Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

Istinočežnja

 

 

MILENKO TOPIĆ

 

Mirnog duha, s mnogo ljubavi u sebi, tako bi opisao najtrofejnijeg Pančevca u istoriji ovdašnjeg sporta. Pročitaćete o svim njegovim, osvojenim medaljama, ali pre toga, još malo impresija o čoveku, s kojim prijateljstvujem, skoro četiri decenije.

 

 

Topića sam upoznao kao talentovanog košarkaša, ali i momka iz komšiluka. Vremenom, a to je potpuno zaslužio, svi se slažu, kod njega se baš lepo vidi uticaj dela na delo. Njemu nisu merili potencijal, odmah su mu pružali šansu da spoji most truda sa željama stratega.

Milenko se oprostio od igranja, ali, kao trener ostao je u košarci. Ima još nešto, po mom mišljenju, bitnije, a u vezi je sa igrom pod obručevima. Reč je o njegovom sinu Nikoli. Ne samo da liči na oca, već pokretima i umećem, mada, naslednik igra na poziciji pleja, skoro sigurno, u vremenu koje dolazi, biće dostojan divljenja, kao i stariji Topić.

 

A, pred vama je istorija za nezaborav.

 

Iz Profikolora otišao je u beočinski BFC, potom u Crvenu zvezdu koja je bila državni prvak 1997-1998. godine, pa onda u podgoričku Budućnost, najbolji tim SR Jugoslavije 2000 – 2001. i osvajač Kupa.

 

Kasnije, u Italiji, igrajući za Montepaski iz Sijene, Topić je osvojio Kup Rajmonda Saporte, dok je u Olimpiji iz Milana još više izbrusio ionako visoki profesionalni nivo. Ostalo je zabeleženo da je u dva navrata nastupao za Hemofarm iz Vršca, s kojim je osvojio titulu najboljeg u Jadranskoj ligi.

 

On je osvajač srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti, zatim, sa Svetskog prvenstva u Atini, 1998. godine, dok sa Evropskog šampionata, održanog godinu dana ranije u Španiji, ima zlatno odličje. Na najuglednijem takmičenju na Starom kontinentu, uspeo je da osvoji i bronzanu medalju. To se dogodilo u Francuskoj 1999. godine. A, znate li, kako je Topić stigao do reprezentacije?

 

U Rimu, 1997, na fajnal-foru, kad je Duda Ivković osvojio titulu sa Olimpijakosom, sedeo sam u hotelu Holidej-In, sa Zoranom Trivanom, pomoćnikom Miroslava Mute Nikolića, u doba kad su vodili BFC. Pričao mi je:

 

“Sedimo Muta, Želimir Obradović, tada prvi saradnik Dušana Ivkovića, i moja malenkost u hotelu „Interkontinental“(danas se ovo velelepno zdanje na Novom Beogradu zove Kraunplaza) i u foajeu pričamo o košarci. Obradović nam se žali da mu fali četvorka u timu, rečeno košarkaškim žargonom. Zapravo, reč je o krilnom centru, jer se neko od igrača iznenada razboleo ili povredio. Posle  pogleda između šefa i mene, za nekoliko minuta već sam bio na putu za Novi Sad. Krenuo sam po kasete da pokažemo kako igra Milenko Topić. Ostalo je istorija”.

 

Milenko Topić, nedavno, napunio je 55 godina. Ima sopstvenu ideologiju, sažet život i etiku stvaralaštva. Danas je to retkost. Zato i zbog hiljadu drugig razloga, vredno je imati takvog prijatelja.

 

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

ALEKSANDRA SAŠKA MIHAJLOVIĆ

 

 

Sašku, već godinama profesorku Srpskog jezika u pančevačkoj Gimnaziji „Uroš Predić“ i vrlo uspešnu književnicu, ali o tome ću nešto kasnije, prvi put sam sreo, kada je, tada smo bili oboje mladi, nekim povodom dolazila u Radio Pančevo.

 

A, onda, osim, zaista povremeno, tu i tamo, viđali smo se, što se kaže, po gradu ili sam iz medija saznavao za njena književna dela, dok Biljkina i moja deca, Jovana i Dušan, nisu krenuli u pomenutu školu, gde junakinja ove priče, važi za posebnost najviše vrste.

 

 

Tako, vremenom, bolje sam je upoznao, a ono pravo, desilo se, kada je postala razredna jednog 1-4. Sećam se, kao da je malo pre bilo, ušao sam u kancelariju Zorice Pomar, direktorke ovdašnje gimnazije, u nadi da će ta obrazovna ustanova pomoći našem Dukiju da iz nje izađe zreliji, posle četiri godine u školskoj klupi. Odmah mi je rekla: „Saška će mu biti razredna“-a ta njena mudra odluka, doprinela je da jedan dečak, izraste u pravog momka, koji, obasut Saškinom pažnjom, pre bih rekao-ljubavlju i svojih drugara, sada mnogo samouvereniji korača kroz život.

 

To iskustvo, takav način rada i pristup deci, Aleksandru Mihajlović, sa razlogom, svrstava u pedagoge koji se samo poželeti mogu. Danas, mada, traje to već duži period, roditelji svoju decu šalju u školu, očekujući da će ta ustanova, učitelji, nastavnici i profesori, da ih vaspitaju, isprave sve ono što sami nisu uradili? U tom provizorijumu između nadanja-želje-očekivanja i stvarnih mogućnosti, valja imati sreću, i naići na osobu, poput Saške.

 

Sticajem okolnosti, tokom pandemije Covid, kada su deca, od kuće, pratila nastavu, slušao sam Saškina predavanja. To je nešto potpuno drugačije, savršeno osmišljeno, pripremljeno i kazano, da je lako razumeti i zapamtiti. Posebno, ističem njen odnos prema učenicima. Svako, dobronameran, potvrdiće.

 

Saška je i veoma ugledna književnica, koja svojim delima: Sofijine mudrolije sa Markom Kraljevićem, Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje, Kroz prstohvat cimeta i Minijature, dokazuje da za pisanje, nije samo dovoljna ideja, već mukotrpan rad, istraživanje, posvećenost, strast, a onda, slaganje rečenica, ide, teče, kako je autor zamislio. Svakom preporučujem da pročita bar neku knjigu čiji je ona autor.

 

Saška, kao da je i sama junakinja nekog romana, živi načinom, ne da se drugome dopadne, već da uživa u njemu. Divim joj se, kako sve postiže, jer, ona nije samo ono što sam naveo, već i supruga, majka, odnedavno i baka.

Nedavno, Biljana, Jovana, Dušan i ja, sedeli smo s njom, naravno, u „Kruni“, bio je tu i njen suprug Srđan. Tada i pre toga, sve se nekako odmotalo preda mnom. Aleksandra Saška Mihajlović, čovek za večnost.

 

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

IGOR VUKOVIĆ

 

 

Da nisam upoznao Igora Vukovića, ne tako davno, sigurno bi se sreli u budućnosti, kako je lepo rekao Zoran Đinđić. Ipak, a u životu ništa nije slučajno, zato što, sve je opomena ili blagoslov, naš prvi susret, prelomno je uticao da danas, makar tako ja osećam, u njemu sam stekao pravog prijatelja, iako je dosta mlađi od mene.

 

Vuković je sin, otac, ekonomista, sportista, entuzijasta, vizionar, saborac. Dobar čovek u smutnom vremenu. Kada me je pozvao da gostujem u njegovom podkastu-Svetionik, skoro ništa nisam znao o njemu, Rekoh, mlađi je, nije bilo nekog povoda da se družimo i tako, tek u naznakama, više iz medija, uspeo sam da doprem do šturih informacija.

 

 

Kad je razgovor počeo, ma, još ranije, dok smo se dogovarali za susret, lako sam osetio ko je Vuković zapravo. To mi je olakšalo da budem, u razgovoru s njim, ono što jesam, a ne da poput mnogih, glumim sebe. Posle toga, nastavili smo da se družimo, a kada mi je približio ideju o pančevačkom građanskom udruženju-Grupa, nije bilo dileme, zato što isto razmišljamo, volimo naše Pančevo.

 

Zamislite samo ovo, još je Platon strahovao od moći zabave, moći čula da svrgnu um. I eto nama ponovo tog vremena. A, šta bi radili da nema ljudi poput Vukovića, čiji je zadatak, bez moralnih dilema, da objasni, prosveti, upozori, koliko je pogubna ta dominantna kultura, ova koju nam sada nameću, to rastakanje porodice, i sve druge besmislice, dok nemilice otimaju, jer, samo oteto, tako smatraju, njihovo je.

 

Zato sam se rado priključio Grupi, jer, u njoj su ljudi poput njega, trezveni, koji se svim silama bore protiv sve jasnije nejednakosti, političke korupcije, da prvo pokažemo, a potom i dokažemo, nisu svi isti i da one uspavane, što ih baš briga, ne shvatajući da će i oni, ako tako nastave, kad-tad, doći na red i biće odvedeni, probudimo i jasno kažemo-svi vi ste vlasnici svog grada i samo od vas zavisi.

 

Igor Vuković i moja malenkost, sedimo često, uz kafu. Kada je izašla Istinočežnja, on je bio jedan od prvih koji je knjigu imao u rukama. Predložio mi je da promociju napravim kod Duleta u Galeriji, što je bio, ne samo dobar potez, već odličan početak jedne, eto, biću neskroman, sjajne priče koja još traje. Taj dan nikada neću zaboraviti, taj 28. jul 2023. jer to je i rođendan našeg sajta-Praštanje uspeha. Bila je puna bašta, kao i moje srce. Igor mi je još tada rekao: „Roro, ovo je sjajno, niko ovo pre vas nije uradio“.

 

U međuvremenu, nekako sam uspeo da i on, sa mnom, bude na Ti. Ponekad, omakne mu se, ali brzo se popravi. Još bih dodao. Ima, i te kako mladog i pametnog sveta u našem Pančevu. Ti borci i borkinje, skrajnuti na margine društva, jer ne žele da promovišu ideale bogaćenja i sticanje slave na pogrešan način, polako pronalaze put kojim će, svojim primerom, svetleći, ispred svih, ponovo dopreti do pune slobode. Takav je i junak ove priče. Zato i zbog drugih moći, poštujem ga i podržavam u svemu što radi.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

DIMITRIJE STEFANOVIĆ-GVOŽĐAR

 

 

Svakim danom dobijam poruke od vas, dragi moji prijatelji. Pohvaljujete me za moj knjiški prvenac. Godi ta pažnja, laže svako ko tvrdi suprotno. Pominjete i to da ne prestajem sa pisanjem Istinočežnje. Sad i da hoću, ne mogu da stanem, a već imam, skoro, junaka za novu knjigu. Ipak, da potpuno budem zadovoljan, do kraja godine, predstaviću vam ljude, bez kojih drugi deo ne bi bio potpun. Jedan od njih je i Dimitrije Stefanović.

 

On je moderni heroja Pančeva. Nisam ga ranije poznavao, u međuvremenu, zbližili smo se se. Poslednjih meseci, do te mere me je uverio u svoju ljudskost, životnu ispravnost, zato želim, neka ostane trag, na ovom mestu, o njemu i svemu što radi.

 

 

Iz ugledne je porodice. Sa očeve strane, naravno i sa mamine, red je takvih intelektualaca, retkost je to, sresti, makar ne, u ovom delu sveta. Stefanović i Carina, dovoljno je da se istakne.

 

E, da počnem baš od toga. Mnogi bi, skoro svi, potpuno sam ubeđen u to, sa takvim poreklom, odavno glumili da su nešto drugo, posebni, ali na onaj, prostački način, kakav sada vidimo, svuda oko nas. Bahatost, bezobrazluk, neukost, sve to se sabira u novom vremenu, što deca nasleđuju, od kao, sjajnih predaka. No, Mita ne samo da je drugačiji, potpuno, već je nekom svojom, posebnom klasom, oceniću to, ljudskošću, izvan tog klišea.

 

Upustio se u borbu da sam uradi nešto što će sijati Pančevom. Tako, posle nasleđenog Gvožđara, nekada, jedine, prave trgovine u gradu na Tamišu, prelepog objekta u samom centru, napravio je mesto za vežbanje.

 

Taj, trening centar, po kome ga svi znaju, uz sve druge njegove kvalitete, i za moju porodicu, mene lično, ima posebno značenje. Mita je najzaslužniji za to. Naš Dušan već neko vreme odlazi tamo, jer, korekcija mišićne mase na levoj nozi je neophodna zbog boljeg držanja tela. Mita je prihvatio Duška kao mlađeg brata. To ja tako doživljavam. Na stranu što je mladi Damjanov poslušan i zaista dobar momak, ali, lako sam shvatio, uticaj Stefanovića na njega, baš je upečatljiv.

 

Posle treninga, sedimo nas trojica, nije to često, kada Mita ima vremena. Tada, dok razgovaramo, još ubedljivije, svojim mislima i potezima, ovaj mladi Pančevac, uverava me, nije sve izgubljeno. Ima ljudi. Čovečnost Stefanovića najviše se ogleda koliko brine o drugima. On nije samo pomoć svima nama, već ozbiljna poluga da pregrmimo ono najteže i najozbiljnije što nas je snašlo. Takava ličnost, s obzirom na njegovu mladost, zaslužuje najviše od života. Mito, hvala za sve!

 

Praštajte i dobra vam sreća!