PANČEVAC MARČELO RUSOVAN, UTEMELJIVAČ ZANIMLJIVOG SPORTA NA NAŠEM PROSTORU I BIVŠI VIŠESTRUKI ŠAMPION SRBIJE U OBARANJU RUKE

Nova sportska ljubav je buknula i – eto izazova

Dok život neumitno promiče kraj nas, ostavljajući nas u mestu, često kasno prihvatimo činjenicu da smo mogli više i bolje. Recimo, nekoga smo poštovali, a trebalo ga je voleti, pruženu šansu olako smo shvatili i ona je otišla u nepovrat. A, kako reče jedan mudar čovek, život i nije drugo do nekoliko projekata i par avantura. Ipak, postoje i oni koji su rođeni da primete, osete, donose rizične (ali ispravne) odluke i sve urade na vreme. Ako ne ide na jednom planu, eto ih, već sutradan, spremni da pokušaju nešto novo. Jedan od takvih je i Marčelo Rusovan, zaista zanimljiva i osobena je ličnost

Znamo za pravilo: Pre četrdesete godine nikako ne treba pisati autobiografiju, jer, šta ćete staviti između korica. Koliko god da vam je život bogat, krcat raznim zanimljivostima, uspesima – na privatnom i sportskom planu – ne ide to u životpis. Ipak, postoje osobe koje zaslužuju bar priču na našem sajtu „Praštanje uspeha“, kao što je Marčelo Rusovan, čija je prva ljubav bila je fudbal, a najveća želja da odigra bar jednu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije. Sa 14 godina otišao je u beogradsku Crvenu zvezdu, došao kod Tomislava Milićevića, tada trenera mlađih kategorija crveno-belih i predstavio se: „Ja sam Marčelo Rusovan, iz Banatskog Novog Sela kraj Pančeva, igrao sam do sada u novoseljanskom Fudbalskom klub u Sloga, a sada želim da igram za Zvezdu“. Iskusni stručnjak ga pogledao i odmah video, za svoje godine, krupnog momka, i ne bez oduševljenja, pre svega zbog hrabrosti, uvrstio ga u svoju selekciju. Tada je nastupao sa Vladanom Lukićem, Jugovićem i drugima, kasnije poznatim fudbalerima.

Ipak, junaku naše priče Milićević nije dugo bio trener, jer je dobio drugog fudbalskog učitelja, Vojkana Melića, kod koga mu nekako nije išlo. Posle dve godine provedene u crveno – belom dresu (od 1984. do 1986.), vraća se kući, sa kraćim zadržavanjem u pančevačkom Dinamu, gde fudbalske tajne saznaje kod pančevačke sportske legende Petra Uroševa, odličnog fudbalera, a zatim i vrsnog trenera. Nije se Marčelo Rusovan dugo zadržao ni u Dinamovoj školi fudbala, jer ga je bujan temperament, mada se na prvi pogled to nikako ne primećuje, odveo na sasvim drugu stranu.

Sa karakterom dečaka koji nikada ne miruje, posle fudbala priklanja se borilačkom sportu – karateu, gde je imao dosta uspeha. Naravno, došao je u poznati KK Dinamo, gde je za kratko vreme počeo da osvaja medalje. U Vojvodini je bio jedan od prvih osvajača odličja, i to posle dugo godina, jer je poznato da je ovde tinjao sukob na relaciji braća Jorga – Dačić, pa se nije nadmetalo u našoj severnoj pokrajini. Samo da podsetimo, u to vreme u Vojvodini su se razvili najbolji karate klubovi Jugoslavije. Marčelo je s karateom počeo nešto pre Predraga Stojadinova, kasnije svetskog i evropskog šampiona, s kojim je jedno vreme delio klupske uspehe. Kao što je poznato, Peđini trofeji zasenili su sve ono što je iko pre njega učinio za karate sport u našoj zemlji.

NAŠ GRAD NEPRIKOSNOVENI ORGANIZATOR – ZA PONOS

Svih osam državnih prvenstava održano u Pančevu

Kada je, zapravo, osnovann Savez Srbije za obaranje ruke? Drugim rečima, kad je sve dobilo zvaničnu formu?

– Već 2010. smo sve to završili. Prošlo je pet meseci od onog takmičenja u mojoj teretani. Sve je išlo nekako brzo. Od samih početaka uz mene je bio Igor Kostić, a Pančevo, praktično, od tada postaje pravi centar i grad okupljanja, kad je reč o ovom sportu. Važno je to da se istakne. Pančevo nema takav sport u svom okrilju, kao što je naš. To ti kažem jer su sva državna prvenstva, a bilo ih je do sada osam, održana u našem gradu. Koliko smo mi dobri, kao organizatori, kao takmičari, i kakav smo, uopšte utisak ostavili, neka posluži činjenica da sami takmičari, kao ni mi, ne želimo da izmeštamo najjače nadmetanje u Srbiji, bez obzira što je bilo više nego primamljivih ponuda za to.

Marčelo Rusovan je poseban i zato što ga krasi vrlina da šta god da radi, od toga želi da napravi kraljevstvo. Nastavak njegove sportske priče, baš je u vezi s tom konstatacijom. Kad je otvorio teretanu „FITNES GYM“, u pančevačkom naselju Kotežu, okupio je prijatelje koji su želei da izgledaju lepo i zdravo. Nekako, pre kao šala, započeo je priču s obaranjem ruke, u decembru 2009. godine.Pripremio je prvo nezvanično prvenstvo Srbije u ovom sportu. Ništa nije znao u vezi sa pravilima, pa je internet poslužio kao prozor u svet. Iznenadio se kad je shvatio da je obaranje ruke sport koji decenijama unazad izaziva ogromnu pažnju javnosti na celoj planeti, a do tada je čak 29 puta održano prvenstavo Evrope. Dakle, za novi izazov trebalo je sve pripremiti, naći prave profesionalne stolove na kojim se takmiči i drugo. Ubrzo, uz malu podršku pančevačkih medija, u njegovoj teretani, održano je, ostaće zauvek upisano, Prvo prvenstvo u obaranju ruku u Srbiji, a da nije reč o susretima u kafani i sličnim objektima. Takođe, a interesantno je, ovom nadmetanju je prisustvovala Vesna Martinović, tada gradonačelnica Pančeva, koja je otvorila takmičenje, ali je i obarala ruku. Okupilo se i desetak „rmpalija“ iz grada, pravih snagatora i sportsta borilačkih veština, kao što Siniša Šupić, poznati džudista i neki drugi snažni momci.

Poštovani prijatelji, da li mate dilemu ko je bio prvi pobednik? Pa, Marčelo Rusovan. “Da li veruješ, da nisam pobedio, verovatno bi sve to batalio i digao ruke od takmičenja“, pričao mi je Marčelo. Od njega saznajem još jedan važan podatak, gest za koji malo ljudi zna, a potez je kakav može da napravi samo dobar i human čovek. Organizator prvensta je pripremio nagradu, zapravo je sam Marčelo izdvojio 150 evra za pobednika. S obzirom da je on pobedio, taj novac je poklonio „Spomenku“, domu za nezbrinutu decu u Pančevu. Ubrzo, strast prema ovom sportu, ili veštini, ako vam je draže, pretvorila se u istinsku ljubav, a to traje do dana današnjeg, mada se Marčelo već neko vreme ne takmiči.

MOMAK SA RADIJA SVE REDOM OBARA

Marčela sam upoznao u Radio Pančevu, gde sam počeo novinarsku karijeru davne 1987. u decembru, odmah posle izlaska iz JNA. Najpre sam učio u omladinskoj redakciji, koju je vodio Živoslav Miloradović, a zatim i Jovica Mijatović, legendarni urednici ovog i drugih medija u gradu na obalama Tamiša i Dunava. Tu sam sa Draganom Lalović, Biljom Pajić-Bulatović i Veljkom Kapuncem činio kvartet koji je sa ostalim mladim saradnicima pravio omladinski program. Kasnije sam prešao u sportsku redakciju koju je vodio nekadašnji glavni i odgovorni urednik Radio Pančeva, Mirko Kovačević. Tako je bilo decenijama, dok taj snažan, verovatno najbolji medij koji se ikada pojavio u Pančevu, izuzev„Pančevca“, nisu uspeli da unište. Elem, nekoliko godina kasnije, u Radiju se pojavljuje i Rusovan, kao tonski tehničar. S obzirom da je iz Banatskog Novog Sela, bilo je jasno da ga je preporučio Vasilije Malica, mag za radijsku tehniku i jedan od najboljih voditelja koje smo imali. Marčelo i ja se nismo posebno družili, ali uzajamno poštovanje nikada nije izostalo. Kad je krenula priča u vezi sa obaranjem ruke, a Pančevci preuzeli primat u organizaciji najznačajnijih takmičenja i osvajanju medalja, Igor Kostić, sada predsednik Srpskog saveza za obaranje ruke (takođe kolega sa Radija) i Marčelo pozivali su me da pratim šta rade. O svim detaljima možete pročitati u ovom intgervjuu sa Marčelom Rusovanom koji je obeležio čitav jedan period u ovom sportu, što ga je, uostalom, prepopručilo da se nađe na ovim stranicama.

NA PRVOM PRVENSTVU SRBIJE KRCATA HALA SPORTOVA

Već na početku srebrna medalja

– Na prvom zvaničnom državnom prvenstvu stiglo je u Pančevo devedesetoro ljudi, koji, tako su tvrdili, nikada nisu izgubli meč. Svi su bili puni samopouzdanja, ali i treme. Takođe, medijski smo se baš spremili. Nije bilo televizije ili novina koji nisu najavili naše takmičenje. Mene su predstavljali kao jednog od favorita. Hala na Strelištu bila je puna, čak je 150 ljudi sedelo u parteru. Tada smo potrošli 2400 evra da bi sve organizovali.Kad sam izašao na prvi meč, momak, moj rival, potpuni anonimus, bez problema me savlada. Sreća što je sistem takmičenja takav da poraz u jednoj borbi, ne znači i kraj. U nastavku, došao sam do pravog ritma, ali sam izgubio u finalu od Jove Radovanovića, kasnije apsolutnog pobednika. Tako da sam na prvom državnom prvenstvu uzeo srebrnu medalju. To sam zapamtio, a verujem i svi drugi, kao nešto najlešpe i najčistije u našem sportu.

Trebalo je malo vremena da se organizujemo i vidimo kako da napravimo ovaj razgovor. Marčelo često službeno putuje i izvan naše granice, a tu su i porodične obaveze. Ipak, iskoristili smo prvi slobodan termin. Nalazimo se u Aviv parku, u Pančevu, a društvo nam pravi pomenuti Igor Kostić, jedan od ljudi koji je veoma zaslužan za sve dobro, kad je reč o srpskom obaranju ruke. Igor je tu pošto treba se treba i prisetiti i nekih detalja iz Rusovanove karijere, kao i da mog sagovornika upozori da ne bude previše skroman, s obzirom na uspehe koje je ostvario.

Uvek je lepo kad razgovarate sa vrhunskim sportistima, slušate životne priče prepune sočnih detalja. Dobro je da postojimo i mi, novinari, kako bi sačuvali to dragoceno blago. Rečenice koje pratite na „Praštanju uspeha“ plod su i saradnje moje malenkosti sa Nenadom i Filipom Perićem, vlasnicima Geovizije i Finet-inženjeringa, firmi koje šire ugled i vrednost našeg Pančeva. Nama koji, pišući o sportistima, mnogo toga otimamo od zaborava, mnogo znači ta podrška.

KO SU NAJBOLJI OBARAČI RUKE U SRBIJI

Među apsolutnim šampionima i Pančevka Vanja Mutavdžić

Bilo bi dobro da prozborimo o ljudima koji su sada aktuelni prvaci naše zemlje. Ko se izdvaja?

– Ivan Tuta Veselić, pa Slobodan Novaković, Vladimir Savić, Petar Manojlović, Goran Žepina, braća Miloš i Marko Todić, su krem našeg sporta, da tako kažem. Finalisti sa državnog prvenstva automatski su članovi reprezntacije. Nacionalna selekcija se nadmeće na Evropskom prvenstvu, Evropskom kupu i Grand priju koji se održava svake godine u Zagrebu, ali menja ime u zavisnosti od sponzora. Vredno je istaći, da je Pančevka Vanja Mutavdžić apsolutna šampionka naše zemlje. Reč je o revijalnom delu.

POČELO JE OD FILMA „OVER THE TOP“

Ja sam već u uvodu ovog teksta napomenuo kako je to sve krenulo u Srbiji, te 2009. Međutim, priča u vezi sa obaranjem ruke seže u dosta raniji period, kad je reč o svetu. Zar ne?

– Tačno tako. Negde, 1987. Pojavio se čuveni filma Over the top (Na vrhu) u kojem je glavnu ulogu igrao Silvester Stalone, a prati život jednog kamiondžije koji se susreće s mnogo problema u privatnom životu. On je snažan čovek koji po raznim kafanama, barovima itd, obara ruku, pa stiže na takmičenje gde se bori za ogromnu nagradu, plus novi kamion. Kad je taj film počeo da se prikazuje, kreće prava ekspanzija ovog sporta. Amerika je prednjačila.

A, posle nezvaničnog prvenstva u Srbiji, kada si ti pobedio u svojoj teretani, pokrenuta je priča i u Hrvatskoj. To su bili sami počeci u našem okruženju. Kako je tamo bilo?

– To je zaista interesantno. Ti znaš da se sportisti, bar u to vreme, nisu mnogo takmičili u susednim zemljama. Rat je učinio svoje i to je tako išlo. Ipak, Hrvati su nekako saznali da je počelo s obaranjem ruke i kod nas, pa su nas pozvali da dođemo u Zagreb. Pre toga, javio mi se i jedan momak iz Makedonije – Dragan Stojčevski. Kasnije smo saznali, on je bio mister Evrope u lepoti i policajac, momak koji je u obaranju ruke među najboljima u svojoj zemlji. Hteo je da se upoznamo, pa sam ga ugostio u Pančevu, što je doprinelo širenju te pozitivne priče. Dakle, otišli smo u Zagreb, Siniša Šupić, Stojčevski i ja. Domaćini su bili veoma korektni, nije bilo nikakvih problema, a Dragan i ja smo u svojim kategorijama osvojili druga mesta. To su bile medalje, prve, osvojene van Srbije. Bio je to pravi zamajac za naš sport u Srbiji.

Voleo bih da objasniš suštinu obaranja ruke. Da li je to sport, snaga, veština ili nešto treće?

– To je jedan kompleksan sport. Svi elemti sporta su tu uključeni. Brzina, mentalna snaga, taktika i sve drugo.

Da li se može reći, snaga je bitna, ali nije presudna?

– Tako je. Svakako da je bitna, ali bez mentalne vitalnosti, kao i taktike, ona ne vredi mnogo. Nije to, kao u fudbalu, da imaš vremena da se ispraviš. Borba traje, u većini slučajeva, svega nekoliko sekundi.

U SRBIJI NAJJAČI ČELAREVCI I TRSTENIČANI

Vidim sa koliko strasti pričaš o obaranju ruke. Dokle smo mi kao Srbija, odnosno obarači ruke iz naše zemlje, stigli, Gde se mi nalazimo u odnosu na svet?

– Blizu smo medalje na Evropskom prvenstvu.

A kako ti se čini taj sistem kod nas? Ima li klubova, takmičara, da li se cela priča razgranala?

– Kako da ne. Sve sada ide svojim tokom. Ne može se to više zaustaviti. Napravili smo Savez, imamo reprezentaciju itd. Malo smo i taktički promišljali. Napravili smo A klasu takmičara, koju čini 50 ljudi i vrlo je teško ući među

njih, savladati nekoga, jer, reč je o pravim majstorima našeg sporta. Tu je i B klasa, a unjoj se nadmeću svi drugi. Žene su, takođe, našle svoje mesto, kad je reč o obaranju ruke.

Ko se izdvaja u Srbiji po kvalitetu?

– Od starta su u prvi plan izbili klubovi iz Čelareva i Trstenika.

Ne mogu a da te ne pitam, kakva je situacija u Pančevu?

– Bio je jedan period kad smo malo stagnirali. Valjada je to i normalno. Posle pet šest godina od kada smo krenuli, kao da je došlo do nekog zasićenja, ali sada je sve ponovo na zavidnom nivou. Malo da se hvalim. Ja sam bio dva puta prvak Srbije u svojoj kategoriji, četiri puta drugi i jednom sam zauzeo treće mesto. Takođe, učestvovao sam i na dva evropska prvenstva – u Sofiji i Bukureštu. Sada se ističe Darko Srećković koji je nekoliko puta bio najbolji u svojoj kategoriji. Imamo oko dvadest takmičara koji su sasvim solidni i redovno se pojavljuju na takmičenjima.

KAKO I KOLKO TRENIRAJU NAJBOLJI OBARAČI RUKU

Pripreme šampiona je mala nauka

Možda bi za naše čitaoce bilo zanimljivo da nam kažeš kako se i koliko najbolji takmičari pripremaju za obaranje ruke? Postoji li nešto specifično, što treba izdvojiti?

– Dva do tri puta nedeljno je neki maksimum. Tetive se ne oporavljaju istom brzinom kao i mišići, pa je to neki uobičajen ritam treninga. Reč je o specifičnim vežbama, a tu je i rad u teretani. Inače, među obaračima ima bivših sportista, ali i univerzitetskih profesora, vodoinstaletera, akademskih slikara, tako da su se ljudi različitih profesija našli u ovom sportu. Specifično, čak dvadest elemenata treba da se poklopi kako bi savladai rivala. Reč je o maloj nauci. Sve je jako atraktivno. Cela priča traje svega nekoliko sekundi, ali je bilo i neverovatnih borbi. Najduža je trajala oko 12,5 minuta, a pobednik je bio čuveni Žerar Paskal, iz Švajcarske. Džon Brzing je najveća legenda ovog sporta i mnogi kažu da je po njegovoj životnoj priči snimljen čuveni film Over the top (Na vrhu), a to smo već pominjali u našem razgovoru.

AMERIKANCI NEPRIKOSNOVENI, ALI DOBRI SU I RUSI, BUGARI…

Predpostavljam da ovaj sport u svetu ima mnogo više poklonika i takmičara. Ko se izdvaja van naše granice?

– Amerika je tu neprikosnovena. Mada, iskreno, oni već duže vreme od svega toga prave komercijalne varijante. Rusi su takođe velesila, zatim, Bugari, Ukrajinci, kao i takmičari iz država bivšeg Sovjetskog saveza. Pojavi se i neko neočekivano, mimo nabrojanih, pa zablista. Recimo, Ermes Gasparini, Italijan, trenutno je broj jedan na planeti. Njegov otac je, inače, višestruki prvak svoje zemlje.

Marčelo, ti se više, zvanično ne takmičiš, ali prisutan si kao neko ko pomno prati sva zbivanja u našoj zemlji. Kako sada gledaš na obaranje ruke?

– Već neko vreme sam van tog dela. Napravila se ta razlika i nemam šta tu da tražim. Ipak, prisutan sam, odlično sve to u našem Savezu organizujemo, inoviramo, prezentujemo i ima nas dosta u javnosti, a to je veoma bitno da se ovaj sport neprestano razvija.

S obzirom da smo stigli do kraja našeg razgovora, vreme je da te pitam, kao svakog gosta, šta misliš o fenomenu praštanja uspeha i da li umemo da oprostimo tuđi uspeh?

– Zavidnost i ljubomora su ucrtani u ljudskoj prirodi. Pa ratovi su se zbog toga vodili. Na sreću, postoje ljudi koji su uspešni i koje ne dotiče šta drugi misle, posebno ne, ako je reč o nekom negativnom razmišljanju.

MARČELOVU DECU NE INTERESUJE OBARANJE RUKU

Sinovi za sada uživaju u fudbalu

Marčelo Rusovan je vlasnik teretane, bivši istaknuti sportista, ali i porodičan čovek. U braku sa Jelenom ima stariju ćerku Leu, kao i blizance Andreja i Marka. Pitao sam ga, da li su i oni zainteresovani za obaranje ruke?

– Ne, dečaci su okrenuti fudbalu i uživaju u ovoj igri.

Da li si zadovoljan medijskom prezentacijom ovog sporta kod nas?

-Da, ali, naravno, može i bolje. U svakom slučaju, ne može se bez pomoći, a mediji su ta kopča da se dođe do sponzora, kako bi se ostvarili što bolji rezultati.

Čim pričamo o nečemu MI, zapravo to već volimo. Šta tek reći o ljudima koji su sa toliko strasti i uložene energije, kao i materijalnih sredstava, obeležili neku pojavu, sportsku aktivnost. Takve osobe zaslužuju maksimalnu pažnju. Veličina nekog čoveka ogleda se i u činjenici da zna kad nešto treba početi, ali i završiti s tim. Tako dokazuje da promišljatost jeste predvorje mudrosti. Marčelo Rusovan je položio taj životni ispit. Uspeh ga nije promenio. Čak, naprotiv! Sramežljivost nije iščilela iz njegovog bića. Sačekajmo, pa ćemo videti šta nam u narednom periodu lepo sprema.

Razgovarao: Slobodan Damjanov Rora