Praštanje uspeha vam predstavlja

 

ISTORIJA KAO NAJTEMELJNIJI FAKTOR

 

Toliko je dobro, da se sve raspada. Eto, pomalo aforistično da započnem rubriku kojom želim da vas podsetim, i pre nas, sad najviše mislim na vas, umišljene i kao važne u ovom gradu, bilo je onih koji su utemeljili sport u Pančevu, bitno uticali na sadržaj i stvorili nov, po mom mišljenju, najznačajniji kapital-LJUDSKI.

Sad ću samo, ukratko, da vam ih opišem, kao da je reč o jednom licu, jer, za sve njih jedno je zajedničko-verovanje da čine ispravnu stvar, zato što su znali i tu priču forsirali, a neki to čine i dalje-Ljudi su važniji od profita.

Da li se sećate: Vladimira Petrića-Babca, Đorđa Kačunkovića, Gojka Džepine, Lize Stefančić, Miodraga Jakovljevića ili Novice Đokića? Vi, stariji i sredovečni, ako volite sport, ne sumnjam da bi odgovor bio-DA.

Reč je o Pančevcima koji su živeli to što rade, na neki svoj, baš dobar način. Sport su smatrali oblikom nade, strasnim opredeljenjem. Zato su im verovali, njihovi saborci, ispisnici, deca koju su obučavali, vrhunski sportisti. Niko od njih nije bio hladnokrvni objektivni posmatrač, kao što je danas slučaj, dok se sve urušava.

O njima, i sličnim ljudima, u narednim danima, pisaću vam, tačnije, postavljaću isečke iz medija za koje sam radio, o junacima jednog doba. Sad, samo kao zbir sačuvanih delova, to možete videti.

Još da dodam.

Kako da se sačuvamo u ovom haosu?

Možda nam: Babac, Đole, Liza, Gojko, pomognu da odgonetnemo jednačinu, koju svakim danom sve više usložnjavaju i guraju je pred nas. Pročitajte te misli, i dosta toga će biti jasnije.

 

 

 

 

 

SAMO SA PESIMIZMOM NEMA CENKANJA

 

U ovom prvom izdanju, nazvaću ga tako, predstaviću vam Đorđa Kačunkovića, Velu Gerstnera i Vojislava Novkova nekada izuzetne sportske radnike u gradu na Tamišu, posle kojih se niko sličan nije pojavio.

 

Kačunković je legendarni trener FK Dinamo iz ere kada je ovaj sportski kolektiv igrao u Drugoj ligi Jugoslavije. Bata Đole je bio raskošan u svemu u čemu je delovao, na terenu i van njega. Ostalo je bezbroj anegdota u vezi sa njim, a meni je jedna posebno draga. Naime, jednom prilikom, došao je nov momak u Dinamo, na probu. Izašao je tim na teren i Kačunković ga pita: “Momak, šta igraš ti”? Novajlija bez čekanja odgovori-sve. “A, ha”, sad se nadovezuje bata Đole: “Onda vi ostali u svlačionicu. Ovaj dečko igra sve, tako da, ostali, niste potrebni”.

Osim šala, kojima je bio sklon, ostalo je upamćeno da je važio za strogog ali pravičnog trenera, šarmera i izuzetnog znalca.

Velu Gerstnera sam upoznao kao čoveka veslanja u Pančevu. Bio je sve u ovdašnjem klubu. Dolazio je kod mene u Radio Pančevo, da pričamo o sportu, naravno, najviše o aktivnostima njegove družine. Veoma bistar i pametan čovek. U sećanju mi je ostala anegdota, kad je zatražio novac od čelnika SOFK-e, za dvojicu talentovanih dečaka, koji su trebali da odu na državno prvenstvo.

“Objasnim zašto je potreban novac, a sa druge strane stiže odgovor, pa ne može, nemaju ostvaren rezultat”. I u takvim uslovima, sada, zaista to vreme izgleda kao anegdotske godine. Vela je uspevao da bude i ostane sjajan sportski radnik, kojeg ćemo pamtiti.

Voju Novkova, stariji sugrađani poznaju kao čoveka koji je u jednom periodu, bio je to zamah ulaganja u infrastrukturu, mnogo doprineo da se sagrade bazen na Strelištu i SC Mladost. Bio je pravi gospodin, veran ideji da se ne može napred bez praktične vrednosti.

Razgovarao sam sa svom trojicom, ima sada tome preko tri decenije, ali, imam utisak, kao da su njihove misli, juče dobile smisao u rečima. Toliko je sve to sveže i originalno, bezvremenski.

 

 

 

 

ISTORIJA KAO NAJTEMELJNIJI FAKTOR 2

 

Neporeciv strah i logika za ličnu upotrebu, danas su toliko  ustoličeni, da se pitam šta bi rekli, nekada i još uvek, ljudi koji su obeležili, ne samo sportsko Pančevo. Ovog puta, u drugom po redu, da ga nazovem sećanju, na jedan sjajan period i još kvalitetnije ljude, čitate o Vladimiru Petriću-Babcu, legendarnom bokseru Dinama, Predragu Rogožarskom, karatisti koji već dugo živi i radi u Izraelu i kako je KK Profikolor, od provincijskog tima, stigao do borbe za najviši plasman u košarkaškoj eliti naše zemlje.

 

 

BABAC

 

 

 

Aleksandar Malušević, nažalost više nije među nama, ali umnogome je formirao moj novinarski rad, na početku karijere, i podsticao da ga gajim. Tako, znajući koliko volim da pišem o ljudima, manje događajima, jednog dana me pozvao i pitao da li sam čuo za Vladimira Petrića-Babca. Ne, nisam, odgovorio sam mu. Onda me je on, ukratko, pripremio i uputio na legendu jugoslovenskog boksa, nosioca srebrnog odličja sa evropskog prvenstva iz Moskve(1962), čuvenu Dinamovu perjanicu. Našao sam ga, tada, a reč je o periodu od pre tri decenije, u Glavnoj pančevačkoj pošti, gde je radio do penzije.

 

-“Mali, sačekaj me u Kasini, stižem”. I onda, čudo se dogodilo. Upoznajem toliko zanimljivu ličnost, pročitaćete o tome u isečku koji sam postavio, da ga se rado sećam i danas. Ipak, pravi šok sam doživeo kad me je pitao da li poznajem Branislavu Grčić? Naravno, odgovorio sam mu, moja koleginica. “A, da li znaš” nastavio je Babac, “Da je ona moja ćerka”? Kasnije, pitam Branu, pa što ne pričaš ko ti je otac? Ona, slična njemu-samo odmahne rukom. Kaže mi, usput: “Ko zna, zna, ko ne zna, šta ću mu ja”.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PEĐA

 

Predraga Rogožarskog sam upoznao kao dečaka u naselju Tesla, gde je odrastao sa bratom i roditeljima. Kasnije, saznao sam da se uspešno bavi karateom. I tako, dođem do njega, da pišem o komšiji. Sjajni rezultati, raskošan talenat. Uspeo je, uz rad da se probije, što bi filmadžije rekli-krupni plan. Mediji su tada negovali priče o lokalnim junacima. Onda, kako to život udesi, otišao je u Izrael. Tamo je formirao porodicu, nastavio da se bavi karateom, da prenosi znanja mlađima, a veoma je uticajan u tom svetu i kao sudija na važnim takmičenjima. Saradnja sa Draganom Škrbićem, koliko znam, traje do dana danas. Lepa priča je pred vama.

 

 

 

PROFI

 

U vreme kada je Živko Uzelac formirao Profikolor, kao takav, malo ko je verovao da će jedna vizija dobiti takve, prvo obrise, a potom se pretvoriti u izvanredno delo. Kao da je ovaj, inače, svršeni režiser sa Filmske akademije u Bukureštu, hteo da pokaže-vreme je da neko uzdrma ovaj učmali sportski svet u Jugi. Tako je i bilo. Pisao sam tada, disao nisam, o uspesima košarkaša, koji su delovali lokalno, a mislili globalno, šireći uspeh kao nešto normalno, kad je kuća postavljena od temelja. Postepeno, dogurali su da pobeđuju Zvezdu i sve druge, u to vreme, a priča je sa početka i sredine 90-tih prošlog veka. Eto, da vas podsetim i na tu divotu uspeha.

 

 

 

 

 

 

ISTORIJA KAO NAJTEMELJNIJI FAKTOR 3

 

PETAR UROŠEV

 

Pre nego što će mi Pera Urošev, legendarni fudbaler pančevačkog Dinama, Crvene zvezde i Sutjeske, postati nastavnik Fizičkog u “Đurinoj I Isidorinoj” školi u gradu na Tamišu, video sam ga na Gradskom stadionu, kao centarhalfa, u paru sa Draganom Đilasom, u dresu “Brzog voza”. Još uvek pamtim, a na nesreću, negde sa zaturio ulaznicu za utakmice pomenutog kluba, na kojoj je bila utisnuta fotografija tima iz Pančeva. Imao je Urošev blistavu karijeru, a voleo je da mi kaže: “Bata Rora, mene je jedan Miljanić trenirao”. Posle, još smo se više zavoleli, on mene kao učenika, a ja njega kao nastavnika. Najviše ga pamtim, kao sjajnog čoveka, a kad sam počeo u pionirima Dinama, on mi je bio i trener. Prelep period odrastanja. Njegov pristup nama, poimanje fudbala, treninzi, nema toga više, niti sam zapazio kod mlađih, sadašnjih fudbalskih pregaoca. Tekst pred vama, samo je kratak osvrt na ovog divnog čoveka, koliko znam, živi u Bavaništu. Nisam dugo video Uroševa, ali neka zna, ima ko da misli o njemu.

 

 

 

 

NOVICA ĐOKIĆ

 

Retko ko je bio toliko spreman i uporan, da se posveti mlađem od sebe, kao kad je reč o legendarnom foto-reporteru, Pančevcu, nažalost, preranopreminulom Novici Đokiću.

Novica je imao neko poetično znanje o životu. Voleo je život isto koliko i to čime se bavio. Imali smo zajedničku strast-fudbal i košarku. Zvezda i Profikolor su bili naš zajednički imenitelj za nešto posebno, veliko u stvaralaštvu.

Nadobijao sam se fotografija od njega, za posao i privatno. Jedna, posebno draga, u vezi je sa timom Crvene zvezde, koji je “uslikao” sa peharom osvojenim u Bariju. Izradio je, potpisao i poklonio kao uspomenu. Sada, ona krasi naš dom. Pristojno je uramljena i podseća me na Novicu i jedno vreme koje se više neće ponoviti. Nije ostalo takvih ljudi, boema, ispisnika za poštovanje. Ovako mu se ja odužujem.

 

 

 

 

 

 

PREDRAG MILJUŠ

 

 

 

 

Sećam se dobro i to nikada neću zaboraviti, kada sam prvi put ugledao svoje inicijale ispod kratkog teksta u nedeljniku Tempo, nekada najuglednijem sportskom sadržaju na Balkanu i šire. Pre toga, bila je sreda, probudio sam se toliko rano, da sam sačekao kombi koji je dvezao novine i sve drugo, u trafiku blizu zgrade u kojoj i danas živim. Sve vam ovo pišem, kako bi istakao Predraga Miljuša, mog uvaženog kolegu, pre svega, prijatelja, zahvaljujući kojem sam ostvario svoj dečački san. Kasnije, sarađivali smo dosta, a kad mi je ponudio da budem dopisnik Sportskog žurnala iz Pančeva, da radim za Politiku, najbolje sam razumeo koliko ima poverenja u mene i to što radim. Zato, večna zahvalnost.

Miljuš je apsolutni novinarski autoritet. Oblast košarke, koju je igrao, bio trener, sudija, uvaženi delegat, i decenijama piše o njoj, nije samo pripovedanje za medije, već suma svega, života najpre. Pred vas sam postavio jedan tekst, iz prošlosti, kojim želim da dočaram, kako jedno potisnuto sećanje, ponovo izranja.

 

 

 

 

 

 

 

 

Slobodan Rora Damjanov