Praštanje uspeha vam predstavlja: Predrag Starčevič, učitelj u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ u Pančevu, svestrana ličnost, osoba koja, za razliku od mnogih, nije posustala u smtnom vremenu

 

 

SVEŽE VIZIJE UČITELJA PEĐE

 

 

Da me sad pitate, kako bi opisao junaka ove priče, sasvim jasno, u dve reči, naglasio bih-Veličanstvena izuzetnost. U ovom uvodu, neću nabrajati svu delatnost kojom je oplemenio na hiljade života u povoju, učinio toliko toga na polju emocionalne pismenosti kod dece, u Grčkoj rastumačio da nas ima svuda, i da naš jezik, ne sme da bude ograničen nikakvim administrativnim tokovima, zna mnogo o Holokaustu, o inkluziji, a najviše od svega i to ga čini posebnim, Peđa je čovek.

 

Ranije, dosta se, sa razlogom, pojavljivao u medijima. Ovenčan je mnogim priznanjima, domaćim i inostranim, gde su u potpunosti uvažili njegov stav-vrednosti moraju da budu umrežene, a njihovo širenje je osnovni zadatak svakog ko ima dodira sa prosvetom. Upečatljiv, drugačiji, zbog svoje jednostavnosti, blizu deci i roditeljima.

 

 

Već sam to isticao, hteo sam, najviše zbog profesionalne radoznalosti, da napišem neku svoju impresiju o Starčeviću, zabelešku, crticu, neka ostane, ali, kad sam ga upoznao, lako sam shvatio, neće to ići, tek-tako, jer, predamnom, kao što decenijama stoji pred svojim đacima i svim drugim ljudima koji razumeju tu energiju, ličnost je, koja zaslužuje ozbiljnu pažnju. Nadam se da će bar odblesak mog zadovoljstba, tokom našeg razgovora, stići i do vas, mojih čitalaca.

 

Još da dodam. U ovo vreme, a to ne traje od juče, kad smo sve više okruženi svetom koji pohlepno gleda na novac, drago kamenje, uticaj, toliko je lepo sresti osobu koja kroz te lavirinte uništenja, lako pronađe izlaz ka slobodi. Umom i dobrotom, Peđa je već toliko utemeljen, da njegova deca, da tako nazovem sve njih, koji su imali priliku da ih uči, danas lakše, uz svoje roditelje, razumeju oskudicu svih vrlina oko nas, i trude se da to poprave. Zato mi je posebno drago, što mogu da vam prenesem o čemu smo sve razmenili misli, nas dvojica.

 

Samo još par reči.

 

Kad smo se dogovarali, da se sretnemo, trajalo je to par dana, zbog obaveza, najviše mog sagovornika. Tek se završila školska godina, on je ispratio još jednu generaciju svojih učenika dalje, a takvi životni događaji, iziskuju emociju, neku dodatnu snagu. Razumeo sam ga. Ipak, tek dan-dva do odlaska u Rovinj, na zaslužen odmor, videli smo se. Posebnu čast, učinio mi je pozivom da razgovaramo u njegovom domu. Stan, nevelik, u širem centru Pančeva, ali veoma skladno uređen, okićen mnoštvom umetničkih slika, predmetima, koji, ne sumnjam, mnogo znače mom domaćinu. Peđa mi je pripremio cedevitu, a ja sam uključio diktafon.

 

 

 

Peđa, kako ste Vi uspeli da se izborite, da to tako nazovem, sa sistemom, nekako uštogljenim, često, anahronim, da uspostavite vaš sadržaj, neko lepše učenje, i tako školu još više približite deci?

        –Odmah da vam kažem, nisam se ja izborio za ovo danas. Kad sam bio početnik, počeo sam da primenjujem ono što su tada bili programi rada. Konkretno, na fakultetu su nas učili, posebno profesor Obrad, da je valjano deci puštati muziku dok radimo na času. Prvo na časovima likovnog, a zatim sam to činio na svim drugim. Reč je o klasičnoj muzici. Išao sam kod direktora, po kasetofon i on je to, nekako, odobrio. Kasnije, u proleće i jesen, izvodio sam decu van učinice, maltene svaki dan, gde sam držao časove. Psiholog je bila sjajna Svetlana Itisinović i njoj se to jako dopalo. Snimila je na Tamišu ceo jedan kolaž, sa naših časova i to je prikazala na kongresu pisohologa, a reč je o krajem 80-tih prošlog veka, što je odjeknulo širom Jugoslavije.

 

 

Veoma veliku pažnju ste izazvali kada ste počeli da „opremate“ učionicu.

        – Bilo je interesantno i to, s o bzirom da je reč o mojim počecima, kao učitelja. Uneli smo neke ptice, pa terarijum, akvarijum sa ribicama. To sam radio jer sam čitao da sve to smiruje decu, a ispostavilo se da to deci veoma koristi. Bile su to životne lekcije. Naravno, imao sam sreću jer direktori su odobravali sve to.

 

 

 

Pitao bih Vas nešto, a smatram to velikom temom. Reč je o inkluziji. Utisak je da ima sve više dece koja traže posebnu pažnju, a da sistem, pa samim tim ni učitelji, nastavnici, profesori, nisu baš najspremniji za takav rad. Šta mi možete o tome reći?

        –Ovu priču treba živeti a ne samo teoretski pričati o njoj. Ta deca treba da budu u kolektivu. Radio sam dosta sa decom i dobro znam o čemu je reč. Sa pančevačkim MNRO sam sarađivao, i brzo shvatio da nisu samo deca u problemu, već i njihovi roditelji. Oni imaju dvostruki strah. Zbog te situacije u kojoj se nalaze, ali i šta će biti sa njima, njihovom decom, kad njih više ne bude. Mene je to jako dotaklo, pa smo radili zajedno da to prevaziđemo. Imamo tu i jedan fenomen, drugog deteta. Roditelji su ga zvali-zdravo dete. Ja sam se izborio da ne koriste taj termin. Rekao sam im, to su dragulji, a tako i jeste, pa je to ostalo. Ivana Krumes Rakiđić je to svojom skulpturom-Srce dragulja, koja se nalazi na pančevačkom keju, ovekovečila.

 

 

U školama nije baš najsjajnija situacija, u vezi sa tom decom, zar ne?

        –Potpuno ste upravu. Nemamo mi podršku, pa ni u školi u kojoj ja radim, od pedagoško-psihološke službe. Učitelj je ostao sam i prepušten sam sebi. U ovoj generaciji imamo decu koja radi po Iopu (individualno obrazovni program), kao što smo je imali i imaćemo. Zato ćemo u avgustu imati seminar gde će se nastavnici predmetne nastave pripremiti za rad sa tom decom. Tada ćemo mi, učitelji, preneti iskustva, kako bi deca dalje napredovala u nastavi.

 

 

 

 

Ovi koraci koje preduzima OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ mogli bi da budu model i za sve duge u Pančevu?

        –Tako je. Tako bi trebalo raditi. Imperativ je u prvom razredu napraviti kolektiv i to je polazište. Osnovno je napraviti emocionalni i socijalni sistem.

 

 

Vi ste s dosta bavili naukom, imate iskustva, znate i da primenite mnogo toga. Navodim vas da nastavite priču o razvoju dece.

        –Shvatio sam da se neke stvari i ne mogu objasniti samo naukom, a ja se dosta oslanjam i na svoju intuiciju. Tako da je to i u vezi sa decom, sa specifičnostima, ali i za drugu decu. Deca su reper, kako se ona ponašaju, po tome tražim rešenje.

 

 

 

Govorili ste o važnosti kolektiva.

        –Da, jer mislm da kolektiv nije važan samo za to, konkretno dete, već i za sve u njemu. Imamo iskustvo iz ranijih geneacija, ali i ove poslednje. Dete dobija samostalnost i radost, ali sva druga deca brinu o njemu. Brane ga, štite. Jednom sam dao trojku iz matematike, a oni su se pobunili, argumentovano mi ukazali da nisam u pravu i da je trebalo da mu dam pet. Tad sam znao da sam uspeo, a da će ta deca kroz život ići sa tolerancijom, i ponašati se kao pravi ljudi. Dodao bih, nikako tu decu ne bi trebalo izolovati.

 

 

A, šta mislite, da to tako kažem, o mladim roditeljima? Kakva su vaša iskustva?

        –Često me pitaju koliko se današnja deca razlikuju u odnosu na onu od pre trideset godina. Smatram da se uopšte ne razlikuju. Dolaze u školu sa radošću i potrebom za igrom i to treba samo negovati. Ne učiti ih nešto previše već ih stimulisati. Takođe, to mislim i za roditelje. Nisam u ovoj poslednjoj generaciji imao ni jednu neugodnu situaciju, čak, naprotiv. Potrebno je uvažiti i roditelje, razumeti ih, jer smo svi zajedno milje savremene Srbije. Najvažnije je čuti, saslušati drugog čoveka. Kad osoba izgovori naglas ono što ga mući, ona već dolazi do rešenja. Sve najbolje mislim o roditeljima, ali, očigledan je i jaz između generacija. Još da dodam, u kakvom vremenu živimo, roditelji moje dece su prava gospoda.

 

 

 

Vi ste učitelj kojeg deca i roditelji obožavaju. Kako vam je to pošlo za rukom?

      –Jednostavno. Ne tražim previše. Posebno u prvom razredu. Uvodim ih, da malo rade kod kuće, da vikendom nemaju domaći, kao i tokom raspusta. Pojedini roditelji rade i žele više, ali, sad je to neka druga priča. Najvažnije je razviti emocionalnu i socijalnu inteligenciju, koja je važna, kasnije, za život, posao. Osposobiti ih za život, to je naša najveća uloga.

 

 

 

 

Rekao bih, ljubav je ta iskra koja kasnije osnaži roditelje, decu, i sve druge u lancu odrastanja.

        –Jeste tako. Znate, ja savkog jutra, kad dolazim u školu, naučim lekciju. Vidim roditelje koji doprate svoje dete. Skoro svi ih poljube, pre nego što odu svojim obavezama. Pomislim, to je nečije dete,ta deca su voljena, nisu samo masa ili brojevi, tako im i ja moram prići.

 

 

Stigli smo do veoma interesantnog detalja u vašoj karijeri. Reč je o vašem radu u Grčkoj. Kako ste uopšte stigli tamo?

        –Za vreme rata u Bosni, na predlog našeg Ministarstva prosvete, deca koja su ostala bez roditelja, uopšte deca, vodila su se u Grčku, na sedam meseci. Preko 11 hiljada dece je prošlo taj program. Ja sam imao 24. njih u Neapolonijiji, to je blizu Soluna. Deca su bila smeštena u porodicama. To mi je bio najteži period u životu.

 

 

Kako se odvijao život tamo?

        –Nastavu sam držao na srpskom jeziku, po našem programu. Mališani su bili smešteni po porodicama. Teško je bilo to prilagođavanje, ali smo korak, po korak, išli dalje. Bol dece se osećao, a tada je nastao jedan zajednički rad sa grčkim kolegama-Izmenjena psihologija deteta u ratu. Kasnije, a tako je do danas, sarađujem sa kolegama u Etiopiji, baš zbog te dece i kako im pomoći, jer deca u ratu preživljavaju svašta.

 

 

Posle te, da je nazovem epizode, u Grčkoj ste osnovoli srpske škole. Čini mi se da javnost nedovoljno zna o tom podvigu. Molim Vas, da pričamo i o tome.

        –Da, naravno. U početku, bila je to Srpska škola u Solunu, u našem konzulatu, pod okriljem našeg Ministarstva prosvete, a kasnije, nicale su druge. Počeli smo 2001. Bilo je to jedno gnezdo gde su se donosile važne odluke za razvoj te dece. Prelepo iskustvo.

 

 

 

 

Želim da Vas pitam, šta će biti sa decom u budućnosti. Može li to da se predvidi?

        –Naša škola ide za životom a život treba da uđe u školu. Osnova je da ospobimo decu za život. Korona nam je bila opomena, baš dobra. Ja sam nekako uspevao, preko zuma, da nadoknadimo ono što možemo. Imali smo „goste“ sportiste, umetnike, decu i nastavnike, čak iz Italije. Tužno je što je prepušteno mnogo toga pojedincu. Fale sistemska rešenja, često sve deluje anahrono, nelogično, apsurdno. Brinem, jer se malo promenilo u odnosu na moje početke. Ne prate se dovoljno društveni trendovi. Recimo, u prvom razredu trebalo bi da učimo decu da rade na račnaru, a škola nema računare. Kao ni adekvatne udžebenike za tu oblast.

 

 

I šta ćemo sad?

        –To će proći. Možda ja neću dočekati, ali znam da dobrota i ljubav mora da pobede. Ispričaću vam nešto. Imam učenicu, ćerku, moje učenice, Nađu. Ona kaže: „Učetelju, ja znam koja je najlepša reč na svetu“. Pitam-Koja? Odgovori: „Ljubav“. Pa otkud ti to znaš, bio sam uporan da vidim odakle to njoj, a ona, duša mila mi reče: „Naučila me mama“. To je poenta cele moje životne i profesionalne karijere.

 

 

Predrag Starčević, učitelj Peđa, zaista je jedinstven. Kakva sreća za decu, te generacije, sada već ljudi, koji su imali priliku da se obrazuju uz njega. On, nekada, pa i u ovom smutnom vremenu, jasno dokazuje da je svaka nevolja rešiva. Da decu treba maziti, a da je razneženost, i te kako bitna, u razvoju najmlađih. Traganje za osećajnosti, nije i ne sme da bude nešto nezamislivo, već preka potreba. Ako mislimo da će poštenje negde da nestane, da se svi, pa i naši potomci, polakome na novac, sve druge pošasti, onda taj koji programira taj algoritam, ne živi u ovom delu sveta. Ta lažna dilema, ljubav ili mržnja, dobrota ili zlo, vremenom, nestaće. Čak, i najveće imperije propale su zbog nabujale bahatosti. Uloga Peđe, tog sjajnog učitelja, pedagoga, prijatelja, sad, kao i uvek, dragocena je. Otpori su sve veći, jer, kad ste svoji, drugačiji, niste baš poželjni. No, on je stvorio legendu o sebi, ona ga sada čuva.

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: privatna arhiva.