PANČEVKA IVANA JOVANOVIĆ  OTKRIVA ŠTA JE ČINI SREĆNOM I U ČEMU JE LEPOTA I SMISAO  ANGAŽOVANJA U ZBLIŽAVANJU DECE IZ SRBIJE, HRVATSKE I BiH

Kroz život me vode ljubav, emocija,energija…

 

Ljubitelji sporta u Pančevu pamte Ivanu Jovanović kao mladu i ambicioznu novinarku u pančevačkim medijima,potom kao zaštitno lice RADIJA S, a danas, u „Praštanju uspeha“, upoznaće je i kao vrednu organizatorku Sportskih igara mladih, specifične  manifestacije za decu iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Ovde nije reč o velikim pobedama u neizvesnim takmičenjima, nego o ideji prijateljskog druženja, razumevanja i saglasja među mladima različitih nacija, veroispovesti, socijalnog stanja i pogleda na život, s ciljem da se upoznaju i zbliže u jednom nesrećnom  prostoru, oplakanom od mnogih, bez nade da postanu deo civilizovanog univerzuma. Tim povodom u Srbiji, s proleća, svake školske godine  u 32 grada kreće drugarska nadmetanje u deset disciplina, a onda najbolji dolaze na Adu Cinganliju gde se održava poslednji  krug  za smisao zajedništva. Ko stigne do tog cilja, a bude ih  više od tri stotine, obezbedio je sebi ulaznicu za srpski sportski karavan koji u avgustu kreće put Splita, gde će boraviti sedam dana u završnici jedinstvenih drugarskih  susreta 

 

 

Ono što je mnogima zamisao o lepom, Ivani Jovanović, osobi sa večnim osmehom na licu, je način života. Nije lako stajati na vrhu  jedne organizacije u našem podeljenom regionu – Sportskih igara mladih – uglavnom školaraca iz Srbije. Ipak, ako ste imali sreću da se bar malo upoznate sa  junakinjom ove priče i njenim  aktivnostima u Sportskim igrama mladih (koje samo u našoj zemlji broje sedamdeset hiljada učesnika) lako ćete se uveriti u Ivaninu vrednoću, humanost i čovekoljublje. Radeći godinama kao novinarka, baveći se sportom, pišući o sportistima i organizujući sportske priredbe, nije samo stekla iskustvo, već iskovala velika prijateljstva koja su je osnažila u razmišljanju da je izabrala pravi put, odnosno smisao života.

    

Kad se uhvatite u koštac s ovakvim poslom, pa kad vas pritisnu različiti interesi i mišljenja sa svih strana, retko ko će odoleti nekoj vrsti pobune, ma makar i u pritajenom nagoveštaju. Ivana je takav način razmišljanja brzo odbacila, pogotovo nakon desetak godina rada  u privatnoj firmi Željka Tanaskovića, našeg proslavljenog odbojkaša. Možda mnogima nije poznato, posle uspešne karijere, Željko se opredelio za biznis, i to sofisticiran, onaj koji u moderno vreme ne donosi samo profit već stabilan rast. U takvom društvu Jovanovićeva se  iskalila na mnogim zadacima i  poslovno udarila sopstveni pečat, pa ponuda da se nađe na čelu međunarodnog projekta u Srbiji (u Hrvatskoj se Sportske igre mladih održavaju već pune 23 godine), za nju je veliko priznanje i promocija stručnosti. Taj zadatak je  shvatila  kao nastavak katarzičnog dejstva u sopstvenom životu, gde mora uspeti.

    

I uspela je! Brojke, a neke smo već predstavili, koje ona sa svojim saradnicima ostavlja kao trag, nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Odmah da kažemo: Sportske igre mladih, specifična je manifestacija (u Splitu je završnica koja traje sedam dana) s ciljem da decu „utapa“ u igru, ali ne zarad pobede. Ozbiljna organizacija ne trpi improvizaciju, a uspostaviti red i harmoniju, može samo energična osoba, s jasnom verom u bolju budućnost. Ivana Jovanović je baš takva.

               

 UVEK U EPICENTRU DOGAĐANJA

 

Upoznao sam je kao mladu novinarku u Radio Pančevu, pa u listu „Panorama“, koji je nekada izdavala, SOFK-a-Pančevo, gde je sarađivala sa Aleksandrom Maluševićem i Mirkom Kovačevićem, tada već bardovima sportskog novinarstva. Prema njenim iskrenim rečima, upravo taj  pomenuti dvojac sportskih novinara mnogo je uticao na izbor karijere. Pored toga, Ivanina zainteresovanost baš za sport nije neobična,  jer je  njen otac Nikola Jovanović (nažalost, više nije među nama), bio omiljeni profesor fizičke kulture, čovek sporta. Kako su godine prolazile, više sam je slušao na Radiju S, kultnoj radio stanici, i danas najslušanijoj na čitavom srpskom prostoru, nego što sam je viđao. No, znate onu staru priču, ne morate nekoga videti godinama, pa opet kad se sretnete, samo nastavite tamo gde ste stali.

 

Tako je bilo i u našem slučaju. U međuvremenu, Ivana je sazrela, postala pravi arbitar ukusa. Posao je nije samleo, jer je  reč o osobi, veoma samostalnoj, koja je na vreme poređala kategorije vrednosti u svom životu. Jasno je, nju ne zanima individualna perspektiva, a timski rad samo jača njen lični potencijal. Često je u medijima, s obzirom na dužnost koju obavlja, a odavno imam želju da je ugostim, na ovom mestu, u našem portalu „Praštanju uspeha“. Razmenili smo nedavno poruke, a zatim se čuli  pre nekoliko dana. Prijatno sam se iznenadio kada me je pozvala, i konkretno rekla: „Videćemo  se za dva dana u „Borneu“, u Pančevu“.

 

Stigao sam na vreme, a prijatni ambijent restorana u centru grada na Tamišu, kao i ljubazno osoblje, još više su mi pomogli da se opustim posle pešačenja po lepom zimskom danu. Stiže mi kafa, a na displeju telefona vidim prispelu poruku: „Izvini, kasnim malo, gužva je u saobraćaju“. I zaista, ne zadugo, eto nje, iz Beograda, nasmejana kao i uvek, u pratnji koleginice Marije Mihajlović, bliske saradnice, reklo bi se i dobre prijateljice, bar sam takav utisak stekao. I pre nego što sam uključio diktafon i počeo da postavljam pitanja, bilo je jasno. Naspram mene sedi osoba koja je svesna svojih vrednosti i sposobnosti. Shvatio sam:  Gde je ona, tu je i epicentar dešavanja, a živa njenog života je na vrhuncu. Odmah sam se  prisetio Miloša Crnjanskog koji je negde zapisao:“Brod u borbi s vetrovima, perfektan je simbol celog ljudskog života“, a Ivana  je do sada , očigledno, vešto izbegavala sve scile i haribde na svom putu. Nadao sam se, a tako je i bilo,  da će naš razgovor biti prijatan i imati  tok intimne ispovesti, jer sam za sagovornika imao osobu koja zna o čemu priča, posebno što je sve vreme bila produžetak međusobne energije.

 

          

 DECA SU NAŠA NAJLEPŠA BUDUĆNOST

       

Da počnemo od Sportskih igara mladih. Objasnio sam svojim čitaocima o čemu je reč, a prvo pitanje, više je kao neka konstatcija. Moj je utisak o ovoj lepoj priči da si Ti i  Tvoji saradnici jednu složenu radnju pretvorili u nešto lepo i jednostavno, pre svega zbog dobre organizacije i međusobne povezanosti ljudi u nizu odlučivanja. Izgleda da  na prvi pogled nije tako, s obzirom na broj učesnika, međunarodni karakter i obaveze koje proističu iz svega navedenog. Da li sam u pravu?

     

  – Upravo je tako kao što si rekao: Na prvi pogled izgleda prosto, ali iza svakog uspeha stoji veliki broj ljudi i ogroman rad i odricanje. Ove igre su posebna organizacija, i rekla bih da su  jedinstvene u svetu, jer imaju dušu. U njima sportska pobeda i rivalstvo nisu  prioritet. Sport koristimo samo kao alat, kako  bi sve ostale poruke i suštinu našeg delovanja na tršištu celog regiona mogli da sprovedemo u delo i na taj način dopremo do dece. Dakle,  prioritet nam je da okupimo što više dece u sportu, kao i drugarstvo među njima. Ako je neko dete steklo bar jednog novog prijatelja, onda uspeli smo. Cilj nam je da izmamimo osmeh na licu dece, i to je najeća nagrada za uložen trud. Zato ljudi koji se angažuju u ovim  susretima vole Igre i niko od nas ovo ne smatra poslom. Najvažniji je cilj da uz druženje, na najslikovitiji i najlepši način, upozorimo decu: KLONITE SE DROGE JER ONA UZIMA ŽIVOT. Takođe, učimo decu tolerantnosti, da poštuju fer-plej, da se bore protiv nasilja u bilo kom obliku. To je jedan ceo koncept koji već 23 godine traje u Hrvatskoj, devet  u BiH, a punih šest godina u Srbiji, i to čista srca i sa mnogo uspeha. Igre su jedinstven projekat. Preko milion i po mališana je učestvovalo do sada na igrama i sama deca su počela da propagiraju ono što ih učimo, i to jeste suština i smisao svega  onoga što je do sada urađeno

      

U vezi s Tobom je fascinantno  što te stvaralačka strast nije napustila. U očima, baš sad dok razgovaramo, vidim taj plamen. Širiš energiju i tako, siguran sam, animiraš svoje saradnike i ostale učesnike u ovoj lepoj priči. Kako ti to uspeva?

       

–  U aprilu će biti tačno dve godine kako sam predsednica Sportskih igara mladih Srbije. Lako ću ti to objasniti. U životu kad radiš nešto što voliš, uživaš u tome, dođeš i do rezultata. Ima još nešto. Dok sam radila u novinarstvu, pa i sada je tako –  uvek me je vodila emocija. Borim se osmehom i pozitivnom energijom. Ljudi su zaboravili na mnoge bitne stvari u životu, a ja se trudim da ništa važno ne izostavim. Temperamentna sam, umem da se zahvalim, pohvalim, radujem se svom, ali i tuđem uspehu. Imam veru u ono što radim, kao i u ljude s kojima sarađujem. Imala sam sreću da tim koji sam odabrala, nas petoro, kao jedno smo. Često radimo i 24 sata, a kada u jednoj sezoni prođete zajedno 15 000 kilometara, jasno je da je naporno, ali zajedno lakše ostvarujemo cilj. Važno je meni, ali i mojim saradnicima, da deca budu zadovoljna, srećna, a kad je tako, znam da smo uspeli. Deca su moja snaga. Nemam svoju decu, ali sam sebi rekla, izboriću se za ovu decu, a sticajem okolnosti i moj otac, koji je bio profesor fizičke kulture, čovek sporta, takođe je bio posvećen deci. Verovatno sam to, rastući uz njega, sačuvala do dana današnjeg, da volim decu i uživam s njima u društvu.

 

REVIJA „SPORTSKE IGRE MLADIH“ ZASLUŽUJE PAŽNJU  

 

Moć neke organizacije trebalo bi da se primećuje u svim segmentima delovanja. Tako i naša Pančevka Ivana Jovanović, sa svojim saradnicima, ne zaboravlja važnost medija u predstavljanju svega što su učinili u dosadašnjem radu. Kada je dolazila na razgovor za naš i vaš sportski portal „Praštanje uspeha“, ponela mi je luksuzno izdanje revije Sportske igre mladih, sa svim podacima i fotografijama, sa puta Karavana prijateljstva kroz Srbiju. Interesantno je da je  sve tekstove napisala još jedna Pančevka,  koleginica Dragana Kožan, novinarka „Pančevca“, najstarijeg nedeljnika u Srbiji.

 

             IGRE MLADIH SU VIŠE OD IGRE

 

Lepota ove priče ogleda se u tome što je sav sadržaj igara besplatan za decu i svi su ravnopravni. Nema favorizovanja, kako smo istakli, rezultat, kao krajnji cilj, nije primaran. To jeste glavna osobina, a deci se to, zapravo, najviše i dopada. Igra kao igra, zar ne?

– Tako je! Oni bez ikakvih pretenzija sve sami biraju. Imaju na raspolaganju deset igara. Ništa ne plaćaju. Ne moraju da budu u klubu, sekciji. Mogu da ih dovedu tetka, stric, ujka… Dovoljno je da popune prijavu i već su u igri. Čak, dolazimo i do nekih komičnih situacija. Imamo svoj kol centar, pa zovu roditelji. Neki nam kažu: „Nemojte sve je besplatno, deca pobede, pa onda ne odu u Split, na završnu manifestaciju“.

Igre imaju svoju specifičnost, a po meni, tu se najviše ogleda plemenitost cele priče, jer, susreću se deca iz regiona. Na toj završnoj manifestaciji, zajedno su dečaci i devojčice iz Hrvatske, BiH i naše zemlje. Nekako, i na ovaj način, oni popravljaju što su stariji, da ne ulazimo u razloge, učinili loše tokom mučnih devedesetih godina prošlog veka.

– Svi zajedno bi trebalo  da gledamo u lepšu budućnost. Volimo svoje, a poštujmo tuđe. Mladi se, zapravo, godina međusobno  druže i stvaraju prijateljstva. To međunarodno finale u Splitu (Igre su tamo nastale, zahvaljujući gospodinu Zdravku Mariću, koji je regionalni predsednik) jeste najbitniji segment igara. Čak 1100 njih je prošle godine bilo tamo. O tome se možda ne priča dovoljno, ali to je suština našeg delovanja. Da se deca povežu, steknu nove prijatelje, naviknu na različitosti i shvate da zajedno mogu da stvore lepšu budućnost. Bilo je što je bilo, i iz tog sukoba niko nije izašao kao pobednik. Učimo ih da može drugačije, a oni su pravi dokaz da je to istina.

 

 

Deca su baza, bar bi tako trebalo da bude, u svakom sportu. Nema bez njih budućnosti. Sportske igre mladih, tako posmatrano, i te kako utiču da se neko od učesnika, kasnije, po preporuci ili na neki drugi način, priključi nekom klubu, sportskoj organizaciji. Takođe, a važno je istaći, valjalo bi skloniti ih sa ulice od raznoraznih pošasti. Kako na to gledaš?

– Deca u manjim sredinama jedva čekaju da igre počnu. Karavan radosti i prijateljstva nije samo posvećen sportu, već hoćemo decu da uključimo u širu priču o dobru i zlu, odnosno svemu što ih okružuje. Trudimo se da ih iz tog, danas toliko aktuelnog virtuelnog sveta, prebacimo u stvarni život, u svet igre, radosti, pravog druženja i čini mi se, dosta uspešno smo to do sada radili. A, deca, svakako, jesu baza i za nešto više u sportu.

        

 DRAGOCENA POMOĆ LJUDI DOBRE VOLJE

 

Ivana, moji čitaoci će imati priliku da pročitaju brojke, te svojevrsne tragove koje ostavljate tvoj tim i Ti. To je impozantno i za svaku pohvalu. Ipak, dovoljno si iskusna u svemu ovome, i dobro znaš da je  lakše stići do vrha nego tamo opstati. Pa, kako ćeš uspeti u tome?

– Dolazimo u situaciju kada će svako dete u Srbiji biti učesnik naše organizacije, a to i jeste naš krajnji cilj. Ne može se sve ovo raditi bez učešća lokalne samouprave, opština, gradova. Tu imamo veliku pomoć i tome se nadamo i u budućnosti. Verovatno znaš, postoji u našem zakonu i mogućnost da se jedan dan, može se to odrediti po volji, posveti sportu, bez odlaska u školu, na časove. Takav jedan dan može biti upriličen i za ono što mi organizujemo, a to umnogome doprinosi širenju ideje o Igrama. Nadamo se i boljoj saradnji sa nastavnicima i profesorima. Sve se može kad se hoće. Meni, lično, Kikinda je primer, kako u jednom gradu može da se napravi prava promocija igre, i onoga što mi zastupamo. Ta energija koju smo tamo zatekli, i ja lično, bila je moj vetar u leđa za mnogo toga što sam kasnije, zajedno sa svojim saradnicima sprovela u delo. Sve može, bitna je dobra volja i pomoć ključnih ljudi po gradovima. Isto tako, mediji imaju dosta uticaja na promociju i animiranje dece, pa i tu vidim mogućnost za napredak u budućnosti.

Stigli smo do kraja našeg razgovora, a samim tim i do neizbežnog pitanja u vezi s praštanjem uspeha: Da li su Tebi oprostili i da li si i koliko propatila zbog ostvarenog uspeha?

– Pa, jesam. Bila bih neiskrena kad bih rekla da nisam patila. Ti znaš, oprostiće ti mnogo toga, ali uspeh teško. Čujem, pričaju da je meni lako, a najviše me pogađa kad to kažu ljudi koji ne vole da rade, ne vide sebe ni u jednom poslu. Ipak, kroz život me vode ljubav, emocija, energija i to me čini srećnom i niko mi to ne može oduzeti. Postoje i dobri ljudi, prijatelji, koji su tu da pruže podršku, posavetuju, pa i pomognu – i to me čini srećnom.

 

 

Možemo prema nekome biti romantično naklonjeni, ali, ako ne postoji prava, iskrena vrednost u osobi, kojoj poklanjamo pažnju, ta će čarolija brzo nestati. Zato Ivana Jovanović neprestano radi na sebi, svesna činjenice da sve što je vredno, sve što je stekla napornim radom, uz pomoć izvanrednih saradnika, mora da sačuva. Nije tek tako rečeno: Ono što ne sačuvaš, nisi ga ni vredan. Uvek se očekuje mnogo od odricanja, pa s razlogom i ona to čini. Štaviše, stekli smo utisak da je za nju od očekivanja važnije – razumevanje. Zato što jedinstvenost projekta, na kom sada radi, nema cenu. Njena prijatna otvorena priroda privlači, kao neka vrsta magnetizma, i to pomaže da sve ide po planu. Različite ravni mišljenja uklopila je u jednu celinu i naučila sebi bliske osobe da sve postaje uživanje,  kada se to često čini. Ja joj verujem, jer je istina zakon u svakom javnom poslu. Ivana se ne izvinjava neistinom, poseduje dobrotu i sposobnosti da vodi ozbiljnu organizaciju, bez sujete, predrasuda  i koristoljublja.

 

POZNATI ASOVI PROMOTERI IGARA

 

Uspešnost Sportskih igara mladih ogleda se u sjajnoj organizaciji, ali i želji svih koji vole decu i sport, da ova priča bude dostupna mnogima. Zato je uticaj poznatih sportista iz Srbije, u predstavljanju i značaju Igara, veoma bitan. Tokom našeg razgovora Ivana Jovanović je istakla  da mnogim poznatim srpskim sportistima  organizatori duguju veliko hvala za učešće i promociju  Igara mladih. Evo ko su od poznatih sadašnjih asova i sportskih legendi  bili promoteri ove originalne  manifestacije u toku prošle godine: Predrag Mijatović, Đorđe Višacki, Igor Rakočević, Svetozar Marković, Armin Đerlek, Vujadin Savić, Maša Drakulić, Nenad Borovčanin, Goran Grbović, Željko Tanasković, Milica Mandić, Marina Maljković, Igor Butulija i Dejan Joveljić.

                         

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

Fotografije iz privatne arhive