Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

Istinočežnja

 

 

NIKOLA KRSTIĆ

 

Na početku profesionalne karijere, kad sam istinski želeo da postanem sportski novinar, što se, hvala Bogu i dogodilo, a tome ima već punih 35 godina, jedan od prvih ljudi s kojima sam sarađivao, bio je junak ove priče-Nikola Krstić. Ne samo u Pančevu, daleko šire i dalje, dovoljno je reći-Krca.

 

On je bio i ostao, koliko moje pamćenje seže, za ranije ne znam, duša i telo Karate kluba Dinamo. Znate, kad za nekog kažu, alfa i omega, vrhunski operativac, klupska legenda, e to je i takav je Krca.

 

 

Karate je početkom 70-tih godina prošlog veka bio u tolikoj ekspanziji u Jugoslaviji, da se sticao utisak, svako dete je makar malo nosilo kimono i polagalo, barem, za crveni pojas. Takava pojava nije mimoišla ni grad na Tamišu. Na tom talasu, a najviše zahvaljujući braći Jorga, iznedrile su se generacije takmičara, trenera, kasnije i svetskih šampiona. Podsetiću na Predraga Stojadinova i Slobodana Bitevića. Između, mnogo je klasnih ljudi prodefilovalo je širom sveta, a da su bili članovi KK Dinamo. U takvoj sredini i sa poznatim asovima, radio je Nikola Krstić.

 

Krca je pravi dobar organizator posla. Nekada je i sam bio takmičar i trener, ali, stekao sam utisak, najvrednije što je ostavio pančevačkom sportu, ogleda se u činjenici, njegov Dinamo predstavljao je na najbolji mogući način.

 

Rekoh, sarađivao sam s njim, decenijama. Uvek je to bilo sa maksimalnim poštovanjem-obostrano, jer, njegove crte karaktera, koje ga ističu, ostale su nepromenjene. Zna posao, dobar čovek. Četiri reči, dovoljne su za najkraći opis osobe koja vredi.

 

Krca je ostavio ozbiljan trag i tokom organizovanja velikih jubileja KK Dinamo, kada je preuzimao ulogu prvog čoveka svih tih manifestacija. Ma gde i kad god da se to dešavalo, nikada nije propustio važan detalj. Da li je reč o nagradama za pojedince ili klupskoj reviji, koja se štampala takvim prigodama. Pedantnost je njegova vrlina, a to svakako ima veza i sa privatnim opredeljenjem, jer je u penziju otišao sa važnog mesta u pančevačkoj Petrohemiji, kojoj je ostao veran do kraja radnog veka.

 

Slabije pratim karate poslednjih godina, ophrvan drugim obavezama, ali Krcu ponekad vidim. Da li je reč o gradskim ulicama ili tokom neke kupovine, svejedno je. Ostao je šarmantan i prijatan. Porodičan čovek, čiji su članovi, takođe, uspešni u svemu što rade. Kod kuće, u dvorištu, on ima kuce i mačke, brine o njima, a i to je jedna od tema naših razgovora, kad se sretnemo.

 

Nije tajna, u pančevačkom sportu, nema više takvih ličnosti. Sportskih radnika. Taj sinonim, lagano, ali sigurno, odlazi u zaborav. Ipak, dok je Nikole Krstića, sećanje neće izbledeti.

 

 

 

 

 

 

VLADIMIR ILIĆ

 

Vladu Ilića poznajem, bezmalo, pola stoleća. Rođeni smo sredinom 60-tih prošlog veka, u Pančevu, u naselju „Tesla“. On je godinu dana stariji, ali bilo je neizbežno sretati se, prvo u OŠ „Đura Jakšić“ pa, u OŠ „Isidora Sekulić“. Kasnije, svako je otišao na svoju stranu. Ilić je, sledeći primer svojih roditelja, završio DIF, prestižni fakultet iz oblasti Fizičke kulture i zaposlio se u istoj onoj školi gde je završio osnovno obrazovanje. Još uvek je tamo.

 

 

Ipak, meni je nešto drugo na umu, kad vam pišem o ovom jedinstvenom čoveku. Prvo hoću da ga istaknem kao roditelja četvoro dece. U Srbiji, posebno ovde, kod nas u Banatu, retkost je to, koja zaslužuje poštovanje i naklon do poda. Sa suprugom Aleksandrom, koleginicom, odličnom profesorkom Fizičkog vaspitanja, njima dvoma, to je uspelo za rukom.

 

Njegov entuzijazam, prvo da oformi, a zatim izgradi jedan od najboljih košarkaških klubova u Srbiji, kad je reč o deci, po mom mišljenju, nešto je što se retko sreće. Dakle, Kris-Kros, da pitate  dobronamerne, svi će znati da je reč o elitnoj školi košarke. Utemeljen na zdravim osnovama, ne čudi što su kroz njega prošli: Nemanja Dangubić, Bojan Nešić, Aleksandar Ilkić, Slobodan Grujić, Aleksa Nikolić, sve sami reprezentativci i momci koji su igrali i još uvek to čine, odlične role u, ne samo srpskoj košarci. Niko ne može osporiti ulogu Vlade Ilića u njihovom razvoju i pohodu ka uspehu.

 

Tiho, nekako nenametljivo, decenijama unazad, gradi i dopunjuje svoju ideju da se posveti radu sa talentovanom decom. Primer su i njegova rođena, koja nastavljaju očevim putem. Kris-Kros nije naišao baš na plodno tlo u Pančevu. Mnogobrojni su razlozi, a analizom takvog stanja, ogolio bi neke druge aspekte, što mi sad nije namera. Elem, kad se sve sabere, mnogo više, Vladimir Ilić je podario nama Pančevcima i samom gradu, nego što mu je uzvraćeno.

 

Gradeći kuću košarke, da tako nazovem njegov Kris-Kros, sa svojim saradnicima, najviše mislim na mlade trenere, kako rekoh, prepoznatu mnogo šire od samog prostora Srbije, junak moje priče, stekao je prijatelje i one druge. Naviknut na bočni vetar, da tako nazovem, nepruženu podršku, shvatio je na vreme, sopstveni resursi i pamet, često su dovoljni da se ostvari zacrtano. Sa svojim Kris-Krosom imao je mnogo sjajnih detalja u karijeri.

 

Nekako tih, miran, čak povučen, a to ide s godinama, ne samo da nije umanjio sopstveni autoritet, već, po mom mišljenju, samo ga je unapredio. To je u vezi i sa njegovom verom, posebnom snagom, koja jača neprestano.

 

 

 

 

 

 

IVANKA NEŠIĆ I LJILJANA CREVAR( SESTRE ŠOLKOTOVIĆ)

 

Tvrdim, priča o sestrama Šolkotović, Ivanki i Ljiljani, već dugo udate za Boška Nešića i Dejana Crevara, kao i njihovoj deci, za roman je, a moglo bi to štivo i da se filmuje.

 

Sestre sam upoznao pre skoro tri decenije, kad su iz rodnog Kladova (ne znam nikog ko je veći lokal patriota od njih dve) kao talentovane rukometašice došle u Pančevo, tačnije da igraju za ŽŽRK Dinamo. Već dugo, preko 10 godina, ne postoji taj, nekada uvaženi sportski kolektiv, jedan od najboljih u Jugoslaviji, ikona grada na Tamišu, ali, ljudi mi se čude što potenciram da je nekad sve bilo bolje, pa ovom prilikom ne želim da širim ovu tužnu priču. Elem, ni sam ne znam da li se Ivanka i Ljilja toga sećaju, ali kako rekoh, negde krajem 80-tih ili početkom 90-tih, prošlog veka, vozio sam ih u Tuzlu, na jedan turnir. Naime, čelnici Dinama su pitali za prevoz, a iz „Razvoj i inženjeringa“, gde sam radio, su pristali, i eto nas troje u pomenutom kontekstu upoznavanja. Kasnije, naravno, kao hroničar sporta, pomno sam pratio šta se zbiva na toj sceni, pa je bilo neminovno, sretati i njih dve.

 

 

Znam, Ljilja se neće ljutiti, ali Ivanka je ostvarila ozbiljniju karijeru, igrala i za nacionalnu selekciju. Zato je prvopomenuta sestra uspešno završila Stomatološki fakultet i već godinama ima svoju privatnu praksu. Ivanka, takođe, već dugo radi u NIS RNP, u Pančevu.

 

E, sad, zašto je njihova priča toliko inetersantna, mada, sumnjam da neko i ne zna. Njih dve su rodile po dvoje dece. Ljilja, Aleksandru i Anju, a Ivanka Dejana i Bojana. Koliko su one bile sjajne sportiskinje, toliko su naslednici i naslednice nadmašile sve njihove uspehe. Posebno mislim na Anju i Bojana. Mlada Pančevka je najbolja srpska plivačica, već je bila na OI u Brazilu, a obrela se i u Japanu, na pomenutoj sportskoj svetkovini. Bojan je već sa 16 godina, ako se ne varam, ako grešim neka mi oprosti, krenuo put Španije u Saragosu, da brusi svoj košarkaški talenat. Počeo je u Kris-Krosu, ali, kvalitet je toliko bio uočljiv da je tako, ili nekako slično, moralo da bude. Već neko vreme, kod kuće je.

 

Naravno, da ne bude sve su pokupili na majke, želim da pomenem Boška Nešića i Dejana Crevara, očeve pomenute dece i jače polovine mojih drugarica. Kao porodice, neka budu primer, kako se bori za svaki uspešan korak sebi najbližih. Meni je interesantno, što su Nešići, a mislim i na Crevare, posebno, najviše sami doprineli da Anja bude to što jeste. Zato, zaslužuju ogromno poštovanje.

 

Ljilja i Ivanka, svojim ličnim, emotivnim zapisima, tokom karijere, pa materinstva, profesionalnog delanja na poslu, postavile su standard punoće života. Jednom, kad u Kladovu budu prebirali po uspomenama, možda će naići i na ovaj tekst. Kao podsećanje na neke lepe dane.

 

 

 

 

 

 

VLADIMIR VITOMIROV (SANTA LUČIA)

 

 

Nisam potpuno siguran, ali, kad bi nekom Pančevcu pomenuli Vladimira Vitomirova, verujem da mnogi ne bi znali o kome je reč. Ipak, kad pomenete Vladu-Santa Lučija, sve postane jasnije.

 

Kako je moguće da neko bude toliko poistovećen sa nekim objektom, a reč je o poznatom pančevačkom restoranu? Moguće je, zato što junak ove priče nije samo vlasnik, pomenutog, kultnog mesta, već njegova duša. Zato je to tako.

 

Za njega sam prvo čuo, pa ga tek onda upoznao. Kako to? Objasniću. Pančevo je pre četiri decenije, od kad datira naše poznanstvo bilo malo mesto, gradić, tik uz srpsku prestonicu. On je bio interesntna tema, a to se brzo pročulo, kao neko ko je živeo „preko“, pa se vratio da otvori restoran, i još mu dao ime Santa Lučija. Ne verujem da je mnogo razmišljao o PR, svog novog posla, ujedno ljubavi, ali, ispalo je, to ime, dopadljivo, donosi sreću. Tako je do danas.

 

Elem, u jednom trenutku, mnogi od nas, pohrlili su da vide, šta je to novo, na meniju i svemu drugom, u restoranu, do tad, neviđenom u Pančevu. Odmah da kažem, „Lučija“ je izgledala drugačije u to vreme, manja, pre svega. Godinama kasnije, Vlada je to nadogradio, u svakom smislu.

 

 

Kako da vam ga opišem? Kao šarmantnog čoveka, koji se odlično snalazi u raskoši, ali i kad je oko njega sve jednostvano. Moj prvi utisak o njemu, a to se nije promenilo do sad, ogleda se u činjenici-mnogo mu je stalo da neguje sve oko sebe i širi prijateljstva. Možda ćete reći-pa to je i normalno za nekog ko drži restoran. Tačno, samo bih dodao, on, čitavu tu dimenziju, neguje, na samo njemu znan način. U međuvremenu, oženio se i ima dve kćeri.

 

 

Nas dvojicu, makar ja tako mislim, posebno povezuje jedan period, s početka 90-tih, prošlog veka. Naime, u podrumu njegovog restorana, koji je bio prostran i pogodan za neku delatnost, moj kum, Saša Lučić, otvorio je bilijar klub, a u sklopu tih kvadrata, bila je jedna manja prostorija, u kojoj sam ja držao video klub. Danas, to je mnogima, posebno mlađima, nezamislivo, ali, u to doba, VHS kasete, bile su jedini način da se odgleda neki filmski hit. Trajala je ta družba neko vreme. Za taj prostor me vezuje još jedna lepa priča. Naime, baš u njemu, pao je dogovor da se ide na legendarnu utakmicu Bajern-Crvena zvezda, u Minhen, te čuvene 1991. Tako smo, nas četvorica (Bata Ratković, Peca Jovičić-Žorž, pomenuti Luce i moja malenkost) Jugom, krenuli put bavarske prestonice i doživeli, po mom mišljenju, jednu od najvećih pobeda naše Zvezde, od kad postoji klub iz Beograda. Bari, nešto kasnije, samo je bio kruna, neponovljive generacije.