Predstavljamo vam Kseniju i Čedomira Milosavljevića, Pančevce, bračni par umetnika, ljudi, koji svojim delima, pomažu da mnogi žive bolje i srećnije.

 

FINO OSEĆANJE ZA ŽIVOT

 

 

Nije redak slučaj da bračni par, u zajedničkom životu, stvara umetnost i deli je. Ipak, privilegija je, poznavati takve ljude. Ne samo zbog same umetnosti ili ljudskosti koja krasi Milosavljeviće. U njima cveta takva vrsta duhovnosti, da zasenjuju svojom jednostvanošću. Ako poznajete takve osobe, onda je jasno da ih možete opisati u jednoj reči-prijatnost.

 

Sasvim sigurno, za Kseniju i Čedomira zna mnogo ljudi u Srbiji i Crnoj Gori, gde su živeli i stvarali u jednom periodu svog bivstvovanja. Ipak, ovaj tekst započinjem biografskim podacima svojih sagovornika.

 

 

 

Aleksandra Ksenija Milosavljević, rođena 1964. u Pančevu, završila gimnaziju i Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, apsolvirala na Višoj učiteljskoj u Vršcu i Bogoslovskom institutu SPC u Beogradu. Po struci konzervator-restaurator (teško nabrojati sve radove po najpoznatijim manastirima u Srbiji i Crnoj Gori) a po vokaciji pisac i režiser: Napisala više predstava za decu i omladinu (trenutno u štampi knjiga „Hiljadu godina“ sa pričama, pesmama i igrokazima za decu) a u poslednjih šest godina realizovala je dramske komada za odrasle. U Baru, 2016.( Hiljadu godina), te 2017. „Osam slika iz Banata“, a poslednja u ovom nizu je predstava „Cirkus Fantastiko“ uspešno odigrana u Centru za kulturu Pančeva 7. oktobra. Priredila je više umetničkih radionica (ručno pravljeni papir, kolaži, suminagaši papir i td.) za decu i odrasle.

 

 

Čedomir Milosavljević je rođen u Pančevu 1960. godine, odrastao u poznatoj sredini naselja ”Tesla”. O tom životnom periodu sledi zanimljiv osvrt: „Tada je u naselju bilo puno dece i igra  je bila glavna delatnost. Sećam se, kao u magli, da sam ponekad i učio za školu. Mi smo živeli na prizemlju u zgradi a obaveze oko druženja su bile celodnevne. Kada bi ogladneo nisam imao vremena da ulazim u zgradu, nego bi se popeo na prozor i majka bi mi samo dodala komad hleba i masti, pa-teraj dalje. U periodu srednje škole, ugledajući sa na mog školskog druga Dragana P. počeo sam da se aktivno bavim sportom. U dvadeset prvoj godini sudario sam se oglasom na papiru A4 formata u hodniku Doma omladine, na kome su bile samo dve reči: Škola crtanja. Mrvica slikarskog testa je tokom odrastanja probijala s vremena na vreme i u Školi crtanja moj budući život je bio preusmeren, a mrvica testa je počela da narasta, jer je učitelj crtanja mudro dodavao kvasac, zrnce po zrnce. I sada, posle trideset osam godina, učitelj u Školi crtanja, Čedomir Kesić-akademski slikar, ima isti onaj pristup kao i pre, savetuje diskretno i osluškuje me kako mislim.

 

 

Da, dodam. Milosavljević je diplomirao na fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vojislava Todorića, ali je i sveštenik Srpske pravoslavne crkve. Može se reći, ikonopis, je njegova glavna preokupacija, ali, i fotografijom, u poslednje vreme, sve više pleni. Svoje umeće i veštinu dograđivao je u Parizu, Beču i Svetoj Gori.

 

 

Kad se govori o ikonopisanju, želim, da vas, koji čitate ovaj tekst, malo bolje upoznam s ovim fenomenom, pa sam iskoristio deo iz Doktorskog umetničkog projekta Marije Davidović, u kojem ona kaže:

 

 

 

„Za Pravoslavnu crkvu pojam mučeništva obuhvata najsavršenije ispunjenje zaposvesti Hristovih. Stradanje za Hrista sadrži svu punotu vrlina, kao što su tvrda vera, čistota srca krozsvecelo pokajanje, smelost u delanju, smirenje i poslušanje, poslušanje do smrti. I, na kraju vrhunac svih savršenstava je božanski eros, savršena ljubav koja ne zna za strah i ni u kom slučaju ne otpada od Istine. Na moštima mučenika u Pravoslavnoj Crkvi služi se božanstvena Evharistija, kao najuzvišeniji trenutak Svete Liturgije. Zato Pravoslavna Crkva smatra mučenike svetiteljima i odobrava izobražavanje njihovih svetih likova na ikonama i pre njihove zvanične kanonizacije“. Zatim, autorka dodaje: „Prvi ikonografski obrazci hrišćanskih mučenika pojavljujuju se od ranih godina hrišćanstva, pa zatim u srednjem veku kroz profilisanje pravoslavnog obreda dobijaju konačni identitet, koji se kroz ikonopisne kanone i danas poštuje. Ikonopis niukom slučaju nije plod mašte i snoviđenja ikonopisca, već rezultat mnogovekovnog, molitvenog iskustva generacija, povezanih u saborno – evharistijsko jedinstvo“.

 

 

 

 

 

 

LJUDSKI DOMETI I STVARALAČKE VEŠTINE

 

 

 

Kseniju poznajem od najranijeg detinjstva, s obzirom da smo odrasli u istoj zgradi, u naselju „Tesla“, u Pančevu. Nisam se začudio kad se upustila u umetničke vode, a udajom za Čedomira Milosavljevića, kao da je zaokružila sopstvenu priču o jednostavnosti, koja je uvek istinska lepota. Nismo se godinama viđali jer su njih dvoje jedno vreme živeli u Crnoj Gori. Ipak, povratkom u Pančevo, ponovo smo se zbližili. Ksenija se potpuno posvetila dobročiniteljstvu. Veoma je angažovana u MNRO Pančevo, zatim, stvara za decu sa posebnim potrebama, kao i odrasla lica, a sve što radi, čini to veoma uspešno i nadahnuto. Ona ima neki poseban stil u stvaralaštvu, a pišući scenarija i režirajući pozorišne predstave, njene oči nikada nisu uprte u prošlost. Nova, uvek pozitivna, nadasve s jasnim poukama, ukazuje, u svojim delima, na razarajuću istinu, ovu današnju, i kako je preživeti. Kad je upoznate, ako to do sada niste uspeli, lako ćete utvrditi da je pred vama osoba, ranjiva, ali, stojički čista i uvek spremna da da ono najpozitivnije što ima u sebi. Ta vrsta altruizma kod nje nije naučena. Ona je to, prosto, rođenjem dobila. Ko hoće da gleda, može da vidi, kroz dela, najbolje ukazuje na svoje osobine. Reč je o ličnosti vrednoj poštovanja. Da ne zaboravim, kao restauratorka, ona baš ume svoj talenat i znanje da primeni. Mnogi su se uverili u njeno delovanje,a u tekstu, tokom čitanja, postoji i jedan deo, sasvim privatne prirode, koji potvrđuje sve rečeno.

 

 

Otac-Čedomir Milosavljević, nije samo umetnik, najviše vrste, već duhovnik koji svojim životom najbolje ilustruje ono što pripoveda. Smirenost, nauk, dobrota, savet s merom, čisto srce-tako ga je najlakše opisati. Njegov ikonopis, kao i druga dela, a u novije vreme fotografije, ti ljudski portreti iz kojih izbija istina, dokaz su da samo prava umetnost ostaje upamćena. Zato opstaje hiljadama godina.

 

 

Kad sam krenuo s pisanjem na „Praštanju uspeha“ o pančevačkim likovnim umetnicima, želeći da ih predstavim javnosti, kako bi i na ovaj način ostao trag o njihovom radu i delu, naravno, na umu sam imao i Milosavljeviće. Inače, često sam s njima u kontaktu, iz razno-raznih razloga, pa sam upućen, 24 sata, koliko traje dan, malo je za njihove aktivnosti. Zato, bilo je potrebno vreme da se svi zajedno nađemo i razgovaramo. Konačno, ovih dana, i do se dogodilo. Milosavljevići žive u širem centru Pančeva. Na ulazu me dočekuje otac-Čedomir Milosavljević, pa uskim stepenicama idemo ka stanu u potkovlju kuće. Kao i kod svake umetničke porodice, deo prebivališta, preuređen je u radni kutak. Zato, prvo nailazim na prostor u kom se stvara. Kreativni nered, kod Ksenije i mog domaćina, nije toliko izražen, sve nekako deluje da je na svom mestu. Ksenija, pre nego što ćemo započeti razgovor za rubriku „Linija spajanja“ na našem sajtu, poslužuje me ukusnim pogačicama sa sirom i čokoladnim kremom, a nisam želeo da propustim priliku, da svi zajedno popijemo čaj, od mešavine bilja, i nisam se pokajao. Povremeno, društvo nam je pravila Lota, 11-godišnja rotvajlerka, na prvi pogled opasna kuca, ali, zapravo, umiljata i poslušna. U lepom ambijentu, sa sjajnim ljudima, vreme za razgovor je baš proletelo. Stigao sam kući pun utisaka, željan da što pre i vi saznate priču o bračnom paru koji je po mnogo čemu izuzetan. Siguran sam, uživaćete čitajući, koliko sam i ja, radeći na ovom tekstu.

 

 

 

 

RESTAURACIJA SVETOG TRIFUNA

 

 

 

Jednom prilikom, tokom ovog proleća, Milosavljevići su nam bili gosti. Porodična slava nam je Sveti Trifun, a ikonu velikomučenika, zaštitnika vinogradara, dobio sam na poklon od prijatelja, Dušana Đakovića, akademskog slikara iz Beograda. Ipak, nepažnjom, oštećena je, a restauracija je stalno odgađana. Elem, to nije promaklo Ksenijinom oku. Pri polasku kući, ona je zatražila da je skinem sa zida, kako bi je ponovo učinila autentičnom. I zaista, posle nekoliko dana, stiže mi poruka:

 

 

        -Pogledaj, poslala sam ti fotografiju ikone, posle reatauracije, pa mi javi da li ti se sviđa?

 

 

 

Zasjala je ikona našeg Svetog Trifuna ponovo. Kad sam je okačio na mesto gde stoji poslednjih 25 godina, bio je prelep osećaj,  gledati je, u punom koloritu, sada obnovoljenu i prelepu. Bilo je to Ksenijino umeće na delu, iz prve ruke.

 

 

 

–Kada je počela da niče vaša ljubav prema umetnosti?

 

Ksenija: U detinjstvu, na podsticaj roditelja.

 

Čedomir: Ljubav prema umetnosti je bila pre svega negovana preko Škole crtanja, pa kroz školovanje na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i posle kroz ikonopis. Reč ”ljubav” nije postojala u mojoj glavi sve dok nisam počeo da upoznajem neke od duhovnih otaca koji su uticali na moj život. Kršten sam sa dvadeset i sedam godina i ubrzo u naš život ulazi monah Grigorije. Talentovan i mudar čovek, nije upisao umetničku školu jer se njegov roditelj nije slagao sa tim, trudio se da mi prenese ljubav prema veri i posebno prema ikonopisu. Nije žalio truda nego me je o svom trošku  odveo u čuvenu ikonopisačku radionicu na Svetoj Gori.

 

 

 

–Da li je zato, bilo logično, da školovanje nastavite u prestižnoj obrazovnoj ustanovi u srpskoj prestonici?

 

Ksenija: Da i zahvalna sam što sam kroz školovanje imala prilike da se obogatim novim znanjima i veštinama.

Čedomir: Izlaganje mi je isprepletano ali tako stoje događaji u mom sećanju. Fakultet likovnih umetnosti za mene nije bio baš toliko ”prestižan”, iznenadila me je neurednost klase u kojoj je bio prijemni ispit a posle kroz školovanje i odsustvo vaspitanja i lenjost studenata. Pančevačka Škola crtanja je bila kao devojka rumenih obraza, a klase na Akademiji kao krezube raspuštenice, međutim, naviknete se na sve. Kada su ruskog Episkopa pitali o tome šta misli o mladima danas i šta im savetuje, on je između ostalog rekao: Insistiram da se bave sportom, jer će tako očvrsnuti i posle neće lako odustajati kada se nađu pred životnim dilemama.Tokom studiranja na Akademiji likovnih umetnosti stepen poremećenosti vrednosti u poređenju sa mojim merilima morala lomio me je kao trsku, upornost i volja stečena kroz sportske aktivnosti podizala me je više puta sa dna očajanja.

 

 

 

–Šta je ili ko je najviše uticao na vaše umetničko delo?

 

Ksenija: Moj suprug Čedomir, ali u onom suštinskom smislu, jer mi je dao slobodu i podsticaj da se razvijam. Nikada nisam imala želju da nekog imitiram ili tražim uzore jer sve što je umetniku potrebno je već u njemu. Imala sam sreću da sam po prirodi radoholičar, verujem samo u mukotrpan rad i ne „čekam“ inspiraciju već prisiljavam sebe do krajnjih granica. Oni koji me poznaju i sa kojima sarađujem, ponekad imaju primedbu da sam veoma zahtevna.

Čedomir:  Imao sam dva dobra druga u klasi. Jedan je bio iz slikarske porodice i predhodno je završio srednju umetničku školu u Nišu, a drugi je bio učenik Milića od Mačve i obojicu su na Akademiju stigli kao formirani slikari. Prvi je već ubrzo počeo sa apstraktnim slikarstvom a drugi je za uzore imao stare majstore. Nije se nikada desilo da su uticali na mene i moj naivan i zaista amaterski stil. Simbioza trojice potpuno različitih shvatanja isunjavala se u poštovanju ličnosti. U stvari, bio sam ljubitelj holandske škole, a pre svega Vermera.

 

 

 

–Kad ste vi naučili da upotrebljavate boje i na pravi način radite s četkicama?

 

Ksenija: Reći ću to ovako: Bez želje da potcenjujem umetnost slikarstva, smatram da je za svaki posao na ovom svetu prevashodno potrebna izvesna inteligencija da bi postigao dobre rezultate. Ovo govorim ovako jer ne volim da mistificiram slikarski talenat, jer ga smatram samo jednim u nizu kojima Bog obdaruje čoveka. Dan kada sam naučila da slikam mi nije bitan, važan mi je momenat kada sam osetila slobodu i lepotu stvaranja.

Čedomir: Više sam bio sklon crtežu, boju sam nešto kasnije počeo da koristim. Posle sam kroz ikonopis usavršio kolorni kvalitet, mada ovo može zvučati neobično; drevne ikone su slikane veoma jarkim bojama. Gledajući ih stare po nekoliko stotina godina i izbledelih boja sticali smo pogrešan utisak o stvarnom prvom izgledu. Kao suprug restauratorke ovo sam više puta doživeo.

 

 

 

–Koja dela su za vas, pouzdano, umetnost i lepota?

 

Ksenija: Ovo je jako široko pitanje, zaista. Umetnost se bavi emocijama a lepota, kao što znamo, istinom. Šta je istina, ili tačnije rečeno-Ko je istina, možete pronaći u Svetom pismu Novog Zaveta. Volela bih da svaka moja reč bude ugodna toj Istini.

Čedomir: Ksenija će posle pomenuti režisera Andreja Tarkovskog u vezi poštovanja gledaoca filmskog stvaralaštva, ja bi se osvrnuo na odgovor koji je dao u vezi scene livenja zvona u filmu ”Andrej Rubljov” gde on kaže: ”Mnogi su mi govorili da je to izvanredna scena u filmu, međutim meni se ne dopada, gledaoc se sve vreme navodio na takav kraj u livenju zvona.” Ovo bi mogao biti odgovor da pitanje o lepoti u umetnosti koja ne treba da flertuje nego iskreno da zrači. Tu je jedan nevidljivi umetnik Šandor Šeberle i treba njega pitati.

 

 

Kafe Brasileiro

 

 

 

–Van Gog je jednom rekao: „Ja sanjam sliku, a zatim naslikam san“. Kako kod vas nastaje delo? Čime vaš um, najčešće, bude privučen, pa, nastane crtež, slika, ikona? Kako sačuvati sebe kao umetnika?

 

Ksenija: Radom.

Čedomir: Nedavno je ovo kazano i to može biti odgovor na vaše pitanje: ”Preskupo plaćamo cenu sopstvene nezavisnosti.” Lagodnost u životu umetnika neminovno vodi do ponavljanja obrazaca i tako se ostvaruje sigurnost na visokom položaju. Vama poznati, starac Pajsije govorio je o tome da dok je bio u pustom mestu kao monah i trebao je da ide dva sata do vode koja je kapljala iz stene. Svakog dana molio se Bogu da voda ne prestane da kaplje, dok on dođe i posle je u povratku blagodario Bogu što ima vodu. Posle, kada je prešao u manastir koji je neprestano imao vodu i koja se i prosipala nije se nijednom setio da zablagodari Bogu na tom izobilju.

 

 

 

 

 

OTAC MOMČILO GLOGOVAC

 

 

 

Prošlog leta, pre nego što ću s porodicom na godišnji odmor, tradicionalno u Đenoviće, u Crnoj Gori, sreo sam Kseniju ispred zgrade u kojoj živim, a u kojoj stanuju njeni roditelji. Ne sećam se više kako smo stigli do toga, ali, u jednom trenutku, rekla mi je, kad već idem u Boko-Kotorski zaliv, da obavezno odem do Risna i upoznam oca-Momčila Glogovca, duhovnika mojih sagovornika. I, zaista, najavljujem se i odlazim do živopisnog mesta, u kojem se, baš u centru, nalazi jedna od najlepših crkava, ne samo u susednoj nam zemlji. Upoznajući se sa ocem Momom, kako svi zovu, ovog, po mnogo čemu izuzetnog sveštenika, bilo mi je jasno, zašto ga je Ksenija opisala, kao posebnog. Posle večernje liturgije, u prelepoj porti risanske bogomolje, još sam ga bolje upoznao. Ipak, prvi i najsnažniji utisak, na mene je ostavila njegova mirnoća, zapravo-smirenost. Prosto, samo ćutite i slušate. No, bolje od mene, opisali su ga Ksenija i Čedomir Milosavljević:

 

 

 

Ksenija: Otac Momčilo Glogovac, inače, bivši profesor filozofije u Sarajevu, višedecenijski paroh u Risnu, u Crnoj Gori, naš je duhovni otac. Ono najvažnije, u vezi s njim, čemu nas je naučio, jeste da ispravno i sa smirenjem razmišljamo o sebi i životu. Kao i o životu u Crkvi. Mnogo puta nam je pokazao delatnu ljubav. Kad smo se preselili u Crnu Goru, mnogo smo čitali o pravoslavlju, naravno išli smo i na službe, ali u našoj okolini nismo mogli da nađemo prototipe onog što smo saznavali iz žitija. Neke stvari su nam delovale apstraktne. Kad smo njega upoznali, shvatila sam šta znači smirenje. To čitate u knjigama, ali biti smiren čovek, za današnje ljude, to je misterija. Čak, sam taj pojam je misterija. Zato, videti takvog čoveka, duboko uronjenog u smirenje, velika je blagodet.

 

 

Čedomir: Otac Momčilo je ovog proleća bio ovde kod nas, u poseti. Ja sam ga, naravno, prvo odveo u manastir Vojlovica da se upozna sa igumanom Dimitrijem. Kad su se upoznali, otac Momčilo je odmah počeo da govori o podvižnicima, o Svetom Antoniju. Otac Dimitrije ga je slušao, smireno, kakav je inače i bio. Kasnije, kad smo otišli iz manastira, zvao sam oca Dimitrija i rekao mu-Sad si upoznao našeg duhovnog oca. On mi je kazao da nikada nije video takvog parohijskog sveštenika, koji govori samo o asketizmu i Svetim ocima.

 

 

Ako vas put nanese u taj deo Crne Gore, za mnoge najlepši u toj zemlji, obavezno posetite risansku crkvu i potražite oca Momčila Glogovca. Posle razgovora s njim, važ život više neće biti isti.

 

 

 

 

–Šta je ključno za umetnika, da ne odustane od svog puta?

 

Ksenija: Pravi umetnik nikada ne može da odustane od svog puta.

Čedomir: Padneš, ustaneš, pa ako opet padneš onda opet ustaneš. Pa tako do kraja života.

 

 

 

–Vladimir Veličković je jednom rekao: „Nemam želju da se moja umetnost uklapa u bilo šta“. Kako je to kod vas?

 

Ksenija:  To je lep ideal ali Tarkovski je isto tako imao zapažanje: „Pazite da ne budete ni mnogo gluplji ni mnogo pametniji od gledalaca“. Mislim da je poenta ove rečenice da ipak moramo da se negde uklopimo. Ako govorim o mom pisanju, primećujem da ja UVEK pišem za neke određene ljude (glumce sa kojima sarađujem) i uvek moram da uzmem u obzir (dok kreiram njihove pozorišne likove) njihov stas, glas, kreativne i dramske mogućnosti. To je vrlo specifičan način rada i u okviru svega toga, ja pokušavam da ispričam neku svoji ideju. Nekome će ovo zvučati čudno ali ja iz iskustva znam da je moguće. Moj suprug mi često govori da je bolje pratiti neku naizgled  „lošu“ ideju i raditi na njoj, nego ne raditi ništa. Na ovaj način sam za šest godina uradila sedam predstava u Pančevu, tri za osobe sa intelektualnim teškoćama i četiri za Klub za odrasla i stara lica i ukupno imala bar 5000 gledalaca. Inače, ove godine naš dramski amsambl ima 15 glumaca uzrasta od 12 do 78 godina.

 

 

 

–Šta možete reći o srpskom slikarstvu? Imamo li mi umetnike za ceo svet, što bi se reklo?

 

Čedomir: „U kovača tupa sekira, kaže narodna izreka“. Umetnici retko znaju odogovore o svom vremenu i savremenicima u umetnosti. Te odgovore imaju istoričari umetnosti ”drveni advokati” onih koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. U udobnim kancelarijama državnih institucija trude se da smisle najmudrije odrednice i naslove za ljude koji instiktivno stvaraju i preživljavaju, skromno pritom skupo plaćajući svoju nezavisnost. „Tiše ideš dalje bude-kaže narod, jer ozbiljni umetnik  je sakriven, ne pada mu na pamet jeftina popularnost. Isto je tako i u duhovnom životu. Kada počnu da te hvale a ti beži glavom bez obzira. Do 11. Septembra, imali smo jednog takvog, u manastiru kod Pančeva.

 

 

 

–Na čemu trenutno radite i šta vas zaokuplja?

 

Ksenija: Što se tiče Udruženja MNRO, u završnici smo priprema za nastup u Kulturnom centru Pančeva trećeg decembra. Predstava se zove „Bajka o dečjem osmehu“  i njoj učestvuje oko 30 izvođača, među kojima su članovi našeg Udruženja, devojčice iz Plesnog studija „Lana“ i jedan veoma talentovan mladić koji živi u Domu „Srce u Jabuci“. Inače, treći decembar je Međunarodni dan posvećen osoba sa invaliditetom. Pišem novu predstavu za Klub za odrasla i stara lica iz Pančeva, pod nazivom „Statisti“.

 

 

Čedomir: Trenutno, kao i predhodnih godina, radimo na duhovnom usavršavanju kroz bogosluženje, ikonopis i slušanje ljudi sa svim njihovim nedostacima, nadajući se da će se i moji nedostaci ispraviti.

 

 

 

–Na kraju uvek pitam sagovornike o fenomenu-(ne) praštanja uspeha, kako se i zove naš sajt. Šta o tome možete reći?

 

Čedomir: Fenomen nepraštanja uspeha prisutan je upravo tamo gde ne sme ni po jednom osnovu biti. Ako neko kaže da voli Boga a pritom ne voli bližnjeg, on je onda u samoobmani. Nepraštanje uspeha je sa dubokim korenima u duhovnom životu. Merilo kada treba da počne obračun tj. da se nečiji uspeh ne oprosti jeste broj potrebitih ljudi koji dolaze kod njega. To je smetnja koja ”pogrešioca” ili oduva daleko od nas ili ga Bog uzima da ga spase. „Savest je prirodna knjiga“-kaže jedan podvižnik, i ko je delatno čita, taj u iskustvu oseća Božansku pomoć.

 

 

 

Za ikonu se kaže da projavljuje tu savršenu lepotu, preobraženo i oboženu Duhom Svetim privlačeći gledaoca magnetnom snagom u osvećene prostore bez prolaznosti. I zaista, zato i ne čudi zašto su Čedomir i Ksenija krenuli tim putem. Čistota neposredne čulnosti vezuje svet i ljude. Njih dvoje ne koriste sredstva da postignu nečiju reakciju. Uvek je reč o iskrenosti. Takav pogled na život, prijatelje, saradnike omogućio im je da sveža, topla i iskrena reč bude i deo nas. Znam sigurno, to će prihvatiti kao svoj jedini pravi uspeh. Ostalo, koliko god bili iznad drugih, zarad božanske pravde, zadržaće za sebe.

 

 

 

Razgovarao: Slobodan Rora Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva