorskim i inter majstorkim turnirom za dame. Bio je to vrhunac sposobnosti Miladina Mitrovića. Sve je to vrednovano kada je odlučeno da Novembarska nagrada, najveća koju dodeljuje grad Pančevo, ode u njegove ruke.

 

 

Monumentalnost ovog sportskog radnika predstavlja veliki izazov za sve koji će nastaviti njegovim putem. Decenije prisutnosti u svetu šaha doneli su mu mnogo radosti. Prijateljstvo s Mihajlom Gligorićem, našim najvećim šahistom, Miladin posebno izdvaja, a podatak da je popularni Gliga, otvorio svaki turnir koji je Mitrović sa svojim saradnicima organizovao dovoljno je ilustrativan. Sami turniri i glamurozna otvaranja istih nisu bili samo sportski, već i pravi umetnički doživljaji. Okupljao je u Pančevu Jovana Jovičića, Tripa Simonutija, Olivera Njega, Marinu Arsenijević, pa sugrađane Ognjena Popovića i Veljka Klenkovskog. Miladin Mitrović je od FIDE dobio jedinstveni sertifikat koji mu omogućuje da organizuje međunarodne šahovske turnire, a svoju životnu filozofiju je pretočio u rečenicu:

 

 

-Da bi postigao uspeh, moraš da imaš ciljeve koji su visoki, ali ostvarivi.

 

 

U Pančevu, godina, postoji ŠK „Svetozar Gligorić“ koji je osnovao baš Miladin Mitrović. Gajeći uspomenu na našeg velemajstora, eruditu, svetskog putnika i prijatelja junaka ove priče, nije sačuvana samo veza između popularnog Glige i Pančeva, već jedan odnegovan odnos između ljudi, po kojima će se pamtiti šah i ljudskost u Srbiji.

 

 

 

 

 

VESNA DRAKULIĆ

 

Pre izvesnog vremena, sreo sam se s Vesnom Drakulić, defektološkinjom, jednom posebnom ženom, vrlo je posvećena svom poslu, sa izrazitom empatijom.

 

Vesna je svojevremeno, dok je naš Dušan išao u OŠ “Isidora Sekulić” bila njegova podrška, ne samo da bi lakše učio, već da svaku onu radnju, neku eventualnu obavezu, školsku ili kućevnu, što bi se reklo, savlada onako kako bi trebalo. Bila je to divna saradnja između njih, ali i Vesnina s nama, roditeljima. I te kako je uticala, da danas, Dušan, bolje prihvata svet oko sebe. Elem, to poznanstvo, u međuvremenu, preraslo je u obostrano poštovanje, čak prijateljstvo.

 

 

Neko vreme, a Duki je već svršeni gimnazijalac, nismo je sretali, rekoh, donedavno. Prvo smo se čuli telefonom, a potom i videli. Kako da vam opišem svoju sagovornicu. Osim što uliva poverenje, iskrena je i dobronamerna. Ona, svojom profesionalnošću i veštinom, dva sveta, nema, spaja nekim posebnim osećanjima. Za nju ne postoje staleži, najmanje u radu s decom, a delanjem, posebnim tehnikama, njoj, dobro sam to razumeo, nije cilj da ispuni dodeljen zadatak, već da to, neko dete, bude srećno. Sad o tom susretu, s početka predstavljanja.

 

Priča mi:

-Slobodane, u Čenti, odakle su moji, kao i ja, otac već nekoliko decenija pravi rakiju. Njemu to ide odlično, a s obzirom da je moja sestraTanja iz te struke, jer se ozbiljno, kao tehnolog, razume u proizvodnju i sve drugo u vezi s vinima, a moj suprug Dejan je glavni za proizvodnju u destileriji, prosto, odlučili smo da pokrenemo našu priču. Zato sam želela da te vidim.

 

Pomislio sam, ako je to, da nešto izreklamiram, ništa lakše. Ipak, Vesna me preduhitrila.

 

-Znaš, ne mislim na onaj klasičan PR. Ne, nije to nama interesantno. Skoro sam pročitala neki tvoj tekst, dopao nam se svima, koliko je to životno bilo. Tako, nešto u tom smislu, pa se odmah nadovezala:Destilerija se zove SubDivo(počelo kao akronim Dejan, Vesna, Ivanović, Drakulić, Ognjen). Ali se tu moralo potražiti i neko značenje. Tako, uz dodatno Sub znači-pod otvorenim vedrim nebom, pod Suncem, pod Bogom, pod zvezdama. Nazivi: Kasiopea rakija od kajsije, Dragon od Dunje, Strelac od šljive, Sirijus od vina/vinjak. Okosnica priče biće vatra, kao pokretačka snaga.

 

Postalo je sve jasnije. S obzirom da smo pričali pred našu slavu Svetog Trifuna, predložim, da mi pošalje par svojih rakija, a ja ću naše goste da poslužim njima. Imaćemo iz prve ruke odgovor, koliko su dobri proizvodi. Tako je i bilo.

Zato sad i pišem ove redove. Da pohvalim ta pića, s razlogom, jer svako je izazvalo pažnju. Pomislio sam, koliko je bitno, što Vesna i njeni najmiliji nisu zastali pred preprekama, u razvoju proizvodnje i spravljanju ove i drugih rakija, već su nastavili, skroz do nas, ovog puta naših gostiju i mene. Tačno se prepoznaje koliko su sebe uložili u delo pred nama.

 

Hrabri ljudi, naša Vesna.

 

 

 

 

 

MIROSLAV PETKOVIĆ PIKSI I PREDRAG PECA DMITROVIĆ

 

Potpuno sam siguran, dvojicu sjajnih ljudi, pančevačkih vulkanizera, koji već godinama rade u u ulici Stevana Šupljkca, u gradu na Tamišu, znaju svi sugrađani. Zašto to mislim?

 

Lako ću objasniti. Mnogi od nas, o svom automobilu, vode brigu kao o detetu, a kad je tako, onda je redovna kontrola, zamena i krpljenje guma, sastavni deo života. Tu Piksi i Peca dolaze do izražaja, a kad ih jednom upoznate, odmah steknete poverenje i nikad više ne odete na drugo mesto.

 

 

Jednom, sad već davne 1991. sa svojim milim prijateljima, putovao sam automobilom-Jugom, do Minhena, kako bi gledali, sad već legendarnu utakmicu i prisustvovali pobedi naše Zvezde, protiv Bajerna. Elem, na tom putu, negde u blizini Rozenhajma, pukla nam je guma. Morali smo to da rešimo, a tad sam, prvi put u životu, video kako izgleda rad u vulkanizerskoj radionici, kao i da je sve u tom prostoru, pod konac. Mislim na ljude, kao i na mašine, gume i propratni materijal.

 

Godinama kasnije, kad sam upoznao svoje divne drugare, o kojima sad pišem, podsetili su me na te detalje. Kod njih, a to se nikad ne menja, bez obzira na gužvu ili da nema nikog u redu, da mu se pomogne, uvek ćete sresti smirene i ljude koji tačno znaju šta rade. Pionirske pokušaje da budu dobri, odlični, odavno su nadmašili, a tvrdim, znam, svako ko je bio kod njih, otišao je zadovoljan, uslugom i cenom. Ipak, nešto bih izdvojio, a to posebno cenim kod obojice. Reč je o ljudskosti.

 

Hvala Gospodu, živimo u Srbiji, još uvek postoji i solidarnost, neka posebna nit koja spaja ljude. Priznajem, bilo je dana, kad je moralo da se interveniše, zato što auto ne ide bez dobrih guma, a nije bila situacija da se nešto više popravlja, dodatno ulaže. Onda, Piksi i Peca, samo me pogledaju, nasmeše se i lako, kao kad pero pada, kažu, posle urađenog posla:

 

„Roro, vidimo se…“

 

Volim njihov mir i stručnost-istovrmeno-dok rade. Posmatram ih, s koliko entuzijazma, volje i dalje špartaju po radionici, često trpe naše hirove i ko zna šta sve. Ipak, svi smo samo ljudi. Retko kad, oni odmaraju, sede, onako, što bi se reklo. Zapitam se, kad uspeju da odmore, obeduju, smire se nekako?

 

Leti, pretoplo je, zimi, ume da bude baš hladno. Oni ne odustaju. Krasi ih neka pravična moralnost, retko to gde mogu da primetim. Težak je to posao, samo onaj ko to ume da radi, najbolje zna o čemu pišem.

 

Ovih dana, bio sam kod njih, kao da napumpam gume. Zapravo, hteo sam da napravim fotografiju, njihovu-zajedničku, ovu pred vama.

Kad sam odlazio, obojica mi vele-Nemoj mnogo da nas hvališ. Kako da vas ne hvalim rođaci moji dobri, kad ste u svemu najbolji.