Praštanje uspeha vam predstavlja: Ko su ljudi koji su presudno uticali da Nenad Jović, nekada vrsni plivač, jedan od začetnika triatlona u Jugoslaviji, pa cenjeni trener i pedagog, postane i ostane čovek

 

 

POVEZIVANJE

 

U karijeri novinara, dugoj skoro četiri decenije, prvi put sam doživeo nešto ovako. Zove me, pre izvesnog vremena, junak ove rubrike, da mi kaže, kako bi voleo da sa mnom razgovara, o ljudima koji su mu najviše pomogli tokom bivstvovanja, da dosegne visine, za ovdašnje uslove, više nego za poštovanje. U prvi mah, nisam dobro ni razumeo, jer, pomislio sam, dal je ovo moguće, u vremenu kada pasionirano mnogi, skoro većina, voli samo sebe, zaljubljeni u sopstvenu reč i sluh, pa šta je sad ovo? Trebalo je neko vreme da prođe, zato što smo obojica bili u obavezama, da se sretnemo, kako bi čuo to čudo, neki nov ritam srca, nekada normalan, odavno zapušten i skrajnut.

 

 

 

I, onda, eto nas na kafi u TC, blizu naselja Tesla, u Pančevu. Kako bi ilustrovao ovu priču, sa nama u društvu sedeo je i Dušan Damjanov, fotoreporter Praštanja uspeha, inače, i sam, u odličnim odnosima sa Jovićem. Kako i ne bi, kad ga je Neša naučio da pliva, i još mnogo čemu.

 

Nenad Jović, već sam pisao toliko o njemu, a to i dalje tvrdim, po mom mišljenju, jedan je od najboljih plivačkih trenera u Srbiji, obrazovan i karakteran, da se, ne samo u Pančevu, bavi najodgovornijim poslovima u vezi sa sportom, i pitanje je dana, kada će moje reči, biti potvrđene, pa ćete se lako uveriti u ono što već znam. Pre nego što ću vam predstaviti ono o čemu smo razgovarili, Jović i moja malenkost, preneću samo jednu njegovu izrečenu misao, kao uvod u ceo tekst:

 

–„Roki, ne sviđaju mi se ljudi, kao šampioni, po mom mišljenju oni to i nisu, kada samo sebe stavljaju u prvi plan, ja, pa ja“.

 

Još da dodam, i zato sam život jeste čudo. Ne tako davno, dobio sam na poklon knjigu od dr Zelka Leona „Reči i dela (razmišljanja psihijatra)”, inače, autor je američki psihijatar, a naš nekadašnji sugrađanin. Sjajno štivo. Čitajući, sa uživanjem, stigoh do poglavlja-Povezivanje, gde uvaženi profesor, priča o njemu dragim ljudima, koji su mu se našli na putu odrastanja, školovanja, potom, usavršavanja. Pomislim, ovo je toliko slično ispovesti  Nenada Jovića. Zato sam i stavio naslov za ovu rubriku-Povezivanje, jer, baš ta i samo takva reč, najbolje definiše šta su obojica želela da kažu i koliko je to lepo, kada nekog drugog stavite u prvi, krupni plan, u svom životu.

 

 

 

 

Nešo, još sam u čudu, zbog razloga što sada nas dvojica razgovaramo. Ti mi ubedljivo tvrdiš, da je ne moguće, u bilo kom poslu, stići do uspeha, bez pomoći drugih. Tvoje reči su za divljenje. Šta bi dodao?

–Jeste tako. Zamisli, Tesla i Pupin, genijalci, vanvremenski ljudi, nisu mogli da ostvare svoje ideje, bez drugih ljudi, zar ne? Pa šta onda mi da pričamo. Tako je, pogotovo u sportu. Koliko god da si kvalitetan, evo uzmi Đokovića za primer, tvrdim, a i on to ističe, ništa ne bi uradio toliko veliko bez svog tima.

 

 

 

 

A, kome si ti zahvalan?

–Porodica je uvek na prvom mestu. Oni, najmiliji, najviše trpe i predaju se idejama koje nas krase, tinjaju u nama. Recimo, ja sam ostao rano bez oca, imao sam 14 godina, i moja majka je na sve moguće načine pokušala i uspela da nadomesti taj veliki gubitak. Samo mi znamo kolike su to bile žrtve. Uvek sam imao njenu bezrezervnu podršku, a stalno to ponavljam, generacijama dece-Može ceo svet da bude protiv tebe, ali ako je tvoja porodica tu, niko ti ništa ne može.

 

 

 

 

Jedan čovek, a priznaću ti, nisi me iznenadio što ga toliko poštuješ i o kome želiš da pričaš je i Saša Pavličević. On je legenda, jedan od naših najuglednijih plivačkih trenera.

–Da. On me naučio šta je sport. Kad sam došao iz JNA, PK Dinamo, skoro se raspao. Maltene, postojala je samo Škola plivanja. A, meni se još plivalo, znao sam da mogu još toga da ostvarim, a u tim danima, baš su mi Saletova razmišljanja najviše pomogla da ne odustanem. Ranije, dok me je trenirao, a jednom prilikom, kad sam osvojio bronzu na državnom, plakao je kao kiša. On je uvek tvrdio da će nešto biti od mene, ma, bio mi je kao drugi otac. Ima ona čuvena priča, a kad to neko dosegne, onda dalje nema, a reč je o tome, da sam ja plivao za njega, što se kaže. Posebno sam mu zahvalan, jer, sa njim sam naučio šta znači baviti se sportom, a kad sam i sam postao trener, nisam se lbio da ga pozovem, jer sam znao da će me najbolje posavetovati kad god imam neku dilemu. I dalje je vitalan, u kontaktu smo i ponosan sam na naše prijateljstvo.

 

 

 

Posle plivanja, možda neko i ne zna, ali ti si jedan od ljudi koji je triatlon obeležio, kada se on kao sport, pojavio u našoj zemlji.  Sredinom 80-tih prošlog veka si prvi put čuo za, tri u jedan, što bi se reklo, a bilo je potrebno, skoro deceniju, da on zaživi i kod nas. Sad dolazimo do osobe, koja ti je pomogla da ostvariš odlične rezultate u i triatlonu. Reč je o Zoranu Unčeviću.

–Moja plivačka karijera je trajala punih 13 godina, od 1980-1993. A, negde 1984. video sam u nekim novinama, da se ljudi takmiče u triatlonu. Baš sam majci rekao, ovo je sport za mene. Međutim, dosta kasnije, desetak godina od tad, sve je počelo i kod nas. Moje prvo pojavljivanje je bilo na državnom, na Adi Ciganliji, kad sam shvatio da bez obzira što nemam adekvatnu opremu, najpre kvalitetan bicikl, imam šta da kažem. E, tu se pojavljuje i Zoki, kojeg sam znao još sa plivanja, koji je jedan od ključnih ljudi u osnivanju TK Tamiš, pa samim tim i neko ko mi je presudno pomogao da ostvarim dobre rezultate i u ovom sportu. On je sve završavao što je bilo potebno za klub. Čak je i kombi nabavio. Nažalost, potpuno se povukao i mnogo mi je krivo što su ga, nekako marginalizovali, a veruj mi, kad je reč o triatlonu, taj sport, ne samo u Pančevu, ne bi postojao da nije bilo njega. Uvek je bio tu za klub, za mene. Pamtim ga kao sjajnog organizatora, čoveka koji je o svemu vodio računa, pa nije ni čudo, što TK Tamiš, i dalje jeste jedan od najboljih u Srbiji. Na tim temeljima sada raste.

 

 

 

A, kad već pričaš o triatlonu, a pominjao si i opremu, naročito bicikl, jasno mi je što želiš da istakneš Zlatka Kovjanića. On je kao mašinski inženjer, da tako kažem, izumeo poseban bicikl, baš za triatlonce, koji ga je kasnije proslavio u tom svetu.

–Jeste, dobro si to rekao. Trebalo je da putujem na SP u Mančester, a bicikl, amaterski. I tako stignemo do Zlaje, da pitamo, kako da se to reši, da negde pozajmimo za tu priliku. On je odmah rekao, da uzmem njegov, jer ionako niko nema bolji bajs u Srbiji od njega. Pazi, uopšte se nas dvojica nismo znali. Doterao mi bicikl, a on ga je kupio u Kanadi. Nažalost, nisam ni otputovao tada na to takmičenje, ali, govorim ti ovo zbog Zlaje i koliko je to veliki čovek. Kasnije, do danas, ostali smo u sjajnim odnosima, a i on sam, odličan je biciklista, pravi sportista.

 

 

 

 

Uz Kovjanića, nekako, kao paket mi ide dr Dušan Anđelković. Znam da hoćeš i o njemu da zboriš.

–Dr je uvek, od prvog našeg susreta, bio uz mene. Brinuo je, ne samo kad je reč o zdravlju, već inače, kao da je moja podsvest. On me i upoznao sa Kovjanićem. Koliko smo povezani, neka posluži i činjenica, da je član uprave PK Sparta, mnogo voli sport, posebno plivanje i ja sam mu zahvalan za sve što je učinio za mene.

 

 

 

 

 

 

 

Toliko je lepo, neobično, istovrmeno što pominješ sve ove ljude, zaista sam oduševljen. Među njima, jedan čovek, i te kako, zauzima posebno mesto. Reč je o Miletu Ugrenu.

 

–Upoznao sam ga dok sam bio klinac. Imao sam 14 godina i on me jurio da postanem atletičar. Kad me video na nekom školskom takmičenju, prišao mi i rekao da bi bio idealan trkač, posebno na srednjim prugama. Još tada je to prepoznao. Nije se to desilo, opredelio sam se za plivanje. Kad sam krenuo sa triatlonom, otišao sam kod njega da me nauči da trčim. I uspeo je u tome. Usavršio sam tehniku, što mi je kasnije mnogo pomoglo da ostvarim odlične rezultate.

 

 

 

Milivoj Dopsaj, ugledni pedagog, takođe, jedan je od ljudi koji su ti pomogli da dosegneš sjajne rezultate. Lepa je to priča, može čovek dosta da nauči iz tog vašeg odnosa.

–U pravu si. Sa njim sam završio triatlonsku karijeru. U Pančevu me više nisu želeli, pa sam prešao u beogradski Milicionar. Jedini razlog je bio baš Mita, koji je tamo bio trener. Poznavali smo se odranije, jer smo u jednom periodu, plivali za reprezentaciju. U tom klubu smo imali fenomenalne uslove, a saradnja nam je bila super. Ipak, nije to dugo potrajalo, jer to je bio period 1998-1999. a kad je počelo bombardovanje, sve je stalo. No, pre samog kraja moje karijere, desilo se nešto zanimljivo, išli smo na klupsko EP, u Mađarskoj. Iako nisam bio u formi, jer sam bio i mobilisan, on me pozvao da budem deo tima. Na kraju, bili smo šesti u Evropi, što je u to doba, s obzirom na poznate okolnosti, bio veliki uspeh.

 

 

Za neke od vas, Nenadova majka, Unčević, dr Anđelković, Kovjanić, Ugren, Dopsaj i priča o njima, koju mi je kazivao Jović, biće samo još jedna u nizu koju ste pročitali. Razumljivo. Ipak, taj spoljni vid stvari, zapravo, samo je površina jedne mnogo značajnije pojave, u ovom, i ovakvom svetu. U dubini pomenutih ličnosti, u toj srži, eto junaka ove rubrike. Svojim rečima, iskazanim mislima, Nenad Jović čini predah u ovom ludilu koje nas okružuje. On dopire do samog jezgra čovečnosti, a meni je bila čast da sam mogao da zapišem sve te reči, pravu poeziju ljudskosti.

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Dušan Damjanov i arhiva Nenada Jovića