Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

Istinočežnja

 

 

 

ŽAKLINA MLADENOVIĆ

 

Kada sam nedavno, na jednom drugom mestu, pomenuo Žaklinu, rekao istinu, da je marljiva, profesionalna i da je kao stvorena za rad koji obavlja u pošti, u pančevačkom naselju Tesla, pomislio sam, normalan, pristojan svet, više nikog ne intrigira. Prevario sam se, jer su moje reči stigle daleko, a junakinja ove rubrike, pohvaljena je kao retko ko.

 

Naravno, bilo mi je drago. Zato što sam svoje reči, pred vas izneo čista srca, jer, do pre nekoliko dana, nikada nisam ni zborio sa njom, osim onih, normalnih, par primerenih reči, kad stignete pred sam šalter: izvolite, hvala i doviđenja. Ipak, svaki put kada sam otišao, tamo gde radi, da nešto platim, podignem ili pošaljem, toliko sam bio zadovoljan, prosto, bude ti lepo.

 

 

 

Uglavnom je povika na ljude koji rade u bankama, pošti, ma svuda gde je potrebno papirološki nešto završiti, predati ili platiti. Često, generalizujemo, skloni smo da napadamo, čak, vređamo, te ljude, ne shvatajući, ipak, nije sve, uglavnom i nije, njihova krivica. Rade u, ne baš pravim uslovima, a neki od nas, ko zna iz kojih razloga, postali smo nesvet.

 

No, kod Žakline Mladenović nema toga. Ona ne daje povod da vam se „zameri“. Toliko je to spretna osoba, munjevita, kad pogledam njene druge kolege, ona vam, zaista, odaje utisak, viskog profesionalca. Biću iskren, poslednji u nizu sjajnih poteza, zapravo, nisam ja ni doživeo, već mi ćerka prepričava. Samo ću mali uvod da napavim. Naime, Jovana je otišla da podigne neki novac, ujedno, da se raspita, kako da otvoi račun, potreban, a nešto u vezi sa Studentkom praksom, koja će se odvijati tokom leta. Elem, kad je došla kući:

 

-„Tata, ova žena je sjajna. Toliko je ljubazna, kulturna, fina, da sam ja odlučila da otvorim račun kod njih“.

 

Tako, sad odem i ja, da joj najavim, kako će da se nađe u rubrici Istinočežnja, jer, ne samo da zaslužuje, već bi trebalo, svako malo, da je predstavljamo, ujedno, divimo joj se, na tako poštenom odnosu prema svom poslu i nama, koji je posećujemo. Nije joj bilo ugodno, kad sam joj rekao za svoju nameru, ističući- to sve normalno i ništa posebno.

 

Ipak, s obzirom da čitate ove redove, dobio sam njenu saglasnost, da je i šira javnost upozna. Mi, Teslaši, drugujemo s njom odavno, a saznao sam, ona radi duže od dve decenije. Dodao bih, istim žarom, uvek ljubazna, spremna da pomogne, nađe rešenje. Malo je, ne samo danas, takvih osoba među nama. Zato sam srećan što je Žaklina tu, naša komšinica.

 

Žaklina, osim što je sjajna na radnom mestu, kao da ima još jednu misiju. Da, nas, sluđene, svojim ponašanjem i delom, divno preobrazi, ozdravi, ponovo nas učini ljudima.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

BORA POZNATOV

 

Crepajac. Junak ove priče je legandarni profesor fizike u pančevačkoj Gimnaziji „Uroš Predić“. Već nekoliko godina je u penziji, ali, njegov duh, šeta ovom obrazovnom ustanovom, sasvim sigurno.

 

Priznajem, trebalo je odavno da mu posvetim pažnju, baš na ovom mestu, ali, sve sam nešto odugovlačio, ni sam ne znam tačan razlog. Valjda, plašeći se da li ću ga predstaviti na, onaj, poseban način, kakav i zaslužuje.

 

 

 

Poreklom, moj otac je iz pomenutog mesta, gde je rođen i Bora, a mnogo kasnije, jednom drugom prilikom, razgovarajući s njim, o Crepajcima, saznao sam da je bio veoma blizak, sa mojom sestrom, Jelicom i njenim suprugom Brankom, lađarom, koji, nažalost, nisu već neko vreme među nama. Poznatova, živu legendu Pančeva, malo bolje sam upoznao, s obzirom da se nisam školovao u ovdašnjoj Gimnaziji, tek kad smo počeli ćešće da se viđamo kod našeg zajedničkog prijatelja, Branka Putića.

 

Malo po malo, bivali smo sve otvoreniji jedan prema drugom, a tako se i razvio taj, za mene, poseban odnos, a sa moje strane i respekt, najviše vrste. Prećutao sam da naša ćerka Jovana ide u Gimnaziju, kao i da joj on predaje fiziku. Trajalo je to neko vreme, dok se jednom nismo sreli u zbornici, gde sam, drugom prilikom, došao da se vidim sa uvaženim Aleksandrom Đorđevićem, razrednim, naše ćerke. Nemalo se iznenadio, pa prozborio:

 

-Otkud ti ovde?

 

Kasnije smo razjasnili sve, a ja sam i dan danas siguran, dobro je što ga nisam upoznao sa tom činjenicom. Tačnije, nije mi palo ni na pamet, a ko ga dobro poznaje, da ne objašnjavam, ne vredi, bilo kakava protekcija, kod njega, nemoguća je. Kako bilo, kasnije, pričao mi je da će, možda, njegova supruga, Velika, takođe, veoma ugledna profesorka matematike, predavati našem Dušanu, ali, zbog poznate situacije sa Covidom, bilo je to nešto kratko, najviše online, što bi se reklo.

 

Ne mogu o Bori Poznatovu, a da ne pomenem i njegov dugogodišnji angažman u gimnazijskom bendu, koji je, nekim dobrim prilikama, najviše u fiskultuirnoj Sali Gimnazije, nastupao pred učenicima iste, kao i gostima. Takođe, on je I član Grupe 200 plus, koja redovno nastupa kod Duše, naravno, u Crepaji.

 

Da poentiram, a tako ću najbolje opisati Boru. Pre izvesnog vremena, bio je jedan od susreta generacija. Nije ni važno koliko je decenija prošlo, ali profesor je imao svoju minijaturu. Parafraziraću:

 

-„Deco, dobro je što ste odrasli, sad samo pazite da ne zastranite“.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

MILICA SEKULOVIĆ

 

Eto, da mi kažete, opiši mladu Pančevku, Milicu Sekulović, gimnazijalku, džudiskinju, rvačicu, jednu od najboljih koje Srbija ima, u mlađim kategorijama, ćerku, sestru, drugaricu. Lako bi to uradio, čak, u jednoj rečenici. Dovoljno je da kažem-Posebna jednostavnost.

 

Upoznao sam je zahvaljujući njenom ocu, Marku, nekadašnjem ragbisti Dinama, uglednom sportskom radniku. Kad su se sumirali rezultati odranije, junakinja ove priče, po svim parametrima, bila je najbolja juniorka Pančeva. Sa tom referencom, zaslužila je da je, makar ovdašnja javnost bolja upozna. To je bila očeva uloga, da sa njom dođe na razgovor sa mnom, za jedan drugi medij, gde sam je naširoko i nadugačko predstavio.

 

Svideli su mi se, prvo, stavovi ove mlade sportiskinje. Kad je progovorila o osobama koje joj znače, koje mogu pozitivno da utiču na nju, kao i sopstveni razvoj, odmah je spomenula Andreu Stojadinov. Tako, shvatio sam, čvrsto je na zemlji, uzori su joj iz stvarnog života. Ona se kloni svega što je oko nje previše, od pojava do nametanja mišljenja. Mladost uvek traži svoje, da se tako izrazim, ali, njena posvećenost, svemu što radi, daje joj za pravo, u skoro svakom postupku. Elem, ostavila je snažan utisak na mene.

 

Kad sam nedavno posetio JK Tamiš, malo pre nego što će proslaviti 1. rođendan, gledao sam je u Sali za trening, sa drugarima. Plivajući tatami, za nju je prirodni resurs, koristi ga kao bilo šta u svojoj kući. Možda ćete se začuditi, odkud devojke u džudou, zar to nije suviše grub sport za mlade dame? Ne, sasvim bi pogrešili. Njihova odvažnost, snalažljivost, način kako padaju i ustaju, neka posebna elegantnost, lako bi vas razoružala, kad pomislite na destrukciju.

 

Milica nije samo veoma dobra džudiskinja. Ona se odlično snalazi i kao rvačica. Taj, pomalo zaboravljen sport, neguju u ovoj sportskoj družini, pa ne čudi što su i rezultati vidljivi. Sekulovićeva je u svojoj dobi i težinskoj kategoriji, u samom srpskom vrhu, a takva referenca, svima godi.

 

Pre neko veče, sasvim slučajno, sreo sam Marka ispred pančevačke Gimnazije „Uroš Predić“. Kaže mi: „Čekam Milicu, pa ide za Beograd, na zajednički trening sa Crvenom zvezdom“. Bilo je, skoro 20h, pomislio sam, auu, pa ceo dan je, em u školi, em na treningu. Eto i nje. Pozdravila se i sa osmehom sela u očev auto, kako bi nastavila svoju dnevnu avanturu. Zato će ovo dete i svako sličan njoj-uspeti. Znan je cilj, a to je pola uspeha.

 

Milica Sekulović je nadolazeća stvarnost.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

JELENA VODENIČAR

 

Jednom je Van Gog, umetnik holandskog porekla, jedan je od trojice najvećih slikara postimpresionizma i jedan od najcenjenijih slikara uopšte, rekao: „Ja sanjam sliku, a zatim, naslikam san“. Kad sam video radove Jelene Vodeničar, odmah sam se setio ove rečenice.

 

Znate šta je interesantno? Nikada nisam sreo gospođu Vodeničar. Čak, ni kafu nisam popio s njom, ali smo se dopisivali, preko ovog sokoćala, što bi rekli stariji korisnici istih. Naravno, kad vidite njena dela, lako shvatite u čemu je lepota. Svoja je. Svakako, najteži zadatak za umetnika je kako pronaći svoj put, biti originalan? Jelena je uspela. Kako? Po mom mišljenju, sopstveni izraz izvela je do kraja.

 

 

Malo ću da pojasnim, otkud ona u Istinočežnji. Naime, ovo, da ga nazovem-moderno vreme, od nas pravi, uglavnom, korisne idiote, hteli to ili ne. U tom umrežavanju, kad nas teraju da radimo i samo radimo, potpuno se pretvarajući u profit nekog modernog robovlasnika, sve manje misleći na sebe i ljude oko nas, kao i na toliko potrebnu solidarnost, eto čoveka. Da, mislim na Jelenu Vodeničar. Znam, ona to ne bi volela, pa neću o imenima, ali, želim da istaknem njenu dobrotu i humanost, zato što osobe poput nje to zalužuju.

 

Tako, svako malo, potrebno je za nekog, da se pomogne, ukuca poruka, šta god. Ona je osmislila svoj način kako da plemenitost pokaže. Dela koja je ona naslikala, stavi na aukciju, proda, a ti isnosi direktno idu na račun ljudi kojima je neophodan. Naravno, nije to ništa originalno, ali, osobenost se ogleda u činjenici, mnogo toga ima.

 

Tako, kad sam to primetio, stupio sam s njom u kontakt, da je pohvalim, kao čoveka i umetnicu. Ona se branila da slika za sebe, da nije školovana, nema akademski pečat i sve nešto u tom smislu. Ipak, nisam se ni ja dao, objašnjavajući joj da je umetnost razmena energije, a da ona u svojim delima, obiluje baš njom. Njene jarke boje, karmini na usnama junakinja, raspuštena kosa, ruke, prsti, zagrljaj, motivi su koji kompozicionim rešenjima, malo koga ostavljaju ravnodušnim.

 

Da li sam rekao da je Jelena, ustvari, pravnica? Ne sumnjam da je odlična u tome što radi, ali, po mom mišljenju, ona je u osnovi, temelju svog života-umetnica. Baš dobra, snažna, hrabra. Ako je ova priča o njoj ohrabri da dela dalje, da stvara još srčanije, crta, slika, poklanja, svima nama, zajedno s njom, život će biti lepši. Posebna je zato što je jednostavna, a to je uvek, ne samo u umetnosti, suštinska lepota.

 

Estetski pogled na svet Jelene Vodeničar je snažna magija njenog svakodnevnog života. U svemu i svakome, videti dobro, pa to preneti na platno. Taj vizuelni stav, jezik, kojim nas obasipa, ova Pančevka, najviše govori o njoj. „Lepota će spasiti svet“, zapisao je Dostojevski i nama ostavio u amanet. Jeleni…

 

Praštajte i dobra vam sreća!