Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

 

BRAĆA JORGA

 

Nedavno, pišući o naselju Tesla, a povod je bio film „Teslaši“-autora sveštenika Čedomira Milosavljevića, sad se ne sećam ko, skrenuo mi je pažnju, da su u tom pančevačkom naselju, jedno vreme, živeli Vladimir i Ilija Jorga, pioniri karatea u Jugoslaviji, nosioci crnog pojasa, najvišeg zvanja u tom sportu.

 

Vladimir je rođen 1939. u Beogradu i bio je, uvaženi karatista, trener i ugledni sportski radnik. Redovni profesor higijene i medicinske ekologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu u penziji.

 

Ilija se, takođe, rodio u srpskoj prestonici, rođen1940. Univerzitetski je profesor, doktor sportske medicine, i sa bratom, osnivač karate stila Fudokan (1980).

 

 

Evo, sad je prilika da dopunim galeriju sportista sa Tesle, koja je impresivna, a za koju znam, jednog dana, ako neko bude dovoljno želeo, moći će da napiše, čak i doktorski rad, koliko je to zanimljiva tema.

 

Moja sećanja na Vavu i Iliju, sežu u najranije detinjstvo, kada su moji, brat i sestra, Tanja i Đura Frik, kao klinci, počeli da treniraju karate. Naravno, Jorge su bile u svom zenitu, a Pančevo su proslavili ovim sportom, stvorivši nekoliko generacija, koje, do dana-današnjeg, kao njihovi naslednici, nastavljaju da neguju šampione, one, planetarno moćne, čak-najveće.

 

Braća Jorga su karate klub Dinamo iznedrile, ali oformili i Karate savez Jugoslavije, vodili ga veomo uspešno, a u vreme, pre četiri decenije, karate je bio, sasvim sigrno, namlađi, ali najbrže rastući u ono doba. Nije bilo ni jednog deteta koje se nije okušalo u kimonu, u kultnoj Sali, u Masarikovoj ulici u centru Pančeva. Taj duh, ne u tolikoj meri, ali i dalje lebdi gradom na Tamišu.

 

Osim što su počeli da neguju karate, bili su prvi koji su rodonačelnike ove istočnjačke veštine doveli u ove krajeve. Pa se tako pamti dolazak čuvenog majstora Taiđi Kazea. Postojala je sjajna tradicija, kad god bi neki sportista polagao za crni pojas, posebno, kada je bilo reči o napredovanju(danima) bio bi prisutan istaknuti Japanac, kao član komisije, koja je odlučivala o visokim zvanjima u karateu.

 

Dalje, a mislim da su takim svojim činjenjem, mnogo doprineli, da se sportisti, osim karatea, bave i naukom, te su svojim primerom, to najbolje dokazali. Obojica su završili Medicinski fakultet, postali profesori, iškolovali, da se tako izrazim, generacije mladih stručnjaka, koje sada uče neke nove naraštaje šta nam valja činiti. Iza njih, ostalo je mnogo radova iz oblasti karatea, knjiga i priručnika, karatista, trenera, sudija. Ljudi.

 

 

 

 

 

 

JELENA PETROV

 

 

Pre nego što će se Jeca, kako svi zovu Petrovu, roditi, dobro sam upoznao njenu mama Tanju i ujaka Sašu, zato što su živeli naspram zgrade u kojoj sam ja, sa još 50 porodica živeo, i još to činim, u naselju Tesla, u Pančevu. Tanja je nešto starija od moje generacije, udala se za Žarka Petrova, ali sa Sašom sam baš odrastao. Inače, Jeca ima i brata Dušana.

 

Za nju dugo nisam ni znao, niti čija je ćerka, dok sticajem okolnosti, nisam počeo, kao dopisnik Sportskog žurnala, da pratim ozbiljnije odbojku. Tačnije, ŽOK Dinamo. Tako, odlazeći na utakmice, neko mi je napomenuo da je Dinamov libero, zapravo Tanjina i Žaretova ćerka. Osim što je sasvim dobro, čak, odlično igrala na terenu, sad mi je bila još draža. Lepotu je nasledila od majke, ali je prikazima na igralištu, gde je dominirala sa svoje strane mreže, doprinela da ne ostane sve na lepoti, kao jedinom pozitivnom utisku, već i ozbiljnim odbojkaškim umćem.

 

 

Vremenom, a izabranice Saše Vladisavljeva, uglavnom su bile u samom vrhu Super lige, Jeca je bivala dominantna, sve dok ovaj, nekad ugledni sportski kolektiv, nije utihnuo, polako odlazeći u zaborav, kao i neke druge sportske ikone Pančeva. Onda sam čuo da je otišla, da igra negde drugo, ali pre toga, a važno je to da istaknem-izabrana je, nije to tako davno bilo, i za sportiskinju grada na Tamišu. Bila je to dobra procena, pravi ekvivalent onome što je uložila u odbojku.

 

Potom, odlazeći da nešto platim u banku, odmah do zgrade u kojoj živim, vidim, sa druge strane pulta, poznato lice. Mama Tanja je tu radila do penzije, ako se ne varam, kad, eto ti Jece. Bilo mi je drago, što se zaposlila, radi. Kad god smo se sreli, njena ljubaznost je dolazila do punog izražaja, a takva je bila i van radnog prostora.

 

Želeo sam da, pominjući je, u ovoj rubrici, pohvalim, kao autentičnu osobu, rođenu u gradu na Tamišu, jer, u vreme surovog profesionalizma, možete misliti, nema mesta ili sve je manje, za naše sugrađane. Sećam se, ranije su govorili-trebalo bi angažovati nekog sa strane, samo ako je mnogo bolji od domaćeg igrača, bez obzira na sport. A, šta je ovo danas? Zato je Jelena Petrov putokaz svima, koji nešto rade u sportu, u ovoj sredini. Da se tako izrazim, mapa po kojoj bi valjalo iscrtati i neke druge uspešne karijere, talentovanih devojčica, koje se, možda, ovih dana probijaju da dosegnu svoj cilj. U tome se, između ostalog, ogleda dragocenost lepe Pančevke.

 

 

 

 

 

ZORAN ZENG

 

Ima ljudi koji mogu da potvrde, junak ove priče, zaista je jedna od legendi Pančeva. Ne, nije reč o uspelom umetniku, vrsnom sportisti, akademskoj ličnosti, ali, po mom mišljenju, jeste poseban čovek. Do zaslužene penzije radio je u NIS-RNP.

 

Zoki je stariji od mene, a to će se ispostaviti kao važna činjenica u mom odrastanju, ali o tome kasnije. Upoznao sam ga kao lokalnog bećara, kad sam počeo sa Tesle da izlazim u grad. On se već družio sa mojim prijateljom Banetom Topalovićem, pa je bilo neizbežno da se i nas dvojica sretnemo. Kad se jednom i to desilo, više naše, prvo poznanstvo, a potom i prijateljstvo, nije prestalo.

 

 

Zoki decenijama živi u Njegoševoj ulici, u dvospratnoj kući, a ispod njegovog prostranog stana, nalzi se nekoliko lokala. Preko puta, galerija je kafića. Do pre koju godinu, pančevački zatvor mu je bio u komšiluku. Tako, kad smo se zbližili, prvo bih svraćao do njega, a onda smo zajedno kretali krstarenjem po gradu na Tamišu. Mislim, išli bi u obilazak kafića. U to vreme, počeli su da niču, jedan za drugim, ali Kupe i Blu Mun( odvano više ne radi) bili su nam stecište. Kad bi se sve zatvorilo, a nas dvojica ostali nedovoljno raspoloženi, valjda razumete našta mislim, on bi me vodio na neka mesta za koja nisam ni znao da postoje. Tek sto ili dva, ali, imali su šank.

 

Zoranovi roditelji, nažalost oboje više nisu s nama, Duško i Ljubinka, takođe, bili su sjajni. Otac ugledan trgovac a majka poznata šnajderka. Iz nekog razloga su me voleli, kao i ja njih.

 

Kasnije, Zoki se oženio Jelicom, jednom sjajnom osobom, koja je radila u kjigovodstvu Kliničkog centra u Beogradu. Pre svadbe, bio sam mu vozač, kad je pozivao goste, sve sa buklijom. Tako, špartali smo Barandom, gde je i danas, njegova porodična kuća, Opovom, ma, po celom Banatu. Oženih se i ja, stigla su i deca. Proredila su se naša viđenja, od izlazaka ostale su samo uspomene.

 

Ipak, do nesrećne korone, koja je od nas svih napravila plašljive ljude, preoprezne i nekako nas ućutkala, uvek bi se viđali za njegov rođendan, a to je 3. januar. Samo, kako on zna, okupio bi svoje prijatelje i do duboko u noć bi slavili život.

 

Od kad su Jeca i on u penziji, sve više je u Kozjaku, odakle je njegova supruga. Tamo, u miru i sa sebi dragim osoboma, provodi dane. Povremeno se čujemo. Zenga i danas, kad je u Pančevu, možete videti kako sa kesama šeta gradom. Navika, da ide na pijac, po sveže namirnice, nikada ga nije napustila. Pešačeći centrom, često, prolazeći Njegoševom ulicom, pogledam ka prozorima njegovog stana. Uglavnom, zatvoreni su. Sa setom, setim se jednog divnog vremena i Zorana Zenga, mog prijatelja. Nadam se skorom susretu.

 

 

 

 

 

 

MLADEN VUJANIĆ

 

Verujte, nisam sreo takvog čoveka u skorije vreme. Nekoga, ko gleda svoj posao i brine o porodici, kao što je junak ove priče. Danas, mada, traje to dosta duže, u takvoj smo etičkoj zbrci, nije lako razabrati čoveka. Svi smo podložni, a sposobnost brzog rasuđivanja, nestala je. Ipak, moj komšija, iz naselja Tesla, u Pančevu, obućar ili što bi stariji, po nemački rekli-šuster, Mladen Vujanić, razuverio me više puta, da, ipak, nje sve propalo. Da, svojim delanjem, ličnim primerom.

 

Pomodarenje, taj viši luksuz bogatih, omalovažavanje, distanciranje, sve to, u modernoj Srbiji ne ide na ruku komši koji krpi, sređuje ili prodaje obuću. Ipak, on, kao da ima neki svoj način, kako da privuče, preostali svet, koji se ne stidi da pokuca na vrata njegove omalene radnje. A, kad ga upoznate, postane još jasnije, zašto privlači ljude.

 

 

„Komšo, popraviću ti ove cipele, bez brige. Nosićeš ih još dugo. Ovakve više ne prave“, kazao mi je poslednji put kad sam ga posetio, a bio sam razočaran što, inače, poklonjene cipele, još pre dvadesetak godina, počinju da se raspadaju. I, zaista, toliko ih je dobro sredio da više ne mogu da se „pokvare“.

 

Mlađa se bori na svoj način. Upornošću, da dokaže, Srbija nije obećanja zemlja za život, ali ima još uvek moralnih, časnih ljudi koji ne odustaju. Odrekli smo se svega, zarad modernosti.

A, komša, ne haje. Radi važan posao za svakog od nas, a da mi to i ne primećujemo. Vraća nam osmeh na lice, upozorava da kad je nešto kvalitet, to ostaje zauvek, prašta što ne razumemo da je lakše doći do njega, naravno i mnogo jeftinije, nego, pravac prodavnica po skupo, sumnjive izrade i porekla materijala.

 

Mladen Vujanić je i dobar komšija. Zašto? Objasniću. Danas, u vremenu opšte nemaštine, kada nemaju svi, mada neki misle drugačije, da kupe nešto novo, moderno, on je tu da prepravi, zaštiti, ponovo učini lepim i sjajnim. Još ću da napišem-njegov cenovnik, takav sam ja stekao utisak, pravljen je po meri, našoj. Pogleda tog nekog naspram sebe, pa izusti. Uvek je to, pristojno, čak, ispod cene. Ne pitajte kako znam.