Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

 

BUDA VIŠNJIĆ

 

Pre izvesnog vremena, prijatelj me zamoli da mu odvezem auto kod majstora, na popravku, uz napomenu, s obzirom da je udaljenost od naselja Tesla-prilična, kako će mi ostaviti novac za taxi. Odbijem i uradim šta sam obećao. Sad se vraćam ka kući. Ma, nisam ni 500 metara prepešačio, zaustavlja se auto, pa onda još malo u rikverc. Pogledam-Buda Višnjić. Ništa u životu nije slučajno, sve je opomena ili blagoslov.

 

 

Zašto sam ovo napisao u uvodu. Iz razloga što sam baš od junaka ove priče, tokom godina, a posebno u poslednje vreme, toliko naučio o sebi, kao nikad do sad. Uprostiću, jednom rečenicom, mišlju koja me najviše asocira na Budu-Naučio me je da razmišljam o svojoj životnoj meri. Izabrao je za mene lakši put, misleći na svoj teži.

 

Višnjića, ne samo u Pančevu, već širom Srbije mnogi poznaju. Njegov život nije za jedan roman, već tomove, ma, mogao bih sabrana dela da napišem o tom trajanju. Usponi, padovi, pa novo dizanje, zdravstveni problemi, volja da se živi, još stvara, pomogne najmilijima, dodatno pruži ruka prijateljima. Takva, sabijena događajima-biografija, retko se sreće.

 

Zašto ga baš sad pominjem. Mislim, znam, tačnije je da napišem, siguran sam, nalazimo se na istorijskoj prekretnici. Dok mnogi igraju ispraznu ekonomsku i društvenu igru, Buda mi, razlaže, deo po deo, koliko je bitno da čovek sačuva sebe u takvom vremenu. Da je važno da ljudska ličnost, sloboda i dostojanstvo, nemaju cenu. Svaki put kad se sretnemo, uživam u mislima pretočene u reči mog sjajnog prijatelja.

 

Veseli ga moj entuzijazam, čak, naivnost, mada bližim se 60-toj godini. Moje verovanje u ljude, da može i mora kvalitetnije da se živi, Višnjić apsolutno razume i pozdravlja. Ipak, moju ushićenost, savetima spušta na nivo svakodnevice, u kojoj je sve, osim onoga o čemu ja maštam.

 

Zašto mu se divim i veoma ga poštujem? Zato što je umeo da kaže-dosta, da sravni račune, pa više puta krene od nule. Takvo podizanje čoveka, u novije vreme, nije samo podvig, već čin koji im je objasnio-jedini buntovnik, može da bude samo moralna osoba.

 

Višnjić i moja malenkost, odlično se razumemo i u nečemu što bih nazvao, višim od prirodnog stanja života.Takvo čulno beleženje, dok nam srce otkucava, to verovanje u silu, koja je na jednom mestu, još više nas je zbližila. Znam, Buda najmanje voli kad ga neko hvali. Sav se zbuni, postane mu neprijatno. Ipak, ove rečenice, nisu samo u vezi sa plaštom moje trezvenosti, pod kojim pišem ove redove, jer, zaista tako mislim, već i moj pokušaj da, što bi Miladin Šobić rekao-„Sa tugom gledam za čovjekom“ ne bude stih aktuelan i posle pola veka od kad je nastao. Moja želja je da Budu Višnjića predstavim kao ličnost-borbenu, stoičkog duha, koja nekima, poput meni, krči put da ostvarim ono izmašatno.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

 

 

Dr ALEKSANDAR JANKOVIĆ

 

Sumnjam, ko iole prati fudbalska zbivanja, da nije čuo za dr Aleksandra Jankovića, junaka ove priče i redovnog profesora DIF-a.

 

Reč je o predavaču na tri studijska programa Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje: osnovnim akademskim studijama: predmet pod nazivom teorija i metodika fudbala, teorija i tehnologija fudbala 1 i 2, te strukovnim studijama sporta: predmete pod nazivom: teorija i praksa fudbala 1, 2 i 3, kao i na master akademskim studijama: predmet pod nazivom teorija i tehnologija 3, kao i fudbalskog trenera visokog renomea i zvanja.

 

 

Pre toga i sam je igrao fudbal, u Pančevu, u nekoliko klubova iz srpske prestonice, a potom, uz zvanje profesora, predvodio ili radio u devet ekipa, a bio je i deo stručnog štaba u nacionalnim selekcijama Srbije.

 

Za Jankovića kažu da je jedan od najvećih znalaca ove igre, ne samo na našem prostoru. Uostalom, ne bi tek tako, baš njemu, bilo ukazano poverenje, da zameni legendarnog Veljka Aleksića, čuvenog profesora sa DIF-a.

 

Jankovića, prijatelji i drugari, zovemo jednostavno-Janketa. Mada, on već dugo ne živi u Pančevu, utemeljenje je takvo, da je ne moguće, zvati ga drugačije, osim Pančevcem. Odrasli smo u istom naselju-Tesla. Njegov otac, Ranko, popularni Belmondo, ostavio je je neizbrisiv trag u jugoslovcenskom rukometu, a mi ga pamtimo kao legendarnog trenera muške i ženske ekipe RK Dinamo. Zato i ne čudi ta sportska orijentacija, vidljiva genijalnost kada je reč o teoriji igre.

 

Ne tako davno, sreo sam se s njim, jednim drugim povodom, a priznaću, bio je to jedan od najsadržajnijih razgovora u mojoj profesionalnoj karijeri. Taman sam pomislio da baš dosta znam o fudbalu, čak socijalnom aspektu istog, Janketa me potpuno razuverio. Naravno, on je u epicentru zbivanja, stalnim istraživanjima, pa mi je bilo drago, da saznam nešto novo i više od pravog znalca.

 

Za ovu rubriku sam izdvojio jedan detalj, za koji sam siguran da će i vama privući pažnju, a nećete ga uočiti u bilo kom novinarskom izveštaju posle utakmice. Ovako je zborio dr Janković:

 

-“Ispričaću ti rezultate jednog istraživanja. U evropskom fudbalu 2001. godine, bilo je dovoljno da igrač za  2,1 sekunde  donese odluku, kad primi loptu. A sad je potrebno 0,9 sekundi. To nam mnogo govori. Igrač sada mora da bude fizički spreman, a mnogo se vodi računa o organizaciji igre, kakvi se momci selektiraju i još mnogo toga. Znači, prostora za napredak ima, ali ti i ja ga ne vidimo”.

 

Eto, zato je fudbal nadigra, a dobro je, ima ko da je rastumači.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

VESNA DAVIDOVIĆ

 

Nekim osobama, bez obzira na gramatičku istinu, uvek bi ime i prezime, trebalo pisati velikim slovima, kao iz ovog naslova pred vama. Vesna je jedna od takvih.

 

Valjda, sve što u životu počnete da radite, kad za to dođe vreme, prvo, utemeljno je u porodici. Davidovićka je rasla u zdravoj sredini, uz roditelje i braću, a kada se opredelila za humanističku nauku, da bude fizio-terapeut, još se jasnije, do kristala, iznijansirala njena životna opredeljenost.

 

 

Tek je nešto mlađa od mene, znam je od pamtiveka, što bi se reklo. Naselje Tesla, u Pančevu, jeste nešto naraslo, ali ljudi se ne menjaju. Takvo okruženje stvara dobrotu, a ona je baš ima. I, ne samo to, a zato je sada rado i ističem, deli je.

 

Mlađi to ne pamte, ali, nekada, u hali na Strelištu, gde se sada nalazi džudo sala Dinama, bio je bazen sa četiri staze. Dugo, od sredine 60-tih prošlog veka do negde, sredine 80-tih, to je bilo to, kad je reč o organizovanom plivanju, u gradu na Tamišu, u zatvorenom prostoru. I, onda, izgradio se, u to doba, mada meni je i sad to lep objekat, velelepni bazen, tik uz olimpijski-otvoreni. Ima jedna nijansa, o tome sad pišem, koja je davala poseban šarm celoj toj priči. Naime, kao integralni deo tog centra, nalazila se sauna, kao i nekoliko prostorija za masažu. Vesnu Davidović, osim na redovnom poslu u pančevačkoj bolnici, mnogi su tada upoznali, kao i vrsnog fizio-terapeuta, baš na tom mestu.

 

Ipak, sad je prilika, da napomenem nešto drugo, a u vezi je sa onim što sam napisao sa početka ove rubrike. Da, reč je o njenom izraženom humanizmu. Naime, Vesna se već neko vreme, veoma ozbiljno posvetila Bowen Terapijskoj tehnici. Rečje o metodi manuelnog rada na telu, originalno razvijena u Australiji. Ova metoda, takođe poznata i kao – The Original Bowen Technique i  Bowenwork, stimuliše telo da se pokrene u pravcu samoizlečenja, upotebom onoga što zovemo ,,Bowen pokreti“. Te suptilne manuelne nadražaje mi predajemo mišićima, tetivama, ligamentima, nervnim završecima i vezivnom tkivu, koji dalje prenose signale perifernom nervnom sistemu, za svaku specifičnu lokaciju u telu.

 

Naravno, svaka novina izaziva i podozrivost, ali, kad neko sa autoritetom, umećem i neverovatnom energijom, prihvati da se bavi time, ni za tren nisam posumnjao u dobrobit istog.

 

Sad, nešto, potpuno lično. Naime, Vesna mi se sama javila da pomogne našem Dušanu, kako bi još bolje reagovao na sve što se oko njega dešava. Bila je uporna, kao i svi mi. Naravno da je sve uspelo, a boljitak se, i te kako uočava. Znam, ljutiće se na mene, što je hvalim, uopšte pominjem, jer, ona to što radi, ne doživljava kao što neki čine. Baš zato, sad mi je na umu da istaknem dobrotu, znanje, te moći, negde izgubljene u međuvremenu, moderni, koja nam preti sa svih strana. Ali, ne damo se, Vesna i još neki od nas.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

 

DUŠAN KRAČUNOV

 

High Voltage, naziv je prvog albuma australijke grupe AC-DC. Verovatno se pitate, kakve to ima veze sa mojim, nekadašnjim školskim drugom i sa mnom, kao i ovom rubrikom?

 

Objasniću.

 

Ima, ima, i te kako. Kada je spomenuta ploča izašla, skoro odmah potom, stigla je i u Pančevo, baš kod junaka ove priče. Kako to? Naime, Dušanov deda, živeo je, tamo daleko, pa je unuku poslao nekoliko ploča, između ostalih i ovu, ali nije na adresu Graničarska, broj, taj i taj, 26000 Pančevo, stiglo samo to. Pošto je ocarinjena u “Luci Dunav” u našem rodnom gradu, Dukijevu sobu, popunio je muzički stub. Pišem vam o godini 1975-76. Skoro će tome biti pola veka.

 

 

Onda sam ja, pre nego što ćemo zajedno u školu, jer, išli smo u isti razred, dolazio kod njega, da slušamo AC-DC. Tako sam i zavoleo ovaj bend, a ta ljubav nikada nije prestala. Pre dvadesetak godina, samo zbog sopstvene blesavosti( iskreno, bilo mi je žao da platim ulaznicu 40 dolara) nisam ih video u Čikagu, gde sam, u to vreme, kratko živeo. Zato sam, nepravdu prema sebi ispravio, pre desetak godina, kada sam ih gledao i slušao, ovog puta, kao akreditovani novinar “Pančevca” iz prvih redova, odmah uz binu, u Beogradu, na stadionu JNA.Tako, Kračunov je uticao dosta na mene, kao čoveka, kao i na muzički ukus.

 

Reč je o porodici, Vojvođana. Tata Miloš je bio vrhunski stolar, a mama Vuka domaćica. Dule ima i sestru Biljanu. U školi, nije bio štreber, ali mu je išla od ruke. Nisam se iznenadio kad je upisao Građevinski fakultet, pa ga uspešno završio. Smer je u vezi sa vodom. Radio je svojevremeno u jednoj beogradskoj firmi, stigao čak i do Rusije. Nije to bila epizoda za pamćenje, ne zbog toga što on nešto nije radio kako bi trebalo, već zbog ljudi koji retko  poštuju druge, kao i njihovo znanje i umeće.

 

Ono pravo, došlo je kad se kao inženjer zaposlio u pančevačkom Vodovodu i kanalizaciji. To traje već godinama. Povremeno, pitam, kad slučajno naletim na nekog, koji je u vezi sa tom firmom, za mog školskog. Svi odreda ga hvale, kao vrhunskog stručnjaka, ali i poštenog čoveka. Oženjen je Bojanom, a njih dvoje imaju sina Jocu.

 

Nedavno, a to mi je i glavni motiv za ovu priču, video sam ga kod pijace u naselju Tesla. Duki, kakva je voda koju pijemo-upitao sam ga čim su nam se pogledi ukrstili.

 

-“Slobodno je pijte, nema je bolje u Srbiji”- odgovorio mi je.

 

Pamet i dobrota, ruku pod ruku. Dušan Kračunov.

 

Praštajte i dobra vam sreća!