Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

  Istinočežnja

 

 

 

RADMILA RAILIĆ RISTOVSKA

 

Humani ljudi su meni oduvek bili u fokusu. Nacija koja ima takve osobe, kao svoj habitus, ne bi trebalo da brine za budućnost. A, u moderno vreme, da ga tako, nesrećno nazovem, baš oni nam vraćaju veru da ima nade za nas, za ono što je pred nama. Takva je dr Radmila Railić Ristovska, već dugo, lekar u pančevačkoj Opštoj bolnici, u odeljenju Transfuzija krvi.

 

Prvo ću nešto lično. Kao tinejdžer, još uvek maloletan, sa drugarima sam jednog leta bio u Makarskoj, u Hrvatskoj. Reč je o kampovanju. Klinci, bilo nam je lepo, a bez novca. Ostalo je još toliko da se vratimo kući. I, onda, neko se doseti, kako u kampu, može da se da krv, a to znači, dan duže na moru. Stadosmo svi u red, prevarismo tamo te ljude, da imamo bar 18 godina, ali, kupone za hranu, uredno smo dobili. Tada, nisam mnogo obraćao pažnju na sam taj čin, davanja krvi, ali, kako sam sazrevao, dobro sam razumeo, koliko je važna ta kultura davanja, biti od pomoći.

 

 

Godinama kasnije, a već sam u JNA bio davalac nekoliko puta, upoznao sam junakinju ove priče. Koliko se sećam, prvi put je to bilo, kad smo svi mi, koji smo na bilo koji način radili u RTV Pančevo, učinili dobro delo. Zašto je uloga dr Railić Ristovske važna. Nije ugodno, za neke, sam taj čin, dok vam traže venu, da ne detaljišem, ali, tada na scenu stupaju lekari, poput nje. Kratka, uvodna priča, o značaju davanja krvi, o samom tom činu, jer, ne kaže se tek tako-naše malo, nekome je mnogo. Razgovor s njom, i za mene je bio lekovit. Ne zbog straha, već prijatonosti kojom vas obasipa, tokom razmene misli. Divna osoba na pravom mestu.

 

Tokom prošlih godina, nismo se viđali često, ali, gde god sam, ranije radio, sad mislim na sportske klubove, u KK Tamiš ili RK Dinamo, organizovao sam da momci daju krv. Da me ne shvatite pogrešno, nisam ja zbog toga nikakav junak, već samo inicijator ideje, koju su prvi ljudi pomenutih sportskih društava sjajno prihvatili. Bilo je i tad zanimljivo, već sam pominjao zašto, ali, uvek je doktorka bila sjajna i gostoprimljiva, u ustanovi u kojoj decenijama radi.

 

Još ću malo da je hvalim. Znate, kad ste deo specifične profesije, a lekari svakako to jesu, veoma je važno da ljudi osete poverenje. Što bi se reklo-ne postoji druga šansa za prvi utisak. Zato je Radmila Railić Ristovska dragocena. Osmehom, lepom reči, približavanjem ovoj temi  darivanja, uspela  je da ličnim pečatom obogati i sve nas.

 

Sve manje dajemo, a očekujemo mnogo, na drugoj strani. Neće to tako ići, ne govorim samo iz ličnog iskustva. Humanost nas razlikuje, spaja, održava kao vrstu. Mislite o tome. Svakog dana nekome je potrebna pomoć. Trenutno, sve je uredu, ali za sekund, minut, dan, mi se možemo naći u sitiaciji kad nam je život ugrožen.

 

Zato je Radmilina misija nešto posebno. Da učini sve, kako bi nas vratila na dobar put, da shvatimo, samo deljenjem, možemo imati više.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

 

DUŠAN DUKE PAVLOV

 

Ne možeš razdvojiti životni put od karijere, da nadmeno nazovem, ovo čime se bavim poslednjih 35 godina, a najviše mi se u novinarstvu, osim putovanja, kojih je sve manje, sviđa što sam upoznao mnogo divnih sportista, ljudi, pre svega. Tako, posrećilo mi se da razgovaram i sa Dušanom, kojeg svi, koji ga poznaju, zovu i Duke, po nadimku.

 

Oduševio me ovaj mladi čovek, sa koliko strasti, volje i umeća, prilazi svemu što radi. Do 30-te, već je IT inženjer, vrhunski majstor Kung-fua i muzičar kojeg, i te kako cene, ne samo u gradu na Tamišu. Nemam često priliku da razmenjujem misli sa toliko obrazovanim, mladim ljudima, onima koji imaju, zaista, šta da kažu.

 

 

Tako, dok sam ga pažljivo slušao, naučuio sam mnogo toga, ali me najviše oduševilo, koliko je to što priča blisko istini, do tančina tačno i lepo objašnjeno. Recimo, u jednom trenutku me pitao: „Da li vi, gosn Roro, znate zašto su mladi toliko apatični, ne žele da ustaju iz kreveta pre podneva, samo misle na zabavu i izlaske“? Priznajem, ostavio me nemim, a pošto su sekunde prolazile, ponovo je preuzeo inicijativu, pa nastavio: „Zato što nemaju želju, neki cilj ispre sebe“.

 

Tačno tako, jednostavnim rečima, obogatio mi je život još jednom ne skrivenom istinom. Tako, ovaj Pančevac, odrastajući u Dolovu, na šta je posebno ponosan, širi svuda oko sebe dobru energiju. Kad je završio fakultet, odjednom, znao je da će mu Veštačka inteligencija biti motiv za nova stvaranja, te se našao u ovoj velikoj, raskošnoj priči, od koje nam zavisi budućnost u mnogim oblastima. Rekoh, on je i majstor Kung-fua, ali, ako mislite da je reč o sportu koji se bazira samo na pojavi Brus Lia, odmah da kažem, tačno je, ali je ova priča je mnogo dublja od mahanja nun-čakama i tuče dok se svi rivali ne eliminišu. Mnogo dublja. A, da li znate da u Pančevu postoji-Hung Kuen 013, klub koji okuplja oko dvadeset momaka, entuzijasta, koji čuvaju i promovišu ovaj sport?

 

Muzika je još jedan segment koji Pavlova potpuno zaokuplja.

 

“Ja sam Roro, iz bluza išao, samo dublje u bluz i nikako nisam želeo da idem dalje. U toj jednostavnosti i iskrenosti, našao sam sebe i sve što mi je bilo potrebno“-skoro, kao da je bilo pre neki dan, pričao mi je o toj raskoši nota i energije, koja ga čini srećnim i korisnim, dok svira gitaru i stvara.

 

Tako, kad shvatite, tu, oko nas, žive mladi, toliko pozitivni ljudi, bude vam nekako lakše u ovom, modernom vremenu, koje vas ne tera da se prilagodite već priklonite. Onda, saznanje da se može i mora biti svoj, da se može i hoće toliko toga uraditi samo za 24h, baš je lepo. Dušan Duke Pavlov mi vraća veru da je život lep i da je uvek do nas.

 

Što bi on rekao: „Početak svakog dana zavisi od nas i pravi je blagoslov. Samo ako se mi postavimo, kakav će to dan da bude, da od nas zavisi“.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

VESNA STANIŠIĆ

 

Postoje osobe u našem okruženju, na koje ne obraćamo mnogo pažnju, potpuno su nenametljive, skromne, ali, po svemu što rade izuzetne. Takva je Vesna Stanišić, dramaturškinja, koja duže od tri decenije radi u Švedskoj, živeći u Štoholmu. Ipak, ona će za mene, verovatno i svima koji je poznaju u rodnom gradu, biti i ostati Pančevka.

 

 

Vesnu sam upoznao davnih dana, dok smo oboje radili u Radio Pančevu. Jedno vreme, bili smo upućeni jedno na drugo, da to tako kažem, posebno kad je reč o čuvenom Noćnom programu, na radio stanici, za koju su mnogi smatrali, krajem 80-tih i počekom 90-tih, prošlog veka, najuticajnijom u ovom delu, rizikujem da budem patetičan-regiona. Vesna je, kako sam već napisao, po obrazovanju dramaturškinja, ali, po vokaciji, ona umetnost i pisanu reč doživljava kao trajnu vrednost. Bilo je mnogo lepih anegdota iz tog perioda, posebno jedna, kad smo, jedne večeri, zajedno išli u srpsku prestonicu(nadam se da nije to zaboravila) po našeg proslavljenog pisca-Miodraga Bulatovuća, kojeg smo, te noći ugostili. Nezaboravno je bilo, ali, nije da se priča širi.

Elem, kako će reći ovih dana, u intervju za Švedsku ambasadu u Beogradu, iz rodnog grada je otišla:

„U avgustu 1991. godine kada je počeo rat u Jugoslaviji. To je bilo vreme u kom se prostor slobodne ljudske volje potpuno izgubio, a ljude su nasilnički svodili na samo dve uloge: da sude ili da im se sudi, na život ili smrt. Ni moj muž ni ja nismo mogli da pristanemo na to i zato smo napustili zemlju“.

 

U međuvremenu, radeći tamo, najviše u pozorištu, i te kako je doprinela širenju ugleda naše zemlje, postavljajući nove standarde ličnim pečatom, a po mom mišljenju, takvi dometi, najviše su se osetili, kad je Kraljevsko dramsko pozorište iz Štoholma, a to se ne događa često, najviše na njenu inicijativu, gostovalo u Beogradu, pre izvesnog vremena. Naravno, nije to bio samo kulturni događaj, već prikaz koliko jedna uspešna žena može da doprinese saradnji Švedske i Srbije.

 

Možda to ne znate, ali Vesna obožava i košarku, veoma je posvećena igri pod obručevima, pa ne čudi što se našla i u ulozi trenera. Koliko znam, veoma je uspešna i u tom delu, a najviše mi se dopada, što nije, ostajući verna sebi, odustala od stvaralaštva.

 

Ima još nešto, veoma interesantno, a reč je o porodičnom rodoslovu. Naime, Vesna i Dušica Ilkić, rođene su sestre. Junakinja ove priče, školska je drugarica mog rođenog brata Mome, a Dušica je i moja prijateljica, tako, ima mnogo detalja zbog kojeg mi je bitno, da pročitate ou priču.

 

Vesna Stanišić je na relaciji Štoholm-Pančevo, odoleva vremenu, a njen uticaj ne prestaje da se ceni. Zato je i uspešna u svemu što radi.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

VLADIMIR KOVAČEVIĆ

 

Vladu sam upoznao krajem 90-tih godina prošlog veka, dok je igrao odbojku u Borcu iz Starčeva. Možda, ako niste sredovečni ili baš iskreni ljubitelj sporta, niste znali, ali Starčevci su u to vreme, pa do nesrećnog bombardovanja, 1999. imali šta da kažu u eliti, tada, još uvek Jugoslovenske odbojke. Kasnije, pa i danas, traje borba da se ta družina sačuva i ponovo bude deo najboljih timova  Srbije.

 

Elem, kasnije, Kovačević, inače veoma dobar i pošten čovek, nije se štedeo, da u gradu sporta, sačuva taj duh, ali ne želeći da pripada bilo kojoj političkoj strukturi, a kamoli uticaju, sklonio se, misleći da će ta oluja, svega nesolidnog i lošeg, brzo da prođe. Kad ono?

 

 

No, život ne bira, ne pita, udara i uzvraća, ako niste spremni, ali, Vlada se nije dao. Odranije imao je iskustva u ugostiteljstvu, vodio je kafiće i klubove, da bi se jednog trenutka, potpuno okrenuo kulinarstvu i svemu što taj segment podrazumeva. U tim okolnostima, kad morate da budete spremni na konkurenciju, nesvakidašnje izazove, u hodu je savladavao, jednu po jednu prepreku. Danas, on ima svoj biznis, što bi se moderno reklo. kuva i dostavlja, a kvalitet je prepoznalo dosta nas, ne samo Pančevaca.

 

Ipak, u ovoj rubrici, hoću da ga pomenem iz još jednog, baš vrednog razloga. Naime, možda ne znate za tužan podatak, da do skoro, u našem Pančevu, ako vam je muško dete bilo zainteresovano, da vežba odbojku, nije imalo gde. Sve pogašeno, „zamrznuto“, ma tuga. Onda, baš u OK Borac, rešili su da sve to promene. Okupili su decu, pošli, kako se kaže od nule.

 

Kovačević je sa Ratkom Tanevim, krenuo težim putem, ali su svojim angažmanom, verovanjem i uticajem, potpuno pridobili te dečake, kao i njihove roditelje. Nema uslova da se baš stvara, ali, kad ima volje, nađe se i rešenje. Sad ti, da kažem mladići, imaju cilj, ne da postanu šampioni, mada teže i tom vrhu, već da se posvete nečemu korisnom, jer, već su razumeli, sport je predivan-  uči nas da dobijamo tačno onoliko, koliko smo uložili.

 

Skoro sam se sreo sa Vladom, pričao mi je o toj dobroj deci, šta i koliko rade. Imamo mi, u Pančevu, svoju budućnost, svoj kapital, ali, nekako je teško brusiti, voleti. Lakše je „kupovati“ dolaziti do instant uspeha? A zašto? U čemu je radost takvog “stvaranja”?

 

Zato poštujem sve koji imaju viziju, moć da budu drugačiji, u vremenu koje će istorija zapamtiti po, znate čemu… Inače, valjda ćete to shvatiti na pravi način, Kovačevići i Damjanovi su i u rodbinskoj vezi. Ko zna, zna. Mojoj porodici i meni, Sandra, Dunja, Marko i Vlada znače.

 

Praštajte i dobra vam sreća!