Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći do kraja ove ili početkom sledeće godine

 

SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

MONAH RAFAILO (BRAJKOVIĆ)

 

Da sam pročitao, sve i još jednu knjigu o Vizantijskom carstvu, o svakom srednjevekovnom manastiru, o najvećem blagu, onom duhovnom, nikada mi ne bi bilo toliko jasna vera u Boga, kao kad sam sreo monaha Rafaila.

 

Ovaj mladi čovek, sa još nenavršenih trideset godina, od 2023. zamonašn je na Hilandaru. Tri godine je bio iskušenik, pre nego što će ga Arhimandrit-Iguman Metodije, rukopoložiti. Ranije, Nebojša Brajković, sa prebivalištem u Pančevu, završio je Bogoslovski fakultet u srpskoj prestonici, a Svetu Goru je pohodio i kao sedamnaestogišnjak. Još tada, kasnije će nam sam pričati, osetio je, znao potpuno, život će provesti u Hilandaru.

 

 

Elem, posle večernje službe, sačekali smo monaha Rafaila, a on nas je poveo do pokloničkog mesta, u čast majčice Trojeručice, Presvete Bogorodice.

 

Tih nekoliko sati, u razgovoru sa monahom Rafailom, nikada neću zaboraviti. Da dodam, pošto ga nisam znao odranije, pitao sam Emila Sferu, jednog od hodočasnika, ko je on, kako izgleda. U crkvi, tokom molitve, pokazao je ka njemu, tiho, dodajući: „Onaj što je uvek nasmejan“.

 

Rekoh, Rafailo je mlad, slobodno naglašavam, zato što tako osećam, još mnogo života je pred njim, ali, skoro da ne pamtim, nekog toliko zrelog i umnog, a sa samo, čak i manje od 30 leta. Setio sam se jednog događaja, ranije, kad sam pohodio neke druge manastire u Srbiji. Upoznao sam mnoge monahe, ali, jedan, sa svojim stavom, o nama i sebi, bio je upečatljiv. Kaže on: „Ljudi misle, jadni ovi, zatvoreni, žive taj neki monotoni život. A, mi, monasi mislimo , potpuno suprotno. Jadni vi, ljudi u tom i takvom svetu“. Ovo sam napisao, jer, negde u sredini ove priče, čini mi se, tajna je osmeha oca Rafaila, koji je na vreme spoznao kojim će putem ka spasenju.

 

Mnogo toga smo čuli od njega. Kako živi monaštvo u Hilandaru, o običajima i međusobnom poštovanju i poslušanjima, kojima su, uz molitvu, najviše predani. Svaka reč ovog mladog čoveka ima smisla..

 

Uživao sam u razgovoru s njim. Sutradan, s obzirom da sam mu najavio da ću napisati nešto o mom prvom dolasku na Hilandar, kad smo se rastajali, pre nego što ćemo ići dalje, ka manastiru SV Pantelejmon, te Kareji, tačnije, Skitu Manastira SV Andrej, te isposnici Svetog Save, rekao mi je: „Baš da vidim šta ćeš da napišeš“.

 

Napisao sam, a otac Rafailo je pročitao. Stiglo je do mene, ne pitajte kako, šta je prozborio posle toga: “Dobro je ovo uradio” preneli su mi kratku poruku ovog sjajnog čoveka. U međuvremenu, ostali smo nas dvojica u kontaktu, povremeno se, preko, što bi stariji kazali-sokoćala, dopisujemo. Nadam se, uvek je tako, uskoro ćemo se ponovo videti u našem Hilandaru.

 

 

 

 

 

GORAN DŽOKIĆ

 

Upoznao sam junaka ove priče mnogo godina ranije, još dok je bio kapiten RK Dinamo iz Pančeva. Imao je neku posebnost u igri, rukomet nije doživljavao kao sport, pre bih rekao, o ljubavi je reč. Stvar je to i karaktera, a koliko je zapravo bio pravi, najbolje ilustruje, kasnije, njegov status u zrenjaninskom Proleteru, u kojem je, takođe, nosio kapitensku traku, a potom, u Španiji, gde je ostvario zapaženu karijeru, kao igrač i trener. Mnogi ne znaju, ali kad se stvarala, ta sad čuvena španska elitna rukometna liga, baš on, bio je jedan od najboljih pojedinaca, kao i golgeter u istoj. Reč je o sredini 90-ih godina dvadesetog veka.

 

Džokej, kako ga zovamo, mi koji ga bolje poznajemo, oženjen je jednom Cakom( Novakov), čiji je otac, Dušan-Duda, ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskom ragbiju, kao trener Dinama i selktor, a njih dvoje, imaju dvojicu sinova. Nemanju i Marka, sad su to momci u tridesetim godinama života. Kada Goran dođe u rodno Pančevo, onda je u mom komšiluku, zgrada pored zgrade u naselju Tesla.

 

 

Džokić, sada kao zreo čovek i rukometni strateg, obreo se u Kataru, a  sa timom Al Duhailom bio je prvak Azije. Pobrinuo se sam, da uđe u legendu. Bio je i selector zemlje sa Bliskog Istoka. Sada, ta legenda, čuva ga od zaborava.

 

A, tokom maja meseca 2024. uspeo je da osvoji i Emir kup sa ekipom Al Duhailom, koje je najveće i najznačajnije rukometno nadmetanje u tom delu sveta.

 

Ljudi rade s ljudima, ljudi vole ljude. Eto, tako bi opisao junaka ove priče, Gorana Džokića. Imao je izuzetnu igračku karijeru, a kao trener, uspeo je što malom broju pregaoca pođe za rukom. Njegov angažman, pristup, ta šira slika sporta koju propagira, ne samo uspeh po svaku cenu, poštovan je, a poverenje koje je stekao kod ljudi iz Katara, najbolje opisuje njegovu stručnost, ali i karakter. Reći ću-ljudskost pre svega. Džokić nema čaroban štapić, pa da njime upravlja događajila i ljudima sa kojima sarađuje, ali ima znanje i sadržaj, koji se uklapa sa vizijom poslodavca. Slagalica koju on popunjava, godinama unazad, najbolje ga je preporučila za veoma odgovoran posao u katarskom sportu. Svojim ugledom, Džokić, kao i dosadašnjim radom, ne mora nikoga da uverava da je spreman za najviše domete. On to zaista i jeste, a takva vrednost uvek je na ceni.

 

Posebno se obradujem, kada me, posle svakog uspeha, pozove, da mi saopšti lepe vesti. Uvek naglasi:

 

“Roro, ne javljam se da bi nešto objavio, već što znam, obradovaćeš se”.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

SANJA MARIĆ

 

Talentovana devojčica, atletičarka pančevačkog Dinama, već je bila na nekim važnim takmičenjima, poput Izraela na EP, za mlade, kao reprezentativka Srbije. Iako nije zabeležila visok plasman, samo učešće u Jerusalimu, dokaz je da vredi, a zapamtite šta sad pišem, ona, Sanja Marić, u budućnosti, biće jedna od zvezda ne samo našeg sporta. Naravno, samo da je zdravlje posluži, a valjalo bi da je i sreća prigrli.

 

Rođena je u Somboru, 2006. ali dovoljno dugo živi u Pančevu, da je možemo smatrati našom. Pohađa srednju škole „Paja Maeganović“, smer, pravno-birotehnički.

 

 

Ranije, nisam toliko obraćao pažnju na pančevačke atletičare, ali me Ljupčo Cvetkoski, jedan izvanredan sportski radnik, veoma uspešan trener, s razlogom, usmerio na te tokove. Ne samo da se nisam pokajao, već, uvek i gde god to mogu, rado pišem o uspesima dinamovaca. Tako, saznao sam i za Marićevu.

 

Likom, ona je devojčica, ama baš. Ipak, kad je vidite na stazi, sad mislim, samo van Pančeva, jer, kao što je poznato, u gradu na Tamišu, tako nešto ne postoji, brzo uočite tu radost dok trči. Njene omiljene discipline, za sad, 400 i 800 metara su, ali, po svim fizičkim predispozicijama, kao i drugim svojstvima, a do toga se stiglo, preciznim merenjima, ona bi u budućnosti mogla da bude istaknuta šampionka u disciplinama na 3000 i 5000 metara.

 

Ipak, dok se to ne desi, a ponoviću, reč je o devojčici, koja je tek na početku sportske karijere, valjalo bi biti strpljiv, posebno kad pomislimo na očekivanja. Ipak, a da se sad vratim na Izrael, čim je ispunila normu, da se nađe na elitnom nadmetanju, na Starom kontinentu, jasno je, Sanja je kvalitet, dijamant, koji, sasvim sigurno, uz kvalitetan rad, može da zasija u budućnosti, kao retko ko.

 

Muka je, i ne čudi me što mora mnogo više da se radi i bori, kad pominjem lokalnu atletiku. Zamislite vi taj paradoks? Niti je u skorije vreme bilo više talentovane dece, niti lošijih uslova za rad. Često pomislim, ta bića, naši najmlađi sportisti, koliko su samo kažnjeni, a na drugoj strani blagosloveni, što rastu i razvijaju se u sredini koja nema sluha, ko zna iz kojih razloga, godinama unazad, ignoriše tu pojavu, tačnije njih, našu decu, ono najbolje i najkvalitetnije što imamo.

 

Zato je, po mom mišljenju, pored drugih dečaka i devojčica, koje sam ranije pominjao, Sanja Marić, moderna junakinja ovog nesrećnog doba. Ona je odlična učenica, sjajna ćerka i sestra, jedno, veoma lepo vaspitano dete. Kad se sve uzme u obzir, do sada postignuti rezultati i percepcija, koliko ona stvarno može u budućnosti, ostaje da joj samo pružimo ono malo što nedostaje. Realna podrška. Za sve ostalo, sama će se snaći.

 

 

 

 

 

NIKOLA DRAGAŠ

 

Svakako, i vama se desilo nešto slično, tokom života-kao što je slučaj sa mnom, kad pišem o Nikoli Dragašu. Nikad duže od nekoliko razmenjenih rečenica, nisam bio u njegovom okruženju, ali, čini mi se, kao da se znamo ceo život.

 

Zašto tako mislim? Iz razloga što, kad pratite njegov rad, stil življenja, ljubav prema deci, porodičnim vrednostima, lako steknete utiasak koji sam pominjao u uvodnom pasusu. Tako i ja, kao da sam veoma blizak sa Dragašem. Ipak, ranije, zarad istine, nisam toliko obraćao pažnju na njegov rad, slobodno ću reći- umetnost, ali, od kad je posmatram, lako sam razumeo sve što ovaj čovek pripoveda.

 

 

U Beogradu je završio Grafički dizajn, na Politehničkoj školi, a radi u Pošti Srbije, baš u struci. Nema sumnje da taj posao obavlja na vrhunskom nivou, ali, mislim da ga javnost najviše zna ili makar prepoznaje, kao karikaturistu posebne vrste. Odmah da naglasim, ne razumem se dovoljno, da objasnim taj stil crtanja-karakturisanja, ali, znam šta je lepo i vredno, pa ga s razlogom svrstavam u kategoriju odličnih, velikih majstora koji žive i rade u Srbiji.

 

Dragaš nije od onih koji se bave dnevno-političkim temama, ili opskurnim likovima, koji nas zamajavaju, “jedući” nam godine, što, uglavnom čine njegove kolege. Ne, ne zameram im na toj opciji, jer, takav jedan crtež, da ga tako nazovem, govori i vredniji je od hiljadu reći. Meni se samo dopada Nikolin stil, koji, često, ma uvek, insistira na duhu svih nas, koji, kao da se negde zagubio, u međuvremenu. Isto tako, kad se malo zamislite nad njegovim radovima, a široko je to polje, Nikola Dragaš, kao da nam poručuje-razmislite ljudi, šta je slava u tim vašim delima, šta je časno u tome što radite?

 

Tako, kao i svaki umetnik, ima šta da poruči, da osenči njegov stav, o životu i nama u njemu, pa je, makar po mom mišljenju, dragocen za sve nas. U poslednje vreme, ima ga dosta u javnosti, jer, tako se namestilo, što bi rekao naš narod, izložba, samostalna ili grupna, stiže, jedna drugu.

 

E, sad, želim da istaknem, nešto, baš važno. Reč je o njegovom delovanju u radu sa decom. Ima tih ljudi koji dosta stvaraju, nesebično se dele, zarad raznih motiva, ali kad ispred sebe imate osobu, časnog čoveka, koji sa decom deli svoju umetnost, uči ih pravim vrednostima, kao i da budu spremni na svoje mišljenje, onda je to čovek koji zaslužuje širu pažnju. Zato vam ga ja, u ovoj rubrici, predstavljam, u nadi, da ćete pogledati njegove karikature i druge radove, koji ističu ono najbitnije, što nas čini ljudima-istinu.

 

U životu sve prođe, ali ko ostavi trag, on je večan. Tim putem ide Nikola Dragaš, a ja ga smatram ozbiljnim savremenikom, koji će tek da pruži svoj maksimum. Sačekajmo i uverimo se.