MILOŠ OBRENOVIĆ DABA: ČUDESNA PRIČA O DRUGOVANJIMA SA POZNATIM PISCIMA, GLUMCIMA, PEVAČIMA, SPORTISTIMA…O VELIKIM USPESIMA I ŽIVOTNIM PORAZIMA
Zanesenjak koji prkosi
nepredvidivoj i bolnoj sudbini
– Kada je Pančevac Miloš Obrenović Daba odlučio da se, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prvi u Pančevu, Srbiji i Jugoslaviji bavi otvaranjem disko-klubova, kao i ostalim tada sumnjivim menadžerskim poslovima u svetu muzike, zabave, pozorišta, filma, nije ni slutio na kakav će odjek naići „nove i čudne“ ideje zanesenog Pančevca
– Zahvaljujući neobičnom poslu, koji je decenijama obavljao, Daba se upoznao, družio, često bratio i kumio sa našim velikanima, kao što su Petar Kralj, Dragan Zarić, Zoran Radmilović, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Ceca Bojković, Pepi Laković, Ljuba Moljac, Branko Ćopić, Dejan Mijač, Bora Đorđević Čorba, Dragan Stojnić, Hašim Kučuk Hoki, Vlade Divac, braća Kačar… Svi oni, bilo da još stvaraju ili su se preselili u legende, ostali su u Miloševom sećanju kao nešto najvrednije što ljudskom životu daje lepotu i smisao
– Nakon uspešnih inovacija u muzičko-zabavnom svetu, brojnih i burnih druženja sa našim poznatim književnicima, glumcima, muzičarima, sportistima, novinarima… Miloš je u selu Ivanovu započeo novi biznis: proizvodnju lekovitog čaja kombuhe, po čemu je vrlo brzo postao poznat
– Nažalost, pre dve godine je legendarnom junaku naše priče amputirana leva noga, što podnosi veoma teško i bolno. Tim više što se u mladosti bavio rvanjem, a kasnije je, kada je povredio nogu, postao je vredni sportski radnik i organizator mnogih takmičenja
– Ovih dana Miloš Obrenović ima ponovo problema sa već amputiranom nogom, ali verujemo da će Daba velikom energijom koju poseduje i pozitivnim mislima, uz nesebičnu ljubav i pomoć porodice i prijatelja, izvojevati još jednu pobedu nad nepredvidivom i nemilosrdnom sudbinom
Postoje ljudi vizionari – drugačiji, smeliji, hrabriji, uporniji, sposobniji, uspešniji i snažniji od drugih – u svemu prvi i veliki! Oni postaju junaci našeg vremena i žive legende, jer su iza njihovog neimarskog rada uvek zadivljujuća ostvarenja, neraskidiva prijateljstava, hrabri poduhvati, neobjašnjive harizme, posvećenost poslu, upornost i istrajnost u plemenitoj nameri da se promeni svet – na bolje. U društvu takvih velikana svakako je i naš sugrađanin Miloš Obrenović Daba, čovek koji je svojim vizionarskim radom u kulturi, pozorištu, filmu, muzici, zabavi, estradi, sportu, biznisu, politici…menjao neka uvrežena shvatanja u Pančevu, Beogradu, Srbiji i u svim krajevima nekada zajedničke države Jugoslavije. Lepo i mudro je zapisao Ivo Andrić, naš veliki i jedini nobelovc: „Narod je sve što mu je bilo sveto i dragoceno zatvorio u legendu i čuvao u njoj“, a mi bismo piščevoj poetskoj misli dodali da je narod, stvarajući legendarne heroje, na taj način tumačio smisao svog života i vlastitu borbu protiv nepredvidive sudbine.
Kao i gotovo sve legendarne junake, Miloša Obrenovića taj nemilosrdni život nije nimalo štedeo i mazio, jer mu je u proteklih sedam decenija, pored slave i uspeha, donosio dosta bolnih nevolja, pre svega zdravstvenih teškoća, ali i problema sa vlastima koji, u nekim ranijim vremenima razvoja jugoslovenskog društva, nisu imali razumevanja za moderne trendove u muzičko-zabavnom životu tadašnje socijalističke omladine. Ali, za utehu neka posluži misao velike svetske spisateljice Kolin mek Kalah: „Ono najbolje što postoji u životu, može da se dobije samo po cenu velikog bola…tako bar kaže legenda.“
Miloša Obrenovića Dabu smo, jednog varljivog leta, pre godinu dana, posetili u njegovom domu u selu Ivanovu, gde je u dvorištu kuće podigao pogon za proizvodnju kombuhe, lekovitog čajnog napitka sa drevnog istoka. Posle poznatih inovacija u muzičko zabavnom svetu, brojnih i burnih druženja sa našim poznatim književnicima, glumcima, rediteljima, slikarima, muzičarima, sportistima, novinarima, estradnim umetnicima… Miloš je započeo novi biznis, neobičan i koristan, po čemu je vrlo brzo postao poznat u Srbiji i šire. Zatekli smo ga u invalidskim kolicima, ali ne bez energije, pozitivnih misli i nade, što je svakako dobar razlog da o legendi Pančeva pišemo u pančevačkim štampanim i elektronskim medijima, a posebno u našem i vašem internet sportskom magazinu „Praštanju uspeha“, u rubrici Linija spajanja, iako bi se o Dabinom zanimljivom životu, kreacijama i ostvarenjima, mnogobrojnim druženjima sa našim velikanima, fenomenalnim podvizima, neobičnim događanjima, anegdotskim dogodovštinama, moglo napisati najmanje desetak uzbudljivih i avanturističkih romana.
BPP Group d.o.o. www.kompresorisrbija.rs
JEDNA OD BROJNIH DABINIH ANAGDOTA
Kralj Petar i Miloš Obrenović
Jedno je sigurno: Sa Milošem Obrenovićem Dabom nikada nije dosadno. Zahvaljujući decenijskim muzičko-scenskim poslovima i druženjima sa najpoznatijim ljudima u našoj zemlji, od Miloša se mogu čuti zanimljive priče, dogodovštine i anegdote. Možda je najpoznatija ona o „provodu“ Miloša Obrenovića i poznatog glumca Petra Kralja, kada su bili u prilici da se predstave. O tom događaju ima više verzija, ali je sigurno najtačnija ona koju nam je Daba ispričao.
– Peter Kralj, inače moj venčani kum, i ja radili smo postavku čuvene monodrame „ Živeo život Tola Manojlovića“, koju je Pera izvodio više od tri stotine puta. Zbog toga smo bili pozvani u Studio B, u tada poznatu emisiju „Od doručka do ručka“ koju je vodio Marko Janković. Kada smo ušpli u Beograđanku, portir nam je tražio lične karte koje nismo imali. Onda nas je upitao za imena, a mi smo istinito odgovorili: Miloš Obrenović i Kralj Petar! On je odmah počeo da nas vređa pogrdnim imenima i izbacuje iz Beograđanke. Potom je, na naše insistiranje, pozvao Marka Jankovića i rekao: „ Ovde su neke dve pijane budale koje se drsko i bezobrazno predstavljaju, jedan kao Kralj Petar, a drugi kao Miloš Obrenović!
U SVEMU UVEK NAJBOLJI I – PRVI
Kada je Miloš Obrenović Daba odlučio da se, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, bavi otvaranjem disko-klubova u Pančevu i drugim gradovima širom Jugoslavije, kao i ostalim tada sumnjivim menadžerskim poslovima u svetu muzike, zabave, pozorišta, filma, nije ni slutio na kakav će odjek naići nove i čudne ideje zanesenog Pančevca.
– Prvi disko-klub u Pančevu otvorio sam davne 1969. godine, u centru grada, iznad „Snežane“, što je bilo nešto sasvim novo, čudo neviđeno – prisećao se Miloš, ne bez uzbuđenja i nostalgije, dešavanja pre gotovo pola veka. Devojke i mladići su bili oduševljeni i dolazili su masovno svaki dan, ali tako nisu mislili i oni u ondašnjim institucijama socijalističke vlasti, a koji su takva mesta smatrali sumnjivim i opasnim. U „Pančevcu“ se tada, na primer, pojavili kritički tekstovi koji su novootvoreni disko smatrali kao „proizvod trulog kapitalizma.“ Posle toga nije prošlo mnogo vremena, a Komitet je odmah zabranio disko-klub – po hitnom postupku.
Nemirni Milošev duh i mladalački entuzijazam nije se mirio sa ovim postupcima, jer je vizionarski i iskreno verovao da ne čini ništa loše za omladinu Pančeva. Naprotiv! Ubrzo je preduzetni i uporni Daba otvorio novi disko, a kasnije čak i kockarnicu, o čemu nam je zaneseno pričao:
– Posle zabrane prvog disko-kluba, otvorio sam novi, u prostorijama iznad poznate trgovine „Ristić“, gde se tada nalazio i „Atelje mladih“, rasadnik kasnije poznatih naših glumaca. Nakon toga, dvadesetak najboljih godina ostavljam, uz manje-više problema sa vlastima (ako izuzmemo neugodne informativne razgovore, zbog organizovanja dočeka Srpske Nove godine) u disko-klubu u suterenu hotela „Tamiš“, pod imenom „Škorpion“, a na istom mestu sam otvorio i kockarnicu. Ovaj prostor je postao kultno mesto, ne samo za mlade, u kome su se održavale mnoge druge muzičko-zabavne i medijske priredbe. Izdvojiću saradnju sa Radio Pančevom, kada je odavde emitovan program sa terena, popularne emisije koje se i slušaju i gledaju: „Radio plaža“ i Noćni program, sa veoma aktuelnim i popularnim gostima. U mojoj diskoteci zabavljali su se i fudbaleri čuvenog torinskog „Intera“, na čelu sa trenerom Bercotijem, koje sam 1984. doveo u Pančevo, uz pomoć direktora beogradskog Intereksporta, gde su u hotelu Tamiš spavali, a sutradan, nažalost, pobedili Zvezdu, u Kupu prvaka, sa 1:0.
Kada smo junaka naše priče pitali zašto se odlučio za ovaj nesigurni posao koji zahteva veliko angažovanje, borbu sa neistomišljenicima i jaka poznanstva i veze, odgovorio nam je da je na ovakav izbor uticao njegov kum Ilija Vukmirović iz Pančeva koji je u to vreme bio uspešan menadžer našem poznatom komičaru Miodragu Petroviću Čkalji. U svoje menadžerske sposobnosti Miloš se uverio već 1970. godine, kada je u Zemunu, u Domu vazduhoplovstva, organizovao prvo nadmetanje disk- džokeja Jugoslavije, gde se prijavilo više od dve stotine takmičara – od Triglava do Đevđelije. Pobedio je mladi hrvatski muzičar Tonči Huljić koji je kasnije postao veoma popularan, sa grupom „Magazin“.
Brasileiro-Popijte najbolju kafu u Pančevu
ČUVENI MILADIN POPOVIĆ VEROVAO U MILOŠA
Neostvareni snovi
Iako mnogi Pančevci odavno poznaju Miloša Obrenovića, malo njih zna da je, kao dečak, trenirao rvanje, i to u grupi talenata kod legendarnog Miladina Popovića, čoveka koji je stvorio mnoge sportiste, posebno one u borilačkim veštinama, i materijalno pomagao pančevačke klubove. Miloša je svrstavao u red velikih talenata i apsolutno verovao u njegovu rvačku budućnost. Međutim, sudbina se već u ranoj mladosti poigrala sa Milošem. Prilikom jednog pada, slomio je levi kuk, što mu je prekinulo sve snove o uspešnoj rvačkoj karijeri. U to vreme medicina nije imalaprava rešenja za ovakve lomove, pa mu je leva noga postala kraća i slabija.
Uspešnu takmičarsku karijeru zamenio je marljivim radom u drugim oblastima (o čemu pišemo u ovoj reportaži) ali sa sportskm aktivnopstima nikada nije prestajao, posebno u porodici klubova u SD Dinamo. Bio je član uprave Rvačkog kluba Dinamo, jedno vreme predsednik Košarkaškog kluba Dinamo, a bio je posebno zapažen kao generalni sekretar Bokserskog kluba Dinamo. Pamtiće se njegovo članstvo u Predsedništvu Bokserskog savaza Srbije, kada je na predlog upravo našeg Miloša Obrenovića, za predsednika BSS izabran Slobodan Kačar, poznati šampion i veoma uspešni čelni čovek BSS. Miloš Obrenović je jedan je od osnivača pančevačkog Udruženja sportista i ljubitelja sporta „SRPSKA SPARTA“.
NEZABORAVNO DRUŽENJE S VELIKANIMA
Miloš Obrenović je jedan od retkih ljudi koji se može pohvaliti iskrenim drugovanjem i prijateljstvom sa najznačajnijim ljudima, našim velikanima prošlog i ovoga veka – od onih najpoznatijih iz sveta kulture, književnosti, pozorišta, filma, muzike, slikarstva, politike, novinarstva, zabave, estrade, sporta… do prijatelja i drugara iz Pančeva, manje poznatih široj javnosti, ali ne manje vrednih. Zaista je predugačak spisak velikana sa kojima se Daba, zahvaljujući neobičnom poslu koji je decenijama obavljao, upoznao, družio, često bratio i kumio, razgovarao. Izdvojićemo samo neke, među kojima su: Petar Kralj, Dragan Zarić, Zoran Radmilović, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Ceca Bojković, Pepi Laković, Ljuba Moljac, Branko Ćopić, Dejan Mijač, Bora Đorđević Čorba, Dragan Stojnić, Hašim Kučuk Hoki, Vlade Divac, braća Kačar… Nažalost, mnogi od njih nisu među živima, ali su ostali u Miloševom sećanju kao nešto najvrednije, što životu, ipak, daje lepotu i smisao.
– Kada je reč o mojim prijateljima, možda je dobra prilika da citiram velikog srpskog pisca Dobricu Ćosića koji je u uvodnom delu knjige „Prijatelji moga veka“, između ostalog, zapisao: „Ako pored porodice u mom životu postoji nešto što bez dvoumljenja smatram srećom, to su moji prijatelji“. Ovde, naravno, ne mislim samo na one poznate, nego i na pančevačke prijatelje koji mi, malo je reći, mnogo znače i bez kojih, pored porodice, u ovoj situaciji ne bih mogao egzistirati. Najviše sam sarađivao sa glumcima i pevačima, jer sam se pored organizacije muzičko-zabavnih priredbi, bavio i dovođenjem statista za poznate filmove ili postavljanjem scenografije i audio-vizuelnih efekata za popzorišne predstave. Kad je Karlo Ponti u Pančevu snimao „Mama Lučiju“, sa Sofijom Loren, doveo sam oko 600 statista, a reditelj Dejan Mijač mi je na Dubrovačkim letljim igrama poverio vizuelne efekte za Šekspirov komada „Bura“, za šta smo dobili nagradu.
U Dabinom bogatom scenskom životu i druženjima postoji bezbroj anegdota koje se u Pančevu prepričavaju u više verzije, a najpoznatija je ona o Milošu Obrenoviću i Kralju Petru, koju izdvajamo u antrfileu odvog teksta. Kada razgovarate sa Milošem, nikada nije dosadno, jer svi rado slušamo zanimljive dogodovštine sa poznatima.
– Sa našim besmrtnim glumcem Zoranom Radmilovićem, koji je imao kuću u Cavtatu, družio sam se početkom osamdesetih godina u ovom lepom gradiću, gde sam držao diskoteku „Gracija“. Svakog jutra smo zajedno pili kafu u kafiću „Amor“ i on me je uvek oslovljavao sa KNEŽE. Jedne večeri se dogodilo da je Zoran u „Graciji“ udario šamar Goranu Suknu, poznatom vaterpolisti dubrovačkog „Juga“ . Ne znam zašto je to uradio, ali znam da sam se ja, umesto našeg glumačkog barda, izvinjavao Suknu sve do jutra – seća se Miloš te neprijatnosti i dodaje: Ima još jedna zanimljiva priča koju malo ko zna, a to je da je Hašim Kučuk Hoki, čija je pesma „Pijem da je zaboravim“ svojevremeno bila megahit, bio veliki srpski i jugoslovenski patriota. On, Branko Ćopić i ja bili smo u Študgartu, gde je na jednom koncertu Hoki pevao sa šajkačom na glavi. Branko mu je rekao da skine tu kapu, jer ovde ima ustaše koji su spremni da ubiju. Hašim, koji je u svojoj kući držao Titovu bistu, je odgovorio da je spreman, ako treba, poginuti za Jugoslaviju i svoj narod. Možda će se mnogi iznenaditi, ali je i zloglasni hrvatski general Slobodan Praljak, koji je nakon presude popio otrov u haškoj sudnici, početkom osamdesetih bio pobornik bratstva i jedinstva. On je režirao film „Crvena kiraljica“ u kome sam bio zadužen za statiste. Prilikom razgovora stalno je pričao o potrebi bratstva i jedinstva naših naroda i niko nije mogao naslutiti da će ovaj čovek srušiti most na Neretvi u Mostaru, simbol povezivanja naroda.
Bilo bi potrebno mnogo više novinskog prostora da se unese bar deo anagdotskog štiva iz Dabine riznice, pa će čitaoci, za sada, ostati uskraćeni za zaista fenomenalne priče o praćenju u vojsku popularnog glumca Dragana Nikolića Gagija, o maštovitosti Bore Čorbe koji je, kako kaže naš sagovornik, predobar i prepošten i mnogim drugim poznatim i manje poznatim ličnostima.
SAMO JE DABINA KOMBUHA PRAVA
Za vredne i preduzetne ljude, kao što je Miloš Obrenović Daba, nema predaha, nema zaslužene penzije, nema ideja koje se ne mogu ostvariti. Kada je odlučio da se više posveti porodici i sinu, rođenom pre 12 godina, posvetio se novom poslu, isto tako odgovornom i neobičnom poduhvatu, sasvim drugačijem od menadžerskih jurnjava. Kupio je seosko imanje u Ivanovu, živopisnom mesgtu na levoj obali Dunava i u dvorištu kuće podigao pogon za proizvodnju kombuhe, čudotvorne gljive od koje se pravi lekoviti čaj, poreklom iz Japana ili Kine. Iako se ovaj napitak na Istoku i u Rusiji koristii par milenijuma, u Srbiji je to bilo novo otkriće, što je i odgovaralo Miloševom inovatorskom nervu.
I u novom biznisu, kako i priliči ovom entuzijasti, imao je vrtoglavi uspeh. Vest o lekovitoj Dabinoj kombuhi brzo se proširila Srbijom, pa su mnogi tražili samo eliksir iz Ivanova, jer je pravi i najbolja. Uz proizvodnju, Miloš je otvorio je i prodavnicu zdrave hrane u Pančevu i potpuno se posvetio novom poslu. Uz pomoć supruge Slađane, gotovo sve poslove je obavljao sam, pa čak i odvoženje kombuhe na noge kupcima. Nema sumnje, bio je to izuzetno naporan rad, pogotovo za čoveka kome je još od mladosti, kada je povredio levi kuk, upravo leva noga ostala kraća. Tako je Miloš i dobio naziv Daba, po imenu popularnog Diznijevog junaka. Iako mu je taj hendikep prekinuo sportsku karijeru, bavio se rvanjem, odlično se snalazio u svim aktivnostima, pa i onima gde je trebalo dosta fizičke snage i kondicije.
Međutim, jedna nevolja nikada ne dolazi sama, ili, kako je zapisao Tin Ujević, pesnik i boem: „Sudbina genija je daleko teža nego sudbina mediokriteta.“ Miloš je morao ponovo u bolnicu, gde su pančevački lekari utvrdili da je neophodna amputacija leve noge. To je i učinjeno, pa se tako Miloš našao u invalidskim kolicima, sa jakim bolovima, što ovih dana teško podnosi. Bilo bi mu još teže da u svom domu nije okružen nesebičnom ljubavlju, pomoći i podrškom njegove divne porodice, supruge Slađane i sina Mihaila, kao i prijatelja iz Pančeva i rođaka.
– Iako je od amputacije prošlo više od pola godine, bolovi su nesnosni. Što je još gore, ništa ne mogu pomoći u poslovima oko kombuhe, pa je sav teret pao na moju suprugu Slađanu. Ona to zaista podnosi strpljivo, uz brigu o meni, tako da sam joj neizmerno zahvalan. Predano radi u pogonu najteže poslove i tako održava proizvodnju kombuhe. Da mi nije Slađe i sina Mihaila, koji mi svojom dobrotom, razumevanjem, pa i zalaganjem i učenjem u školi, daje duhovnu snagu i motivaciju da istrajem u ovim mukama, teško da bih sve to podneo. Sreća je da u porodici postoji ljubav, razumevanje i briga, što me, ipak, održava. Tu su, naravno, i pojedini članovi moje šire porodice, a i mnogobrojni prijatelji, posebno oni iz „Srpske Sparte“.
Na kraju razgovora, pozdravljajući se sa Milošem Obrenovićem Dabom, odlazimo iz Ivanova sa tugom u srcu, jer je teško prihvatiti sve to što se dešava pančevačkoj legendi, ali sa čvrstim uverenjem da će ovaj borac i zanesenjak pobediti nepredvidivu i nemilosrdnu sudbinu. Uprkos svemu, videli smo da u njemu još ima dovoljno vere i snage, životne energije i pozitivnih misli, što može – uz Božiju pomoć, nesebičnu ljubav njegove divne porodice, podršku iskrenih prijatelja – savladati sve nevolje koje su ga nepravedno snašle, i to u vreme kada je svima potreban. Poželeli smo mu, a i sigurni smo u to, da ćemo uskoro sa Dabom ponovo razgovarati o svemu i svačemu, i da će nam, sa prepoznatljivim osmehom na licu, ponovo pričati o brojnim susretima sa poznatim ličnostima, zanimljivim uspomenama, ljudskim vrednostima i smislu nepredvidivog života.
DRAGOCENA POMOĆ UDRUŽENJA „SRPSKA SPARTA“
Kad je teško, tu su „Spartanci“
Pančevačko Udruženje sportista i ljubitelja sporta „Srpska Sparta“ postalo je odavno poznato u našem gradu po humanitarnim akcijama i organizaciji obeležavanja značajnih datuma iz srpske istorije, kao i slavljenja velikih pravoslavnih praznika. Dugogodišnji istaknuti član ovog udruženja je i Miloš Obrenović Daba koji se, inače, u mladosti bavio rvanjem, kod poznatog trenera Miladina Popovića, dok nije povredio levu nogu. Posle druge nevolje, kada mu je amputirana leva noga i kada se Miloš našao u veoma teškoj sitaciji, prvi u pomoć, pored porodice, pritekli su članovi „Srpske Sparte“. Na tradicionalnom 12. KOMBAT ČELENDŽU, 25. februara 2017. godine, na kome su, u prepunoj Hali sportova, učestvovali MMA borci iz više zemalja, organizator ovog veoma popularnog borilačkog sporta u Pančevu, „Srpska Sparta“, deo novca od ulaznica namenila je za kupovinu kombija za njihovog člana i prijatelja Miloša Obrenovića Dabu:
– Ne mogu rečima izkazati zahvalnost mojoj „Srpskoj Sparti“ na drugarskoj i nesebičnoj pomoći, ne samo kada je reč o prikupljanju novca za kombi. Pored moje porodice, oni mi najviše, i to svakodnevno, pomažu, što je više i dragocenije od običnog prijateljstva. Dolaze u Ivanovo, zovu me telefonom, pomažu, teše me i pokazuju koliko im je stalo da prebrodim ovu nevolju koja me je zadesila. Zato sam neizmerno zahvalan Spartancima, kao što su Zoran Rajačić, predsednik, zatim Branko Malović, Zoran Savić, Zoran Stavrevski, Zoran Vidaković i drugi koji ne štede – ni sebe ni vreme – i koji me ne zaboravljaju i pored brojnih poslova i obaveza.
Mirko Kovačević
(fotografije iz foto-albuma Miloša Obrenovića)