Praštanje uspeha vam predstavlja: Predrag Rogožarski, rođeni Pančevac, već dugo nastanjen u Izraelu, odličan karatista, svetski priznat sudija

 

 

OD IDEJE NAPRAVIO DRAGULJ

 

Samo mi, rođeni u pančevačkom naselju Tesla, 50-60-tih, prošlog veka i nešto kasnije, ili, ko u njemu živi od ranog detinjstva, zna, šta znači pripadnost i poštovanje, kao i bezbrižno odrastanje. U takvom ambijentu, gde se posebno razvijao sportski duh, iznedreni su mnogi šampioni, asovi, drugačijeg kova. Ne mislim samo na medalje, razna odličja, već ljudskost, neki poseban inat, koji krasi i junaka ove priče, Predraga Rogožarskog.

 

Pisao sam o njemu na početku karate karijere, dok se tek probijao u sportu koji je proslavio Jugoslaviju, Pančevo, svakako. Od starta, imao je to nešto, posebnost koja ga je krasila, a to traje do danas. Radeći u lokalnim medijima, bilo je neizostavno, susresti, tada mladog, veoma perspektivnog karatistu. Nizala su se takmičenja, medalje. A, onda, kako to samo život može da udesi, čuo sam, Rogožarski se otisnuo u Izrael, u potrazi za boljim životom, nečim uzvišenijim, do čega nije mogao da stigne ovde, u rodnoj zemlji.

 

 

Tako, malo po malo, a vi ćete se kroz njegovu priču uveriti u taj ljudski kvalitet, razvijao se i tamo, u svakom smislu. Osnovao porodicu, čim je došao do “daha” ponovo se okrenuo karateu, svojoj velikoj ljubavi, a onda, još jednom, reći ću, kao iz početka, od temelja, počeo da zida građevinu na koju može biti ponosan. Povremeno, ali, ne dovoljno potpuno, saznavao sam o njegovim delima, tamo daleko, kako se to kaže, ali, zahvaljujući ovim modernism sokoćalima, kao i društvenim mrežama, imali smo kontakt. Pre izvesnog vremena, čeprkao sam po sopstvenoj arhivi, i naišao na jedan od tekstova koje sam davno, pre više decenija pisao o njemu. Postavio sam to na svoju FB stranicu, nadajući se da ću izazavati pažnju javnosti, podsetiti je na neko junačko vreme. Ne na ovo, kad se ovih dana ne postaje čovek ili hulja. Ovih dana se to ostaje. I zaista, bilo je odličnih komentara, baš kako sam se i nadao. No, ono bitno, baš za ovu priču, jeste činjenica da mi se Rogožarski javio, pa smo malo duže razgovarali. Tako, s obzirom da mnogi i ne znaju kako i gde živi, a sećaju ga se iz Pančeva ili sa tatamija, zamolio sam ga da to pojasni čitaocima Praštanja uspeha.

 

 

 

PRIČA BOLJA OD ISTINE

 

Pre nego što si se odselio i počeo da živiš u Izraelu, postoji ta, da je nazovem, istorija, pred pomenuti čin. Šta se sve zbilo u tvom životu?

      – Mateja, prvenac u našoj porodici, rođen je 09.12.1998. Slavilo se u našoj kući, on je prvi rođeni unuk Save Rogožarskog. Nažalost, on nije uspeo da dočeka taj trenutak zbog prerane smrti. Kao i uvek pun pozitivne energije nošen željom da se dokažem, uzeo sam na sebe još nekoliko poslova da bi mogao da izdržavam porodicu, koja je sada bila bogatija za još jednog junaka. Uvek sam verovao da mogu više i da sam se rodio da ostavim nešto iza sebe. Ako ništa drugo, ono svoje ime i dela da se moja pokoljenja mogu ponosti svojim ocem, dedom. Radio sam nekoliko poslova, a karate je uvek bio tu, davao snagu hrabrog Samsona. Karate me je naučio da verujem u sebe(ili je to bio život istkan sitnim nitima japanske borilačke vestine). Nije prošlo nekoliko meseci, a ono se velika nesreća nadvila nad našom Srbijom. Dugo sam razmišljao šta i kako dalje. Sad je tu bio još jedan život, koji je bio preči od svega. Veliki deo poslova koje sam radio, gasili su se uzrokom samog stanja u razrušenoj domovini, koja mi je pružila predivno detinjstvo. Bio sam siguran da ja mogu više od toga. Moja majka je poreklom Jevrejka, koja je preživela Holokaust krijući se sa roditeljima u šumama Srbije. Imao sam prvo po krvnoj liniji moje majke da se vratim u državu Izrael, kao i mnogi Jevreji koji su lutali 2000 godina po belom svetu. Bila je to odluka doneta u deliću sekunde. Samo, kako to uraditi usled zatvorenih granica, zbog bombardovane nam domovine Srbije. Ništa nije bilo važnije, nego budućnost porodice. Znao sam, ne želim da mi sin odrasta u zemlji koja u tom trenutku nije imala svetlu budućnost.

 

 

Usledio je odlazak u Izrael. Pričaj mi o tim detaljima.

      –Tačno pamtim, 06. jula 1999. smo postali zvanični drzavljani  izraela. Počela je prva borba, sve je bilo novo i drugačije. Ljudi, jezik, mentalitet, klima i nova poznanstva. Prvi susret sa Izraelom je bio sa doseljenicima iz Etiopije, ljudi koji su stigli s drugog kontinenta i druge civilizacije, ako smem tako da se izrazim. Ipak, znao sam gde idem, je su Makabejske igre koje su odrzane 1997. bile iza mene. Odmah na aerodromu smo dobili državljanstvo i prevoz do prihvatnog centra u Beer Shevi. To je bio pravi šok za nas, nekoliko porodica. Vozac je bio Arapin i puštao je muziku koja je ličila na naše narodnjake. Stigli smo u Beer Shevu, dobili dvosoban stan u kome su bila četiri kreveta, od kojih je i klupa u pančevačkoj Narodnoj bašti bila udobnija, ali postojao je cilj.

 

 

 

 

Relativno brzi I bezbolno su se rešavala ta tekuća, da kažem, tehnička pitanja. Zar ne?

      –Otvaranje nove lične karte, potom bankovnog računa, gde nam je pristizala pomoć prvih šest meseci, da bi mogli slobodno da se posvetimo učenju jezika, lako se okončalo. Nije prošlo mnogo, a ja sam počeo, sa vrlo škrtim znanjem jezika, da upoznajem nove ljude i učim novu, za mene stranu kulturu. Bilo je još nas doseljenika u prihvatnom centru. Organizovali smo ekipu za fudbal, u kome nisam blistao, ali bilo je lepo druženje. Bila je to ekipa ex-YU protiv ”domaćih”.  Svi su pričali kako je teško i kako žele da se vrate, odakle su došli, ali to se meni nije činilo ni kao opcija. Učio sam jezik, radio svakakve poslove, držao treninge u okolini, a posle par meseci, upoznao sam jednog doseljenika iz Rumunije, koji me je kasnije povezao sa lokalnim karate klubom. Zajedo smo bili volonteri u policiji i patrolirali noću, a njegova deca su vezbala karate. Tako je to krenulo.

 

 

Ispostaviće se, sport, tačnije-karate, bila je odlična spojnica za nastavak života u Izraelu.

      –Tačno. Povezao me je taj moj drugar sa lokalnim klubom, koji je drzao doseljenik iz Rusije. Bilo je lakše jer je bio sličnog mentaliteta našem. Počeo sam da vežbam, a ubrzo i da održavam treninge.

 

 

Lepo si se snašao, a uskoro je počeo da kod tebe dolazi Dragan Škrbić, još jedan Pančevac, veliko ime našeg karate sporta.

        –Baš je tako bilo, a sa Škrbom, ubrzo, klub je počeo da donosi značajne rezultate sa takmicenja. Ne može se uporediti sport koji sam ja poznavao u Jugi i ovaj ovde, pogotovu karate. Sve je to izgledalo kao sekcija tehnickog obrazovanja, naspram hi-tech. U Beer Shevi ljudi nisu znali da postoje takmičenja na državnom i međunarodnom nivou, jer su lokalni klubovi bili toliko slabi, da treneri nisu ni hteli da govore o tim stvarima. Sa mojim dolaskom se to promenilo. Trebalo je ubediti Kancelariju za sport, da je karate i sportska veština. Posle manje od godinu dana, dogodilo se u ono u šta sam verovao. Predamnom i mojom porodicom bio je bolji život, zbog čega smo došli u Izrael.

 

 

 

Uspeo si da se zaposliš u velikoj, veoma ozbiljnoj firmi. Interesuje me, kako bi opisao taj period?

      –Zaposlio sam se u americkoj hi-tech kompaniji Intel. To je omogućilo mojoj porodici da podigne glavu. Uporedo sam džzao treninge u lokalnom klubu, u gradu Beer Sheva, u kome sam živeo.

 

Karate dobija uskoro i novu dimenziju, da to tako nazovem. O čemu je reč?

       –Češće je i moj Sensei-Dragan Škrbić počeo da dolazi i održava seminare. Položio sam za prva zvanja nacionalnog sudije i ubrzo postao član sudijske komisije nacionalne karate federacije Izraela. Postao sam jedan od vodećih sudija u federaciji, rešio sam da napustim Intel i nastavim samo sa karateom. Uzelo je malo vremena dok klub nije počeo da poprima svoj karakter. Mateja je bio moj prvi učenik, a za njim su počela da se bave karateom i novopridošla deca. U klubu, bilo je tu i karatista koji su vežbali sa mnom. U međuvremenu, rodio se i drugi sin, Nikola, koji je sa nepunih četiri godine bio redovan ”student” karate škole. Nije bilo lako dokazivati se, ne samo u struci, nego i u samoj sredini. Jezik nije bio lak, čak i danas pravim gramatičke greške u pisanju, ali to ovde nije strana stvar, jer su svi došli odnekud. Kupili smo stan u novom naselju u Beer Shevi, a Mateja je krenuo u obdanište.

 

 

 

U tom, da ga nazovem sazrevanju u Izraelu, pomogla je i majka.

      –Moja majka je rešila da krene stopama svog sina. Došla je da pomogne, što i jeste. Dok smo mi radili i stvarali novi život, ona nam je pomagala oko dece, što nam je mnogo olaksalo život. Sticao sam nova poznanstva-prijateljstva, sa ljudima iz grada, čak  države. Kao i svuda, do nekih ljudi dođes lakše preko sporta. Deca su odrastala, samo mi nikako nije odgovaralo što se to dešava u gradu, (nije to bilo Pančevo -Tesla iz mog detinjstva). Po pozivu karate prijatelja, koji je živeo u kibucu, a inače je doseljenik iz Bugarske, otišli smo na rostilj i tako je krenula priča preseljenja u kibuc, koji je bio udaljen od grada nekih 40 kilometara. Napokon, raj za klince. Odrastali su u kvalitetnijoj sredini i pohadjali školu na mnogo višem nivou, nego u gradu. Bio je to pravi pogodak. Iziskivalo je, kao i danas, svakodnevno putovanje,  ali mi to nije palo teško, kad god pomislim kakav smo dobili napredak za porodicu. Kibuc nam je bila nova porodica, svako se zna sa svakim i svi rade za sve.

 

 

 

 

A, kakav je grad Beer Sheva?

       –Bio je jedan veoma nerazvijen grad. Kad smo stigli, manji od Pančeva, i ako smem da kažem, neki ljudi su još uvek piškili po ulici, a danas, posle 20 godina, jedan je od vodećih gradova u startapu, grad sa dve bolnice, sportskim terenima, kulturnim manifestacijama, nekoliko koledža i jednim od vodećih fakuteta u Izraelu. Danas u njemu živi, više od 250 hiljada stanovnika. Čak su i elitne vojne jedinice prebacile svoje centre u pustinjski grad. U početku se osećala velika netrpeljivost između doseljenika iz zemalja bivseg SSSR-a i zemalja afričkih država, a mi, koji smo dosli iz ex-Juge, odgovarali smo svima. Jednima sto nismo Rusi a drugima sto smo braća Sloveni. U Hapoelu, u Beer Shevi fudbalskom klubu, pre nego sto smo mi stigli, igrao je Halilović, koji je proslavio gradski klub, tako da im nismo bili toliko strani.

 

 

Voleo bih da mi kažeš još neke detalje u vezi sa tvojom sudijsko-karate karijerom.

      –Još 2007. sam položio prvi ispit za evropskog sudiju. Kao i svuda u svetu, ne vole svi uspešnije od sebe, pa su pokušali pojedini, u nacionalno federaciji, da me gurnu u stranu, ali se nisam dao. Stizali su i primećeni su rezultati sportista koji su, polako, zauzimali značajna mesta u nacionalnoj reprezentaciji. Od 2012. zaslužio sam novi i veći rang u Evropskoj sudijskoj organizaciji, a 2014. položio sam za najviše zvanje u evropskom sudjenju. Bio je to početak i na svetskoj sceni, koja se krunisala najvišim, planetarno gledano, zvanjem u sudjenju. Sudio sam u tom trenutku velika svetska i evropska finala. U međuvremenu, sportisti u klubu su nizali nacionalne i internacionalne rezultate, a Mateja je postao prvi put nacionalni prvak u borbama do 70 kg i standardni reprezentativac nacionalnog tima. Ubrzo je i Nikola pošao njegovim koracima. Zlatnim slovima su ispisali svoja imena u nacionalnoj karate sceni.  Od 2015. sam izabran za predsednika sudijske komisije i za člana direktorijuma federacije. Potom, 2019. pozvan sam da sudim na Evropskim igrama u Minsku, a pruženo mi je poverenje u evropskoj, kao i svetskoj federaciji, da obavljam dužnost pomoćnika i šefa borilišta. Retki dobiju tu privilegiju i odgovornost.

 

 

A, danas, šta danas radiš?

      –Danas sam nosilac crnog pojasa 6, Dan, a na tome mogu da zahvalim svom senseiju i mentoru, Draganu Škrbiću, od koga i dan danas. učim tajne drevne japanske borilačke vestine. Karate je deo mog života, karate me je naučio svemu što sam danas.  Srećan sam što sam uspeo to da prenesem na mnoge mlade, kao i na svoje sinove, koji su ugledni gradjanin države Izrael, gde su kao uspešni sportisti služili i služe u izraelskoj armiji.

 

 

A, za kraj, šta možeš reći svojim Pančevcima i mojim čitaocima?

      –Srbija je uvek u mom srcu, kao i rodni grad. Iako sam već 24 godine drzavljanin Izraela, do dan danas, razmišljam i sanjam na jeziku domovine mojih predaka.

 

 

 

 

Kako da razumemo životne mehanizme, ako od njega ne osetimo baš sve. Ono dobro i ono loše, zavisi šta čoveka snađe. Svako od nas bira put, ali nikako ne bi smeli da zaboravimo, život nema gospodara, uvek je do nas. Zato, ne samo zbog ove priče, mnogo poštujem ljude koji su se otisnuli u nešto nepoznato, skroz drugačije od onoga što su do tada imali. Predrag Rogožarski je hrabar čovek, ali je na vreme naučio da svaki narod živi sa svojim boljkama, pa se prilagodio i u Izraelu, državi koja je imala svoje tragične trenutke kroz istoriju, kao retko koja, a narod se napatio, isto tako. Ipak, u moderno vreme, da tako nazovem ovo što sada  živimo, sve ide nekim drugačijim, užurbanim tokom. U takvoj stvarnosti, tačno znam, zbog čega je uspeo i moj sagovornik, sada ugledni karate poslenik, svetski gledano. Vreme traži takve ljude. Njega nije zanimalo da bude u pravu, jer to je sporedna istina. Mnogo je važnije kad je čovek srećan. Ja sam stekao nepogrešiv utisak da on to jeste.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Predrag Rogožarski