Praštanje uspeha vam predstavlja: Jugoslav Zvekić, rođeni Pančevac, trenutno, stanovnik Abu-Dabija, u UAE, čovek koji dokazuje da je sve moguće, u životu i sportu

 

HOĆE DA BUDE NEKO A NE DA RADI NEŠTO

 

 

Ako ste pomislili da je junak ove priče najbolji na planeti, ili nešto slično, ne, odmah da vas razuverim, ovde nije reč o tome. Juga je, po mom mišljenu, a nadam se da ne grešim, ako smatram da će većina vas misliti slično, kad pročita ovaj tekst, osoba, čovek, koja je, ma koliko to zvučalo čudno, a on sada ima nešto više od 30 godina, dokazao da nikada nije kasno, sa mnogo žara i emocija, da se prepustite onome što volite, a reč je o biciklizmu, trčanju, plivanju. Da, njegov je naum da u ekstremnim sportovima dosegne do sebe.

 

Poznajem ga od rođenja, jer, njegovi majka i otac, Jelena i Zlatko, živeli su u naselju Strelište, u Pančevu, što bi se reklo, vrata-do vrata, sa mojim kumom, Goranom Gajićem. Naravno, Zlatka Zvekića, Juginog oca, znam još odranije, jer, igrao je odlično fudbal. Ponikao u Crvenoj zvezdi. Tako, prosto, viđali smo se, družili. Svakako, i danas smo u kontaktu.

 

 

Kasnije, kako to obično biva, život nas odvede na različite puteve. Ipak, a sad bih da pohvalim internet, najviše ovo sokoćalo, taj Fejsbuk, nedavno sam video da se Jugoslav Zvekić priključio zajednici triatlonaca, uopšte, ljudi koji vole nešto drugo, onako ekstremno. Prošle godine, baš za Uskrs, došao je  u rodni grad. Videli smo se nakratko, nije bilo prilike da duže razgovaramo. No, pre nekoliko dana, evo ih ponovo u Pančevu. Vreme je odmora. Sad se to više nije smelo prepustiti slučaju, pa smo se, prvo čuli, a zatim, i videli. Zato vi sad i čitate ove redove.

 

Odmah da kažem, u detinjstvu, Juga je bio uvek nekako brz, onako vižljast, baš spretan. Nije me to začudilo, s obzirom, a napomenuo sam to, tata mu je bio odličan fudbaler, kasnije, po odlasku iz Pančeva, igrao u Nemaćkoj, Francuskoj, čak, Australiji. No, iznenadio sam se i sam, kad sam shvatio, Juga je otišao na drugu stranu, da tako nazovem, njegov angažman u sadašnjem vremenu. Valjda zato što je nezavisan od svog doba, spoljašnih prinuda ili vladajućeg ukusa. Prosto, svoj je. Kasnije, objasniće sam, zašto i kako je počeo sa trčanjem, a sada sve više zadire u triatlon, a sanja o Ultramaratonu.

 

Elem, Jugoslav Zvekić, a to sam najbolje razumeo dok smo razgovarali, sve novo stvara, najpre, zbog moralnih vrednosti. Nije zaboravio na trajne ideje, bez obzira na promenjene okolnosti u savremenom svetu. Jednostavno rečeno, ne želi da odustane od sebe.

 

 

 

 

ABU-DABI

 

Abu Dabi je jedan od sedam Ujedinjenih Arapskih Emirata. Graniči se sa Katarom, Omanom i Saudijskom Arabijom, a u okviru UAE sa Dubaijem. Glavni grad Abu Dabija je istoimeni Abu Dabi koji je prestonica i Ujedinjenih Arapskih Emirata.Grad Abu Dabi, nalazi se na severoistočnom delu Persijskog zaliva. Većina grada smeštena je na ostrvu, dok se neka predgradja nalaze na kopnu. Ostrvo i kopno su spojeni sa nekoliko mostova.

 

Abu Dabi ima toplu pustinjsku klimu, pa je veci deo godine izuzetno vruće. Od juna do septembra je najtopliji period godine, te tokom ovih meseci temperature zvanično dostižu do 38 stepeni celzijusa. Iz ličnog iskustva, vam mogu reci da ume da bude i znatno toplije od 40. Ono što je specifično za klimu Abu Dabija, jeste i izuzetno visoka vlažnost vazduha, zbog koje imate osećaj kao da ste u rerni na programu pečenja sa parom. Kiša retko pada, dok se peščane oluje sa maglom povremeno javljaju. U periodu od novembra do marta je hladniji period godine, kada temterature variraju od umereno tople do prohladne. Najhladniji mesec u godini je najcešce januar, dok jul i avgust važe za najtoplije mesece.

 

 

 

PROMENA ŽIVOTA

 

Rekoh,  živi u Abu-Dabiju, u UAE, a jedan deo odmora, troše u svom gradu. Sa Jugoslavom sam pričao u „Dvorištu“. Uhvatili smo malo hladovine, što bi se reklo, poranili. Kad nam je konobar doneo kafu i vodu, i ja sam kliknuo na snimač razgovora.

 

 

Jugo, na početku, kako i pripada, objasni mojim čitaocima, kojim si ti putem stigao dovde? Sad najviše mislim, na taj prelomni period, da iz Pančeva, odeš u Abu-Dabi.

        –Radio sam u Pančevu, nešto kratko u ugostiteljstvu, i studirao DIF u Beogradu. Prekidam studije, a i dan danas žalim zbog te odluke i odlazim kod oca u Novi Sad. Posle kratkog vremena, tamo provedenih, vraćam se.  Baš u tom periodu, znači, pre nekih 7-8 godina, zbog posla sam otišao u Rusiju. Bilo je to sjajno iskustvo, koje mi je mnogo pomoglo u sazrevanju.  Čuo sam za Emirate i rešio da pokušam.

 

 

 

Pre nego što si krenuo da razmišljaš o sebi kao sportisti, mislim sada na taj napor da se okreneš nečemu baš ekstremnom, valjalo je zaraditi za život. Zar ne? Pitam te ovo, zato što smatram da će biti interesantno i mojim čitaocima, koji, eventualno razmišljaju da naprave slične korake, bao u UAE.

        –Da, razumem. Bilo je baš nezgodno u početku. Radio sam u ugostiteljstvu, a jedina dobra okolnost je bila blizina našeg stana, u odnosu na radno mesto. Teško je meni sve to palo, iz razno raznih okolnosti, ali, ako zamislite kakav je noćno-kafanski život u Srbiji, a tamo je i gore, onda je valjda jasanije. 

 

 

 

 

 

Posebno je, a to je u vezi i sa početkom tvojih sportskih aktivnosti. Promenio si i ti posao, koji te dodatno motivisao na zdrav život.

        –Možda će se ljudi začuditi, ali do pre dve-tri godine, u Abu –Dabiju, postojala je samo jedna prodavnica bicikala i servis za njihovu popravku. Želeo sam silno da se tamo zaposlim, a na kraju, to se i desilo.

 

 

Baš interesantno. Prosto neverovatno. Sad ima više tih radnji?

        –Da, da. Biciklizam je u ozbiljnom porastu i dosta ljudi se okreće baš toj aktivnosti.

 

 

A, kad već pričamo o tome, koliko košta jedan dobar bicikl?

        –Zavisi i od paketa opreme, ali cena jednog baš dobrog se kreće od 10-15 hiljada  evra.

 

 

Jugo, a kako si ti počeo da se interesuješ za biciklizam, trčanje, kasnije i za plivanje.

        –To je isto, baš interesantno. Ranije, dok sam radio u tom restoranu, hranio sam se i živeo nezdravo. Dogurao sam do 90 kg. Jednom sam samo odlučio da smršam. Krenuo sam prvo u teretanu, počeo sam da treniram. Skoz sam se promenio. Još ranije mi je Jelena pominjala triatlon, pa sam počeo lagano da se interesjujem za njega.

 

 

Meni je fenomenalno što si ti počeo sve to pre tri godine. Znači u 31. Nastavi.

        –Čuo sam da se održava duatlon u tamošnjoj poznatoj Jas marini, gde se održava i trka Formule 1. Kupio sam u međuvremenu neki polovni bicikl, krš, ali, za mene, bio je super. Nikada pre toga nisam istrčao pet kilometara, vozio bicikl 25km i onda još 2,5 km trčanja. Malo sam pre trke vežbao, ali sam uspeo i to mi se svidelo. Ništa me više drugo od sporta nije zanimalo. Takmičarska energija se rodila u meni. Kasnije, u februaru sledeće godine, ponov sam išao na istu distacu. Kad sam to uradio, znao sam, to je to. Ovo je sport kojim želim da se bavim.

 

 

Ja znam, ali pojasni ulogu još jednog Pančevca u svemu što radiš.

        –Da, reč je o Vladi Saviću, našem poznatom triatlocu i ultramaratoncu. Stupio sam s njim u kontakt, dobio program treninga, pitao za neke savete, i tako se sve to uozbiljilo. Vlada je svetski ugledan stručnjak i meni je mnogo pomogao.

 

 

Stigli smo do triatlona. Ima nešto baš posebno u tome, jedan detalj, koji će mnoge iznenaditi.

        –Reč je o plivanju. Ja do pre godinu i po dana, uopšte nisam znao da plivam. Da da se održavam na vodi-da, ali, ne ovako, da mogu ozbiljno da se posvetim triatlonu. Trčao sam i vozio bicikl, ali, to nije bilo dovoljno. Pre samog triatlona, video sam jednu trku Ironmana. Gledam, ima tu raznih ljudi, i tačno sam pomislio, ma imam i ja da završim tu trku, pa šta bude. Zato sam morao da se uozbiljim sa plivanjem i počeo sam da treniram, onako, kako je i trebalo.

 

 

Dok se to ne desi, postao si triatlonac.

        –Da, ako mogu to da kažem, posle dva urađena olimpijska triatlona. Iza mene je više duatlona, a planiram, u septembru, u eogradu, na Adi Ciganliji, da učestvujem na Halfironman, znači, nezvanično, polu Ironman. To bi mi bila priprema za ceo Ironman.

 

 

A, gde planiraš to da sprovedeš u delo?

        –Negde u Evropi. Sledeće leto. Potrebno je uklopiti se u neke detalje, od finansijskih do drugih. Inače, velika je ekspanzija triatlona u svetu. Na primer, za pola Ironmena u Dubajiu, mesta se rasprodaju, bukvalno, za pet minuta, a nije ni malo jeftino učešće za tu trku.

 

 

Jugo, mi sad sedimo u prijatnom ambijentu „Dvorišta“ mada sunce već počinje ozbiljno da greje. Kako ste se Jelena i ti navikli na pustinju, tamošnju toplotu, hranu?

        –Jednostavno, navikneš se. Leti se ne izlazi. Iz stana u auto, na posao i tako. Treniram kasno uveče, kad se vratim sa posla. Bicikl uglavnom vozim unutra, na trenažeru. Kad je reč o hrani, dosta je sve neobično i drugačije u odnosu na našu kuhinju,ali snalazimo se. Nekad sami spremamo, ponekad kupujemo već gotovo jelo i tako.

 

 

Dakle, i da time završimo, bez trčanja, plivanja i vožnje bicikla više se ne može?

      –Ne samo da ne može, već postoje planovi za duži vremenski period, jer, želim da se dokažem, uvek samo sebi i tu nema popuštanja. Kombinovaću, polumratone, duatlone, triatlone, a glavni cilj mi je, kao što sam rekao, Ironman maraton.

 

 

 

Uživao sam u vrtlogu izlaganja mog sagovornika. Po mom mišljenju, reč je o podvigu, u svakom smislu. Uspeti, posebno u „belom svetu“ nešto je drugačije, baš veliko, a on to jeste. Nisu to uspesi koji podrazumevaju zlatna odličja, penjanje na postolje, ali jesu dokaz da se rad isplati, a strast, kad je nešto pravo, preraste u ljubav. Juga na neki svoj, nov način stvara, a odluka da tako radikalno promeni svoj način života, vraća mi veru, kak on kaže: „Ako mogu ja, svi mogu“. Zato vam ovo i pišem. Ko god da ima dilemu, upustite se u rešvanje iste. Uspećete, jer, već ste se pokrenuli. Zvekić, nazvao bih ga modernim junakom, svojim putokazom, nikome ne nudi rešenje, jer, ne postoji to, neko zajedničko, ali njegovo iskustvo, bar mene uči-život čudo. Samo bi trebalo verovati u to.

 

Slobodan Rora Damjanov

Vizuelni identitet: Jovana Damjanov

Fotografije: Privatna arhiva