Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 

  Istinočežnja

 

 

DRAGAN LEČIĆ

 

Lečke, da ga ukratko predstavim javnosti, onoj koja, eventualno, nije čula za legendu, ne samo ovdašnjeg rukometa, nije ostao upamćen samo kao igrač kačarevačkog Jedinstva i pančevačkog Dinama, potom, kao veoma uspešni trener, već, dobar čovek i sportski radnik, čak, usudiću se to da kažem, takvi se više ne rađaju.

 

Poštujem ovog čoveka jer, kad vas on zavoli, kao da imate još jednog oca uz sebe. Uvek zove prvi, da čestita Božić i poželi sve najbolje u Novoj godini.

 

 

„Rora, u Kačarevu sam, a šest unučića je kod mene. Uživam u svakom danu provedenim s njima, i žalostan sam što se uskoro završava raspust“-kazuje mi moj prijatelj, suprug, otac, deka, dokazujući, koliko je emotivan i privržen pravim vrednostima. Pomislio sam, videći njegovo ime na displeju mog telefona, da nije možda u Pančevu, da odemo na kafu, jer, uvek je tako kad svrati u grad na Tamišu. Nije bio, ali, biće susreta.

 

Lečketa, kako svi zovemo legendu, upoznao sam, zahvaljujući sportu. Znam ga dugo sa strane, što bi se reklo, ali, ono pravo, baš da uživam u njegovom društvu, doživeo sam dok su u Kačarevu radili Ivan Petković i Igor Šulović. Mogu i njih dvojica, kao i stotine drugih, to da potvrde, retko ćete sresti takvo biće. Jednostavan čovek, a, toliko bogat svim vrlinama, da vas okrepi za ceo život. Tako, malo po malo, prolaze godine, a nas dvojica smo izgradili sopstveni, baš prijateljski odnos. U njemu sam, kao i većina nas, s kojima se Lečić viđa i druži, prepozno svaku sentimentalnu rečenicu, misao, kao detalj, kojim vas upozorava da se okrenemo pravim, istinskim vrednostima.

 

Pisao sam, ne tako davno, jedan veliki tekst, o njemu, na sajtu „Praštanje uspeha“, gde možete pročitati i neke druge, isto tako, važne detalje iz života junaka ove priče. Tad me, po ko zna koji put uverio, koliko su ljudi sazdani nekom svojom građom, dobrote, upornosti, radišnosti, danas začuđeni, šta se sve zbiva oko nas i šta nam se to dešava. Volim da ga pratim u tim mislima, jer, nekad je bio rukovodilac u uspešnom preduzeću, a u Kačarevu, tada, sa istomišljenicima, od malog mesta, „na kraju sveta“, da se malo našalim, napravio je oazu sporta, kulture, obrazovanja.

 

Danas, zaiskre mu oči, kad se povede ta priča, a ja ga razumem. Slike, pejzaži, ljudi, još uvek su toliko živi u sećanju, da je teško to meriti sa sadašnjim stanjem, ali, život ide dalje. Lečke je neko ko je u sportu, na pravi način, otkrivao ranu zrelost rukometaša i njihov veliki potencijal, a znam, svi su mu zahvalni zbog toga. Kačarevo se promenilo. Poslednjih godina ga prepoznaju po „Slaninijadi“, a sve manje, kad je reč o sportskim aktivnostima, jer, sve je to palo, ne, u drugi plan, već pod zaborav. Takvu sliku nema ko da popravi, ali, mogao bih, kad bi hteo, da upita Lečketa, kako je to nekad bilo, i zašto je moglo. On je umeo da stvori atmosveru i da vrednost nekom delu. Ako mu je pošlo za rukom jednom, zašto ne bi ponovo. Pitam, onako…

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

DUŠAN ĐOKIĆ

 

Dok nisam upoznao junaka ove priče, mislim zvanično, već sam mu se divio na terenu. Iz rodnog Prokuplja, raznim putevima, i preko Pančeva, igrajući za Dinamo, dospeo je u Crvenu zvezdu. Đokić će ostati zapisan u analima kluba iz Ljutice Bogdana, kao neko ko je ključno uticao da crveno-beli, dva puta zaredom (2006 i 2007), osvoje titulu i Kup Srbije. Rasan je golgeter bio Đole.

 

A, kad sam se sprijateljio s njim, dok je predvodio „Brzi voz“, kao glavni strateg, upoznao sam pravog Đokića. Prvo ću malo o tome. Svideo mi se kao trener, zato što voli mladog igrača. Poseduje legendarnu velikodušnost po tom pitanju, a nikad, da ja znam, nisam osetio, u odnosu njega i nekog izabranika, da je udario na  dostojanstvo tog mladića. Naravno, lepo vaspitanje je Dušan Đokić poneo još od kuće, ali, čovek, kad postane uspešan, domogne se nekog položaja, pomisli da je neko drugi, bitaniji, od onog stvarnog. Dakle, lišen takve sujete, sve što je radio na terenu, odnosilo se na srce i razum.

 

 

Pre nekoliko godina, kad su Omladinci Dinama igrali u Super ligi Srbije, sa Kikijem Stojanovim, stajao je iza te dece. Bio je to najlepši period i u mojoj novinarskoj karijeri, da to tako nazovem, jer, zapravo, ja sam sa ikonom pančevačkog sporta, našim Dinamom, radio samo PR, ali, vremenom, toliko zavoleo te klince i kako njihovi treneri uživaju s njima, da sam i sam, ponovo, zavoleo fudbal. Nažalost, koncept koji je Đokoć zastupao, da baš ta deca igraju i za seniorski tim, nije prošao, pa je i rastanak bio neminovan. Sve se to, uskoro, poklopilo i sa mojim odlaskom iz pomenutog kluba, ali, nas dvojica, do danas, dok ovo pišem, mada ni on ne zna da će izaći u ovoj rubrici, ostao je sjajan.

 

Dušan Đokić je oženjen Zagom, a njih dvoje imaju dvojicu sinova i kćer. Dečaci su, naravno, fudbaleri. Važno mi je da naglasim i taj, porodični duh koji krasi Đoleta. Valjda, voleći neizmerno svoju decu, isti je takav i prema tuđoj. Još da dodam, a to, isto tako pokazuje o kakvom je čoveku-treneru reč, neka posluži i sledeća činjenica. Naime, uvek se držim one stare-profi si, samo kad radiš, bez obzira koji posao obavljaš. Tako je i s njim. Nije se libio da ide u manje sredine, kao što su Omoljica ili Sakule, da tamo obučava, fudbalu i ljudskosti, neke darovite momke.

 

Svakako, igračka karijera, pa bila ona bogata uspesima, kao što je njegova, ne govori o tome da ćete uspeti i kao fudbalski strateg. Čak, više je suprotinih primera. Ipak, školujući se za najviše trenersko zvanje, pa uz mentorstvo svog fudbalskog oca, Milana Đuričića, strpljivo čeka šansu da preuzme neki klub, koji bi bio u rangu njegovog renomea. Nije tajna, srpski fudbal je muljevit, čak, bez obzira što ću izazvati gnev kod nekih, toliko zaprljan, da se čudim svima koji i dalje žele da rade u njemu. Ipak, postoje ličnosti, poput Đoleta, koji svakog dana imaju novu temu, nešto što spaja njega sa igračima koje vodi. Taj duh, verovatno, satkan još u rodnom Prokuplju, ide uz njegov neprekidni pokušaj da modernizuje srpski fudbal. Ne ide to lako, ali, kad su vam misli jednostavne, a delo bogato, uspeh ćete prigrliti, kad-tad. Od srca mu to želim.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

MICHAL  ŠULA

 

Pre izvesnog vremena, zove me Ljupčo Cvetkoski, prvi trener AK Dinamo i junaka ove priče i pita-da li sam raspoložen da se sretnemo, Miško Šula on i ja. Osećam ogromno zadovoljstvo, što me žele u svom društvu. Samo što su stigli iz Kopra, sa jednog od najjačih ultramaratona u ovom delu sveta. Naravno, bio je to još jedan trijumf.

 

Desilo se to, u pančevačkom „Dvorištu“. Pre toga, hodajući ka mestu našeg susreta, prebirao sam po sećanju, poznajem li nekog sličnog, kao što je Šula. On je najbolji u Srbiji u trčanju na 100km, šest i 12 sati, kao i na 24h i jedan od najboljih na čitavoj planeti. Imao sam tu čast da upoznam, sa mnogima sam ostao, do dana današnjeg prijatelj, izuzetne sportiste, osvajače olimpijskih, svetskih i evropskih odličja, iz raznih oblasti izuzetne ljude, ali, da neko uradi takav podvig, kao Miško, ne, to ne, nikada takvu osobu nisam sreo, niti pisao o njoj.

 

 

Zato me obradovao Cveletov poziv. Ranije, samo sam se dopisivao, razmenjivao poruke sa momkom iz komšiluka, koji, nažalost, već neko vreme sa porodicom živi u Slovačkoj, ali ne zaboravlja svoj kraj, Padinu, Kovačicu i Pančevo. Zato i jeste i sad tu. Hteo je i on da se sretne sa mnom, jer živimo isti san-priču, cenimo sve što je dobro, pošteno urađeno, viteški osvojeno. A, kad smo se i zvanično upoznali, takav je moj utisak, kao da ga poznajem celog života. Kao i kad trči, on je jednostavan, smiren, ničeg previše u njemu. Svašta sam saznao tokom našeg razgovora. Naravno, niti želim niti mogu, da napišem te detalje, ali, u svemu smo se složili, još više neke pojedinosti razobličili, šta se zbiva, tu oko nas.

 

Mihalj Šula je do te mere kapital, u ljudskom i sportskom smislu, da mi je teško da poverujem, kako ova zemlja, naša Srbija, još uvek, u njemu nije prepoznala istinske vrednosti kojima bi svako pristojno društvo trebalo da teži. Naravno, atletika, kao bazični sport, nikoga ne intrigira, a tek kad čujem da nije medijski i marketinški atraktivna, tačno da… Bolje da ne napišem, šta sam pomislio. Ipak, hajde redom, još jednom. Imamo li mi, ikoga, u ovoj našoj zemlji, sličnog? Dakle, čovek ima rezultate, svetski vredne, ozbiljno se bavi jednom sportskom granom koja iziskuje maksimalnu posvećenost, snagu i um istovremeno. Takav entizijazam, čestitost, za koju ranije nisam znao, retko ko nosi u sebi. On bi trebalo da bude državni projekat, kad već lokalna zajednica ne prepoznaje značaj ovakvih ličnosti. Naravno, proglašen je za najboljeg sportistu Pančeva. Ne, najbolje bi bilo da nije!?

 

Krajem 2023. to sam, takođe, saznao, Miško i Cvele, trebalo bi na Prvenstvo sveta na 24h, koje se održava u Tajvanu. Sve što su njih dvojica do sada uradili, učinili su to ljudski. Na tom, prestižnom nadmetanju, kada bi se i zvanično moglo videti, da jedan naš čovek, može u trku sa najboljima na planeti, ne mogu sami. Ko li će da se skupi oko brenda-MIHALJ ŠULA?

 

Dela bi trebalo da imaju moć. Slojevi koje, jedan po jedan, skida Šula, do uspeha, nisu u srazmeri koliko ga poštujemo. On ne mora ništa da menja, mi, kao društvo, njemu dugujemo. Rastali smo se, u nadi, da ćemo se, uskoro, ponovo videti. Do tada, iskreno se nadam, konačnom trijumfu dobra, kao i lepim vestima-Ti samo trči dobri moj, ostalo ćemo mi.

 

PS: Miško je zauzeo peto mesto na SP u Tajvanu.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

MARIN RAKIĆ

 

Ne možeš ukalupiti pametne ljude. Po ko zna koji put, uverio me je u to Marin Rakić. Sreli smo se kod njega, čitava moja porodica i ja, na plantaži jabuka, blizu Pančeva, gde uporno, neodustajući, bez obzira na sve brige tržišne ekonomije, u ovoj i ovakvoj Srbiji.

 

Iznenadio sam se monumentalošću te zasejane površine, rodu i kako sve tamo izgleda, ali, čim sam došao sebi, razumeo sam da je to u vezi sa junakom ove priče. Naime, sa razlogom to tvrdim, dugo, baš dugo, nisam sreo čoveka sa jačom voljom i snažnijom verom, da se nešto menja, popravi, borca za istinu i pravdu, kao što je Rakić.

 

 

Upoznao sam ga, ne tako davno, mada ga, onako, viđam godinama unazad. Pre svega, jer je član KUD „Stanko Paunović“, u kojoj su aktivne bile moja Biljka i Jovana, kao i bliski rođaci, pa su druženja neminovnost. Ipak, zbližili smo se, jednom drugom prilikom, rekao bi, povodom, a reč je o našem zajedničkom prijatelju, isto tako sjajnom čoveku-Vladi Ristiću.

 

Potom, Marin i ja, razvili smo naš, prijateljski odnos, pun poštovanja. Radostan sam što postoje ljudi poput njega, u ovom smutnom vremenu. Reći istinu, kazati ono što misliš, razmišljati svojom glavom, bez obzira na posledice, šta drugo može da se kaže, nego, eto čoveka.

 

Kad se to razbistrilo, a imam mnogo fakata kad je Rakić, druge, taj pošten svet, a ima ga koliko god hoćete, stavljao u prvi-krupni plan, koji nam zamagljuju bahatošću, neukošću, do sad ne viđenim parazitlukom, nije mi bilo teško da kažem, ima nade, može biti i hoće, postoji novo sutra.

 

Marin Rakić je suprug jedne Jelene i otac tri devojčice, Nede, Vere i Vide.

 

Bez obzira na veliku gužvnu na poslu, neprestani rad na plantaži, imao je vremena i za nas-Damjanove. Veliko je to stvaralaštvo ovog sugrađanina, ali, kad se uzme u obzir da je deset godina radio u Italiji, dobro shvatio u kom smeru ide voćarstvo, kao i da je proizvodnja jabuka ozbiljna nauka, postalo je jasno, to je to.

 

Aktivizam Marina Rakića na mnogim, različitim poljima, ali, svako je u vezi sa ljudskošću i novom potencijalu, raduje me, čini srećnim, jer znam da još uvek ima ličnosti koji ne pristaju da budu broj, ne daj Bože-čip

 

 

Praštajte i dobra vam sreća!