Praštanje uspeha vam predstavlja: Najavio sam, od petka, 12. januara, počinje retrospektiva tekstova, onih priča, koje će se naći, ukoričene, u drugom delu Istinočežnje, koja će, uz pomoć Gospoda, izaći ovog leta

 

 

 SLABO SAM NAORUŽAN, ALI SAM U PRAVU

 

 

 I da sanjam samo lepe snove, one najluđe, o uspehu, nečemu sličnom, nisam mogao da doprem do istine, kao što je ova na javi, koliko vas, najviše sugrađana, ali i daleko šire, videlo je, pročitalo Istinočežnju, čak, ima je u svojoj biblioteci. Najviše sam ponosan na činjenicu da je moj knjiški prvenac pristigao u Australiju, SAD, Kanadu, Kinu, da se čita širom Evrope. Priče o ljudima, o njihovoj unutrašnjoj lepoti, uspesima koje zaboravljamo, o ličnim, malim-velik stvarima, koje boje jedan život, sve su to detalji koje sam izneo pred vas. Reakcija je bila iznenađujuća-lepa-dobra. Ne samo u smislu da ste strane teksta i sjajne fotografije koje je za štampu pripremio moj divni prijatelj Milan Stojanović i sve drugo, odmah prigrlili, nekako prisvojili, već iz razloga što sam lako shvatio da sav taj trud, moja volja, dobila je pun smisao. Ponosan sam.

 

 

 

Sad, dok je i moj grad, naše Pančevo, takvo, kakvo jeste, rešio sam, ovog puta na našem sajtu „Praštanje uspeha“ da, još jednom, podelim emociju sa vama. Vi ste, ko je uspeo i želeo, već čitali ove rubrike na mojoj FB stranici, ali, pre nego što se one nađu u poznatom obliku, sad ukoričene, još jednom da vas podsetim na njih.

 

 

 

 Istinočežnja

 

 

MILORAD MIKI MILATOVIĆ

 

Od svih ljudi koje sam do sad pomenuo u Istinočežnji, niko nema takvu biografiju kao junak ove priče. Miki Milatović ima zlatnu medalju, kao trener, sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu, kad je predvodio žensku rukometnu selekciju naše zemlje. On je ovenčan i sa najznačajnijim odličjima sa svetskih i evropskih prvenstvava, a sa timom Radnički iz Beograda, bio je klupski prvak Starog kontinenta. Radni vek je proveo kao stručni saradnik u beogradskoj Sofki-i. Pre toga, istakao se kao izuzetan golman u Crvenoj zvezdi, iz srpske prestonice.

 

Naravno da sam znao ko je Miki, kad je stigao u Pančevo, da preuzme ŽŽRK Dinamo, i postavi ga na mesto koje mu je i pripadalo, a to je vrh jugoslovenskog ženskog rukometa. Tako je i bilo. Ipak, početak našeg poznanstva, a potom, iskrenog prijateljstva, koje traje, bezmalo, četiri decenije, u vezi je sa  anegdetom, tačnije, događajem sa terena. Naime, tokom jedne utakmice, u Hali na Strelištu, Miki se naljutio na svoje izabranice, toliko, da je u jednom trenutku izjavio da napušta klub. Bilo je tu nekih mojih kolega, željnih senzacija, pa su brže-bolje, pohitali da objave ekskluzivu. Znao sam za Milatovićev temeperament i da se desi, kaže nekad, nešto što ne misli zaista, jer, svi smo mi samo ljudi. Elem, ja sam prećutao sve to, a ispostavilo se, bio sam u pravu. Naravno, ostao je u Dinamu.To moje ćutanje, doprinelo je da se sprijateljimo. Prvo je to bio odnos trener-novinar, pun poverenja, a potom, preraslo je sve u sjajan izraz dvojice zaljubljenika u život i sport.

 

 

To se najbolje osetilo kad je on, kako to biva u ovdašnjem miljeu, posle izvesnog vremena, napustio Pančevo. Ipak, to ne samo da nije značilo i naš zaborav, već se pretvorilo u nešto, potpuno suprotno tome. Viđali smo se sve češće. Na utakmicama, raznim ručkovima, drugim povodima, a s obzirom na njegov ugled i harizmu, često je nas, njegove prijatelje, uvodio i na mesta, da kažem, zatvorenog tipa, namenjena samo privilegovanima. Tako, kad god je bio u Srbiji, a poslom je često bio odsutan, javljao se da se nađemo, vidimo. Bivalo bi to i u Pančevu, koje je baš zavoleo.

 

Kad sam sa nekoliko divnih prijatelja i kolega, počinjao sa sajtom „Praštanje uspeha“ pozvao sam ga da bude jedan od prvih „gostiju“. Sećam se, Ivanu, tada Ogrizović, a već nekoliko godina Stojanović, zvaničnog fotografa našeg sajta, i mene, pozvao je u prestižni restoran i hotel Zlatnik u Zemenu. Bilo je to divno, nezaboravno druženje, a tekst o njemu, bez lažne skromnosti, jeste životna i sportska priča velikog asa našeg sporta.

 

Miki i ja smo i dalje u kontaktu. U poslednje vreme, preko ovih sokoćala, ali meni i to znači. Prati sve što radim i velika mi je podrška. Uvek mi učini čast kad prokomentariše neki moj tekst, rubriku ili objavu na FB. On i dalje zapaža ljubav koju gajim prema ljudima i poslu koji radim. Svaki njegov zaključak ili tvrdnja, za mene su blagoslov. Eto, da istaknem, dobri moj i ovako-Hvala!

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

LJUDMILA MEDAN

 

Triatlon i neke poddiscipline ovog sporta, najbrže su rastuće aktivnosti u oblasti fizičke kulture. Ono što je nekada bilo nepojmljivo, da se ljudi izlažu ogromnom naporu, trče, voze bicikl ili plivaju, mnogo duže i brže od, da ih tako nazovem, običnih rekreativaca, u novije vreme, ne samo da je trend, već potpuna realnost. Planetarno gledano. Triatlon u Pančevu je, i te kako ukorenjen, a već decenijama postoji TK Tamiš, koji je beleži i još uvek ostvaruje ozbiljne rezultate.

 

A, da li znate, da je Pančevo iznedrilo veoma uticajnu osobu, u ovom sportu, kad je reč o organizaciji i suđenju, na najvećim svetskim smotrama, računajući, Olimpijske igre?

 

Da, reč je o Ljudmili Medan.

 

 

Nedavno, razgovarajući sa jednim od svojih sugrađana, mada, on već neko vreme živi u inostranstvu, sasvim slučajno, stigli smo i do nje. Naime, moj sagovornik mi je kazao, kako je viđa na raznim trkama. Čak, u Abu-Dabiju, u UAE, tokom jedne manifestacije, uverio se, koliko je ljudi iz tog sveta, poštuju.

 

Medanova je i sama bila takmičarka, pa sekretar u pomenutom klubu, u gradu na Tamišu, a kako rekoh, sada ima obaveze druge vrste. Naravno, da bi ste stigli do pozicije koja vam garantuje da ste deo najvećih triatlon događaja, valjalo je to zaslužiti.

 

Ljudmila Medan godinama predano, najviše radi sa mladima, i kao edukator. Piše i sprovodi programe, obučava i priprema za veliku scenu. Takav protok znanja i energije, brzo je uočen i na mestu, sa kojeg se odlučuje, ko će i šta, biti u vrhu modernog triatlon sporta.

 

Ranije, već sam pisao, na jednom drugom mestu o njoj, a, pre nekog vremena, posle  dosta dana, ponovo smo se sreli. Slučajno, što se kaže, na ulici. Tako, dok smo pili kafu, u istom tom objektu, nalazio se i Luka Gligorić, dečak, gimnazijalac, kojeg sam, šturo znao odranije, s obzirom da živimo u istom naselju. Onda mi je predložila da napišem nešto i o njemu, kao velikoj nadi triatlona. Zatim je ustala, otišla do njega, i tako smo se, što se kaže, zvanično upoznali, nas dvojica, a ja nešto kasnije, napisao tekst o mladom, baš perspektivnom takmičaru.

 

Rečima vam kazujem sve ovo, zbog Medanove inicijative, neke posebne energije, koju ćete retko sresti. Radi neprestano, u Srbiji, ali, i širom sveta. Tako, nemojte se začuditi, ako je vidite, danas u Kragujevcu, a potom saznate da je otputovala za Melburn. Tog dana, dok smo pričali, učinila je još jedan gest, prema meni lično, dokazavši da je osoba koja ne ceni samo sebe već i druge.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

LJUBISAV JEFTIĆ

 

Logično je da se medijski ljudi, da nas, poslenike u novinarstvu tako nazovem, poznaju, posebno u malom gradu, kao što je Pančevo, ali, potpuno je druga dimenzija, kad, u međuvremenu, sa nekim od kolega postanete prijatelj.

 

Takav je odnos autora teksta, sa junakom ove priče. Ljubu znam decenijama, a kad ga nekom priliko vidim bez kamere, skroz se zbunim, jer, on, sada kao snimatelj u Dopisništvu RTS-a, iz Pančeva, kao da se srodio sa tim, neophodnim sredstvom, u medijskom predstavljanju, ljudi i dela, u Južnom Banatu.

 

 

Osim što je vrhunski profesionalac, a svako to može da potvrdi, i nije potrebno mnogo da se i neznanci  uvere, Jeftić je veoma dobar kolega i prijatelj. To se posebno uvažava kad je kolektiv mali, a obaveza je mnogo. Onda do izražaja dolazi, ne samo suv kvalitet u poslu, već ljudskost, koja doprinosi kompletnom utisku.

 

Ranije, dok smo bili mlađi, češće smo se družili i viđali. Poslovno i privatno.No, kad se Ljuba oženio Draganom Petrović, po mom mišljenju, najboljom organizatorkom koje je RTV Pančevo ikada imalo, a ja, takođe osnovao porodicu, ta se se proredilo. Još kad se njima rodio sin Relja, obaveze na poslu, kao i van njega, pobedile su.

 

Ipak, sad želim nešto posebno da istaknem.

 

Kada sam pre desetak godina, sa Nenadom Jovićem, nekada vrhunskim plivačem i triatloncem, kasnije trenerom, osmislio i realizovao projekat “Budi plivač” a taj material, posle prosledili smo svim osnovnim i srednjim školama u Pančevu, kao jedini snimatelj, u obzir je došao samo Ljuba. I bilo je tako. Sve je maestralno uradio. Dovoljno je bilo, jednom da se sastanemo, pre nego što smo otišli na zatvoreni bazen na SC “Strelište” i odlično smo se razumeli. Ta referenca, Jovi, kao i meni, donela je mnogo lepih trenutaka u profesionalnoj karijeri, a Ljuba je baš mnogo doprineo takvom osećanju.

 

Nekoliko godina kasnije, još jednom sam ga zamolio da sarađujemo. Tada je bilo reči o RK Dinamo. Povodom 70 godina postojanja sportske ikone Pančeva, uspeli smo da ovekovečimo nešto, po mom mišljenju, baš jedinstveno i sve to snimili i upakovali u “Dinamo naš ponos”. Ljuba mi je kroz ova dva projekta pokazao, zanatska zrelost jeste bitna, ali da strast i ljubav prema poslu, čine razliku među profesionalcima.

 

Ljubin opus, posebno, poslednjih godina, kada je, skoro, svakodnevno na terenu, dostupan je javnosti. Često, mi gledamo neki prilog, a potpuno nesvesni da iza tih materijala stoje ljudi, naporan i predan rad. Zato, sad, ovom prilikom, koristim da skrenem i vama pažnju na osobe, one, kao iz drugog plana, ali, zapravo, prave junake, bez kojih bi slika o nama i načinu kako živimo, bila nepotpuna. Ljupče, sve si do sad super uradio.

 

Praštajte i dobra vam sreća!

 

 

 

 

 

SPOMENKA ARBUTINA

 

Ovu rubriku sam posvetio jednoj, zaista posebnoj osobi, Spomenki Arbutini, ali, pre nego što pročitate moja zapažanja o njoj, želim da istaknem nešto, tačnije nekog, koji me je i doveo u poziciju da je upoznam. Reč je o njenom suprugu-Branku. Nažalost, on više nije među nama, ali je reč o čoveku koji vam ostane u srcu zauvek, dobrovoljno zarobljen, jer je i sam, bio potpuno drugačiji, svoj, pametan, kreativan i dobar. Branka sam jednom, sasvim slučajno, sreo u autobusu koji se kretao ka jugu Srbije, gde je ženski rukometni tim Dinamo, trebalo da igra prvenstvenu utakmicu. Naime, njegova i Sponekina ćerka, Ljubica bila je nezamenljiv deo te ekipe. Od tog dana, a reč je o sredini 90-tih, prošlog veka, ostali smo povezani.

 

Spomenka i Branko Arbutina su beogradska ugledna porodica, a njihova posebnost, ogleda se u činjenici, osim što su dobili, pomenutu Ljubicu, jedne godine 14. februara, da su, zahvaljujući ljubavi, volji, ali i ludosti, u to vreme, napustili Institut za nuklearne nauke „Vinča“, gde su oboje radili, kako bi otvorili radnju za uramljivanje umetničkih dela „Arbutina“. Sad tvrdim i stojim iza toga, nema tog savremenog srpskog slikara, najviše mislim na najuglednije i poznate, koji nisu svoja dela, pred izložbu ili nekim drugim povodom, uramili baš u ovoj radnji.

 

 

Kad sam prvi put ušao u nju, sve mi je bilo jasno. Na prvi pogled nevelika, nalazi se u ulici Maršala Birjuzova, ispod Obilićevog venca, odakle se sad ulazi u višespratnu garažu, kao da je i sama u nekoj čaroliji. Elem, od kad nas je Branko napustio, Spomenka i Ljubica, preuzele su brigu nad njom, mada, bio bi grešan, kad bih tvrdio da nisu i ranije bile potpuno posvećene. Tu sam i sam mnogo toga uramio, a još više sjajnih slika, dobio na poklon.

 

Spomenka je odavno baka, ali, ona savremena, ako možete razumeti šta želim da vam kažem. Mada, deca su već porasla pa i ona ima više vremena za svoje aktivnosti. Kad to pominjem, uvek je se setim kao aktiviskinje. Naime, krajem 90-tih, prošlog veka, ona je špartala sa drugaricama i drugarima ulicama srpske prestonice, u nadi da će doprineti da ode jedan režim, kako bi nam bilo bolje. Tako, i tih smo se dana sretali. Kasnije, posle nekoliko godina, opet ista priča. Da li je potrebno da naglašavam da se u njenom slučaju istorija ponavlja i ovih meseci. Gospođa Arbutina je neumorni borac za pravdu i sasvim sigurno, ispratiće i ove, gde im je mesto.

 

Nešto sam želeo posebno da istaknem. Naime, pre nekoliko godina, kad je moja porodica vodila pravu bitku za zdravlje našeg sina Dušana, posle oybiljnih operacija, Dejan Radonjić, tada  trener KK Crvena zvezda, poklonio mi je dres Branka Lazića sa potpisom svih prvotimaca. Znao sam šta ću s njim. Kad sam se pojavio na vratima radnje, ni trenutak nije časila. Uramila ga je, a ja ga odneo pred Neurohiruršku kliniku KC Beograd, da Duki to vidi sa prozora. Danas, taj fenomenalno uramljen dres je na centralnom mestu u njegovoj sobi, a slike koje samo dobili od Arbutina, krase naš stan već dugo, dugo. Hvala za sve!

 

Praštajte i dobra vam sreća!