Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

 

PETAR ČAVIĆ

 

Ranije, samo sam čuo za njega. Kad sam odlučio da napišem veliki tekst o sestrama Čavić, Mimi i Nini, reprezentativkama Srbije u fudbalu, igračicama beogradske Crvene zvezde, njegovim ćerkama, bilo je neminovno da se bolje upoznam s njim. Već posle par rečenica, lako sam razumeo, preda mnom je čovek-vulkan, u svakom smislu. Priznajem, retko kad sam sreo čoveka sa takvom energijom. Prosto, on je jedan od onih kojima je 24h malo da obave sve što im je na umu.

 

Kako to? Objasniću. Pored redovnog posla, a reč je o veoma odgovornim dužnostima u NIS RNP, gde Pera istrajava decenijama, svakodnevno je, posebno u poslednje vreme, mada, čini mi se da je oduvek bilo tako, kao po nekom zavetu, uz pomenute ćere. One sada imaju mnoštvo obaveza, kao nikad pre, a tata, ne da mora, ali uvek je tu. Pored mezimica, on ima i sina Uroša, a njegovu suprugu, Draganu, posebno želim da istaknem, kao izuzetno obrazovanu i energičnu ženu, pritom, smatram je veoma važnom osobom u porodici Čavić, sve sa svojim obavezama u školama gde predaje fiziku, pa, plus-Taperver, pa onda ne čudi, kad kažem, Pera je čudo.

 

 

Gde smo se nas dvojica pronašli, brzo prepoznali? Mislim da se za obojicu može reći-važna stvarnost u našem životu je igra. U svakom smislu, a mi smo imali sreću da to prepoznamo, pa sad, po tim notama, samo nastavljamo, kad god da stanemo. Takođe, u junaku moje priče ništa nije skriveno. Uvek kaže šta misli, a strastvenost prema sportu, fudbalu najviše, usadio je svojoj deci, posebno čerkama, koje sada, htele-ne htele, samo šire taj oganj oko sebe.

 

Čavić je primer ljudskosti, a to tvrdim jer, zamislite vi, danas, u ovom našem okruženju, mestu življenja, zemlji, gde se više ne zna ko je i koliko podeljen, postoji čovek koji samo voli i širi pozitivnu energiju. Meni je to bila očaravujuća istina, koja krasi mog prijatelja. To vam je kao što nekog obučavaju da bude glumac, a neko se rodi s tim.

 

Dragana i Pera, uložili su mnogo ljubavi i energije, da uspeju u nečemu, što želi da nam oduzme, „taj novi vrli svet“, šireći, navodno, slobodu kao ključni izraz u našem postojanju, a to je roditeljstvo. Nasuprot toj sili, Čavići su, u takvom zamahu uspešnosti, retko sam, tako nešto sretao. Podsećam, sa troje dece žive i odreda, uspešni su i to na najvišem nivou. Zato su, isto tako, dragoceni kao primer porodice, ne samo u tradicionalnom smislu, već one zajednice, koja ne živi za trenutak, već za večnost.

 

Patar Čavić ne krije emocije, a kad mu se dopadate,ili ono što radite, ne libi se da kaže, pozove, pohvali. Tako, lišen sujete, te bolesti odvajkada, potpuno zreo čovek: „Želi da njegovi atomi ostvare ono što njegova duša misli − da obistine ono što ona sa- nja“ što bi rekao Oskar Vajld, u svom kultnom delu – Slika Dorijana Greja.

 

 

 

 

 

MARKO SEKULIĆ I VLADIMIR JOVANDIĆ

 

Mnogo pre, nego što ću biti pozvan na jedan važan skup, u okrilju sportskog Pančeva, tačnije, Zbora rukometnih sudija, iz grada na Tamišu, a on se desio godinama unazad, već sam znao Marka Sekulića i Vladimira Jovandića, tada veoma perspektivne sudije. Tom prilikom, dobio sam priznanje, u ime Sportskog žurnala, jer sam pažljivo pratio zbivanja u svom gradu, pa i rukometnih sudija, koje je Pančevo imalo uvek i stalno su bili među najboljima. Zato, što je kvalitet bio evidentan, a i tradicija je uvek u pravu.

 

U bujici koječega, najviše vesti o tragedjama, pokušavajući algoritmom da privuku javnost, eto, potkrade se i nešto lepo. Možda ćete se začuditi, ali bolji poznavaoci se ne daju zavarti, Pančevo, posebno u moderno vreme, mada, i istorijski gledano, ima rukometne sudije koje su bile, jesu i biće, među najuglednijima na planeti. Dokaz je ne tako davno, održano SP u Sloveniji, na kojem su pravdu delili, Vladimir Jovandić i Marko Sekulić.

 

 

Volim da ih pomenem u svojim objavama, zato što je reč o ljudima, pre svega, dobrim ličnostima, koji cene vrednosti, ne samo na rukometnom igralištu. Poznajem ih obojicu, pratim već godinama, a kada mi je na njihovim počecima, Marton Fabijan, slobodno ću reći, mentor ovih sudija, rekao da obratim pažnju na njih, znao sam da ih čeka zavidna karijera. Tako i jeste. Sve se odvija po planu, a ne sumnjam, samo sačekajte i videćete, pred njima su najznačajnija planetarna nadmetanja, tu računam, OI, seniorska SP, kao i EP.

 

Jovandić i Sekulić, dočekali su svoju šansu, posle mnogo odsuđenih, da ih nazovem, manjih takmičenja, da sada, dele pravdu na najvećim rukometnim svetkovinama. Obojica su krenuli, što se kaže, bez preskakanja prepreka, samo na svoje znanje i trud. Oduvek ih je krasila odgovornost, kao i strpljenje, pa se sad najbolje vidi, koliko, uz hrabrost koju poseduju, zasluženo sude važna takmičenja. Sećam ih se, dok su bili baš mlad par, sa koliko želje i umeća su radili ovaj težak posao. Pre nekoliko godina sam pisao o njima, na „Praštanju uspeha“, a taj razgovor mi je otkrio mnogo toga, u vezi sa onim što se ne vidi na terenu, dok oni vode računa da se poštuju rukometna pravila. Što bi se reklo, iznutra su mi objasnili štošta.

 

U ovo, moderno vreme, mnogo je povika na delioce pravde, naravno, ni rukomet nije izuzetak. Zato je važno, da ti ljudi, osim odličnog poznavanja pravila, poseduju i lični integritet, da su na terenu bez straha. Ovi Pančevci, imaju baš to, a kad se to zna, ono što rade, bolje se prihvata na svim stranama.

 

Koliko god se trudili da budemo sportisti, karakter uvek otkriva one prave. Sekula i Jovanda, ljudskost stavljaju na prvo mesto. Ostalo, samo se nadovezuje.

 

 

 

 

 

ILIJA SERAFIMOVIĆ

 

Ranije, nisam sreo niti pričao sa momkom, nekad učenikom IT smera pančevačke gimnazije “Uroš Predić”, potom studenta,Ilijom Serafimovićem. Hteo sam da ga uvrstim u svoj projekat “Šampionska mladost Pančeva”, ali, nisu nam se tada putevi ukrstili, pa je ta prilika propala. Ipak, on jeste šampion i to u punom smislu te reči, i to onaj planetarni. Šta je mnogo zanimljivo? Šah je igra koja okupira milone ljudi na svim kontinentima, a ta, misaona konfiguracija na 64 polja, sa figurama koje nas podsećaju na aktere iz neke bitke u areni, ima, i te kako, plodno tle u našoj zemlji. Imali smo i imamo vrhunske velemajstore, mislioce pred tablom, ali, ovakav talenat, uzvišene vrednosti, koji u sebi nosi Serafimović, dugo, baš dugo, nije krasio Srbiju. Zato i zbog mnogo drugih načela mladog Pančevca,  ozbiljnije  ga predstavim.

 

 

Odavno ličnost. Priča, razumem ga, ima snagu kojom može da uvidi svet oko sebe, spozna smisao života. U moderno vreme, mada neki tvrde drugačije, najlakše će opstati specijalisti, stručnjaci u jednoj oblasti, koji neće imati problem u egzistencijalnom vakumu, koji steže, uveliko, sve više ljudi oko nas. Serafimović me kratkim i jasnim rečenicama uverio da je pragmatičan um velika darovirost, ali, ne može bez ljubavi i strasti, istovremeno, za nečim čemu si posvećen. Makoliko izgledalo jednostavno, komponovati šahovske probleme, mogu to samo oni, koji su verodostojni načelima i igri, kombinacijama i veri. To Ilija ima, u svom habitusu, pa ne čudi što je poštovan gde god se pojavi.

 

 

Reći ću, mirne duše, dugo, baš dugo, nisam upoznao tako mladu osobu, a već etički toliko čistu prema sebi. On svojim racionalnim životnim stavom lako ide uz moderan život. Na jednoj strani mladost, rekoh, student je, dok na drugoj, već ima jasan put kojim želi dalje. Serafimović ima u sebi ono najbolje, tematski na svetu, ali, deluje opušteno, bez brige da će ga to sputati u daljem razvoju. Svestan da je pred njim čitav jedan život, tako ga i prihvata. Na mene je ostavio utisak dobrog momka iz komšiluka, a to što je među najboljima na planeti, u jednoj sportsko-društvenoj oblasti, kao da je samo njegova, unutrašnja lepota.

 

 

Ilija nije od juče poznat, ili mislim, da bi tako trebalo da bude. Želim da ovdašnja javnost još više prepozna jednog vunderkinda, mladića koji nikome ništa ne želi da uzme, već svojim delovanjem, pametnim potezima i upornošću, doprinese da svi oko njega budu zadovoljni i srećni. Svojim primerom, svetli na putu sutrašnjice.

 

 

Eto, mi Pančevci, imamo darovitog sugrađanina kojeg ćemo još dugo da slavimo. Budimo s njim, dok izrasta u šampiona, koji će u godinama koje dolaze biti još superiorniji.